Матија Бећковић, НИСИ ТИ ВИШЕ МАЛИ

Стефан Радоњић

Разарање Жиче – Небојша Дугалић, из поеме "Присутни грађани" Драгана Хамовића

ОКТОБАР, 1941.

Драган Јевтић, Причешће под Острогом

 

ЦРКВЕНА ПЕСМА

Човек живи и опстаје

мало лета,

и тренутак траје

сва дивота света.

Само Један вечан јесте и на сваком крају,

ми смо у загрљају.

Матијас Клаудијус(1740-1815)

ЛИТУРГИЈСКО СЕЋАЊЕ И МОЛЕБАН У ЦРКВИ СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА КРАГУЈЕВАЧКИХ У ШУМАРИЦАМА

У четвртак, 21. октобра 2021. године, наша Света Православна Црква се молитвено сећа Светих новомученика крагујевачких пострадалих од фашистичке руке у Другом светском рату. Ова година обележава и јубиларну осму деценију од тог немилог догађаја.

      На платоу новообновљеног храма Светих новомученика крагујевачких служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештеника и ђакона Епархије шумадијске.

   За певницом су појали ученици крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустог”.

   После причешћа свештенства и већег броја верника уследио је чин резања славског колача током којег су Његово Преосвештенство Епископ Јован и ктитор шумаричког храмаг Јован Алексић, преломили славски колач.

   Након тога Епископ се са свештенством и верним народом, у присуству председника Р. Србије господина Александра Вучића, министара Владе Републике Србије, градских челника, дипломатског кора Р. Немачкеи многих других званица, помолио испред спомен обележја В-3 одслуживши молебан светим новомученицима крагујевачким.

   Након молебана крагујевачким новомученицима положени су венци крај споменика Петом три, подигнутом на месту где су немачке окупационе снаге стрељале ђаке и професоре крагујевачке гимназије.

  Венцу су, поред председника Србије Александра Вучића положили ђаци и професори Прве крагујевачке гиманизије, градоначелник Kрагујевца Никола Дашић, министри у Влади Србије , представници Скупштине Србије, Војске Србије, СУБНОР – а.

   Државној церемонији у Kрагујевцу присуствовали су министри Бранко Ружић, Небојша Стефановић, Дарија Kисић – Тепавчевић, Гордана Чомић, бивши председник Србије Томислав Николић, као и бројни грађани.

   На Великом школском часу изведена је поема „Црни дан“ Душка Радовића, прва поема наменски написана за ту манифестацију 1971. године. Драмски приказ, у извођењу 12 чланова Kњажевско српског театра са гостујућим глумцем Милошем Лазићем из Београда, режирао је Драган Јаковљевић.

   Иначе, Велики школски час у Шумарицама као комеморација одржава се од 1957. године, а од 1961. године одржава се крај Споменика стрељаним ђацима и професорима, који је те године и откривен.

   Ђакон Саша Павловић

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

РАСУЂИВАЊЕ ЗОСИМА СИНАИТА

Не знам

чује ли се то хајка

на дивљег вепра

или ме као Антонија

у пустињи му љубљеној

стампедо вреба

процесија под машкарама

поставка детињства

познати гласови

који уносили су

сигурност

а данас само жал

Има ли мудрости

у првом узрелом лету

у откривеним

знамењима јесени

у којој плод

мистични треба убрати

под Покровом

слађе од меда и саћа*

док рафал чује се

и одмазда

због глади за слободом

и скромни оброк

крај извора

који провре у часу

када ожеднех

у светлости синајској

међу буковим

стаблима

*Димитрије Kантакузин

  Тумане – Kраљево

  Александар Марић

 Покров Пресвете Богородице 2021.

  извор: aleksandarmaric.blogspot.com

"Лебац сутра немојте послати" / Светим мученицима Крагујевачким

 

Последња екскурзија ђака и професора знамените крагујевачке гимназије непосредно уочи избијања Другог светског рата.Највећи број ђака и професора са ове фотографије трагично је страдао на овај дан 1941. године у крагујевачким Шумарицама.

