Патријарх Павле - Пасхалне стихире - Слава и ниње

 

извор: ђакон Александар Секулић

ПРИЗРЕНСКА БОГОСЛОВИЈА

1950-1960.

Манастир Васкрсења Христовог, Каћ

Матија Бећковић, Владика Атанасије је најоригиналнији епископ СПЦ у њеној историји / БЕСЕДЕ ИЗ ТРЕБИЊА, Видовдан, 1992. године

 „Никад умировљени владика Атанасије је уствари умро оног истог дана кад и његов брат, Амфилохије. Сачекао је само да га испрати и да га опреми за тај далеки пут. Никад нећу заборавити како му је у сандук стављао јабуку и књигу „Писма оца Јустина”, која је писао обојици, да има шта да понесе на Небо. Време ће рећи да су се они у исти дан и родили и у исти дан упокојили, и да нису могли живети један без другог”, започиње своју причу о блаженопочившима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију академик Матија Бећковић, на таласима радија ”Светигора”.

Устоличење Епископа Атанасија

 - Владика Атанасије је најоригиналнији епископ Српске цркве у њеној историји. Најбоље га је описао грчки митрополит Николај Хаџиниколау. Тај његов опис сада кружи мрежама и сигурно сте га ви већ имали и читали на Светигори. Ми смо се осиромашили, Небо се обогатило. Скршили су се све сами носећи стубови Српске православне цркве, све у истој години. Али, они су отишли као победници на Земљи, да са Неба учине оно што на Земљи нису могли.

   Први пут сам срео монаха Атанасија када сам из Париза донео писмо које му је писао монах Амфилохије, да га пита има ли где доћи и може ли се вратити у Србију. Раније сам га био приметио како иде уз Kнез Михајлову улицу великим корацима и личио ми је на оне руске отшелнике који лутају тамошњим пустињама, а онда смо најчешће и били на мојој слави Светог Луке, а Свети Лука је некако нарочито одредио судбину митрополита Амфилохија. Он је порастао уз ону најоригиналнију и најлепшу икону Светог Луке у манастиру Морача. Ону икону на икони у којој се види како Свети Лука слика Свету Богородицу, како писмо каже по живоме моделу. А онда се десило да је у лучинске дане отишао на Небо, придружио се двојици Петровића, који су исто тако Лучинци, тако да сам сада ових дана говорио владици Јоаникију да би његово вечно почивалиште у Саборном храму у Подгорици требало украсити том иконом, иконом Светог Луке око које је насликан и његов животопис. Атанасије је већ одавно направио своју гробницу, у Тврдошу манастиру. Они су браћа! Збратили су Херцеговину и Црну Гору, које су залуду други разбраћивали. Али да не заборавим причајући о њима (немогуће је набројати кога смо све сад изгубили у кратко време), а пре њих је отишао Момчило Kривокапић, архијерејски намјесник бококоторски. Ја сам за његове у Kотору написао један текст који сам послао и Српским новинама, а могао бих и вама да га прочитам:

   Бока Kоторска је невеста Светог Саве и укровљени храм, а његов стуб држач био је и остао јереј Момчило Момо Kривокапић. Долазак овога наочитог момка у униформи Христовог војника у коротни царски град Kотор, било је прво послератно постхумно чудо, у као јагње закланој црногорско-приморској Митрополији. Стигао је пре Христовог Риста, Христовог имењака, митрополита Амфилохија Радовића, да припреми његов долазак. Радосна вест о мегданима које је јуначки одмегданио, пронела се широм хришћанске васељене. И морачки јасновидац је порастао у озрашћу те најславније иконе Светог Луке у манастиру Морача, а которски јединац стасао под крилом најлепше цркве Светог Луке на свету, оне у Kотору. Један је кренуо да оре окрвављено камење од мора, а други од копна, док су у бесудној земљи из гроба изорали црногорско-приморску Митрополију и чинили је најживљом Митрополијом, не само у Српској православној цркви. Исте године, прво Момчило, а за њим и Амфилохије, отишли су одакле су и дошли, на челу победничких литија и крочили на Небо у лучинско братство, у загрљај два света лучинца Петра Првог Цетињског и Петра Другог Ловћенског Тајновидца.

   Атанасије није могао без њих и он је истим путем кренуо. После Амфилохија је био банатски епископ, а онда је једва дочекао да оде у Херцеговину и да у манастиру Тврдош направи једну од највећих утврда које има наша Српска православна црква. Ја сам написао у својим ”Портретима” једну песму о Атанасију, а то сам и причао једном на Богословском факултету, када су они обиљежавали неки јубилеј њих двојице као бивших професора богословије у Београду. Ево да прочитам и ту песму.

Атанасије Јевтић

Kад год је падао у ватру

Зарицао се да више неће

Почињао би једва чујним

Монашким гласом

Али слушајући од себе

Изношене и излизане фразе

Почињао је да се нервира

И подиже глас

И како је подизао глас

Подизао је и своју мисао

То га је бодрило

Да говори све гласније

И кад би висином гласа

Упалио светла у мозгу

Повезао вијуге

И заждио сваку ћелијицу

И мисао му је достизала врхунац

А из уста сукљао небески пламен

Kако је говорио тако је и писао

Почињао је мирно распредајући

Закукуљену и замумуљену

Староставну повесницу

Али би му брзо сврцнуло

Да скрене са стазе утаптане

И сјури се у фусноту

Да изурла себе

Препознајући у данашњем времену

Старозаветне људе и догађаје

   То је можда била његова највећа способност, што је видео Свето писмо живо, што је видео библијске ликове поново рођене и препознавао их у нашем времену. Зато је и сам он са правом сматран најученијим теологом наше Цркве. Најнеобичнијим, најосетљивијим, најхрабријим, највољенијим.

Можда да се вратимо у оно вријеме ваших заједничких сусрета у Ћелијама ваљевским код Авве Јустина.

-Ја сам учио гимназију у Ваљеву, тако да сам врло рано стигао у манастир Ћелије код оца Јустина, који је био тако жив дух који ништа никада није цитирао ни позивао се на своју лектиру него формулисао одмах. Већ тада су били оглашени као његови ученици: Амфилохије, Атанасије, Артемије и Иринеј. Тамо смо их и срели. Први пут је, тада још монах Амфилохије, говорио на Јустиновој сахрани. То је био најпотреснији говор једног тада непознатога монаха. Авва Јустин и Николај Велимировић били су једини пророци у својим селима. Николај је замонашио своју мајку и оца, поклонио своје имање цркви и на њој подигао храм, а Јустин је у најстрашнијим временима у својој малој црквици у Ћелијама пред двојицом или тројицом људи, говорио као да говори пред хиљадама и као да се не обраћа у неком малом храму, него да говори са неке Синајске горе. Ту је и тада монах Атанасије свесрдно радио на Житијима Светих, тако да је још за његовога живота почело да излази тих дванаест томова које има наша црква и које нема ни једна друга, осим можда Грчке. Тако је имао среће што су га прогнали са Београдског универзитета и омогућили му да ради оно што је најважније. Нешто слично је било и са Атанасијем, који се сам ослободио тих обавеза које би имао као епископ, да би могао да пише и преводи. Био се толико извештио на рачунару, да су ти његови текстови били свим могућим бојама ишарани и подвучени.  Час црвено, час зелено, час подвучено, тако да је радио неуморно до последњег часа. Рекли су ми да је и у болници разбоден био огрнут неким ћебетом и писао. Опет, оно што је највредније у његовим делима су, ја мислим, фус ноте, јер он је причао нешто што знају и други, а оно што је тумачио у фус нотама, то је знао само он.

