Драган Лакићевић: Живели смо у доба Митрополита Амфилохија и то нам је била награда од Господа

Лакићевићи и Радовићи су најближи род. Kада је владика Амфилохије дошао на Цетиње као митрополит, његовом претходнику Митрополиту Данилу већ су били отели и срушили једну светињу. Била је то ловћенска светиња, на највишој надморској и духовној висини. Подигао ју је највећи песник који је у њој и почивао, а посветио је своме стрицу и претходнику, цетињском светитељу Петру Првом Петровићу Његошу. Није то била једина светиња која је тада била угрожена, на удару су биле многе светиње, поготову оне нематеријалне: вера, језик, име, дакле постојање. Kао да је Митрополит Амфилохије дошао у Црну Гору да сачува те светиње и то постојање. После много година школовања, странствовања и одсуства, кад је дошао у Црну Гору Митрополит Амфилохије био је немало изненађен. Није то била она Црна Гора његовог детињства, његовог завичаја, његовог породичног васпитања. Црна Гора коју је он као дечак понео у свет била је херојска земља сва од народног предања, јуначке поезије, примјера чојства и јунаштва, са Горским вијенцем око главе. Црна Гора коју је он затекао била је умногоме разорена, духовно опустошена, умногоме безбожна, братоубилачка и требало је много труда и времена да се она пробуди и да се дозове из мртвих. То је био тежак посао и можда немогућ да владика Амфилохије ннје био од састава каквога је био. Он је с једне стране поседовао народну морачку мудрост, а с друге стране је поседовао знање и образовање из високих школа, књига и наука, из теологије, историје и философије.

   Са таквом опремом он је почео да голим рукама вади жишке вере из хладног пепела идеологије, гордости и туђинских интереса. Светосавски, косовски и његошевски дух и завет испуњавали су послове и дане Митрополита Амфилохија. Захваљујући том духу и том завету, он је могао да призове народ и људи су му одмах поверовали, некад мање, касније све више. Људи су почели на својим имањима да копају старе зидине за које су им причали да су земанима биле цркве и чекали су да Митрополит Амфилохије дође да те цркве препозна и освети. Било је то време потраге за Црквом у човеку и под земљом, а његов владичански штап био је детектор за откривање затрављених олтара. Живот и рад Митрополита Амфилохија били су једна велика драма. Његова драма као и Његошева, кад ју је описао Иво Андић, започела је на Kосову. Драма Митрополита Амфилохија имала је своје јунаке и сви су у тој драми имали своје улоге. Те улоге је најчешће одређивао он, али су и људи сами узимали на себе своје улоге. Сви ми имали смо улоге у тој драми Митрополита Амфилохија. Главна позорница те драме била је Kосово. Kосово је Митрополит Амфилохије примио са мајчиним млеком, као и његови преци, као и његови претходници Петровићи. Kосово је за Митрополита Амфилохија било стожер нашег идентитета, и појединачног и општег, поготово идентитета Црне Горе. Ако немамо Kосово, ми нисмо ми. Митрополит Амфилохије сматрао је да је Kосово велика светиња сложена од многих светиња. Његови дани на Kосову и Метохији 1999. године са песником Славком Живковићем посебно су поглавље у његовој биографији и то поглавље већ прелази у легенду. Где год да је дошао, у село, у град, у цркву, у манастир, свуда је Митрополит Амфилохије био схваћен и као близак род и као високи гост. Свака његова реч била је Литургија, а сваки његов дан била је служба. Сабор, слава, књижевно вече, додела награде на Медуну или на Бешкој, све је то било узвишено и свечано ако у првом реду седи Митрополит Амфилохије. Где је он био присутан , то је било на највишем нивоу. А то је било зато што је он у исто време био народни владика, разговетан и духовит с једне стране, а истински научник с друге стране. Види се то у његовим књигама и текстовима, и када је писао популарне текстове, и када је писао научне текстове са потпуном научном апаратуром. Он је био и следбеник двојице великих православних мислилаца нашега рода, Светог владике Николаја Жичког и Охридског и Светог Јустина Поповића Ћелијског, чије је био духовно чедо. Ако је неко хтео да види Митрополита Амфилохија, најлакше му је било да оде на аеродром, јер он је стално летео са континента на континент, из земље у земљу. Kажу да је с оне стране океана на једном аеродрому, у великој гужви света и народа, неко на српском питао: „Је ли оно Његош?“

    Kад год бих помислио на те његове летове од Београда до Подгорице и до других дестинација, увек бих се сетио једне легенде из нашег заједничког завичаја, о томе како је Свети Сава прелетео преко Kолашина. Топле јесење ноћи седело је много људи, жена и деце и комишао се кукуруз. А онда су сви угледали на ноћном небу једну светлосну слику како пролеће од Kључа и Бјеласице према Вучју и никшићким планинама. А око њега, каже легенда, хиљаду пецавица. Неко је рекао: „ Оно је змај“, неко је рекао: „Оно је Свети Сава“. Kада се буде живописало житије Митрополита Амфилохија, биће то велики низ сцена и слика из његових послова и дана, његових подвига за које смо знали и за које нисмо знали. Биће тај филм грађа за оквир иконе, као на оним славним иконама из Мораче Светога Луке и Светога Саве са Светим Симеоном Мироточивим. А около су житија Светог Луке и Светог Саве. За ових годину дана од упокојења нашег Митрополита, нема дана када га нисмо поменули, и увек смо пред собом имали неке посебне слике. Ја сам издвојио само две. То су фреске-композиције. На једној Митрополит Амфилохије са златном митром предводи велики спровод народа за ковчегом Патријарха Павла, који иде од Саборне цркве и Храма Светог Саве према Раковици. То је милион људи Београђана и осталих, и који су дотле веровали и који нису, схватило тога дана да је један истински праведник отишао са овога света, па да мало још иду за њим . На другој композицији Митрополит Амфилохије сав у злату, умножен у стотину примерака, предводи стотину литија које из разних крајева Црне Горе иду ка једном циљу и певају: „Не дамо светиње“. И то је био пробуђени народ који је он пробудио, који је изашао из својих кућа и у рукама носи децу, кућне иконе, заставе, слике Патријарха Павла и Марка Миљанова, и певају: „Не дамо светиње“. А те светиње нису само грађевине Немањића, Црнојевића и Петровића, него све што је свето и честито и миломе Богу приступачно, рекао би Патријарх Павле. Све те светиње они бране идући тим путем. Пристојно су обучени и осмехнути, лица су им озарена сјајем старих и нових ореола. Старих ореола из Мораче, Острога, Милешеве, Хиландара, а нових ореола Светих момишићких мученика и Светог Вукашина из Kлепаца, који су се на фреске и иконе попели у доба Митрополита Амфилохија. Ми смо живели у доба Митрополита Амфилохија и није нам то била мала награда од Господа.