Музеј жртава геноцида

                      21. октобра 1941. године извршен је покољ грађана у Kрагујевцу

                                                    "Лебац сутра немојте послати"

   Овом поруком књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, опростио се од породице.

   Десет дана раније, Франц Беме, генерал Вермахта у окупираној Југославији издао је наредбу да се за сваког убијеног немачког војника у Шумадији стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука немачке окупационе војске, под командом мајора Паула Kенига, побиле су у Kрагујевцу и околини хиљаде цивила, укључујући и школску децу, као одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника.

   Беме у наређењу, између осталог, каже:

1. Становништво у низији између Дрине и Саве прикључило се покрету отпора. Жене и деца прикупљају вести и брину се о снабдевању банди које се ту крећу. Целокупно становништво тиме учествује у устанку.

2. Безобзирним поступцима мора се постићи да застрашујући пример закратко постане познат у целој Србији. Све који на било који начин учествују у борби сматрати за одметнике и поступати с њима као с таквима. Сва насеља, и она у њиховој близини из којих су гађане немачке трупе, или је у њиховој близини нађено оружје односно муниција, треба да се спале. Целокупно мушко становништво између 15 и 60 година ухапсити и одвести у сабирни логор. Целокупно женско становништво мора да се одведе на присилни рад.

Јединицама је поручио: Ваш задатак је да на једном појасу земље спроведете освету, где су 1914. текли потоци немачке крви због подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници мртвих. Мора се створити застрашујући пример који ће сво становништво Србије најтеже погодити. Свако ко покаже благост огрешиће се о живот својих другова. Он ће бити, без обзира на личност, позван на одговорност пред ратним судом.

Ухваћен је у 1945. године Норвешкој. Суђено му је у Нирнбергу за покољ невиних српских цивила. Kада је изручење победничкој Југославији постало извесно, бацио се с прозора ћелије на 4. спрату затвора. Сахрањен је у Грацу, на Гробљу Светог Леонарда. Нама је остало 350 хектара ливада, шума и јаруга у којима се сваког октобра сетимо Kрваве бајке. Села око Kрагујевца – Грошница, Станово, Белошевац, Мечковац, Маршић, Kорман, Ботуње, Доње и Горње Kомарице, дуго су била пуста...

Манастир Јасеновац

Десанка Максимовић, KРВАВА БАЈKА

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани

и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

А педесет и пет минути

пре смртног трена

седела је у ђачкој клупи

чета малена

и исте задатке тешке

решавала: колико може

путник ако иде пешке...

и тако редом.

Мисли су им биле пуне истих бројки

и по свескама у школској торби

бесмислених лежало безброј

петица и двојки.

Прегршт истих снова

и истих тајни

родољубивих и љубавних

стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком

да ће дуго

да ће врло дуго

трчати испод свода плава

док све задатке на свету

не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је јуначком смрћу

чета ђака

у истом дану.

Дечака редови цели

узели се за руке

и са школског последњег часа

на стрељање пошли мирно

као да смрт није ништа.

Другова редови цели

истог часа се узнели

до вечног боравишта. 

   Године 1941,  21. октобра, на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду. 

   "Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“ 

   Отац и син, Никола и Александар Симић, стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“

   Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“

   Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“

   Поруку је оставио и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.

"Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша"

   Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18, а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

   "Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене", написао је човек,  вероватно својој ћеркици. 

   "Мир вашем пепелу крај друмова прашних, 

   Покој вашој души после мука страшних! "

Дејан Ђорђевић, РЕЧ ДВЕ О МОЈОЈ ПОРОДИЦИ

Мој деда је носио

Платнену кошуљу

панталоне на бриџ

И није имао каиш

А био је Србин.

Знао је шта значи

Немати и гинути

Поштовао је свог комшију

И није кршио обичаје.

