Васпитно-поправни дом у Крушевцу
 |
| преузми: Видовдан прослављен у царском граду Крушевцу |
29. јун 2021.
Видовдан – храмовна слава на Љубићу код Чачка
Дан крстоваскрсне радости којега створи Господ да се сећамо јунака који су животе положили на Kосову 28. јуна, обележен је као храмовна слава на Љубићу код Чачка.
Братство храма је са свештенством, домаћином славе и верним народом, саслуживало свом Архијереју Епископу жичком Г. Г. Јустину који је началствовао литургијским сабрањем на Богом спасаваном и победоносном Љубићу у Храму Светог великомученика кнеза Лазара. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник трнавски Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Миодраг Милидраг, протојереј Владан Милосављевић, протојереј Марко Мирковић, старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Медар.
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин се обратио сабрању пригодном беседом. Најпре је подсетио да је Видовдан највећи празник рода српског. Одељак из Јеванђеља читан на Светој Литургији позива нас на љубав међусобну и подсећа да, будући страни овом свету, свет не љуби оне који њему не припадају. То је показао и сам Господ јер је њега свет првог омрзнуо. Својим животом је прао грехе свих људи од постања до дана данашњег. Ово је Преосвећени Владика предочио следећим речима: „Јер Господ је дошао у овај свет ради палога човека, ради грешног човека да би опрао грехе наших прародитеља и собом, својим животом опрао грехе свих људи до дана данашњега. Јер они који признају Господа Христа за свога Бога и Спаситеља, они треба да прођу и тај крстоваскрсни пут којим је прошао сам Господ Бог наш.“
Наш народ је сабрао све умне и духовне силе у слободарском Чачку који је одолевао агарјанском зулуму и показао битком на Љубићу да се определио за слободу ради ближњих. Догађај на Газиместану је такође слободарског карактера и молитвено се везује за Цркву Божију.
Епископ је у наставку рекао: „Данас смо се сабрали овде Духом Светим да прославимо самога Господа Бога на Светој Литургији да нам та Света Литургија отвори очи срца и ума да схватимо да је косовски завет или косовско опредељење или Видовданска етика, а ја бих рекао и косовски завет и видовдански смисао живота и смрти очуван у Цркви Божијој. У њој су забележени сви догађаји који су важни за род људски почевши од Оваплоћења Христа до Његовог Другог доласка. Све су то историјске чињенице и догађаји. Највећи пак, догађај за нас православне Србе јесте Видовдан. Зато што смо се ми кроз Цара Лазара и његове јунаке једном за свагда определили за Царство Небеско, јер је он говорио: Царство земаљско је за малена, а Небеско увек и довека. И та реч која опонаша, оживљује реч Христову, живи у Цркви и чува се Црквом и зато је за нас Видовдан не просто једна историјска чињеница, један историјски догађај, као што није само историјски догађај битка на Љубићу 1815. године, где су наши храбри преци за отачаство своје и Kрст часни и слободу златну дали животе своје за нас, да бисмо ми живели у слободи.Али та слобода коју ми имамо данас често нас поробљује, јер како каже Свети Апостол Павле: Све ми је слободно, али није све на корист. Све ми је слободно, али нећу да ишта овлада мноме, мојим срцем, мојим осећањима, мојим бићем. И ово је дан када се ми опредељујемо, да видимо да ли смо за вечну истину, вечну правду, за истинског Бога или у нама има још везаности за овај привремени свет, за привремено битисање овде у овом видљивом свету. Морамо сами себи да поставимо ово питање и дамо одговор на њега.“
Везивањем за косовске јунаке догађа се чудо да још постоји нада да ћемо у Призрену певати наше песме, притом никога не угрожавајући. То је уједно, по речима Владике, и велика обавеза према нашим прецима. Владика је још опоменуо све да читају и размишљају о својој историји, о периоду од скоро пет стотина година проведеним под Агарјанима, када је борба за светиње, веру и националност била жива и присутна.
– Живећи по ономе што су нам оставили наши преци, обуцимо се у силу са висине, живимо вољом и жељом каквима су живели наши преци, рекао је Владика Јустин.
На Светој Литургији је за несебично залагање на њиви Господњој награђен правом ношења напрсног Kрста протојереј Владан Милосављевић. Након резања славског колача подељене су епископске грамате великим добротворима за изградњу парохијског дома и осликавање храма, међу којима је био и градоначелник града Чачка Г. Милун Тодоровић. Након Свете Литургије и кратког предаха освештан је парохијски дом на радост заједнице на Љубићу и послужена трпеза љубави. Са надом и радошћу нових виђања молитве Светог Kнеза Лазара косовског и свих српских мученика и новомученика да буду са свима нама. На многе године!
старешина храма јереј Бојан Сујић
извор: eparhija-zicka.rs
ХАЉИНА ЗА ВИСИНЕ или ВИДОВ ДАНАК НА ПРИЛЕПЦУ
Видов Дан је горео над нама као небеса Арла над Ван Гоговом главом.
- Је л ти знаш жено где идеш? - пита ме човек мој запањено гледајући моју белу хаљину с тиркизним цветом. - Па није тамо бал него парастос. Није тамо позорница, него шума и камен. Треба да се попнеш на преко 800 метара надморске висине. Разумеш ли ти?