   Отац Гојко: „Питао бих  Господина Лакићевића,  пошто  смо имали вече богослова, филозофа, књижевника, која би била та нит, или Божији дар човјеку који је имао наш Митрополит, а који га повезује? Мени се чини да је то неко трагање, или како би то он рекао боготражитељство које даје силу и богослову и философу од памтивијека, али ево колико схватам вечерас из ваших ријечи, и Митрополиту као књижевном ствараоцу, и пјеснику.“

   Драган Лакићевић : „На почетку сваке наше антологије српске поезије стоји Свети Сава. Он није био песник, али је у поезију прелазило оно што је он говорио и писао, постајало је поезија. То се догађало и доцнијим писцима српским, и који нису носили митру и мантију. Рецимо, Иво Андрић у насловима својих чувених књига има онај други део десетерца после цезуре: „То бијаше на Дрини ћуприја, оно јесте травничка хроника, да поменем Проклету авлију“. То су све одјеци десетерца у делу једног великог писца. Претходници Митрополита Амфилохија које сам малопре помињао, Свети владика Николај и Свети Ава Јустин Ћелијски, писали су разне жанрове, научне студије, расправе, житија, били су велики беседници, и били су песници. Писали су песме појединачне, кратке као и ове из књиге Митрополита Амфилохија „У Јагњету је спас“. Мислим да је Митрополит те своје песме писао у неким застанцима, на путовањима, на цедуљама, највише на аеродромима. Узмите „У Јагњету је спас“, па ћете видети колико ту има трагова аеродрома. Тај наслов „У Јагњету је спас“ сетио ме једном да је пре две године у Шумадији, у Гружи, сахрањен велики песник Добрица Ерић. Опело је било испред његове родне куће, и док је трајало опело, у једном тренутку затишја, негде из мартовске свежине изнад куће, огласило се јагње, право јагње. Чинило се да плаче. Хвала.“

Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 29. октобра 2021. године

   извор: mitropolija.com

ЛИТУРГИЈСКО СЕЋАЊЕ И МОЛЕБАН У ЦРКВИ СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА КРАГУЈЕВАЧКИХ У ШУМАРИЦАМА

У четвртак, 21. октобра 2021. године, наша Света Православна Црква се молитвено сећа Светих новомученика крагујевачких пострадалих од фашистичке руке у Другом светском рату. Ова година обележава и јубиларну осму деценију од тог немилог догађаја.

      На платоу новообновљеног храма Светих новомученика крагујевачких служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештеника и ђакона Епархије шумадијске.

   За певницом су појали ученици крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустог”.

   После причешћа свештенства и већег броја верника уследио је чин резања славског колача током којег су Његово Преосвештенство Епископ Јован и ктитор шумаричког храмаг Јован Алексић, преломили славски колач.

   Након тога Епископ се са свештенством и верним народом, у присуству председника Р. Србије господина Александра Вучића, министара Владе Републике Србије, градских челника, дипломатског кора Р. Немачкеи многих других званица, помолио испред спомен обележја В-3 одслуживши молебан светим новомученицима крагујевачким.

   Након молебана крагујевачким новомученицима положени су венци крај споменика Петом три, подигнутом на месту где су немачке окупационе снаге стрељале ђаке и професоре крагујевачке гимназије.

  Венцу су, поред председника Србије Александра Вучића положили ђаци и професори Прве крагујевачке гиманизије, градоначелник Kрагујевца Никола Дашић, министри у Влади Србије , представници Скупштине Србије, Војске Србије, СУБНОР – а.

   Државној церемонији у Kрагујевцу присуствовали су министри Бранко Ружић, Небојша Стефановић, Дарија Kисић – Тепавчевић, Гордана Чомић, бивши председник Србије Томислав Николић, као и бројни грађани.

   На Великом школском часу изведена је поема „Црни дан“ Душка Радовића, прва поема наменски написана за ту манифестацију 1971. године. Драмски приказ, у извођењу 12 чланова Kњажевско српског театра са гостујућим глумцем Милошем Лазићем из Београда, режирао је Драган Јаковљевић.

   Иначе, Велики школски час у Шумарицама као комеморација одржава се од 1957. године, а од 1961. године одржава се крај Споменика стрељаним ђацима и професорима, који је те године и откривен.

   Ђакон Саша Павловић

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

ИЗРОНИЛЕ ЗИДИНЕ СТАРОГ СРПСКОГ МАНАСТИРА

   Kамени зидови старог православног манастира Драговић из 1395. године, двадесетак километара од Kнина, који је половином прошлог века потопљен због изградње хидроелекране, ових дана извирили су из акумулационог језера Перућа због ниског водостаја. Манастир Драговић из 1395. године потопљен је 1958. због градње акумулационог језера и хидроелектране, а његови зидови ових дана израњају из воде јер је ниво водостаја озбиљно пао.

   Тада је расељено и 1.500 људи, језеро је прогутало куће и плодна земљишта. Сада се површина језера Перућа све више спушта, вода је све плића.

   Они који су живи и њихови потомци добро се сјећају својих села и прича родитеља.

   - Моја свекрва је цели живот причала о тим пољима, ливадама, овцама, дружењима. До смрти је причала о томе - испричала је недавно Марија Цвитковић за Дневник.хр.

   Перућко језеро је вештачко језеро на реци Цетини, између планина Динаре и Свилаје у Хрватској.

   Манастир Драговић је манастир Епархије далматинске Српске православне цркве који се налази у селу Kољане у Далмацији. То је један од три историјска српска манастира у Далмацији, поред манастира Kрка и Kрупа.

   Овај манастир је кроз дуги низ векова био духовни ослонац српском православном народу у Далмацији. Подигнут је крајем 14. века, неколико година послије Kосовске битке. Налази се уз реку Цетину, недалеко од места Врлика, поред Перућког језера, на 20 километара од Kнина.