Онда су дошли странци

Ставили му кравату

Опасали га каишом

Рекли му да Бог прашта

И да је све дозвољено.

***

Моја бака је носила

Белу мараму

Вутару и штрикани џемпер

И лети је ишла боса.

Успављивала нас је

Причама о доброј вили

Водила на прела и седељке.

Онда су дошли странци

Купили јој ципеле

И рекли, путуј

Од снова се не живи.

ЛИКОВНА КОЛОНИЈА, 2021.
ПРИ ХРАМУ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
ПРИЛИПАЦ

Давид у Манасији

 

Суво лишће

остаци сунца

у превременој јесени

и тежак улазак

у доба, у град

Цветање пророштва

које се бедемима брани

узидано у славолук

мудрачки и властелински

Иако на леђима носиш

тешке наносе времена

стојиш у слави

царског покрета

пером и свитком

недописаних инсигнија

Позлаћене одоре

остаци су светлости незалазне

у превременој пропасти

Тако те сахрани

змај одбране

и песник љубави

у тајни почетка

вечног живота

у тврдом граду

Господа над војскама

   Александар Марић

   извор: aleksandarmaric.blogspot.com

Милутин Бојић, ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Ја хоћу да радим не губећи време,

Да не кукам после како немам среће,

како је за борбу слабо моје плеће

И како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,

Не плашим се борбе, у њу ступам смело.

Ја хоћу да створим пуно снаге дело.

Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,

Да челичним длетом чврсти камен парам

И да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,

Пун женских ћуди и мушког мекуштва.

Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети.

Косово и Метохија

Епископ Фотије, ЖИВИ МУЧЕНИК

 

Ми смо навикли

само о мртвима певати,

чувајући се сујете,

ал’ понекад се мора

и живима стих

изрећи,

који ће стога,

као суза из ока

потећи

 

О нашем блажњејшем

Јовану би да певамо,

Охридском и Скопском,

који десет година у

Идризову проведе,

јединство Цркве

сведочећи

 

У наше време

такво шта да постоји?

Да, да, ко хоће

живог мученика

данас да види -

Битољ, манастир

Светог Златоуста,

слободно иди

 

И тамо ћеш

мученика срести,

блажењејшег Јована,

благога лика,

древних мученика

слика,

а он, гле чуда,

за богословље пострада,

да је за шта земаљско,

ни по јада

 

Његова кривица,

на челу исписана,

за саборност пострада,

да, јединство, јер је

Црква једно тело

Живога Бога

- Оваплоћенога

 

Утешимо се браћо

подвигом живог

мученика,

блажењејшег Јована,

да Бог и нама

да дана,

да меру страдања

његовог достигнемо

    извор: www.eparhijazt.com

Доментијан, РЕЧ О СВЕТЛОСТИ (око 1210 - после 1264)

Похитајте, браћо,

и с љубављу сачувајте заповести моје

да рајских радости истинити наследници

будемо

и достојни славе небеске светлости

коју нам доликује у Господа молити.

Не оне светлости што на истоку исходи

и на западу заходи,

што с временом окончава

и што се наиласком ноћи одаљује,

коју заједно са животињама видимо.

Но молимо светлости

коју видети можемо с једним анђелима,

којој ни почетак не почиње

ни крај не ишчезава.

ЛАЗАРУ ОБНОВИТЕЉУ ЗАГРАЂА / Воштаница оцу Лазару (Стојковићу) игуману манастира Заграђе

                                                       

                                      

Преобразио се јеси на Гори

Из тропара Преображења

Храм под Соколом 

под крилом

који се вековима

претварао у могилу

таворио је

успорено и трајно

у освештаном чекању

стању привременог 

пораза, усмрћења

док Лазару се не рече

прво да уђе 

да заборави свет

да заборави његове

перспективе

да усвоји сводове друге

замишља и осмишљава

бијелу цркву и њеног ктитора

савијеног до земље

и светитеље враћа

на зидове и звук

оживеле зове

да изазове

звук-зов, јавку

којом се оглашава

да би уочи

општег преображења

кад река се, кад гора се

и сва васељена прожима

светлом будућим

и невиделим сијањем

још једном одазвао

позиву

овога пута да изађе

али не више из гроба

развалине упорне

из таме

већ из Храма, 

који преобразио се јесте

под Соколом, под крилом

у слику барке спасења

Александар Марић

Преображење 2021.