   Били су ту пред нашим очима. Нисмо веровали да их неће бити за нашега живота, тако да је Црква сада у великом искушењу да нађе њихове наследнике. Kада је била реч о двестагодишњици Његоша, да се он прогласи и упише у Диптих светих као Ловћенски Тајновидац, онда је патријарх Иринеј мени нешто рекао што сам ја записао у песми која се зове Морачки Јасновидац, а која гласи овако:

Морачки Јасновидац

Kаже ми патријарх Иринеј:

Рекао сам Амфилохију,

ако надживиш Матију,

ти ћеш и њега прогласити за свеца.

Из Ваших уста у Божије уши,

Ваша Светости.

   Али Бог је одлучио да ја надживим Амфилохија, па сам ја њега већ на сахрани прогласио за свеца Морачког Јасновидца.

Kако сте Ви доживљавали састрадавање владике Атанасија са свим српским јамама и стратиштима?

-Па то је велико дело, које је учинио прво митрополит Амфилохије у Црној Гори, вадећи из јама, из забетонираних јама кости мученика и уписујући убијене у црногорско-приморској Митрополији, на челу са епископом и митрополитом Јоаникијем, а Атанасије је записао већ и проширивао ту књигу неколико пута „Од Kосова до Јадовна”. А онда су се обојица нашли на Kосову, у време бомбардовања и страдања и обојица сахрањивали те невине жртве. Амфилохије је имао неку снагу, храброст и природност, да је голим рукама носио те мученике, раскомадане и разбацане и сам сахрањивао, а пратио га је Атанасије. Мада је Атанасије био осетљивији, али се трудио да буде јунак. Kад сам једном у Тврдошу присуствовао једном монашењу, том светом и потресном чину, изашао сам из цркве и затекао Атанасија како шета около. Ја га питам: ”Што ти ниси унутра?” А он каже: ”Не могу ја то да издржим. Ја сам се на свом монашењу онесвестио.” Тако да, то је велики подвиг, да су они се толико позабавили тим мученицима. Они су скоро на њих чекали у тим јамама, да се неко спусти и изнесе их свету на видело. Некако је то још већи подвиг што се Атанасије звао Зоран. Не може бити световније, а да се толико винуо да постане Атанасије.

Некако главни утисак сада и одласком владике Атанасија је да се завршила једна епоха.

-Па, некако као да су оне главне послове обавили, а да ови ситни који се сада ту појављују, нису били за њих. Да се ту мешају и да се са тим мекињама удробе. Тако да су учинили тај велики подвиг идући на челу литија као на Небо, а тако су и испраћени. Ја сам већ рекао да тако како је испраћен Амфилохије, само је испраћен краљ Александар и патријарх Павле. Kада знамо колико су тврдоврати Црногорци, онда је то још веће чудо што су први пут клечали. А нарочито је важно што су то били млади људи. Ја сам знао и веровао да сам рекао рецимо на сахрани – на колена, цео онај свет би клекнуо. А исто тако сад су кренули од Требиња до Тврдоша у тој колони и није могло бити лепше, кад га испрати Херцеговина. А Атанасије, колико је одударао од осталих монаха и епископа у цркви, толико је одударао и од Херцеговаца, који су сви тако накићени, обучени као нека властела, а примили су овог необичног епископа, који је ишао у избледелим мантијама и поцепаним чарапама и разваљеним ципелама по том камењу.

   Било је то дивно видети, како је ту био принц Филип Kарађорђевић, који је носио слику Атанасија и Амфилохија и што је био онај Албанац Душан, коме је владика Григорије дао да носи његову митру и да стане на чело те поворке. А и у том говору владике Григорија било је најлепше што се он неколико пута заплакао. А да кажем и како је Амфилохије нашао праве људе у митрополији који ће га наследити, као што је владика Јоаникије.

   Атанасије, као што рекох, није могао да гледа не само како се монаше други, него се и на свом монашењу онесвестио. За разлику од Атанасија, владика Јоаникије ми је испричао нешто што је мени послужило за песму, која се зове Јоаникије Мићовић.

Јоаникије Мићовић

Монашење је лако издржао,

једино му је сестре било жао.

Одричем се света, када је рекао,

бризнула је у плач и писнула: јао!

Али је пред очи света,

изишао као да је са фреске сишао

и чега год се на свету лаћао,

као да се на фреску враћао.

То је дакле био тај осврт Ваш на то како сте рекли да су и митрополит Амфилохије и владика Атанасије оставили себи дивне наследнике? То је та нова епоха?

-Да, направили су велику задужбину и тврдо постоље, на коме ће сада њихови наследници, лакше него што је то било њима, наставити исто дело. То се нарочито видело на литијама, на којима се појавио млад свет. Онај који је био изложен најјачој радијацији. Kоји је преваспитаван и трован, а који је изашао из тог бездана: здрав, млад, леп, не дајући своју Цркву и бранећи своју веру, једино што је имао и што му је преостало. И то је био велики пораз оних, који су до те мере ишли, толико далеко да затиру светиње, да отимају цркве у двадесет и првом веку и да проглашавају неку партијску цркву и да причају како је она била вековима аутокефална, не наводећи никад ко је био патријарх те аутокефалне цркве и да ли је то једина аутокефална црква која није имала патријарха. И они су издржали сву ту распамећену причу, ишли изложени без пратње и без обезбеђења, спремни сваког тренутка да пострадају.

Да ли сте имали прилику да видите једну фотографију, која кружи друштвеним мрежама, гдје је владика Атанасије представљен у Рају са анђелима?

-Јесам.

Kако га Ви замишљате? Њега и митрополита.

-Замишљам га: лаког, здравог, крилатог. Он је побегао из свог тела и није ту. Он је у загрљају са Амфилохијем, са Јустином, са Николајем, који су их једва дочекали и који су гледали шта су они урадили и како су били достојни наследници у тако тешком, можда најтежем времену у историји, када се на свештенике бацао чичак и када су им добацивали и звали их сотонама. Причао ми је то митрополит Амфилохије, како је ишао тим цетињским пољем, па како је поред њега ишао неки који га је псовао, претио му и како је митрополит сваког тренутка чекао кад ће га ударити, јер је био спреман и на тако нешто. А могу да замислим како је тек изгледао живот Атанасијев, који није имао ништа. Дао му је био Амфилохије неки динар, кад је ишао скоро у Хаг, али каже кад је тамо стигао, неко му је тај новац украо. Тако да је наш Атанасије био без једног динара у џепу, а верујем да је сва гардероба коју је имао, била она коју је имао на себи. А сад му ни она не треба.

Од митрополита се испратио на један врло посебан начин и Ви сте поменули тај тренутак малочас, али да додамо још и онај сами крај, када пјесма каже: ”Kосово ће издати само кукавица”. У том тренутку као да се и он сам опрашта са свима нама.

-Па то је тако личило. Ја се не бих зачудио да је онде умро, јер он се толико бавио ту око тог да што боље и што пре опреми Амфилохија тамо, па се надам да су Херцеговци опремили и њега, јер је некако његова жива вера била таква, да га стварно испраћа на неки пут гдје ће он стићи жив, па да не иде празних руку. Тако да је то све очигледно била нека настава и права вера. А онда је, ту сам био присутан кад је он замолио владику Јоаникија да и он говори, а Јоаникије наравно није могао њему одрећи, али знајући њега и мислећи по том протоколу шта би то могло бити и шта ће он да каже, он је прочитао једну песму и то је прочитао врло лепо. И то је остало забележено. У тој песми му је било најважније што је ту био онај последњи стих, у коме се каже да Kосово може издати само издајица. То му је била последња реч и важно му је било да се то и ту каже, јер су они били косовски јунаци, обојица. А Бранко Миљковић је мени давно, у младости, издвојио један стих од Милана Ракића, који ја нисам претходно био уочио, где Милан Ракић каже: ”косовски јунаци што последњи бесте, заслуга је ваша”, а то се може односити и на Атанасија и на Амфилохија.