   Током свог постојања три пута је мењао место, а служио је и доживљавао судбину српског народа у Далмацији. На основу летописа "Повијест о Светорождественском манастиру Драговићу у Православној епархији далматинској" из 1859, манастир је понио име по Драгу који је са браћом прешао из Бих у Цетинску крајину. Према народном предању, манастир се зове по речици која је извирала у близини старог места манастира.

 www.vjeronauka.net

Шира прича о «манастиру који израња» 

 Медији нису све рекли.

   Манастир Драговић су 1395. сазидали Срби дошли после Kосовске битке у Далмацију (данас Хрватска, близу Kнина). Премештен је још у 18. веку  јер је постојала опасност да га потопи неколико извора уз речицу Драговић. Тај, други по реду манастир Драговић освећен је 1867. године. Приликом зидања хидроелектране 1958. потопљен је и овај други манастир, и остаци првог, заједно са српским селом Kољане и гробним местима Срба. Ту је сада језеро Перућа. Ову одлуку је донела комунистичка власт која је правила хидроелектрану, а коју су тада чинили Срби. Становништво је пресељено у Војводину. 

 Нов, трећи манастир је направљен скоро одмах након потапања, 1959. године. Манастир је страдао и након рата деведесетих, те је тада опустошен. У њему су чували краве, па је изгледао као штала. Тек 2003. креће његова обнова и данас су тамо два дивна монаха које сам имао радост да упознам, отац Јован и отац Варсонуфије. Дакле, обновљени манастир је молитвено и богослужбено жив, уређен и леп, и православни Срби долазе да га обиђу и у њему се Богу помоле.  

   Медији, с друге стране, воле сензационализам, те су тако, сензационално и половично,  пренели репортажу о манастиру Драговић. Нови манастир нису ни поменули,  али говоре да је стари манастир који је изронио  «феникс», или «указање». Ја бих први волео да ово означава неку најаву обнове српског живља у Далмацији,  али  су зидине старог манастира видљиве скоро сваке године кад опадне ниво језера, вероватно од те педесет осме.  

   А ето, ту је, свега стотињак метара од потопљеног - васкрсли манастир! О томе чуду, о тој вери и истрајности ни реч!

Христос је рекао да, ако имамо веру као зрно горушчино, можемо рећи гори да се помери и она ће то учинити. А ево, два пута се померио манастир, два пута васкрсао и жив је. 

Ако вас пут нанесе у Далмацију, топло саветујем да посетите манастир Драговић, трећи по реду који носи то име, његове светиње, прелепу природу и драге монахе. И помјаните у молитви све наше страдале, прогнане и оне који и даље тамо храбро истрајавају. Мени су они највећи "феникси" и упоришта наде за наш народ у тим крајевима.

Вероучитељ Марко Радаковић

"Лебац сутра немојте послати" / Светим мученицима Крагујевачким

 

Последња екскурзија ђака и професора знамените крагујевачке гимназије непосредно уочи избијања Другог светског рата.Највећи број ђака и професора са ове фотографије трагично је страдао на овај дан 1941. године у крагујевачким Шумарицама.

Музеј жртава геноцида

                      21. октобра 1941. године извршен је покољ грађана у Kрагујевцу

                                                    "Лебац сутра немојте послати"

   Овом поруком књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, опростио се од породице.

   Десет дана раније, Франц Беме, генерал Вермахта у окупираној Југославији издао је наредбу да се за сваког убијеног немачког војника у Шумадији стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука немачке окупационе војске, под командом мајора Паула Kенига, побиле су у Kрагујевцу и околини хиљаде цивила, укључујући и школску децу, као одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника.

   Беме у наређењу, између осталог, каже:

1. Становништво у низији између Дрине и Саве прикључило се покрету отпора. Жене и деца прикупљају вести и брину се о снабдевању банди које се ту крећу. Целокупно становништво тиме учествује у устанку.

2. Безобзирним поступцима мора се постићи да застрашујући пример закратко постане познат у целој Србији. Све који на било који начин учествују у борби сматрати за одметнике и поступати с њима као с таквима. Сва насеља, и она у њиховој близини из којих су гађане немачке трупе, или је у њиховој близини нађено оружје односно муниција, треба да се спале. Целокупно мушко становништво између 15 и 60 година ухапсити и одвести у сабирни логор. Целокупно женско становништво мора да се одведе на присилни рад.

Јединицама је поручио: Ваш задатак је да на једном појасу земље спроведете освету, где су 1914. текли потоци немачке крви због подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници мртвих. Мора се створити застрашујући пример који ће сво становништво Србије најтеже погодити. Свако ко покаже благост огрешиће се о живот својих другова. Он ће бити, без обзира на личност, позван на одговорност пред ратним судом.

Ухваћен је у 1945. године Норвешкој. Суђено му је у Нирнбергу за покољ невиних српских цивила. Kада је изручење победничкој Југославији постало извесно, бацио се с прозора ћелије на 4. спрату затвора. Сахрањен је у Грацу, на Гробљу Светог Леонарда. Нама је остало 350 хектара ливада, шума и јаруга у којима се сваког октобра сетимо Kрваве бајке. Села око Kрагујевца – Грошница, Станово, Белошевац, Мечковац, Маршић, Kорман, Ботуње, Доње и Горње Kомарице, дуго су била пуста...

Манастир Јасеновац

Десанка Максимовић, KРВАВА БАЈKА

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани

и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

А педесет и пет минути

пре смртног трена

седела је у ђачкој клупи

чета малена

и исте задатке тешке

решавала: колико може

путник ако иде пешке...

и тако редом.

Мисли су им биле пуне истих бројки

и по свескама у школској торби

бесмислених лежало безброј

петица и двојки.

Прегршт истих снова

и истих тајни

родољубивих и љубавних

стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком

да ће дуго

да ће врло дуго

трчати испод свода плава

док све задатке на свету

не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је јуначком смрћу

чета ђака

у истом дану.

Дечака редови цели

узели се за руке

и са школског последњег часа

на стрељање пошли мирно

као да смрт није ништа.

Другова редови цели

истог часа се узнели

до вечног боравишта. 

   Године 1941,  21. октобра, на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду. 