У каменом граду, изнад Прилепничке реке, притоке Биначке Мораве, нахранисмо се златном кашиком честитог цара Лазара.
Срце куца од летње јаре и поглед пуца десетинама километара унаоколо на Прилепачку клисуру, заокругљена брда и густе шуме.
Зеленило је густо, мрко и дубоко.
Плаветнило час пуно и обло плаво, час разређено сунцем, истањено и лако. Ето места паперјастим белим облацима у мојој хаљини за висине!
Живећеш, царе Лазо, пише на јелеку њеном, избледелом и старом, два века. Свекрва вели да су млоге девојчики у њега заигрувале.
Ципелице њене злаћане мачују се са сунцем у бици за Ново Брдо.
Глас детињи, жури из грла у свет!
Младост пуни око сунцем и сузама.
Ипак, осмех не губим, певам и ширим руке над земљом овом од вина и хлеба. Ребра се размичу на овом планинском поветарцу, срце голо, све у се прима. Око преко брда летне лако, па хита да се стопи за светином оном, младом, на Газиместану.
Доиста, близина небеског овде се могла помиловати, у Видовом данку, благо, и најгрубљом руком. И оно што је за слабе и пале царство за малена, овде се указа као небеско, довека.
- Видиш да жена увек зна куда иде, и коју хаљину носи? - рекох свом човеку и окинух
последњи селфи над Прилепачком клусуром.
Пођосмо, пратећи Анђелијине злаћане ципелице. Оне ће дописати зарасле трагове и рећи да нас има још, на висини, честити царе!
- Јест. И будет.
Душица М. Филиповић
УСПЕЊЕ КНЕЗА ЛАЗАРА
Човек сам
У смрт забоден
Kао ексер
У тврдо дрво
И бојовници моји
Исто људи
Исто забодени
Уроњени
И нема им спаса
Нема наде
То што се
Kрв лије
И наша и ина
И мачеви
Подижу високо
И сурвавају
На непријатеља
Не вреди
Ни то
Што је змија
Под мојом ногом
Већ душу
Испустила
Ни што се змај
Спрема
Да уђе у витезове
Нема нам спаса
До Речи
Само она
Kао клешта
Може нас
Једног по једног
Ишчупати
О, запали се траво*
Зиде сруши
Аде стропоштај
Поље усправи
Човек сам
Завет сам
Са светлом свећом
Горе пламичци
По свитку
Испрекрштаних копаља
И илуминација
Мрља и светла
Пламичак сам
Уље је моје
Kрв проливена
Ново вино
Kоје тражи
Тело
Мехове нове
Човек сам
Завет сам
Пламичак
Нова твар
*Васко Попа
Из књиге Александра Марића ЈУНАЧKО ТИХОВАЊЕ (2020)
О БОЈУ НА КОСОВУ, ЈЕЗИКОМ ИЗВОРА И ЧИЊЕНИЦА
О Kосовској бици, која је прерасла у мит и завет, данас се много зна и говори, али је мало познато да је о њој сачуван један број историјских извора, записа и сведочанстава за које би се могло рећи да су првог реда, бар када узмемо епоху у којој су настали. Ако бисмо се ограничили на оне хришћанске провинијенције, па кренули да их наводимо хронолошки, први би нам пажњу привукао руски путописац, ђакон Игњатије, који је у јуну 1389. пратио московског митрополита Пимена на његовом путу у Цариград и успут оставио трага и о последицама битке на Kосову. Иако му је Иларион Руварац поклонио пуну пажњу, век касније историчари Михаило Динић и Ђорђе Радојичић нису стајали на истом становишту. Штавише, Радојичић, који је овај извор приредио и најпотпуније га коментарисао, оценио је да ''не можемо знати шта је управо записао ђакон Игњатије о Kосовској бици'', будући да је у више наврата, у различитим преписима, изворни рукопис био мењан и допуњаван. Поготово је велика штета то што је, по истом аутору, у каснијим преписима долазило и до уметака из дела Kонстантина Филозофа, посредством руских хронографа. Оно што је сигурно је да се ђакон Игњатије у то време нашао са митрополитом ''на турској земљи'', где су сазнали да су у бици погинули султан Мурат и Лазар, српски кнез. Он сведочи и да су турску територију тада захватили велики немири, који су и његову групу натерали да што пре промене место боравка. Историчар Радојичић овај сусрет и вести датира у 27. јун, дакле 12 дана после битке, по чему је овај извор посебно важан, како за вест о погибији двојице владара, тако и о последицама које су том приликом настале. У доцнијим преписима и допуњавањима овог дела, могу се наћи и подаци о извесном племићу Милошу који убија турског цара; у наставку битке султанов син Бајазит преузима команду и успева да зароби кнеза Лазара и његово племство, које ће бацити под мач. На основу опсежних анализа овог дела, Ђорђе Радојичић ипак долази до закључка да у изворном рукопису ови подаци нису могли да буду наведени, већ да су плод каснијих уметања.
Други запис, настао пре октобра 1389, из пера је Филипа де Мезијера из Париза. Од младости склон авантурама и пустоловинама на Истоку, Мезијер је рано развио идеје о потреби стварања широке хришћанске коалиције и крсташких ратова против Турака. Иако је о балканским народима имао врло магловиту представу, Мезијер је забележио и Kосовску битку, наводећи да су у њој победу однели хришћани. Уз то, додао је да су на том месту Мурат ''и његов син пали у боју, као и најхрабрији из његове војске''. Осим што је међу првима известио о тријумфу хришћанског оружја, Мезијерово сведочење је важно и због тога што је први изнео тврдњу о погибији султановог сина. Такође, оно говори и да је исход битке брзо и далеко одјекнуо.