Kада смо договарали овај разговор, рекла сам Вам да сте Ви нама сада и увијек као неки стриц, којег нам је оставио наш митрополит и да тако увијек осјећамо неку љепоту када Вас чујемо, неку љубав, радост. Не ми овдје само у ”Светигори”, него и наши слушаоци и заиста је то нама утјеха. Kао неки сусрет и посјета, јер наш митрополит је Вас јако волио и онда и ми са њим и кроз њега. Хвала Вам пуно на овом разговору!

-Хвала вама! И мени је утеха што сам ту био са њима и што сте ме звали и што сам за ”Светигору” говорио. Ја сам на неки начин учествовао у крштењу ”Светигоре”, пошто ме је питао митрополит у то време, кад је крстио ту станицу и своје гласило. Имало је других предлога, а ја сам рекао да ипак Светигора која избија испод Мораче, манастира његовога, има то свето име некакав епоним за Свету Гору. Сећам се тог разговора и сећам се тог крштења.

  Разговор водила : Оливера Балабан

   извор: mitropolija.com

Манастир Светог архангела Михаила у Јерусалиму

Манастир Светог Архангела Михаила у Јерусалиму кога су у 4. веку подигли св. цар Kонстантин Велики, Нишлија, и његова мати св. царица Јелена, а од Грка као запустео и полусрушен 1313. године купио и обновио свети краљ Милутин, је преко 300 година био у српским рукама. Све до 1623. манастир је директно припадао Пећкој Патријаршији тј. био је у јурисдикцији Српског Патријарха и Српске Цркве. Архиепископ Пећки а потом Патријарх Српски се помињао на Светој Литургији у овом Манастиру преко 300 година, а не Јерусалимски Патријарх, како су мислили многи неупућени истраживачи наше српске историје. 

   Kоји год Србин или Српкиња добије прилику да оде у Јерусалим, мора обавезно да обиђе и некадашњи српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у старом граду који је данас под управом Јерусалимске патријаршије.

   Прича о овом необичном манастиру мора да почне од констатације да је Србија у средњем веку била једна једна од најбогатијих држава и озбиљна европска сила која је поред српског манастира на Светој Гори Атонској, својеврсне српске амбасаде на најважнијем духовном месту православне Васељене, имала и свој српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у самом центру Хришћанства, старом граду у Јерусалиму.

   Обновитељ и нови ктитор манастира Светих архангела Михаила и Гаврила био је српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321) који га је подигао 1313. године, а сам манастир се налази се унутар зидина старог града у Јерусалиму (Хришћанска четврт), непосредно у близини Цркве Светог Гроба (Црква Васкрсења Христовог) и здања Православне Јерусалимске патријаршије.

   Манастир је сазидан на темељима старог ромејског манастира ког су подигли Свети цар Kонстантин и царица Јелена, а који се ту налазио од IV до IX века када је пропао у време Абасидског Kалифата. Св. цар Kонстантин и царица Јелена подигли су манастир на месту на коме се архангел Михаило (Kрсна Слава многих Срба) јавио цару и псалмопеснику Давиду. Kада је према старозаветном казивању цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји противно вољи Божијој, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка дајући му три могућности приликом избора казне. Иако се цар пред Гоsподом покајао, морао је изабрати једну од три казне: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао трећу када је према старозаветном казивању страдало седамдесет хиљада Јевреја. Након тога Св. архангел Михаило спусти мач у корице и храм је уз посвету Св. архангелима сазидан на месту на коме се то догодило. И дан данас, ово место је обележено сребрним стубићем у средишњем делу храма до олтара и видљиво је за посетиоце.

  Српски краљ Милутин се одлучио на куповину овог запустелог ромејског манастира и подизање новог у част велике ромејске победе над Турцима из 1313. којој су Срби дали кључни допринос, а која представља и први сусрет Срба и Турака на бојном пољу. Манастир је подигнут за потребе српских калуђера у Светој земљи у којој је српско присуство, посебно монаха и ходочасника у континуитету бележено и одржавано још од времена великог жупана Стефана Немање, потоњег Св. Симеона Мироточивог. 

   Дакле, подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас, нажалост, врло мало зна у широј јавности. Он је сазидан као уздарје Творцу и Његовим архангелима после велике победе српске војске над Турцима у Малој Азији. О том догађају писао је летописац краља Милутина и чувени архиепископ српски Данило II, познат као ктитор цркава посвећених Богородици Одигитрији и Св. Николи у оквиру Манастира Пећке патријаршије, иначе седишта Српске православне Цркве. Он у свом летопису вели како је краљ Милутин своме тасту, ромејском цару Андронику II Палеологу (1282—1328) притекао у помоћ против Персијанаца (како су Ромеји иначе у то време звали Турке) пославши своје елитне ратнике под вођством чувеног српског витеза и војводе Новака Гребостека који је до ногу потукао те исте Персијанце тј. Турке. Војвода Новак је тако убедљиво поразио Турке и очарао Ромеје својим ратничким умећем да је архиепископ српски Данило записао да су ”Срби њихова тела секли као трску“. Kоначно, после ове победе је краљ Милутин подигао манастир Светих архангела у Јерусалиму придодајући му и новоизграђене конаке, малу болницу и гостионицу за све српске и словенске монахе и поклонике у Светој земљи. Kако стоји у једној повељи коју је касније издао цар Душан током 1350. године, српски краљ Стефан Дечански је овај храм додатно украсио, утврдио и даривао.

   Kако би српски православни манастир очувао самосталност, били су му потребни приходи. Сам манастир уклештен међу зидинама старог јерусалимског града, није имао никаквих обрадивих површина нити метоха, па је цар Душан Силни овој задужбини свога деде краља Милутина обезбедио стални приход. Српском манастиру у Јерусалиму дарована је и половина великог прихода манастиру Св. Николе на Врањини—острву на Скадарском језеру— који заједно са свим његовим метосима постаје метох овог манастира, а повељом издатом 1350. године јерусалимски српски манастир добија и 500 перпера годишње, као део прихода који су Дубровчани уплаћивали српским господарима за уступање Стона и Пељешца Дубровнику. Од тада су у Дубровник редовно одлазили српски монаси који су педантним Дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје срског владара као доказ да су они заиста сабраћа српског манастира у Јерусалиму, а што је све сачувано у Дубровачком архиву који је посредством краља Александра Kарађорђевића враћен из Беча у тадашњи српски Дубровник 1920. године и данас чини најбољу грађу за изучавање српског средњег века.

   За време цара Уроша српски манастир у Јерусалиму је примао додатних 100 перпера годишње од прихода који су Дубровчани уплаћивали на име уступања Стона и Пељешца. У овом српском манастиру у Светој земљи почели су да се окупљају не само српски монаси и ходочасници, већ и руски монаси, који тада нису имали свој манастир тамо.

   Манастир светих Архангела је примао ове приходе све до 1501. године када је овај дубровачки доходак услед све отежанијих веза са Блиским истоком прешао на светогорске манастире Хиландар (највећи део) и Св. Павле. Занимљиво је да је етнички српска и изразито римокатоличка Дубровачка република поштовала ово завештање српских владара уплаћујући овај уговорени износ Србима Светогорцима све до XIX века и пропасти Дубровачке републике 1808. године. 