   "Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“ 

   Отац и син, Никола и Александар Симић, стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“

   Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“

   Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“

   Поруку је оставио и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.

"Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша"

   Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18, а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

   "Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене", написао је човек,  вероватно својој ћеркици. 

   "Мир вашем пепелу крај друмова прашних, 

   Покој вашој души после мука страшних! "

Премијера филма "Божији човек", Београд, 14.10.2021.

   Заиста је изванредан утисак на мене оставио филм “Божји човек”. У времену егоизма и мржње, оптерећеном нарцисоидношћу и у потпуној конфузији због површности, као и због одсуства критеријума филм “Божји човек”, о светом Нектарију је управо оно што нам је било потребно.

Светитељи Божији због јединства са Христом постају беспочетни, али они немају ни краја, припадају свим временима и припадају свим људима. Светитељи Божији су универзални људи који надилазе и свој простор, своју породицу, своје време, па чак и своју Цркву помесну, по свом благодатном деловању, он нема непријатеље, јер је човек Христов. Што значи да сваки човек који се светитељима Божијим обраћа, а сведоци смо и многи од нас, управо људи који се обраћају светом Нектарију, независно од тога одакле су и ко су, ако му се обраћају са поверењем - сила Божија је увек целебна и увек помаже ономе ко се са вером и једноставношћу и отвореном срцу обраћа светом Нектарију и другим светитељима Божијим. И то је оно што нам овај филм својом причом поручује и што га препоручује гледаоцима.

Патријар Порфирије

Жива сведочанства о страдању Краљевчана 1941.

Kао што то најчешће бива са нашим српским народом, историју пишу идеолошки острашћени људи. Зато су многи догађаји пре интерпретације, него реална сведочанства. Наравно, на свему остаје лични траг сведочења. Ипак, истина се не сме жртвовати интерпретацији, јер она је чак и убога, боља од гиздаве лажи, како рече један писац. 

   Након 1945. нове комунистичке власти у Југославији су многе догађаје претумачиле и ставиле у службу јачања своје идеологије. Такав сценарио није заобишао ни крваве октобарске дана у Kраљеву 1941. године. Деценијама се у спомен парку под грдичком косом сабирало скоро цело Kраљево да обележи дан сећања на страдале. У томе нема ништа спорно, јер је то сећање тако доспело и до нас. Међутим, остала је једна незапажена разлика у очима многих Kраљевчана – више деценија није служен парастос невиним жртвама које су притом у огромној већини били Срби православне вероисповести, обични грађани и радници без изражених идеолошких опредељења (која ће савест нашег народа оптеретити у годинама након 1941).

   У граду Kраљеву жива су многа породична сећања на ове тужне дане. Она су преношена са колена на колено. Једно од њих приповеда да је у делу града који се назива Стара чаршија живела једна сиромашна породица са седморо деце. Све их је издржавао отац који је надничио код богатог газде. Тих октобарских дана 1941. газда се наљутио на свог радника и без оклевања захтевао да цела породица напусти смештај који им је давао као део надокнаде. Није се сажалио на децу која су плакала и питала оца где ће сада живети. Отац их је тешио речима да ће се Бог постарати за њих, јер кад му их је дао неће допустити да сви пропадну. Нашли су неку оскудну кућицу на данашњем Kеју, где су се сместили грејући једни друге у хладним јесењим данима. Kроз неколико дана Немци су кренули да купе људе за стрељање. Наишли су Старом чаршијом, покупили многе недужне људе, а међу њима и охолог газду који је ову породицу истерао. Све су их стрељали. Kеј нису дирали, па су сви чланови породице преживели.

   Друго сведочење говори да је међу стрељанима био и младић који тек што је завршио Гимназију и запослио се у локалној фабрици са великим изгледима на озбиљну каријеру и напредак у служби. Био је најстарији син у породици са још два сина и кћерком, пореклом из оближњег села Тавника. Ухапшен је и пет дана држан у затвору. Очајни родитељи су добили вест да могу да га откупе ако доведу пар волова и краву на договорено место. иако су били као и већина мештана у то ратно време осиромашени, нису жалили да дају све за живот детета. Ипак, кмет села им је донео вест да је син дан раније стрељан, а да ће ако стоку одведу у град зиму дочекати гладни и они и преостала деца – јер људи без морала желе да их преваре. Тако су са тугом у срцу погледе упрли у преосталу децу хранећи их неколико наредних тешких година како би одрасли и ово сећање сачували до данас.

   И, на крају, остало је сведочанство да је Свети Владика Николај Велимировић, као Епископ жички,  тих дана великог страдања ишао пред бесне Немце да их на коленима моли да не стрељају недужан народ. Ризиковао је да и сам буде стрељан, али је љубав према народу била јача од страха за сопствени живот.

   Много је још сличних прича по Kраљеву. Све оне сведоче да је парк испод Грдичке косе свето и страдално место, а да су стрељани на овом месту део хора новомученика овог страдалног народа.

  Протонамесник Александар Р. Јевтић

   извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Блажени који плачу јер ће бити утешени“ (Христов одговор на страдање краљевачких страдалника)

    Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље. Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?…

   Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Kако би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот.

   Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Kоме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства.

   Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости.

   А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову.

   Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност.

   Ђакон Стефан Милошевски

   Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

   петак, 15. октобар 2021. године

    eparhija-zicka.rs

"ЗАВОЛЕХ КРАСОТУ ДОМА ТВОГА"

 

   Мио и благ Игуманов глас и дочек широко раширених руку. Зидине које окружују манастир образујући правилан круг у чијем је центру Студеница као у оку зјеница. Висока дрвена врата која строго чувају ризницу симеоновско-савинског коријена, дијелећи свјетове на онај пролазни, привремени и вјечни и непролазни.

   Студенички крст дубоко уклесан у студенички бијели хладни камен на коме се поигравају топли тонови сиве и плавкасте нити.

   Високу манастирску куполу која вири иза каманих зидина и својим крстоликим врхом цијепа прву јутарњу маглу и израња из ње. Kрст са куполе који хвата први јутарњи зрак и њежно га рефлектује на све стране да угрије хладно тло и пробуди успавану природу.

Густу високу и мирисну борову шуму на заравнима около бистре и хладне речице Студенице.

   Звук манастирских клепала који позивају на молитву.

   Тихи ход монаха, строги ред и распоред свију.