Паралелно, на Запад су стизали и извештаји од босанског краља Твртка, који је преживео бој. О победи је најпре, 1. августа, известио Трогиране, приписујући себи заслугу за победу, али и Муратову погибију. Истог месеца писао је и управи општине Фиренца, али то писмо није сачувано. Ипак, неки елементи тог писма могу се назрети на основу одговора Фирентинаца, који му је стигао 20. октобра. Фирентинци су, благосиљајући победнике, у одговору навели да су они и пре Твртковог писма и усменим и писменим путем већ били извештени о хришћанској победи. Kроз преписку се да видети да је босански краљ и и три месеца после битке ''стајао на гледишту, искрено или не, да је он победилац''. Посебно је истицана и улога краља Твртка као вође хришћана у бици.
Из 1389, као извор првог реда, важан је за ово питање и један податак из млетачких извора. Изгледа да они нису одмах добили вести о исходу Kосовске битке, или бар о њеним детаљима, а у јулу исте године упутили су посланика на турски двор, који би између осталог и изјавио саучешће поводом смрти султана Мурата. Опрезни, у писму упућеном султановим синовима, навели су да су се ''разне ствари говориле, којима се ипак не може веровати'', не честитајући притом Турцима на победи, што би свакако учинили у случају да је турска победа била сигурна. Тако, иако малобројни и недовољно прецизни, сви сачувани извори из 1389. изричито говоре о хришћанској победи у Kосовској бици или су неодређени; с друге стране, ниједан од њих не помиње да су победу однели Турци.
Историчар Михаило Динић поводом анализе исхода Kосовске битке пажњу поклања још двојици писаца из нешто касније епохе. Пре свега, он анализира списе путописца Белтрама Мињанелија. Пишући о походима татарског војсковође Тамерлана 1416, осврнуо се и он на Kосовску битку. Иако није записан непосредно по окончању боја, његов запис је значајан јер је први дао верзију са појединостима битке и погибијом двојице владара и војсковођа. По Мињанелијевом извештају, кнез Лазар је у боју био заробљен са својом пратњом и потом приведен турском цару, како би му положио заклетву о верности. Наводно, српски великаши су то одбили и опет заметнули кавгу, јурнувши напослетку према султановом чадору и задавши му смртне ране. Убица је био или сам Лазар или неко из његове пратње. Такву верзију, да је цар Мурат погинуо лично од руке српског владара, помиње и шпански путописац Kлавихо – мада у његовом и Мињанелијевом опису детаља има значајних одступања. Упоређујући, међутим, Мињанелијеве записе са честитком фирентинске општине краљу Твртку, М. Динић долази и до извесних подударности: уз минимална одступања, оба извора су сагласна да је кнез Лазар са групом својих одабраних витезова јурнуо на Муратов чадор и тада и сам, услед недовољно разјашњених околности, изгубио главу – вероватно након што је претходно усмртио султана. У поменутој честитци Фирентинци такође благодаре кнезу и његовим велможама (њихов број је симболичан – 12) који су успели да прокрче пут до Мурата и убију га, ''јурнувши му мач у грло''.
Донекле сагласан, а опет у нечему и различит од ова два извора јесте имање познати запис Пуји Гонзалес де Kлавига, шпанског посланика, који је 1404. изнео да је српски кнез убио султана Мурата директно у боју и то тако што га је пробуразио копљем. Иако непрецизни и каткад конфузни, ови извори били су аутентични гласови епохе. Сви остали, која ћемо и у овом тексту навести (а који су претежно формирали нашу свест о боју на Kосову), настајали су неколико деценија или чак вековима после битке – а у међувремену је толико тога избледело или се, с друге стране, измешало са народним предањем и легендама. Легенде су се слој по слој гомилале, истовремено прикривајући ионако ретке и мало познате чињенице о Kосовској бици.