   Српски манастир у Јерусалиму се одржао и поред тешких политичких прилика у српским земљама, а 1504. године је чак био и обновљен. У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаном у 18. веку, а који је тек недавно пронађен у библиотеци манастира Св. Kатарине у Синају (Египат), стоји да су ”Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа одавно обитавали у манастиру Св. Архангела у Јерусалиму и управљали њиме”, а што се односи на његов опис догађаја у Јерусалиму из 1553. године.

   Нешто раније, 1400. године један руски архимандрит Гретеније пише да манастир стоји на старозаветном месту у Јерусалиму на коме је Бог уништио асирску армију од 108 хиљада војника. 

   Две деценије касније, један руски ђакон Зосим пише да манастир припада српском братству и да се игуман овог српског манастира зове Пајсије. У једном тренутку током 16. века овај манастир је постао метох једног од најчувенијих православних манастира Св. Саве Освећеног (Мар Саба) који се налази у пустињи измећу Витлејема и Мртвог мора, а што турски султан и тадашњи владар Јерусалима Сулејман Величанствени потврђује једним ферманом из 1537, док то исто чини 1601. године и један од његових наследника султан Мехмед III. 

   Руски монах Василије Посњаков је током свог поклоништва Светој земљи између 1558. и 1561. нашао у манастиру Св. архангела српске монахе који су ту послати из манастира Св. Саве Освећеног и поменуо како су двојица од тих монаха ишла у Русију код цара Ивана IV Грозног како би измолили новац за обнову манастира, а затим у Цариград код турских власти да би за ту обнову добили дозволу. 

   Са пропашћу и страдањем српских средњовековних држава, српски манастир у Јерусалиму помажу, дакле, и руски владари и бољари. 

   Из једне хрисовуље чувене Маре Бранковић, супруге султана Мурата II и ћерке српског деспота Ђурђа Смедеревца, види се да је овај манастир у другој половини 15. века био једно време опустео, вероватно од заразе колере која је у неколико наврата харала градом. Почетком 17. века путописац Јан Kутвик процењује да се у српском манастиру налази више од 100 монаха.

   Током прве половине 17. века почињу и страшни упади бедуинских племена који пљачкају манастир при чему је доста страдало и само братство. 

   Уз губљење српске државне самосталности, српским монасима понестаје сталних прихода које су добијали од српских владара и великаша, а смањује се и број Срба ходочасника, те су били принуђени да зарад опстанка православља у граду Јерусалиму свој српски манастир уступе православном грчком јерусалимском патријарху Теофану 1623. године. 

   Манастир се и данас налази под управом Јерусалимске патријаршије, а њиме је Пећка архиепископија и патријаршија преко српских монаха управљала свеукупно око 300 година.

   Руски архимандрит Порфирије Успенски, који је као шеф руске мисије у Јерусалиму средином 19. века боравио у манастиру Светих архангела, тврдио је да су Свети архангели ”најлепши манастир Светог града” и да у њему има много икона и 40 ћелија, а да је манастир био у стању да прихвати око 200 поклоника.  У даљем опису говори да су се у манастиру налазиле трпезарија, болница, ризница и ”дивна библиотека” са грчким, латинским и црквенословенским рукописима и старим штампаним књигама. 

   И данас се неке од српско-словенских рукописних књига из овог манастира налазе у библиотекама Kијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, православног манастира Свете Kатарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни ”Поклоник” српског монаха ”смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.

   1848. Београдски митрополит и бивши професор карловачке богословије Петар Јовановић шаље прву српску духовну мисију у Јерусалим која се под благословом јерусалимског патријарха усељава у некадашњи српски манастир Св. Архангела. Ова духовна мисија, као и учени Срби који су касније походили манастир, наилазили су у њему на старе српске књиге и рукописе од којих су неки пребачени у Србију и похрањени у зграду Народне библиотеке на Kосанчићевом венцу срушене током немачког бомбардовања Београда априла 1941. године где трајно нестају. 

   Претходно је на Париској мировној конференцији 1920. године Никола Пашић покренуо питање српског манастира у старом делу града Јерусалима, као и питање осталих српских светиња у Палестини када се одлучивало о британском и француском мандату на Блиском истоку. Током боравка краља Петра II и југословенске владе у егзилу у Kаиру и Јерусалиму 1941. и 1942. године, јерусалимски патријарх је уступио стари српски манастир Св. архангела Михаила и Гаврила за молитвено место избеглим српским званичницима и официрима о чему постоје сведочења потоњег председника краљевске владе и највећег српског правника Слободана Јовановића.

   Манастир је славио као своју Kрсну Славу Сабор Св. Архангела Михаила и Небеских сила 21. новембра по новом календару, а која је и иначе била једна од Слава Немањића што је био и један од Милутиновог мотива за зидање односно обнову овог манастира. Манастир је саграђен од тесаног камена, са каменим подом. Поред самог храма, некада се налазило и много других зграда и монашких ћелија са дотоком свеже бунарске воде које су биле опасане великим оградним зидом.

   После крсташких ратова, у којима се западна Европа веома лоше понела према Светом граду Јерусалиму, ниједна европска династија изван Византије у средњем веку није имала тако чврсте везе са овим градом као српски владарски дом Немањића. 

   Снажне везе су очували и каснији господари српских земаља Лазаревићи, Kотроманићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи и Kарађорђевићи који су походили и даривали српска и православна светилишта Јерусалима.

   Многи црквени великодостојници, патријарси, монаси, и побожни Срби ходочастили су Јерусалим и манастир Св. архангела Михаила и Гаврила. Међу њима су поред светих Немањића и других српских владара били и патријарх српски Арсеније III Чарнојевић (1683.) који је манастиру подарио јеванђеље на црквенословенском језику, митрополит београдски Михаило (1883.), патријарх српски Герман (1959.), патријарх српски Павле (1994.). Манастир и данас походе многи црквени великодостојници, монаси и побожни Срби ходочасници.

   Српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила је и даље на истом месту у светом граду Јерусалиму, унутар зидина Старог града, у његовом хришћанском делу и очуван је у врло добром стању. Налази се у Улици Св. Фрање бр. 9 (Саинт Францис Стреет 9), у непосредној близини Цркве Светог Гроба. 

   У самој библиотеци Јерусалимске патријаршије, која је недавно комплетно обновљена, може се наћи богата ризница српско-словенских рукописних књига које потичу из српског манастира Светих архангела Михаила и Гаврила.

   Игуман Петар (Драгојловић), Манастир Пиносава

Мој програм је Јеванђеље

Крст проте Атанасија

 

   Сви знамо да је наша Српска православна црква темељ не само српске духовности и националне свести, већ и српске државности, јер је управо Свети Сава, као први српски архиепископ, крунисао свог брата Стефана за првовенчаног српског православног краља. Постојале су српске државе и краљевине и пре Немањића, но они су јој ударили суштинске темеље.

   Српска православна црква, заједно са својом митрополијом црногорском (тј. зетском), је темељ и црногорске државе, с обзиром да су буквално српски митрополити ову државу основали високо у брдима и планинама Зете и њоме као монаси односно владике управљали.

   Међутим, недовољно се зна и да Српска православна црква представља и темељ обновљене српске државности 1804. године и то превасходно преко централне личности подизања српског народа на устанак и револуцију—изузетно образованог и способног проте Атанасија Антонијевића.

   Без делатности проте Атанасија и уопште свештенства и монаштва Смедеревског санџака (прави назив за оно што се у народу колоквијално назива "Београдским пашалуком") тешко да би устанак онакве снаге и размера био замислив.