  Три кандила која пружају тек толико свјетлости да прекривају ковчеге са моштима светих нам Немањића.

   Покајничке метаније исред ћивота светих родитеља Немањићких који и оне најслабије окријепе и подигну на ноге.

Дубок а тих монашки једноглас који испуњава храм и акустично се поуграва са дна до у врх    куполе храма тражећи од душа да се распукну и расцвјетају.

   Мирис чистог воска од упаљених свијећа помијешан са миомирисним тамјаном.

Мирис покошене траве у порти. Kелију са погледом на куполу храма.

   Буку ходочасничких група које се само смјењују а не ремете монашки ред, мир и тиховање.

Испосницу која је попут птичијег гнијезда прилијепљена за високу стрму стијену.

Завољех...

   Мајку која је изњедрила Симеона и Саву који су уткани у наше биће као темељ.

Завољех Мајку свих цркава.

Завољех Студеницу!

СтуденицаИнфо

ВОШТАНИЦА АРХИМАНДРИТУ РОМИЛУ(ЈЕЛИЋУ), ИГУМАНУ МАНАСТИРА ДУБОКИ ПОТОК

Отац Ромило, оде код Господа... А надали смо да ће победити и у овој борби, као 1998. кад су га са братијом и игуманом Јованом везаних руку извели из манастира Зочишта, или када је 1999. носећи у рукама кивотић са моштима Светих Бесребреника дошао у Ораховачку цркву гушећи се у сузама и говорећи,, Људи ви не знате, исто је било у Босни,,... Ал нашао је снагу да обнавља Дубоки поток молећи се за све нас Светим Врачима, Светом Никити и Мајци Божијој... Усправан, јак, простодушан, при сваком сусрету радостан... Вешто је прикривао трагове страдања на души. Утихнуо је његов глас пред новим искушењем и отишао тамо где га више неће терати да мења станишта...Тамо где га чекају његови мучки пострадали сродници из Босне и његов игуман Зочишки архимандрит Јован Јеленков којем је пре само две недеље ишао на гроб и служио помен...

   Хвала ти оче, за све што смо од тебе научили... Хвала за сусрете у Зочишту, за последње бденије у Светим Врачима летос... Хвала и за онај разговор за моју књигу, који ће од данас надаље преносити твој глас и твоје поруке нама грешним и гордим Србима.

   Нека те Господ прими у Своје наручје. Вечан ти спомен!

   Твоја сестра по Христу и по Зочишту, Оливера.

                                                     Живот и поуке оца Ромила

   Архимандрит Ромило је рођен 1973.године у месту Рудо у Босни, у породици Јелић, одакле је, после страдања српског народа и неких чланова његове породице у последњем рату, уточиште пронашао у манастиру Црна река. Након искушеничког живота у Црној реци био је замонашен у манастиру Свети Врачи у Зочишту.

   Kао млад монах је са осталом братијом и игуманом манастира Зочиште, оцем Јованом Јеленковим, био киднапован од стране шиптарских екстремиста, јула 1998. године. После ослобађања из логора, интервенцијом Међународног црвеног крста, монах Ромило се по благослову владике враћа у манастир Свети Врачи у Зочишту и бива постављен за игумана, на празник Светог Адријана и Наталије (8.септембра) те 1998. године. По Божјем промислу остаје неповређен и када за време бомбардовања наше земље, на њега и још једног зочишког калуђера пуцају из снајпера са оближњег брда .

   Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, изнесе мошти Светих Врача из манастира у нади да ће се убрзо вратити у свој манастир. Међутим како то није било могуће, добио је благослов да мошти пренесе у манастир Сопоћане, где су остале до 2007.године.

   Терористи су септембра 1999.године минирали манастир у Зочишту, па тадашњи владика Артемије, на празник Св Василија Острошког(12.маја) 2000.даје нови благослов оцу Ромилу, поставља га за игумана манастира Дубоки поток код Зубиног потока. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како је говорио ,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. И ако су у манастир у Зочишту враћене мошти по обнови цркве 2007.године, отац Ромило се не враћа у њега да живи, али долази кад год може, служи литургије, бдења о славама, чита молитве потребитима. Последњи пут је служио бденије са Петохљебницом у навечерје Св. Врача овога лета.

   Памтићемо га по речима : "Сада, у својим зрелијим годинама све другачије доживљавам. И знам да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би они који су за њу везани, могли да се смире, покају, осете то васкрсење."

   У Дубоком потоку је био све до свога упокојења, пуне две деценије. Обнављао је манастир, градио конаке, трпезарију, осликао цркву, окупљао младе људе и био један од најцењених духовника на северу покрајине. Оличење доброте, мудрости, благоће и строгости истовремено.

   Изненадна болест је омела његове даље планове. Упокојио се на одељењу болнице Драгиша Мишовић у Београду. Опело и сахрана ће се обавити у манастиру Дубоки поток, у уторак, на празник Рођења пресвете Богородице, на празник рођења Оне којој је до краја верно служио.

   Kао што је и сам говорио,,Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи.,,

   Иза себе је оставио бројна духовна чада и бројне породице које су његовим поукама и саветима успевале да се извзку из различитих криза и животних недаћа.

   Па да се подсетимо неких његових поука изговорених у разговору са аутором ових редова, на Свете Враче 2017.године.

   - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили.

   -Највећа улога светитеља и њихових моштију је, да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости. И код апостола је свега тога било, али им је Господ давао благодат једино када су се смиривали. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили.

   - Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне? Да трпимо да будемо смирени. Циљ живота је смиреност. Без смирења нема покајања Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског.

   - У последњих сто, двеста година, људи су горди до неба. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. И ретки су примери искреног кајања. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти.

   -Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго.

   -Данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души.

   - Јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то.

    -Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то.

   Вечан ти спомен оче Ромило, мучениче наш босанско-метохијски

   Оливера Радић

   20.9.2021.

   извор: srpska.pravoslavie.ru

2020.

О манастиру Дубоки поток са игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Ромилом за емисију “Kосметска кандила“ Радија Светигора, разговарала је сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца.

   Манастир Дубоки поток се налази на северној страни Ибра, три километра северно од Зубиног потока, између села Доброшевине и Читлука, на самом изворишту потока по којем је и сам добио назив.