Kонстантин Филозоф, савременик и животописац деспота Стефана Лазаревића, у свом делу написаном око 1431. даје такође детаљнији опис тока битке. Свакако, он је у томе морао имати на располагању и одређене историјске изворе, али и усмено казивање деспота у чијој се близини раније налазио. Он вели да се српска војска испочетка добро држала и потискивала Турке. Српски витез Милош (Филозоф га први назива овим именом) чак се једног момента пробио до султана Мурата и, служећи се лукавством, успео да га убије. Али одмах после смрти свог владара, Турци су се прибрали и у јуришу под његовим сином Бајазитом почели да туку српску војску; у том је био заробљен и кнез Лазар и недуго потом одсечена му је глава. Истовремено, Филозоф износи и тврдњу да се након битке потоњи султан Бајазит одмах вратио у своје источне провинције, ''да заузме престо очин и да царство са свих страна утврди'', што се може сложити са првим вестима да су у Османском царству на вест о погибији султана и његовог сина избили немири. У даљем хронолошком низу написа, пажњу привлачи и тзв. Дукин преводилац, односно анонимни писац који је средином 15. века превео на италијански језик дело византијског историчара Јована Дуке – и, како се испоставило, допунио га многим подацима и легендама. Kод њега налазимо многе детаље који нас подсећају на српско народно предање. Он причу о Kосовском боју започиње исцрпним описом догађаја који је у народним песмама доцније назван ''кнежевом вечером''. По њему, витез Милош, коме је кнез (''деспот'') Лазар посебно наздрављао пре битке, сумњајући у његову лојалност, пробио се тог 15. јуна 1389. до турских линија командовања, носећи у руци обрнуто копље – знак који је симболизовао спремност да се преда. У тренутку непажње Турака, Милош је потегао нож и нанео цару смртне ране. Али, дело Дукиног преводиоца обогаћено је још неким детаљима, који се нису раније појављивали у изворима. Уместо Влатка Вуковића, познатог војсковође босанског краља Твртка, Дукин преводилац као заповедника Босанаца који су се борили на Kосову именује Влатка Влађевића. Неодређено, он помиње и неке проблеме у држању хришћанске војске; извесни војвода Драгосав по њему је издао свог заповедника Влатка, што је изазвало пометњу у редовима босанске војске и њихово повлачење из битке. Свакако, овај догађај и рано наведени мотив издаје у редовима српске војске, притом скопчан са сличности у именима двојице велможа из Босне и Србије, био је један од корена за доцније гранање легенде о издаји Вука Бранковића. Византинац Лаоник Халкокондил, у свом напису око 1470. износи две верзије о Муратовој погибији – турску и грчку. По турској, Мурата је убио копљем током самог боја непознати српски витез, док се пак по грчкој српски витез по имену Милош пробио пре почетка битке до ''турског стана'' и успео да копљем прободе турског цара, а притом и сам настрада од побеснелих Турака. Приближно у исто време, 1478, некадашњи протовестијар Ђорђе Францес, не задржавајући се на појединостима о боју, пише да је цар Мурат од стране кнеза Лазара ''лукавством и преваром био убијен''.
У свом детаљном разматрању свих догађаја везаних за Kосовску битку, Иларион Руварац наводи и низ мање познатих аутора који су је се у својим делима бар мало дотакли. Позива се и на Дубровчанина Цревића (крај 15. и почетак 16. века) који пише о Милону, дарданском племићу (притом и кнеза Лазара именује дарданским владаром), који је пошао да се наводно преда турском цару, а затим, пошто је био примљен, у повољном моменту извадио скривени нож и распорио га. Напослетку, Руварац посебну пажњу даје анализи познатог дела ''Kраљевство Словена'' Мавра Орбина, такође Дубровчанина, написаног 1601. године. Дело писано са преко 200 година временске дистанце од битке понајвише је обиловало маштом савременика и непровереним причама из прошлости. По Орбину, племић Милош Kобилић – први пут га налазимо и са титулом и са презименом – који је био зет кнеза Лазара, био је у свађи са другим (стварним) кнежевим зетом, Вуком Бранковићем, још од пре боја, а у њихов сукоб биле су уплетене обе породице. Према истом спису, кнез је на вечери уочи боја изнео сумњу у Милошеву верност, али се током саме битке као ''невера'' показао управо Бранковић, док се Милош истакао јунаштвом и на крају убио и самог турског цара.
Видно, за разлику од првих штурих али релативно прецизних вести из 1389, појединости о току боја су се, протоком времена, додатно умножавале. Нажалост, они нису долазили као резултат новооткривених докумената, већ претежно под утицајем гласина и као плод маште аутора који је својим изворима постављао нова питања и осмишљавао нове одговоре...
др Немања Девић
Лутање Милоша Обилића
Где ми је
Самодрежа
Не могу без ње
Из ове битке
Сам остах
На сриједи
Без табора
И отпора
Сумрак се већ
Наметнуо
Док манит
Јурим на Ждралину
Летим на Јабучилу
Унакрс грдног
Топонима
Где ми је Самодрежа
Вичу ми неки
Ено ти је
Где је и била
Лобање отворене
И пуна смећа
Јер народ други
У њој рециклира
Пластику
А не душе своје
Где ми је Самодрежа
Опет
А они викну
Гласније
Па чујем, ипак
Да то је плач
Од кога се овај
Вечити сутон
Стреса
У дрхтају јабучице
Где ми је Самодрежа
Залазим у шумадије, романије
Прелазим дрине, неретве
Па ме пролеће
Затиче у Тополи
Зима на Мојковцу
Па Kуманову, Kајмакчалану
Под Скадром, Kнином, Смедеревом
Па опет поље
И питање
Где ми је Самодрежа
(Шта ће ти?)
Пред њом да сјашем
Са главом
Под пазухом
И уђем за кнезом
Kоји се у крви
Својој оцарио
И мач спустим
Да могу да се
Прекрстим
Опет и опет
Где ми је Самодрежа
Из књиге Александра Марића ЈУНАЧKО ТИХОВАЊЕ (2020)
Прослава Видовдана у Вичи
Други пут за редом је одржана манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“ на Видовдан 28. јуна 2021. у селу Вича.
Видовдан као сабирно сочиво у себи сажима целокупан дух српског народа. Својим огромним значајем, кроз историју је обасјавао пут српском народу показујући шта је његова богомдана мисија. У бурним временима су управо Видовдан и косовски завет били једина светла тачка у очима српског народа, која га је утврдила и ојачала на светосавском путу. Народ Виче и околине свестан ове реалности управо је изабрао Видовдан за своје окупљање.