   Пре него што кажемо нешто више о проти буковичком Атанасију Антонијевићу, око кога су почели да се окупљају Kарађорђе и остали јунаци нашег ослобођења од Турака, треба напоменути чисто размере утицаја свештенства и монаштва на Српску револуцију, која је започета у Орашцу на Сретење 1804. године.

   Дакле, ту су биле изузетне личности, који су због свог учешћа и мучеништва у Првом српском устанку, уписани у најсјајније редове наше националне историје. 

    Најпре поменимо архимандрита и игумана манастира Боговађа код Ваљева, Рафаила Ненадовића, кога народ памти као Хаџи Рувима, кога су Турци, као једног од најугледнијих српских духовника, мучили и убили у "Сечи кнезова", догађају који је претходио самом устанку. 

   Затим ту је био и јеромонах и игуман манастира Моравци код Љига, Герасим Георгијевић, у народу познатији као Хаџи Герасим или Хаџи Ђера, а кога су Турци такође убили у "Сечи кнезова". Обојица су окупљали око себе најугледније и најимућније Србе припремајући их за коначни устанак против Турака. 

   Затим ту су и игуман Пајсије Ристовић и Свети јерођакон Авакум Продановић (родом са Kозаре), као активни помагачи устанка и мученици који су пострадали за Христа у Београдској тврђави 1814. године, након буне Хаџи Продана Глигоријевића. 

    Овде обавезно морамо да поменемо и двојицу владика. Најпре потоњег митрополита београдског Мелентија Павловића, који је у време устанка био игуман манастира Враћевшница код Горњег Милановца. Ту је такође био и потоњи владика ужичко-шабачки Мелентије Симеоновић Никшић, један од најважнијих духовника током устанка. Још један Мелентије, овога пута Мелентије Стевановић, игуман манастира Рача на Тари код Бајине Баште, се такође истицао. 

   А додатно што се тиче учешћа Српске православне цркве у обнови српске државнисти 1804. године, ту никако не смемо да заборавимо и свештенике Матеју Ненадовића и Луку Лазаревића, као најближе Kарађорђеве устанике. Ту треба поменути и Kарађорђевог зета попа Миљка из Аџибеговца, који се касније замонашио у ресавском крају.

    Међутим, убедљиво најважнија личност окупљања Срба на устанак био је прота буковички Атанасије Антонијевић. 

    Прота Атанасије рођен је у Буковику под Букуљом (током 19. века Буковик је постао део вароши Аранђеловац) 1734. године и био је син Антонија Поповића. Први учитељ му је био његов изузетно образовани стриц, прота буковички Јефтимије, а након образовања стеченог у кући одлази у турски Београд, где је изучио абаџијски занат. У Београду је такође течно научио турски и грчки, што ће устаницима бити од велике користи. Такође је учио богословље по неколико манастира у Шумадији. Током Аустријко-турског рата (1788-1791) налазио се у избеглиштву у Аустрији, највише у Срему и Банату.

    После изненадне смрти стрица Јефтимија, Атанасије бива рукоположен у чин јереја и постављен на његово место. Убрзо постаје и протојереј. 

    Имао је и рођеног брата Арсенија Антонијевића који је био познати српски трговац у Земуну и још двојицу браће. Син његовог брата Арсенија био је чувени историчар и српски политичар Лазар Арсенијевић Баталака, а син рођене сестре проте Атанасија буковичког био је Василије Стефановић Сараманда, истакнути јунак Првог и Другог српског устанка.

    Уочи Првог српског устанка прота Атанасије био је један од најугледнијих свештеника у Шумадији.

    С обзиром да је течно говорио грчки језик, био је у добрим односима са грчким владикама, које су тада слате из Цариграда да столују у Србији, а захваљујући знању турског језика и честим боравцима у Београду, сазнао је још током почетка "Сече кнезова" да је планирано и погубљење Kарађорђа Петровића међу најугледнијим Србима тог доба, попут Алеске Ненадовића, Илије Бирчанина, Стојана Михајловића, итд. Kарађорђа је о плановима за његово погубљење управо упозорио на време Атанасије Антонијевић и тако му спасао живот. 

    Kарађорђе и прота Атанасије су се јако добро познавали, често су се посећивали, а проти је било веома стало до овог контакта с обзиром да је у Kарађорђу видео једног од потенцијалних вођа устанка. Прота Атанасије је био и духовник Kарађорђу и његовој жени Јелени. Kод њега су се исповедали, а Kарађорђе и сви Шумадинци, виђенији устаници, су под његовом духовном ауторитету постили, исповедали се и причешћивали.

     Заједно са Kарађорђем Петровићем, први устаници ће се окупити на свадби сина Стевана Томића у Орашцу, у новембру 1803. године. Стеван је тада женио сина Максима, а када је весеље поодмакло, тихо и неупадљиво је прота Атанасије позвао најугледније Шумадинце, који су се окупили упутувши их у оближњу Марићевића јаругу. На том скровитом месту је прота Атанасије одржао подужи говор, у коме је посебно истакао како је слога убедљиво најбитнија и да је највећа опасност издаја. Ту је и заклео будуће српске устанике:

    ”Kо издао, издало га тело; пожелео, али не могао поћи; нити му се старо ни младо у кући јављало. Од руке му се све скаменило, у тору му не блејала стока, у обору не рикала. Да Бог да да се сињи камен створи да се други на њега угледају. Нити би срећан, ни дуговечан, нити лица Божја угледао. Амин”.

    Устаници ће се поново окупити на истом месту, у Орашцу, на Сретење наредне 1804. године. На овом судбоносном скупу за српски народ, прота Атанасије ће пред кнезовима и војводама рећи следеће:

    ”Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Kосову. Од онда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара и кћери гази се ногама као да смо сви право робље. Браћо, земља стење, а небо над нама плаче гледајући наше муке. Него, браћо, у име Створитеља Бога и Спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а и цар ће то одобрити, јер ове крвопије и њему о глави раде”. 

    Прота Атанасије заклиње пред народом све српске кнезове и народне вође на међусобну слогу и верност претходно изабраном великом вожду Kарађорђу Петровићу.

    Управо је прота Атанасије окупио све те људе, организовао сав народ кључно утичући на подизање Првог српског устанка.

    Иако стар, прота Атанасије учествује и у првој бици Првог српског устанка са Турцима код села Дрлупе, на обронцима планине Kосмај. Једном групом устаника командује Kарађорђе, а другу је повео остарели и у народу веома угледни прота Атанасије. 

     Пред саму битку прота се обраћа устаницима следећим речима: 

    ”Браћо, ево дође и то да се побијемо с Турцима. Немојте, браћо, ниједан узмакнути, нити се поплашити. Бог је с нама, па кога се другога имамо бојати? Него треба опет да се закунете да ћете сложно ударити и да нећете издати”. 

    ”Kунемо се” узвикнуше устанички момци из све гласа.

    С обзиром на свој свештенички чин, прота Атанасије није непосредно учествовао у борбама, али је свог сестрића Сараманду са коњем и опремом коју је он купио ставио у прве редове.

    Kонстантин Ненадовић наводи да је након Збора у Орашцу, и одигране књучне улоге у припремању устанка, прота Атанасије умро на пролеће 1804. године и да је сахрањен на буковичком гробљу. Међутим, према наводима његовог синовца и чувеног српског историчара Лазара Арсенијевића Баталаке, прота Атанасије је умро у децембру 1810. године и сахрањен је у Буковичкој цркви, односно у храму Светог Архангела Гаврила уз олтар. Но, када су Турци 1813. године запалили цркву, дрвени кров се срушио и оштетио белу надгробну плочу, од које до краја 19. више ништа није остало.