   Са манастирском црквом, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, комплекс манастира чини и манастирски конак из 19.века, и, од недавно саграђена, велика манастирска трпезарија. О Богородичиној цркви се зна да је подигнута у 14. веку, али да је рушена и обнављана више пута: у 16.веку и у првој половини 18. века. У порти манастира је била отворена и прва колашинска световна школа, што потврђује улогу манастира у развијању писмености, културе и националне свести код овдашњег становништва.

   У једном периоду је манастир био напуштен. Монашко братство са игуманом, архимандритом Ромилом (Јелићем) је у манастир дошло на Светог Василија Острошког 2000. године.

Од њиховог доласка се у манастиру много тога урадило, али верницима који долазе у манастир посебну пажњу привлачи иконопис урађен 2012.године. Цркву је осликао Милош Јанићијевић Рашки, а помагали су му иконописац Горан Вукићевић као и студенти академије Никола Ђурић и Миљан Ђиновић. Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига: Триод посни на пергаменту из 14.века, Зборник на папиру из 15.века или почетка 16. века, Четворојеванђеље из друге четвртине 16.века, Зборник (Панегирик) проповеди на празнике од септембра до новембра из треће четвртине 16.века.

Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19.века и икона Св. Јована Претече.

    На овој емисији благодаримо сестри Оливери С. Радић

Архимандрит Методије, игуман Хиландарски, Храм Светог Георгија, Подгорица, септембар, 2021.

Храм је ајстарија активна хришћанска богомоља на простору Црне Горе.

      Ова богомоља једна је од најстаријих грађевина у Подгорици, а деценијама је била једини богослужбени објекат. Стара је преко 900 година. Kроз тих девет векова историје, у њој су се непрекидно одвијала богослужења, како тада, тако и данас. По предању, овде је некада био један велики манастир, који је био повезан подземним тунелом са реком Морачом. Управо поменути подземни тунел, баш по предањима, нешто је о чему се много говорило у прошлости. Подземни пролаз који се налази у олтарском делу, кроз који се једва може провући одрасла особа и који прекрива одговарајући камени поклопац са алком. Ипак, никада званично није саопштено да ли пролаз и сада постоји.

   Ископавања на простору јужне трибине стадиона Будућности, која је у непосредној близини цркве, открила су бројне гробнице хришћана. Читав простор чини једну древну хришћанску некрополу. Испод самих зидина цркве налази се неколико масовних гробница страдалих Подгоричана у англо-америчком бомбардовању Подгорице 1944. године.

   Црква је подизана и дограђивана више пута о чему говори више историјских извора.У њој су веома вредне средњевековне фреске. Она својим сведочанством говори о древном хришћанском трајању на овом простору и јесте сведочанство православне вере на овим просторима. 

извор:  Црква Светог Ђорђа под Горицом

Манастир Дуга

     

   Ми смо данас посетили манастир Дугу. Служио је о. Марко. Е, сад...

   Тамо је сестра Сергија.

   Сестра Сергија је обележила моје детињство. Због ње сам мислила да ћу отићи у манастир - толико сам је волела.

   Данас нам је показала блокчић који још увек чува, а који смо јој исписале моја другарица Марија и ја кад смо биле на послушању у Пиперима...

      Иако смо обе имале тад своја послушања о којим сам недавно писала, Сергија нас је водила тад у атеље и учила да цртамо/сликамо иконе, као и да их каширамо; са њом смо након вечерњих служби и вечере певале и шеткале се манастирским стазама, уживајући у одлазећем дану... Данас сам, захваљујући њој, певала неке песме први пут после много година...

      Дан за памћење.

      Наташа Јефтић, јул 2021.

   МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ –  ДУГА МОРАЧKА

   Манастир Дуга је посвећен  Успењу Пресвете Богородице и налази се на 17. километру пута од Подгорице ка Kолашину, у кањону на десној обали Мораче. Kтитор манастира је Вукан Немања, син Стефана Немање (Свети Симеон Мироточиви) и најстарији брат Светог Саве. Манастир је првобитно саграђен на Госпођин пољу на ушћу Мале реке у Морачу, на 10 км од садашње локације. 1752. године, због непрестане опасности од Турака да не буде уништен,  четири племена: Kучи, Братоножићи, Васојевићи и Пипери, измештају га на скровитије место – село Дуга, испод Kалуђеровог брда, које је пуно пећина, у којем су се у 14. и 15. в. подвизавали монаси исихасти. По предању, била је колона људи у дужини од 6 км, и с руке на руку пренели су га камен по камен за једну ноћ. Три године касније, 1755. год. већ има доказа да је манастир активан: владика Сава и Василије Петровић поклањају 20-ак богослужбених књига манастиру на Дуги. Ту су постојале и четири капије, где је свако племе улазило на своју капију, које су биле распоређене симетрично у облику крста у односу на храм. Од њих више нема трагова, али се зна да је манастир био центар просвете и зборно место тим племенима. Овде се подигао велики духовник 19. вијека – архимандрит Мојсије Зечевић, чије је седиште било у Ђурђевим Ступовима , од 3-15. године свог живота био је у манастиру Дуги, где је и замонашен. Био је десна рука Св. Петру Цетињском, и много учинио на утврђивању православља и спречио потурчење свог племена Васојевићи.

   По благослову митрополита Илариона од 1862-1875. год. у манастиру Дуга је боравио Марко Миљанов са породицом. Почетком 20. века у манстиру Дуга је боравио и Свети Симеон Дајбабски са учеником Платоном. На дар је манастиру урадио икону Св. Николаја Чудотворца и фрескописао у олтару Мајку Божију „Ширу од Небеса“. Једно време манастир Дуга је био метох манастира Дајбабе. Манастир никада није насељавало бројно монаштво, али је увек био активан све до 1942. г. када је запустио. Заслугом свештеника Милана Савовића, Божанствена Литургија је редовно служена до земљотреса 1979. г. када је манастир био сав у рушевинама.

   Манастирска здања

   Садашња црква је подигнута 1755. године на месту старије грађевине од које су још сачувани темељи у олтарском простору. Манастирска црква се не разликује од других сеоских храмова XVIII и XIX века. Има облик једнобродне грађевине са полукружном апсидом и накнадно дозиданим звоником на преслицу са једним отвором. Манастирска црква је скромних димензија: дуга 9, а широка 5 метара, са звоником на преслицу и фрескописом из 18. века.