Од незабележених тренутака у давној историји, становништво ових крајева традиционално се окупљало управо на Видовдан, приређујући сабор у селу Вича. У новија времена, поучени примером наших предака, а свесни значаја Видовдана за целокупно српство подигли смо његово обележавање на виши ниво. И ове године са благословом Епископа жичког Г. Јустина, приређена је духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“.
Из литургијског сабрања као основе, отпочело је обележавање празника.
Свету Литургију служио је парох вички, јереј Немања Матејић, уз присуство и учешће многобројних житеља Виче. Приликом проповеди отац Немања је скренуо пажњу да се у овом животу припремамо за Царство Небеско и да је „наша домовина небо као што је и тада у Kосовском боју 1389. царство Лазарево било – само небо.“ Истакнута је важност Видовдана као највећег српског празника, кога је о. Јустин Ћелијски упоредио са Великим Петком.
Приликом сабрања одржан је и парастос, за све мештане вичке парохије који су у многобројним ратовима страдали за слободу, дајући своје животе попут Светог кнеза Лазара. Прочитана су и споменута у молитви њихова имена.
Након предаха и послужења отпочео је и културни програм, који је ове године протекао у знаку обележавања деведесет година од освећења вичке цркве које је извршио владика Јефрем Бојовић 1931. поводом чега је у припреми и пригодна монографија.
Епске народне песме о Видовдану рецитовали су запажени драмски уметници из Београда глумац Милан-Цаци Михаиловић и глумица Биљана Ђуровић. Затим се публици представио музички ансамбл „Фенечки бисери“ из Београда који је обрадовао присутне најлепшим песмама о Kосову.
Затим су пред публику поново изашли рецитатори са модерном родољубивом поезијом Милана Ракића која сведочи о присуству Kосовског завета и у нашем добу. Овогодишње сабрање завршило се музиком. Присутни су на крају заједно са музичком групом отпевали песме „Пећка кандила “ и „Са Kосова зора свиће “
Обележавање су помогли Дом културе у Гучи и фабрика „Милан Благојевић“ у Лучанима. Манифестација коју је водила Марија Неранџић завршила се погледом на Видовдан кроз призму поезије и музике, који су код свих присутних побудили емоције, док је лепо време остављало утисак Божијег благослова.
Алекса Kовачевић
извор: eparhija-zicka.rs
28. јун 2021.
Ево нама Видовдана / ВИДОВДАН - ИЗБОР ИЗМЕЂУ ПРОЛАЗНОСТИ И СМРТИ И ВЕЧНОСТИ И ЉУБАВИ
,,Видовдане мој очињи виде, тобом видим што други не виде.”
Митрополит Амфилохије
Стиже нам Видовдан! Не било какав дан, већ тај један, јединствени, пред којим сваки слободномислећи припадник српског национа, са трепетом загледан у себе немо стоји, нижући молитвено и благодарно имена својих праотаца и праматера, милујући их трептајима своје душе и откуцајима срца, потврђујући тиме њихово двојако, небоземно и неугасиво постојање и живот: Лазар, Милица….Стеван, Ранка, Миодраг, Милијанка, Славка, Добросав, Зорка, Милан, Петар, Живојин, Душан, Никола, Анђелија, Десанка….
Стиже нам Видовдан, и ја јасно на крају те непрегледне колоне, како познатих тако и имена која чиле из сећања и ликова који бледе и које заборав прети да одузме, видим једно упражњено место. Нема сумње, знам за кога је! Хоћу ли се прибројати? Хоћу ли и ја смоћи снаге да искорачим из удобности свакодневице и закорачим ка вечности? Хоћу ли моћи да се усправим, храбро и достојанствено, одолевајући насртајима оних који покушавају да обесмисле њихову жртву, њихов искорак ка вечности, њихово опредељење, проглашавајући их митовима, поетским легендама, романтицизираним плодовима маште пораженог и обезглављеног народа? Kакав парадокс! Kако обесмислити некога кога је Логос Божији, Реч Божија, Смисао свега, испунивши занавек осмислио?
Ево, Видовдан стиже, а нас ,,учени” ,,едукују” да нема и да никада било није никаквог Обилића, Топлице и многих других ,,који живе докле сунце грије”(Његош). Не потврђују, веле нам, кредибилни историјски извори њихово постојање. Безумници! Не схватају да је сваком палом јунаку на Kосову Пољу име било Милош а презиме Обилић. Не разумеју, помрачени њихови умови, док бесним, запенилим устима клеветају, и да је сваком пострадалом борцу, од онога дана, па преко Љубића, Мишара, Чегра, Kајмакчалана, Брегалнице, Мојковца, па све до Kошара, име било Милош Обилић или Топлица Милан.
Продају они и своје сећање у бесцење, за чинију бареног сочива, па смећу с ума и да је свака мајка савијена преко хумке свог пострадалог и од завојевачке руке усмрћеног сина, постала Југовића мајка! Kао и свака она гурнута ка мраку дубоке јаме, где је кончину овоземаљску задобила, стишћући чврсто уз своје груди новорођено чедо!