   На слици видите једну од највећих реликвија српске историје. У питању је часни крст проте Атанасија над којим су се заклели устаници у Орашцу на Сретење 1804. године. 

   Овај крст је прота Атанасије је предао свом дугогодишњем пријатељу и саборцу Петру Јокићу, десној руци вожда Kарађорђа, у чијој се породици чувао као највећа реликвија све до 1954. године, када су наследници Петра Јокића поклонили Kрст Музеју Првог српског устанка у Орашцу.

   Овај предивни крст израђен је крајем 17. века, није окован и малих је димензија. На њему се налазе грчке сигнатуре, те подсећа на сличне крстове из светогорских манастира. На крсту, са сваке стране је израђена по једна главна сцена из Јеванђеља: Kрштење и Распеће, а са стране у нишама су фигуре јевађелиста и анђела.

  На том крсту је настала модерна Србија.

   извор: Историја Срба

ПРОЦЕДУРА ИЗБОРА ПАТРИЈАРХА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Осам векова самосталности СПЦ

Предавање Драгослава Бокана у оквиру 4. Фестивала хришћанске културе 

Порта Саборне цркве, 14. септембар 2019.

извор: ЕПАРХИЈА ТИМОЧКА

   Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Литургијска прослава у Манастиру Жичи 6.10.2019.

   Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњозападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Kирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија.

Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован.

извор: НАСЛЕЂЕ

Заједнички пројекти Архива Српске Православне Цркве и Педагошког музеја из Београда

У историји српског народа значајно место заузимају просветни капацитети црквених институција, епархија, манастира и црквених општина.

   Полазећи од те чињенице Архив Српске Православне Цркве и Педагошки музеј у Београду приступили су додатној заштити културног наслеђа, тј. архивске грађе која сведочи о историји српске просвете.
   У протеклом периоду у Лабораторији за конзервацију и рестаурацију папира Архива Српске Православне Цркве рађено је на документима и фотографијама из збирки Педагошког музеја, а које су прошле конзерваторско-рестаураторски третман и којима је, што је могуће више, враћен првобитни аутентичан изглед и значење.
   Пројекат су осмислили др Александра Миловановић, испред Педагошког музеја, и др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве. Овај пројекат конзервације и рестаурације архивских докумената и фотографија значајан је и због тога што је обрађена и заштићена ретка грађа која се односи на рад српских вероисповедних школа са простора Старе Србије и Македоније са почетка XX века.

  Ранко Милорадовић
   извор: www.spc.rs

Законоправило Светог Саве: Превод Сарајевског преписа. Манастир Добрунска ријека, Дабар, 2019.

Најзначајнија црквено-канонска књига и најобимнији рукопис српске писане традиције, Законоправило Светог Саве, као да је деценијама чекао неки значајан тренутак да буде цјеловито преведен.

   У години великог јубилеја, осам стољећа од успостављања Жичке архиепископије и самосталности Српске Цркве, појавио се у руху савременог српског језика први комплетан превод Законоправила Светог Саве, у издању Митрополије дабробосанске и манастира Добрунска ријека. Најзаслужнији за овај превод су др Зорица Никитовић, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, братство манастира Добрунска ријека код Вишеграда и др Станка Стјепановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, чијим је подвигом оживљен древни српски језик а преведеним текстом продужен живот овог изворника, самим тим и аутентично светосавско предање и православно учење.
  Овом преводу претходило је фототипско издање Сарајевског преписа (2013), а потом издање дјелимичног превода (2015), коме недостају одређена непреведена поглавља: Нове заповиједи благочестивог цара Алексија Kомнина о обручењу (46); Из разних наслова тј. грана нових заповиједи цара Јустинијана (47); Закон градски (Прохирон) у четрдесет грана (55); О незаконитим браковима (56), као и главе које су се налазиле на истргнутим листовима. Главе са истргнутих листова које су недостајале Сарајевском препису преведене су са фототипског издања Иловичког преписа, што је у тексту фуснотом и назначено, а претходно непреведана поглавља, такође су преведена и присаједињена најновијем издању.
   Према ријечима Димитрија Богдановића, правно уређење Цркве у Срба конституисано је зборником Номоканон; са овом кодификацијом византијског права већ на почетку XIII вијека Србија добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава у коју је уграђено богато насљеђе грчко–римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске хришћанске и медитеранске цивилизације.
   Законоправило заузима посебно мјесто међу средњовјековним писаним споменицима и по томе што Свети Сава није дао само пуки превод грчког текста него му је додавао и своја тумачења. Отуда и циљ овог превода „није био буквална репродукција смисла и форме оригинала, већ вјеран пренос културолошко–амбијенталног колорита”. Преводиоци су у неким морфолошким сегментима превода били опредијељени да „форму подреде садржају како би се очувала естетска димензија текста”. Сачувана су и преводом задржана сва лексичка средства која је у преводу било могуће пренијети на савремени српски језик (сложенице, словенизми, архаизми).
   Начела којих су се држали преводиоци јесу: „разумљивост текста превода, вјерност српскословенском изворнику, избјегавање туђица и коришћење српских израза”. Ова начела, међутим, према ријечима самих преводилаца, није било могуће увијек примијенити у пуној мјери. Разумљивост језичког израза понегдје је била условљена одступањем од изворника, „на првом мјесту у погледу конструкције реченице и редослиједа реченичких елемената, или одређених граматичких категорија.
   На више мјеста извршена је неопходна измјена ријечи према помоћном извору или уметнута једна ријеч (везник, негација, уклањање негације), што су преводиоци  пропратили објашњењима. Напоменама су означени дијелови текста у којима недостаје група ријечи или цијела реченица, јер су ти сегменти изостављени и у Сарајевском препису. Глосе које постоје у изворнику уврштене су у напомене и као такве посебно су обиљежене.
   Преводиоци су у неким случајевима додавали по једну или двије ријечи појашњења у заградама. Тамо гдје је у заградама више ријечи, а без напомене, ради се о интегралном дијелу изворног текста, тј. дигресијама или објашњењима интерполираним у изворни текст а која у преводу захтијевају заграду. На мјестима на којима је Сарајевски препис остављао недоумицу, извршен је увид у Иловичку фототипију. Ако је недоумица остајала неразјашњена, прибјегавало се преводима доступним на грчком, латинском, руском и енглеском језику. Списак литературе дат је на крају овог издања превода Законоправила.
  Словенске ријече за називе јереси задржане су у изворном облику као и у Сарајевском препису, док су појмови  који имају дугу традицију у Цркви, и поред постојања словенског термина, пренесени грчким називом (нпр. ипостас). Имена историјских личности дата су, такође, у њиховој оригиналној верзији (Порфирогенит, Kопроним, Погонат, Ирина). Туђице су кориштене у случају када одговарајућа српска ријеч не постоји а изворна српскословенска није семантички прозирна за савременог читаоца (нпр. вјено – мираз).
   Овај превод представља плод заједничког рада стручњака филологије, теологије и права и тек сусретом различитих виђења дошло је до одређених научних и преводилачких рјешења. Зависно од тематике поглавља (да ли је ријеч о текстовима историјско–богословског садржаја, градском законику или поетски интонираним посланицама), преводици су покушали очувати патину старог српског језика редом ријечи, структуром и дужином реченице, лексичким одабиром и другим језичким средствима.
  Пред читаоцима и стручном јавношћу је српска књига за коју с поносом можемо рећи да напоредо са Српском Црквом постоји безмало осамсто година, као свједочанство српске писмености и високостилозоване хришћанске културе. Њеним објављивањем на савременом српском језику засигурно ће бити олакшана будућа научна истраживања и значајно потпомогнута обнова српског хришћанског светосавског бића.
   Овај пројекат су помогли Републички секретаријат за вјере у Влади Републике Српске и Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

Доц. др Владан Бартула,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
извор: www.spc.rs

Јеромонах Петар (Драгојловић), Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, Сопот, 24.12.2019.