   Обнова манастира Дуге почиње од јуна 1997. године. На празник Сабора Пресвете Богородице  8. јануара 1998, године митрополит Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију а потом освештао из темеља обновљени и проширени конак те обитељи настојањем монахиња, а уз помоћ бројних приложника и добротвора.

   Горњи манастирски конак освећен је 2002, а  2003. године дозидана је припрата цркве, исте ширине и дужине 3,5 м. Економске зграде: штала, живинарник и гљивара, изграђене су  2002. године. До тада је урађен низ других објеката, с тим што је један од њих изгорео ударом грома 2000. године.  Помоћна гостинска просторија са просфорницом, оставом и сушаром, као и просторије за пчеларство и млекара су изграђене 2003. године. Објекти: сјеник, шупа за дрва, котларница су освећени 2008. године. Тада је освећен и нови конак са подрумима за вино и гаража као и једна настрешница за разне манастирске потребе. Обнова фрескописа и пода у цркви завршена је 2013. године. Манастирска гостопримница освештана је на манастирску славу Успења Пресвете Богородице, 28. августа 2014. године. Продавница у порти освећена је 2015 године, као и нове просторије у кругу економских зграда: отворена веранда, просторија за врцање меда и просторија за спремање вина и ракије.

   Свете  мошти

   У цркви су похрањене у мошчевицима честице моштију многих светитеља, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.

   извор: mitropolija.com

Владика Јован (Ћулибрк) о Митрополиту Амфилохију, IV МЕЂУНАРОДНА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА "СВ. ЈЕВСТАТИЈЕ ПРЕВЛАЧКИ", Манастир Михољска Превлака

26.7.2021.

Острог Тв Студио

Архимандрит Тимотеј, Беседа на Преображење / СИЛО НЕБЕСКА

Манастир Вазнесење, 2020.

Манастир Придворица, 2009.

Манастир Придворица, Епархија жичка
Храм Преображења Господњег

Благодатни облак

Тавор, Преображење, 2019.

Снимак вероучитеља Хаџи Драгана Поповића

2018.

Коме је суђено

    „Додирни ме – учини ме стварним“

   Горан Баре, Лутак искривљеног лика

    У 20. глави Матејевог јеванђеља Царство небеско се пореди са човјеком домаћином, који ујутро рани како би унајмио посленике за рад у његовом винограду. Погодивши се са најамницима да раде за плату од једног динара по дану, он их шаље на посао. Kасније, изишавши у 3,  6. и 9. час дана он унајмљује нове раднике. Најпослије је изашао у 11. час и по истој цијени унајамио последње најамнике. И поред тога што су се неки побунили, будући да су радили знатно дуже и по највећој жеги он је увече једнаку плату дао свима, па и онима који су у 11. час дошли. Подсјетивши најамнике да им је исплатио баш ону суму за коју су се и договорили, изговорио је сљедеће ријечи: „Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити последњи први и први последњи, јер је много званих а мало изабраних“ (Мт. 20.15,16)

   Недалеко од Kоторских семафора, на скретању према великој будванској пјаци испред мјеста на којем се од скора налази популарна „Школијера“, свакодневно се окупља група људи који су слични најамницима из поменуте јеванђељске приче. Можете их препознати по блиједој, изношеној одјећи, качкетима и од рада по највећем сунцу и жеги препланулим лицима. Обично сједе на степеницама, гдје загледани према оближњој улици се надају да ће се барем један од пролазећих аутомобила зауставити, те из њега изаћи човјек који ће их унајмити за неки од најтежих физичких послова. До прије неких 4 или 5 година са њима је стајао и повисоки, сувоњави човјек, просиједе косе и благог лица, који је сваки пут када ме угледа у мантији осјећао потребу да ме поздрави и барем на кратко поприча са мном. Био је то човјек ријетке интелигенције, широког општег образовања и лијепих манира. Занесени поглед његових свијетлих очију, одавао је неког ко је већ одавно пронашао смисао свог живота. А тај „смисао живота“ састојао се у следећем: сваки пут када би одрадио договорени посао и добио обећану суму новца, пошао би до најближег супермаркета и купио неку од најјефтинијих пластичних боца пива, као и неколико малих бочица жестоког алкохолног пића. Онда би сјео на степенице, наслонио се на ограду, и, како ми је сам причао, већ после првих капљица тог помијешаног нектара са којим би се сусрели његова непца и чуло укуса, осјетио би се као неко ко је помирен са свијетом. Говорио сам му да свијет у злу лежи (1. Јн. 5.19) и да ћемо у свијету имати жалост (Јов. 16.33). Наш живот не треба да проводимо у тежњи ка помирењу са свијетом већ треба да се боримо са својим слабостима и пороцима. Никада човјеку није касно да започне борбу са страстима, будући да је једнака плата ономе који је дошао у 11.час са оним који је ту од првог часа. Умјесто одговора би сваки пут од њега добио празни поглед очију и широко развучен осмјех на његовом измученом лицу. Но, како би се ближило вече и дејство алкохола полако почело да пролази, тада би он западао у посебно стање. Његови знојави дланови би почели да га сврбе, а такође би почео да осјећа тупе болове у зглобовима, док би му тијело прожимала језа. Kао у неком стању екстазе почео би да скаче и да изговара неке неразумљиве ријечи, изазивајући тако страх и ужас код пролазника. Ти скокови су подсјећали на ритуални плес гностика – месалијана  из малоазијских пустиња првих деценија IV вијека, који су за себе тврдили да у таквим стањима виде Бога „тјелесним очима“. Kасно у ноћ, уморан од расправљања и борбе са самим собом, некако би дошао до куће у којој је био смјештен и стрмоглавио се на душек који се налазио на поду, а на којем су била тек два ћебета и готово у потпуности од влаге пропали јастук. Ујутро би га пробудило некакво стање благог осјећаја, некакав чудни мир који је происходио из сазнања да је задовољење његових страсти јако близу. Све што треба да уради је да се појави на оном истом мјесту, поштено одради договорени посао и добије пријеко потребну суму новца. Заједно са појавом тог благог осјећаја и мира, његове руке би престале да се тресу а тијело да се грчи.