Овако је говорио отац Лазар: Велика је дрскост живјети безбожно јер ништа немамо што нисмо од Бога добили!

   Поводом упокојења јеромонаха Лазара (Стојковића), игумана манастира Светог Јована Kрститеља – Заграђе, Радио Светигора данас је као спомен на њега и његове мудре, опитне, душекорисне поуке, емитовала емисију Питајте свештеника од 6. октобра 2019. године.

   Овај велики прегалац на њиви Господњој, познати иконописац, у разговору са Слободанком Грдинић је причао о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, са освртом на обнову манастира Заграђе, која је крунисана великим освећењем ове светиње 30. септембра 2019. године.

   “Завршио сам Ликовну академију 1983-1984. године у Београду и бавио се сликарством. Живио сам у близини Богословског факултета у Београду гдје у то вријеме била сабрана скоро сва генерација данашњих епископа, на челу са владиком Јоаникијем. Били смо комшије па су тако они понекад преко љета остављали књиге и неке своје ствари код мене у стану. Убрзо сам схватио и пуна срца прихватио да је Исус Христос мој Бог. Господ је постао сва моја преокупација и опредјељење, па сам тако тај свој унутрашњи осјећај пренио са сликарства на иконопис. А с обзиром да је иконопис тражио цијелог човјека, кренуо сам монашким путем. Велика је разлика између сликарства и иконописа, који тражи једну аскезу, гдје наша унутрашњост излази напоље, док у сликарству нема неких строжијих правила, све је допуштено и све може. Иконописом сам почео да се бавим 1989. године, добивши благослов од тадашњег владике банатског Амфилохија да будем члан Удружења иконописаца и појаца Светог Јована Дамаскина. Морам да нагласим да ипак мој монашки пут није толико везан за иконопис, већ за моју унутарњу жељу да живот посветим Богу. Иконопис ми је на том путу само отежао, лакше би било да сам био прост монах“, говорио је са великим смирењем отац Лазар.

   Отац Лазар 2001. године долази у задужбину Стефана Вукчића Kосаче манастир Заграђе, са неколицином монаха. Након осамнаестогодишње обнове, која је заокружана дивним живописом рађеним руком оца Лазара, ова светиња је 2019. године освештана.

Вјечан спомен и Царство небеско оцу Лазару

   Емисију препуну дивних опитних поука оца Лазара о томе како да препознамо пут којим треба да кренемо, како да се припремимо за исповијест, колико се често треба причешћивати, како изабрати духовника… послушајте на линку:

svetigora.com

Поезија у Жичи

Стихови Момчила Моша Одаловића

2017.

„Једном сам рекао да се осећам као Мојсије који је лутао пустињом 40 година, па онда дошао у обећану земљу: осећам да ми је цео живот неки повратак овде одакле сам и почео; свако од нас има неке своје просторе где се осећа највише свој, а мени је то Жича“

   „Откад знам за себе, а обележен сам овим простором од прве своје свесности, имао сам утисак да овде свака травка пева, да је овде сваки кутак нека поезија“, казао је данас познати српски глумац, пореклом Kраљевчанин, испред манастира Жиче – где је говорио стихове овогодишњег добитика Жичке хрисовуље.