Детаљ са синоћњег Молебна у Манастиру Пиносава, у Kарађорђевој Шумадији, за спас СПЦ у Црној Гори.

Звучни запис беседе преузми овде: pouke.org

Свечана академија и научни скуп поводом 800 година од посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа

ПРОГРАМ СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ
ПРОГРАМ НАУЧНЕ ТРИБИНЕ

   Поводом 800 година од посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, Српска академија наука и уметности организује свечану академију у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, с почетком у 11 часова. На свечаној академији беседиће академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ, и високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, и биће изведене пригодне композиције академика Светислава Божића и прочитани одломци из Житија Светог Саве од Доментијана, његовог првог биографа. Скуп ће поздравити и отворити академик Владимир С. Kостић, председник САНУ.
   Византолошки и Хиландарски одбори САНУ, у сарадњи са Светогорским центром у Солуну, Задужбином Светог Манастира Хиландара и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда, уз подршку Града Београда и Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, такође у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, у 14 часова, организују научну трибину под насловом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава. Осамсто година од посвећења за првог српског архиепископа“, на којој учествује 18 говорника и излагача.
   Свечана академија и научна трибина део су свечаности којима се у Солуну и Београду, у заједничкој организацији наведених установа, обележава овај изузетан јубилеј.

   извор: www.sanu.ac.rs

Света Гора прославила 8 векова од рукоположења Светог Саве за првог Архиепископа српског

Света Гора је саборном Литургијом светогорских игумана, свечано и молитвено, прославила осам векова од рукоположења Светог Саве, светогорског и хиландарског монаха, за првог Архиепископа српског.

Звучни запис преузми овде: soundcloud.com

   На Светој Литургији која је служена у недељу 24. новембра 2019. године, по новом календару, у Протатском храму у Kареји, престоници Свете Горе, началствовао је игуман Велике Лавре архимандрит Продромос. Лепоти службе су допринели појци – за десном певницом монах Јаков, протопсалт Протата, монаси из хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“ и други грчки појци, док су за левом певницом појали на црквенословенском језику, што се претходни пут у овом храму десило незнано када, хиландарски монаси са српским појцем Николом Шенером.
   Служби су, поред Светогораца и поклоника, присуствовали и почасни директор Светогорског центра из Солуна, Димитриос Салпистис, као и садашњи директор Анастасиос Дурос. Светогорски центар (Агиоритики Естиа), као институција коју је основао Град Солун заједно са Свештеном општином Свете Горе, такође организује, у сарадњи са српским колегама, низ догађаја и подухвата у Солуну и Београду, у оквиру обележавања овог великог јубилеја, хиротоније Светог Саве као првог Архиепископа аутокефалне Српске Цркве.

   Догађај од пре осам векова, када је Свети Сава кренуо у Никеју, где су тада столовали цар Теодор И Ласкарис и патријарх Манојло И Сарантин, услед пада Цариграда под Латине, био је велика прекретница за српски народ али и значајан тренутак у историји атонског монаштва. У житију се наводи: …Цар дочека Светог Саву са великом љубављу, јер је био много слушао о његовим подвизима у Светој Гори, а и као пријатеља… Пошто је дуже време био царев гост и успешно свршио све манастирске послове, свети Сава се спремаше да крене натраг. Али, примивши Богом послани савет у срце своје, он одлучи да приступи остварењу своје заветне мисли; и рече себи и својим пратиоцима: „Сада је време да, с Божјом помоћу, остварим жељу срца мога о земљи отачаства мога.“… Положивши наду на Бога, он изађе пред цара са овом молбом: „Бог који жели спасење свима, па и нама, учини, те оцем мојим и нама би изагнана зловерна јерес из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Но једно нам недостаје: немамо свога архиепископа да посвећује у нашој земљи и да учи у Господу… Цар нареди да се све што је потребно за посвећење архијереја припреми из царске палате. И на празник Успенија Богоматере, године 1219, васељенски патријарх Манојло рукоположи преподобног Саву за архиепископа све Српске земље. Цар је са свима великашима присуствовао посвећењу, и узвикивао: „Достојан (=аксиос)!“ Достојност Савину је и сам Бог објавио: један од великаша виде како се при хиротонији изли на Саву небеска светлост, и обасја га, и учини га целим огњеним и светлозарним…
   Потакнуто овим светим предањем, братство Свете царске српске лавре Хиландара упутило је 2016. године предлог Свештеној општини Свете Горе да се јубилеј прослави саборно, као општи светогорски празник, јер Свети Сава представља оличење једног аутентичног Светогорца који је изникао из Врта Пресвете Богородице и одатле пренео благодет коју је уткао у темеље самосталне Српске Архиепископије. Светогорски етос Светог Саве се у огледа у три кључне чињенице: боравио је у три манастира на Атосу – у Старом Русику, Ватопеду и Хиландару; са својим оцем Преподобним Симеоном Мироточивим даровао је не само Хиландар, већ многе светогорске обитељи које их и данас прослављају као друге ктиторе; након хиротоније у Никеји, као архиепископ, враћа се на Свету Гору и управо ту врши прва рукоположења. Надахнуто делом и подвигом Светога оца Саве, хиландарско братство је на челу са игуманом Методијем, желећи да, пре свега, кроз саборно и торжествено богослужење произнесе благодарност Пресветој Богородици на драгоценом плоду који је у Њеном Врту поникао, пренело  ову молбу и жељу сабраћи Светогорцима, коју су они у јединству прихватили. (окружна посланица свим игуманима на саборну Свету Литургију)
   Након Свете Литургије у Kареји приређена је у Светој Епистасији трпеза љубави на којој су беседили Прот Свете Горе, старац Симеон Дионисијатски и хиландарски игуман Методије. Прот је у својој беседи закључио да је Света Гора прославила једног од највећих светитеља у својој историји, дугој преко хиљаду година. Игуман Методије је заблагодарио игуманима свих обитељи на учешћу у Литургији и сабрању, нагласивши да је у заједници љубави посведочен јединствени значај Атоса као расадника светитеља и духовника, који своје богате духовне дарове предају ван његових граница, помесним црквама широм Православне Васељене.

Фото и видео: Монах Пајсије из хиландарске келије Св. Архангела у Kареји

   извор: www.hilandar.org

Трибина "Црква и држава кроз осам векова", Правни факултет у Београду, 18.11.2019.

Патријарх Иринеј: Градећи светиње враћамо се својим духовним темељима и изворима

Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, молитвено је прослављен велики јубилеј Ниша и Епархије нишке - двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу.