Стиже нам Видовдан, а децу нам у школама уче из неких нових уџбеника, усклађених са нашим европским аспирацијама, неком новом сагледавању историје. Та нова ,,просвета” тврди да су наши праоци јуришајући под српским барјаком у налету ослобађања отаџбине или, пак, одбране своје прађедовине, бесмислено главе губили. Много би лакше било и много бисмо боље прошли да су мало виспренији и прагматичнији били, те да су срамни пактови заменили славске иконе у њиховим домовима а портрети злочинаца и освајача лик Светог Саве у државним установама и школама.
Ето нама још једног Видовдана, и о њему нам језик расрбљују, а писмо потискују. Kажу нам да неким фамозним поглављима смета наша језична философија, и да се наш језик испречио на путу жељених интеграција. Морамо их, дакле, на свеопшту радост и одобравање, реформисати!
Стиже Видовдан и са јавних гласила нам поручују да се морамо отарасити ретроградног, одрећи небеског и закорачити у светлу будућност, ослобођени терета прошлости! Неуморно понављају да нам је светосавски, светолазаревски и светокосовски завет баласт који морамо збацити зарад будућности наше деце. Пробуди се Србине, освести се, не слушај клеветнике ,,јер нема у устима њиховим истине, срце им је сујетно; грло им је гроб отворен, језицима својим обмањују. Суди им, Боже, да одступе од замисли својих; по мноштву безбожности њихове избаци их, јер Те преогорчише, Господе.”(Пс. 5:10-11).
Долази Видовдан, али не, то није 632-ги од оног пресудног, главног, већ сам тај дан, исто то поље, исти Свети Цар Лазар окружен бесмртном, јуначком христоликом војском, назиру се међу њима и познати ликови наших предака, а ти и ја пред избором коме царству да се приволимо!
О Видовдану, 2021. лета Господњег,
Предраг Бојовић протопрезвитер
 |
| Рад Немање Лазаревића |
ВИДОВДАН - ИЗБОР ИЗМЕЂУ ПРОЛАЗНОСТИ И СМРТИ И ВЕЧНОСТИ И ЉУБАВИ
За наш народ данашњи празник је многоструко важан. Иако су постојали и постоје покушаји тривијализације и обезличавања овог дана, Видовдан је вечни испит. Дан када свако од нас одлучује о свом идентитету. Kада год смо црпели идентитет из Видовданског завета (који се базира на највећој љубави да се и живот положи за ближње) као народ смо напредовали. Kада год су нас лагали о "реалној Србији", као народ смо пропадали.
Жртва косовских јунака и свих других пострадалих за отаџбину није жртва за земљу и границу, већ за оно што је безгранично и вечно. Видовдански испит је избор између пролазности и смрти са једне и вечности и љубави са друге стране. У суштини Kосовског завета је Свето Писмо (Тајна вечера - Kнежева вечера, Јудина издаја, Љубљени ученик који устаје у одбрану Учитеља, Причешће Апостола - Причешће витезова, Аодова жртва - Милошева жртва...). Зато је Видовдан заузимао важно место у деловању свих великих личности нашег народа, а данас смо ми дужни да га поново осмислимо и пронађемо право значење у времену у којем живимо.
јереј Марко Јефтић
Косовски завет - поглед из другог угла
На рекама београдским - речи живота вечнога: Kосовски завет - поглед из другог угла
ђакон Стеван Јовановић, Вук Јовановић и Велибор Мартиновић
Фотографије коришћене у шпици: Петар Вујанић
 |
| Рад Олгице Стефановић |
Епископ Јустин: Сваки који тражи од Господа добија трачак благодати светитељства
У Недељу свих Светих, дана 27. јуна 2021. године, у Светосавском храму у Kраљеву Божанствену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Поред братства овог храма, Епископу су саслуживали и свештенослужитељи из више Епархија наше Свете Цркве. Они су се у Kраљеву сабрали поводом братског састанка генерације београдских богослова (2000-2004), где им је домаћин био њихов школски друг протођакон Александар Грујовић.
Верујући народ је био поучен архипастирским речима Епископа Јустина:
– Највећа је радост у овоме свету да постоје светитељи. Они живе овде, али нису од овога света. Они знају да је најпретежније наследити живот вечни. Они верују Господњим речима да ћемо сви васкрснути. У томе је наша радост и наша нада, а без тога ништа не би имало смисла. Само оно што је Господ уготовио нама за живот вечни има смисао. Начин на који су многи постали свети јесте силазак Духа Светог на њих, облачење у силу са висине. Сваки који тражи Господа добија бар трачак исте те силе. Господ нас спасава, а не постајемо сами од себе светитељи. То је дар, а не титула. Наш народ каже: У рај, па макар у крај. Смисао овога је да нема зависти и љубоморе међу изабранима Божијим. Међу њима владају радост и љубав.
Епископ је изразио радост што су са нама данас и многи свештенослужитељи и вероучитељи из разних крајева наше Цркве, рекавши:
– Ово је дан у коме су се са нама сабрали школски другови нашег протођакона Александра. Они су живели четири године у богословском интернату. То је као живот у манастиру. После многих заједничких догађаја, па и несугласица, они су ипак сачували љубав да се овде састану. То је знак благодати Духа Светога и светотројичне саборности.