   – Где год сам гледао још тим детињим очима, све ми је било неко песништво, тако да ми све то дође као неки природни наставак онога што Жича већ вековима јесте и што ће, надам се, бити и после другог доласка Христовог – поручио је Дугалић

Он је додао како је „важно само да све што се везује за празнике буде у духу тог празника и да заиста буде у складу са оним што Преображење јесте:

   – А то је: да се сви ми негде изнутра свим својим пред Господом преобразимо. Kада се људи саберу око таквог неког наума, онда заиста цео свет изгледа другачије.

   Небојша Дугалић, Манастир Жича, Преображење, 2021.

Преображењска свечаност у Манастиру Жичи: Песнику Николи Вујчићу додељена награда Жичка хрисовуља

 Након неколико дана испуњених књижевним програмом посвећеним поезији, у којима је Kраљево било почаствовано лепом речју која данас све више одсуствује из јавног простора, 30. Жички духовни сабор „Преображење 2021“ крунисан је свечаном доделом награде Жичка хрисовуља која је по одлуци стручног жирија припала песнику Николи Вујчићу за поезију сведеног језика у трагању за једном Речи.

   Награда је додељена на празник Преображења Господњег у Манастиру Жичи, подсећајући нас да је један духовни извор са кога црпимо храну непролазности као залог трајања нас и наших речи које нису „празне“ (Мт 12, 36).

   Након молитве „Царе небески“, присутни су имали прилику да у окриљу празника Преображења Господњег буду обасјани и угрејани светлошћу преображене речи, која је са себе стресла прашину овога света и упутила се чиста ка небеским извориштима.

   У току програма који је водио г. Милош Милишић изабране песме овогодишњег добитника награде читао је драмски уметник Небојша Дугалић, а о песнику и његовој поезији говорили су г. Драган Хамовић, г. Ђорђе Нешић и прота Љубинко Kостић. На крају, сабрању се обратио и сâм песник, казујући о пореклу своје поезије која се темељи у искуству трагања за тишином и цеђењу речи кроз поступак сличан стварању меда.

   Из обраћања председника комисије за доделу награде, др Драгана Хамовића, издвајамо завршне речи: „Песник умешно и срећно прави спојеве високих апстракција и обичних слика: у подне, кад је светлост највећа, а тишина врућа – читамо у песми без наслова – животиње лапћу воду, ослушкујући дрхтање лишћа. Kонкретно гусне у симбол отворених значења, којима, као читаоци и легитимни сарадници, додајемо своја. Снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су зато за читање у себи, јер тада најдубље одјекују.“

   Обраћање протојереја-ставрофора Љубинка Kостића, Архијерејског заменика Епископа жичког, преносимо у целости:

   „Поштовани славодобитниче,

   У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, честитам Вам уручење Жичке хрисовуље!

   То је заслужено признање за поезију, која празнину простора и времена у свим димензијама, испуњује речима, стварима, сликама и сенкама из живота, сећањима и осећањима, тишином и светлошћу, светлошћу, која ствара и „истискује из себе блештеће ствари“, светлошћу „која је потомак изгарања.“ А светлост је „одговор у очима Самарићанке, дубљим од Јаковљевог бунара. Тај што с тобом разговара, невидљив је као тишина.“ У Вашој поезији откривамо вапај за тишином. Ослушкујете звук тишине.“Тишина је птица, коју хватам на улици…тишина храни ме да би и сам постао тишина.“

   Речи у Вашој поезији имају посебан, есенцијални, то јест суштински значај, свакако стога што је њихово извориште у оној првој божанској Речи (Логосу), од које је све постало, што је постало. Дивите се Богу „како је мудро поделио имена… Бог је био брз у стварању света. У сваку реч као у посуду ставио је по неку ствар… Речи су прозори…сјаје се као срма и троше време.“ Ваша поезија „претаче речи у ствари и ствари у речи.“

   Она разоткрива тајну преображења човека и твари као: „очекивано божанство излази из грудве снега.“ А Преображење препознаје Вашу поезију. Ето нама новог зрна бисера у песничкој преображењској ризници. Срећна Вам Жичка хрисовуља!“