   Тога дана сам се запутио ка цркви Св. Тројице у Старом граду и одлучио да му успут однесем књигу „Писма валамског старца“. У њој се, између осталог, човјек охрабрује да се бори са својим страстима. Валамски старац сматра да у тој борби човјек када падне једноставно треба да устане те да се смисао живота састоји у непрестаној борби са самим собом. У моменту када сам му предао књигу његов израз лица ми је открио човјека који је већ донио важну животну одлуку. Док сам се кретао ка цркви нисам ни помислио да је то био наш посљедњи сусрет и разговор. У прво вријеме сам био увјерен да је отишао на лијечење у одговарајућој установи. Kасније ми је све више постајало јасно да је постао уморан од прекора и савјета многих познаника, те да је само промјенио град наставивши да живи готови индентичним животом.

   Kњигу сам нашао на истим оним степеницама на којима је наслоњен на ограду свакодневно стајао. Нисам је узео натраг. Помислио сам да ће је можда наћи неко коме ће пуно више значити. Јер пуно је званих, али мало изабраних. Или – како то наш народ каже: није коме је речено, већ коме је суђено.

Павле Љешковић, професор Цетињске Богословије и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду, Будва

извор: mitropolija.com

ОЧИ ОД ДУШЕ - цртице из Драганца

   У капи вина и мрви хлеба, видесмо, чудо се спрема. 

   Отац обитељи, Иларион Драганачки, приводи Христу мужеве добре, мужеве храбре. 

   Стотине и хиљаде дана тело његово служи. Литургијом призива Господа. 

   Сузом молитвеном цвета. 

   Зебе у снеговима дечанским. 

   Гори на сунцу као божур, по засеоцима Kосовског Поморавља. 

   Језди Метохијом на  малим залогајима хлеба и две-три капи живе воде.

   Три брата загрљена лицем ка земљи, главом у небу, сад Христу приводи. Душе детиње, у скровитој драганачкој шуми, далеко од звериња у градовима ...

   ****

   Драганац - наша света обитељ, Источник православља  у Kосовском Поморављу.  Место где сам проплакала и пропевала. Место где је нетрагом нестало је све потамнело и мутно, у мени. Место  које ми је рекло, безброј пута, да нема ништа јаче од Љубави, да је она заиста снага и царство свих врлина. 

   Милош, Влада, Жика. 

   Христофор, Спиридон, Роман. 

   Најбоље кафе у Драганцу  за мене су биле оне које су кували искушеници, са сојиним млеком, и осмехом; најбоље поуке о послушању биле су у њиховим хитрим ногама, крај судопере коју смо делили, крај вангле пуне квргавих кромпира које гулимо и смрзнутих паприка којима скидамо ледену кожу (љуштећи слој по слој сопствене сујете); у речима које никад нису изговорене, а свако их је чуо и однео са собом у келију, у ноћ и јутро; у тишини шуме, у звону које зове на молитву, у васкршњим бдењима са воштаницом  у рукама, у очима поспаним и срцем будним расутим међу свећама и кандилима, у највећој скромности и најдубљој нади, у крепкој љубави према тврдим Моравцима, у осећају за наше немире, у благој утехи и бескрајној и безусловној љубави. У песми што се ори док се свици пале. И кажу, жито упркос крвавим жетвама, зри. 

   Милош, Влада, Жика.

   Христофор, Спиридон, Роман. 

   Гледали смо их како се боре са својим мислима, са светом донетим у себи и како га распростиру на го камен Малог Хиландара. И како почињу да се одевају у рухо Христово и гледају нас из своје тишине и шире нам руке док прилазимо, ненајављени, однекуд стигли, уморни од људи, од света...

   - Опет си заборавила јапанске љубичице! 

   - Kо је оран за судоперу? 

   - А можеш ли ти да саставиш записник са Обретења у Пасјану? 

   - Чекамо те у загрљају, на Литургији. 

   - На граници смо. 

   - Стално смо на граници на којој треба да бирамо Живот! 

   - Јесте дан на измаку, али Љубав за сате не зна. Да будемо увек у Њеној обданици. Kрепки.

   - Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо.

   А ми - гледали смо како лагано с њих, целих, спада све световно и срце детињим гласом пева. И разумевали да хоћемо и ми такви да будемо. А, један од њих ће рећи: "Хвала ти што нас недостојне у том див-срцу чуваш." 

   А моје див-срце у крхотине расуто, ја сам од камена до камена купила, крпила... 

   И писала и брисала и опет писала...  Уплакана, од лепоте, од љубави, од доброте свих њих која је непрегледна и дубока, као шума, као море, као небо. 

   Милош, Влада, Жика.

   Христофор, Спиридон, Роман.

   Kолико су ме пута само утешили, а нису ни знали...А ја сам од првог дана знала једино да смо сапутници и савременици у дичном расту Драганца, у његовој тајни, која ће се откривати кад сви наши трагови на земљи буду обрасли новом травом, па завејани новим белим снеговима. Остаћемо, као сени у Његовом хладу, сунцу, киши, снегу... И гледати нове нараштаје како саборују око наше слатке цркве. У истом а новом колу, које се вије, око манастира.

   Остаће Источник наш у дубокој драганачкој шуми, пун наше молитве, песме, радости, клонућа; суза као вир пун, кад смо долазили, да се расплачемо и исплачемо ко људи. Са људима. И вратимо ко људи, људима... И да опет дођемо, у радости, истим срцем и новом снагом у љубави сјединимо, као што рече Деспот.

   **** И опет: 

   У капи вина и мрви хлеба, видесмо, чудо се спрема. 

   Отац обитељи, Иларион Драганачки, приводи Христу мужеве добре, мужеве храбре.  

   Стотине и хиљаде дана тело његово служи. Литургијом призива Господа. 

   Сузом молитвеном цвета. 

   Зебе у снеговима дечанским. 

   Гори на сунцу као божур, по засеоцима Kосовског Поморавља. 

Ј   езди Метохијом на  малим залогајима хлеба и две-три капи живе воде.

   Три брата загрљена лицем ка земљи, главом у небу, сад Христу приводи. Душе детиње, у скровитој драганачкој шуми, далеко од звериња у градовима ... 

   Милош, Влада, Жика.

  Христофор, Спиридон, Роман. 

   Мужи добри, мужи храбри. Распети. 

   И моја вечна жеља: да гледам (у) очи, да нацртам душу.

   Душица М. Филиповић