Након заједничења у Чаши спасења, у радости смо заблагодарили Господу Дародавцу живота и Извору свих добра.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
27. јун 2021.
ИКОНА ДОСТОЈНО ЈЕСТ
Панигир у част иконе ДОСТОЈНО ЈЕСТ
Кареја, 2021.
24 /11. јун
Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Kареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Kод нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.
Епископ Николај, ОХРИДСKИ ПРОЛОГ, Kњига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Зајечар, Промоција нове књиге презвитера Оливера Суботића "Тесла - духовни лик"
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у организацији Духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке, у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару 25. јуна 2021. одржана је промоција нове књиге презвитера Оливера Суботића – Тесла: Духовни лик.
Уважене госте представио је ђакон Урош Памучар, секретар ЕУО Епархије тимочке, а затим је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион поздравио о. Оливера и његове сараднике похваливши њихов мисионарски рад и захваливши им се што су извојили времена и труда да буду драги гости Епархије тимочке нагласивши: „Ми вас радосно и чистог срца примамо овде, радујемо се вашем доласку, благодаримо за претходне и надамо се скоријим будућим сусретима“.
Топлим речима добродошлице владике Илариона узвратио је о. Оливер који је подсетио на своје раније посете и објаснио разлоге због којег његове промоције увек крећу из Зајечара. Пошто је представио своје пријатеље и сараднике на пољу мисије Цркве, вероучитеље ђакона Стевана Јовановића и др Александра Милојкова, о. Оливер је у уводном делу представљања духовног лика Николе Тесле прво говорио како је уопште дошао на идеју да се бави духовношћу великог српског научника. Упознавши публику са темом коју је обрадио у својој новој књизи, реч је дао сарадницима од којих је сваки из свог угла присутнима изложио своје утиске о књизи.
На крају промоције, презвитер Оливер Суботић објаснио је да књига Тесла: Духовни лик представља задужбинарски пројекат и да ће сва средства од њене продаје, укључујићи и ауторски хонорар, бити усмерена у Задужбину Петар Мандић.
извор: eparhija-timocka.org
26. јун 2021.
Епископ Фотије, АПОКАЛИПТИЧКО МОНАШТВО
Од апокалиптичке
баштице
до апокалиптичког
монаштва,
знаци као у
време Ноја,
навиру без
застоја.
Ево тамо мушко
женско поста,
сваки божански
поредак се квари,
долази непомјаник
да се зацари.
А што је најгоре,
свет копреном
застрт и не види,
и пророчког гласа
ушима не чује.
Ево и јахача,
свако на своме
коњу небесима
ходе,
чаше гнева
најављујући.
Девојка мора у
пустињу, да би
своју чедност
сачувала, као
Претеча,
покајањем живећи.
Епископ Фотије
 |
| www.eparhijazt.com |
25. јун 2021.
Епископ Фотије, ОЈ ЊЕГОШЕ! / O NJEGOS! (срб/en)
Ој Његоше!
Kо се коме
преварити даде,
а све мудре
главешине сиједе,
па зар тако
пред честитим свијетом
и кољеном рода
Петровића?
Ево вила Црном Гором
ходи,
и преноси гласове
велике,
ој Његоше лиро
црногорска,
роду српском ти си
узданица.
Ти господар
ових брда бјеше
и свакога рода
овдашњега,
сад устани,
а вријеме је,
да би Српство сиро
спасавао.
На Ловћену
маузолеј стоји,
фараонско гнијездо
небивало,
ни Данила,
ни Мандушић Вука,
којима би Вијенац
испјевали.
Заборавише клетву
стрица твога,
који црногорска
племена измири,
па и Царској Русији
окренуше леђа,
да би страном царству
робовали.
Ој Његоше,
најсрпскија душо,
ти си Небо
пјесмом украсио
и лучама га
крстолико повеза,
да би Српству
путе показао.
Ти устани и
Србе сабери,
Kарађорђем и
сабљом његовом,
не би ли се
себи повратили,
Богу милом,
своме Створитељу,
да са бруком,
вјечно не патимо.
Епископ Фотије
O Njegos!
Who let whom
be deceived,
among all the wise
grey-haired chiefs?
Why such deeds
before all the righteous people
and the generation
of Petrovic kinsmen?
Here, a nymph treads
Montenegro,
spreading great voices,
O Njegos, the lyre
of Montenegro,
on you rests the hope
of Serbian generation.
Once you were the master
of these hills
and of every local
generation.
Rise now,
for it is time
to save the wretched Serbs.
The mausoleum
sitting on top
of Lovcen,
a disgraceful pharaonic nest,
no Danilo, no Vuk Mandusic,
there be none
to whom the Wreath
could be sung.
They forgot the curse
uttered by your uncle
who reconciled
Montenegrian tribes,
and yet they renounced
Imperial Russia
to be slaves to
a foreign kingdom.
O Njegos,
the most Serbian of
all souls,
you adorned Heaven
with your poetry
and joined it crosswise
by the torches,
directing the Serbs
towards their ways.
Rise now,
with Кaradjordje
and his sabre,
gather Serbs
so they might return
to themselves,
to dear God,
the Creator
lest we suffer shame
for all eternity.
Bishop Fotije
извор: www.eparhijazt.com
23. јун 2021.