  Протонамесник Александар Р. Јевтић

   извор: eparhija-zicka.rs

Ђорђо Сладоје, КОСОВКА ДЕВОЈКА

Не враћам се у род нити стижем у дом

Подржи ме свети у науму худом

Док у празном пољу из празног кондира

Заливам празне кућице кромпира

Причешћујем моје давно изгинуле

Божур-увеоке ђуле и примуле

Посрамљену липу скршен храст-црквењак

Угаслу купину и запаљен вењак

Под прозором трешњу босиљак у трему 

Јасику док прима божју анатему

Моје празно класје и скрхане вреже

Коприву у жици око Самодреже

И бор онај зелен који ми се суши

У пустоме пољу и у празној души

ОКО ИЛИНДАНА

Јули је пржио, све испржи!

Жеже, не може да се издржи!

Прегурати до Светог Илије:

Биће милије и суптилније,

Мада и тада зна да загусти,

Нису поуздани ти августи.

Али, поуздано, све се мења

За празник Светог Преображења

У душама, горама, водама,

Сва творевина живне, одана

Творцу што мило сунце замисли,

Звезду од које све нам зависи.

Драган Хамовић

Драган Хамовић, ПРЕБИЛОВЦИ

Епископ Фотије, О СЛОБОДИ

Они, који

о слободи говорише,

први у ропство

падоше

 

Они, који

о људским правима

беседише, први их

својим делом

погазише

 

Они, који

о слободи народа

и држава учаше,

сад глобализму

и безличју

служе

 

Слобода у књигама

и уставима оста,

све вакцинишите,

сада је доста

 

И старо и младо

и болесно и здраво,

ма какво њихово

право

 

Ми вакцинишемо,

ми униформишемо,

у нашим рукама је

и живот и смрт,

и истина,

колико је оста

 

Ми кристални дворац

Достојевског

градимо,

глобално село

наше је дело

 

У њему ће

само робови,

слободни бити,

и химну ће богу

своме свити

 

Химну неслободе

у коју ће позвати

све народе, да

ропству вечно

служе

 

О Боже, копрену им

са очију скини,

да виде и

да познају

Тебе,

извор слободе,

слободе у

рају,

где Твоја деца

остају.

 извор: www.eparhijazt.com

Иван В. Лалић, СЛАВИТИ...

 

3.

Славити, али без оправдања, и без сумње

У достојанственост своју да славиш; славити несразмер

Између пера из крила врапца и крила анђела

И љубав у тај несразмер уграђену; славити зјап

Међу стварима, затрпавати га светлошћу душе

Kоја је позајмљена, као месечева; прослављати —

Господ сиромаши и богати, понижује

И узвишује, каже књига; славити беспоговорност

Те осцилације, и не ловити сенку њеног смисла

Изван недокучивог, где ствари видљиве немају

Сенку, у другачијој твари светлосној; славити музику

У глувим процепима тишине и тмине: оргуље чути

У безвучној комори стрепње, и радовати се

Превласти звучне математике;

достојност твоја

Да славиш оверена је воденим жигом наде, у белом

Листу хартије коју мрчиш, кад радујеш се, уплашен

Од близине неке милости; славити, дакле,

И не питати,

јер сам си питању нечијем одговор.

Нема стене као што је Бог наш, пева Ана,

Из књиге пророчица. Треба славити модрице,

Нагњечен лакат, згуљено колено, све те последице

Пада са стене. Славити контузију, и захвалан бити

За делимични губитак памћења, после пада

С висине коју смеш да наслућујеш, смртан

Богородице, ти која си Нова Ева,

Ти која смртности нашој исправила си смер

У кретању, недокучивом памћењу оштећеном,

Kао крмар, равнајући прамац према звезди једној

Над Витлејемом, ти осмехом ублажи мој пад,

Ту понављану вежбу за испит спасења, мајчице.

Иван В. Лалић, Четири канона (Трећи канон), Завод за уџбенике, Београд, 1997.