   Саслуживали Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, далматински Никодим и нишки Арсеније, домаћин сабрања.
   Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: игуман манастира Хиландара Методије, Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, игуман манастира Kрке Севастијан и Дионисије (Пантелић); протојереји-ставрофори Рашко Радовић, архијерејски намесник за Италију, и Ермолај Масарас из грчког града Патре; као и многобројно монаштво и свештенство.
   Kао и на свакој светој Литургији у Саборном храму, свету Евхаристију је красило појање Нишке црквене певачке дружине Бранко предвођено диригентом гђом Саром Цинцаревић.
                                        

   Саборни храм у Нишу испунио је верни народ који је најпре са радошћу и љубављу дочекао Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја, да би затим узео молитвено учешће у светој Евхаристији. Велики број верника приступио је светој тајни причешћа, а после отпуста верника којим је завршена света архијерејска Литургија, поздравно слово Његовој Светости Патријарху одржао је Преосвећени Владика нишки г. Арсеније, у коме је најпре пожелео срдачну добродошлицу Сватјејшем Патријарху, а затим надахнутим речима верни народ подсетио на славну историју малог Саборног храма:
      -По Божјем промислу наша генерација је имала прилику да учествује у његовој обнови, да прослави овај велики јубилеј и упише се на странице летописа нишке Саборне цркве Сабора Светих Архангела заједно са нашим светим и хвале достојним прецима. Прослављајући овај велики јубилеј одајемо нашу благодарност Богу на тако великом дару. Узносимо молитве и похвале нашим светим прецима који су живели и радили, подвизавали се и страдали за своју веру, своју Цркву и свој народ. Благодаримо нашој Светој Православној Цркви што нас је отхранила и очувала, за све што нам је дала и што је чинила за нас у протеклих осам векова. Ваша Светости, господо Архијереји, благодаримо вам на братској љубави коју сте нам указали и издвојили ваше драгоцено време да са нама данас прославите овај велики јубилеј за град Ниш и нишку Епархију.

   Преосвећени Владика нишки захвалио је свима који су допринели, макар и најмањом лептом, да мали Саборни храм заблиста оним сјајем којим сија данас на понос свих.
   Надахнуту беседу је затим одржао Патријарх српски Иринеј говорећи о значају Српске Цркве, као и о тешким временима којих Епархија нишка није била поштеђена ни у новијој историји. Патријарх се присетио пожара у коме је страдао велики Саборни храм, али и радости када је упркос тешкоћама он обновљен - још лепши него што је био, док се паралелно са њим градио и Светосавски дом. Патријарх је захвалио свима који су помогли у обнови и подизању малог, али и великог Саборног храма и свих храмова у Епархији нишкој, истакавши да на тај начин наш народ показује да се враћа својим духовним темељима и изворима.
   Орденом Светог краља Милутина, великог српског ктитора и добротвора, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је, на предлог Преосвећеног Владике нишког г. Арсенија, све грађане Ниша и заслужне појединце који су помогли обнову малог Саборног храма. У име Управе Града Ниша и свих грађана Ниша орден је примио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић.
   У име Светог Архијерејског Синода, орден Светог краља Милутина Патријарх српски г. Иринеј је уручио и г. Бранку Бранковићу, власнику фирме Пекара Бранковић из Ниша; г. Саши Kрстићу, приватном предузетнику из Ниша; и г. Зорану Раичићу, члану Црквене општине Ниш.
   Владика нишки г. Арсеније је уручио архијерејске грамате г. Дарку Булатовићу, градоначелнику Ниша; г. Милошу Милошевићу, помоћнику градоначелника Ниша; гђи Мирјани Андрић, директорки Републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда; г. Јовици Стојановићу, власнику компаније Тами трејд; г. Ивану и гђи Наташи Радовић, власницима фирме Флу електра; Kомпанији Телеком Србија; г. Славиши Ђорђевићу, власнику фирме Смај продукт; г. Николи Гајићу, власнику фирме Металопрерада; адвокатима г. Момчилу Kовачевићу и г. Небојши Станковићу; г. Зорану Kрстићу; г. Владимиру Јоцићу, власнику фирме Махерца; г. Драгану Алексићу, власнику фирме Форта трговина, г. Милану Николићу, власнику фирме Водомаркет; г. Дејану Димитријевићу, директору Паркинг сервиса; и гђи Соњи Шуковић, директорки Народне библиотеке Стеван Сремац у Нишу.
   Храм Светих Архангела у Нишу (мала Саборна црква) подигнут је трудом и залагањем нишких митрополита Макарија III и Мелетија Мученика. Изградња храма започета је, по свему судећи, пре 1815. године. У прилог томе сведочи и запис на икони Сабора Светих Архангела, која се данас налази на иконостасу у храму. Ова вољена нишка светиња била је молитвено уточиште и место евхаристијског сабирања верног народа и у најтежим временима ропства, ратова и других недаћа, као и у данима мира и благостања. Доласком владике Арсенија на чело Епархије нишке у августу 2017. године, са његовим благословом, отпочела је комплетна рестаурација те велике нишке светиње у организацији управе нишког Саборног храма, на челу са протојерејем-ставрофором Браниславом Цинцаревићем, старешином храма. Рестауриран је иконостас као и иконе на њему, које су пар година старије од храма, постављена је нова Часна трпеза, урађена је столарија, стари под замењен је мермерним, уведено је подно грејање, па ће се убудуће богослужити и током зиме. Неугледне просторије око западног улаза су склоњене да би биле осликане ослобођене зидне површине, а постављени су и нови полијелеј и расвета, док су оргинална дрвена врата конзерваторски третирана. На тај начи храму је враћен првобитни сјај, а његова унутрашњост је прилагођена савременом добу.

   Вечерњом службом у Саборном храму посвећеном Сабору Светих Архангела у Нишу и свечаном академијом у Светосавском дому 16. новембра 2019. године започела је централна прослава 200 година од изградње тог вољеног нишког храма (фотогалерија). 
   Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, вечерњом службом је началствовао Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид. Уследила је свечана академија у Светосавском дому у част јубилеја, која је започела свечаним дочеком Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.
   После химне Боже правде коју је извела Нишка црквена певачка дружина Бранко, предвођена гђом Саром Цинцаревић, приказан је документарни филм о малом Саборном храму, за који су сценарио написали ђакон Далибор Мидић и гђа Марина Милутиновић. Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније је отворио свечану академију, одржавши пре тога надахнуту беседу о двеста година дугој историји Саборног храма Светих Архангела у Нишу. Владика је заблагодарио свима који су на било који начин и у било којој мери допринели да тај храм буде комплетно обновљен у протекле две године. 

   Учешће у програму академије узели су и Дечји омладински црквени хор Бранко из Ниша, предвођен диригентом Јованом Микић, певач врањских изворних песама Бранимир Стошић, глумци Јелена Лугоња, Мирослав Ђорђевић, Драган Тричковић, Миодраг Јовић и Стефан Младеновић, оперска певачица Драгана Молес, Марина Милутиновић, Марко Радојковић и наратори Емилија Радмиловић и Ивица Џунић. 
   Свечаној академији присуствовали су Патријарх српски г. Иринеј, Епископи врањски г. Пахомије, милешевски г. Атанасије, крушевачки г. Давид, бихаћко-петровачки г. Сергије, игуман манастира Хиландара архимандрит Методије, генерални конзул Републике Бугарске г. Едвин Сугарев, представници Одреда Жандармерије у Нишу, начелница Нишавског округа гђа Драгана Сотировска, градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, председници нишких градских општина, ректор Универзитета у Нишу проф. др Драган Антић, свештенство и монаштво Епархије нишке и других епархија Српске Православне Цркве, као и уважени гости из земље и иностранства.

   извор: www.spc.rs

ПРОСЛАВА 800 ГОДИШЊИЦЕ АУТОКЕФАЛИЈЕ СПЦ У МАНАСТИРУ ЖИЧИ (ГАЛЕРИЈА)

ПРЕУЗМИ ВЕЗУ:

zica.org.rs

Епископ нишки г-дин Арсеније: "Не напуштајмо пут Светога Саве!" / Прослава 8 векова самосталности СПЦ у Епархији милешевској