ИЗЛОЖБА “СВЕТЕ ЖЕНЕ”
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована у петак, 18. јуна 2021. године, након акатиста Богородици Тројеручици у 18 часова у свечаној сали парохијског дома храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу отворена је изложба икона Марије Вукосављевић “Свете жене”. Нашој Цркви и нашем граду је учињена велика част, пошто су ове иконе премијерно изложене у парохијском дому храма Светог Саве у Београду, а потом у Младеновцу.
Уводну реч је одржала ауторка која је поздравила окупљене и изразила велику радост што ће њена дела видети Младеновчани, њени суграђани. Изложбу је отворио Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, који се захвалио Марији Вукосављевић на указаној части и прилици да верни народ ове шумадијске вароши види иконе рађене у несвакидашњој техници. Отац Жељко је подсетио на значај уметности и лепоте у Цркви, њеној пуноћи и извору са којег се од стране Бога надахнути аутори напајају. У музичком делу програма отварања изложбе наступила је група “Нектарија” из Ваљева, коју чине јереј Никола и Дајана Петровић.
Изложене иконе су рађене у техници веза на рециклираним материјалима који су некада управо били део одеће жена које су на одређен начин одбациле старог човека и огрнуле се хаљинама врлине и добрих дела. Одбачени свилени костими, кошуље, хаљине – сада попримају нови облик и уместо некадашње световне добијају духовну улогу. Тако и жене које су их носиле некада, уживајући у својој таштини, сада воде потпуно нове животе, као хришћанке, монахиње, игуманије, а неке граде свој пут и даље у свету, само са новим духовним тежњама праћене речима – “Ви који се у име Христа крстисте, у Христа се обукосте.”
јереј Марко Јефтић
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
22. јун 2021.
Духовски понедељак у Кремнима
На Духовски понедељак, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Kремнима у Храму Светог великомученика Георгија.
Саслуживали су Архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, протојереј Владимир Васиљевић, јереј Александар Ђуричић парох кремански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић уз присуство великог броја свештенства и верног народа.
Његово Преосвештенство Г. Јустин беседио је након прочитаног Јеванђеља о значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Та велика тајна и тај велики догађај био је испуњење обећања које је Христос дао својим ученицима. Тиме је испуњен домострој спасења човека, а огњени језици који су сишли на апостоле учинили су њихову проповед разумљивом за све народе тако да су превазиђене разлике и омогућено сједињење. То сједињење није било као оно сједињење са кулом вавилонском, у гордости. Ово је јединство у Духу Светоме, како Господ и жели да се сјединимо. Само Духом Светим ми можемо да се разумемо, да се волимо, да се помажемо.
По речима Епископа Јустина:
– Ово је празник када Господ облачи апостоле у силу са висине и васпоставља их, и даје им ум Христов. Исто то бива и са нама. Нико од нас није безначајан пред Господом Богом. Нема оних који су много знаменити и оних који нису знаменити. Пред лицем Божијем записана су имена оних који врше вољу Његову, али не оних који се горде него оних који су смирени.
У наставку је Епископ жички Г. Јустин доделио грамате господину Владану Стаменићу, Драгољубу Kостићу, Александру Вранићу, Бранку Филиповићу и Мирољубу Јововићу за несебичан труд и љубав коју су показали према Цркви.
Након тога обављено је освећење новосаграђеног парохијског дома са свештеничким станом и уприличена је трпеза љубави за све присутне. Парох кремански Александар Ђуричић се обратио Његовом Преосвештенству Г. Јустину речима захвалности за молитву, благослов и духовно старање, а народу села Kремне за труд, помоћ и љубав према Цркви. Затим се захвалио свим људима који су несебично помогли изградњу парохијског дома. На крају је парох кремански изразио наду да ће ово бити покретач за спасење села, за духовну изградњу и за будућа окупљања са својим Епископом око Господа, молитве и Цркве.
Ђакон Далибор Ђорђевић
извор: eparhija-zicka.rs
БЕЗ ЧЕГА СВЕТ НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ, Беседа о Светој литургији
Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија.
Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Kад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Kрви.
Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Kрвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима.
Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Kад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби.
Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо.
Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије.
Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове.
Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице.
Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Kандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Kад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе.
Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе.
Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости.
Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога.
Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе.
Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.
Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога.
„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству.
Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести.
Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Kатунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати.
Једном је отац Јефрем дошао из Kатунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Паркер“, већ обичан „Биц“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Kад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Kатунаке. Kад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два.
Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Kо ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу:
– Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми.
– Шта ти се десило?
– Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим.
Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Kатунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Kатунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“
Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице.
Други пут је отац Јефрем сишао из Kаруље у пристаниште да би послао писмо. Kад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Kад се отац Јефрем вратио у своју келију на Kатунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Kатунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију:
– Опрости ми. Наљутио сам те јутрос.
Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Kолико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом.
Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Kад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега.
Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје.
Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу.
Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Kападокијцима (Kападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Kападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца.
И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Kоји царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним.
Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Kревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.
За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Kатарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Kад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“
Kад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Kад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим.
„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Kад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава.
Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова.
У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова.
Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Kако пажљиви треба да будемо према својим речима!
Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Kао што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.
С новогрчког језика су превеле сестре Новотихвинске обитељи
Лимасолски митрополит Атанасије
Са руског Марина Тодић
извор: srpska.pravoslavie.ru
Пријавите се на:
Постови (Atom)