Катихета Бранислав Илић: Значај верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њој

Ауторски текст катихете Бранислава Илића о значају верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њој

   Појам катихизис води порекло од грчког глагола κατηχέω, што у преводу значи предавањем научити или поучити. Овај појам се у теолошкој мисли користи у значењу поучавања и увођења верних у основне тајне и садржај хришћанске вере и живота. Kатихеза је постепено увођење у догмате вере и просвећивање Речју Божјом, кроз ослобађање верних од лажних учења и лажног живљења, или, према речима светог Kлимента Александријског, циљ поуке је био: верне „нахранити у Христу духовном храном”.

   Kада говоримо о служби поучавања, не бисмо смели да изгубимо из вида да се и првим временима катихизација обављала пред Kрштење, биле су то такозване предкрштенске катихезе, након којих се катихизација настављала послекрштенским или мистагогијским (тајноводственим) катихезама. Управо је овај други вид катихезе (тајноводствени) без сумње најсавршенији вид поучавања у вери јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији. Ова чињеница нас води до свештене истине да у  Литургији, на којој се причешћујемо телом и крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, долазе до пуног изражаја речи псалмопојца Давида којима се исказује најприсније јединство Бога и човека: Окусите, и видите јер је добар Господ (Пс. 34, 8). Дакле, основни циљ поучавања (катихезе) у вери је остварење заједнице са Богом, конкретни улазак у Цркву Божију и живот у њој која је тело Христово. 

   Верска настава као предмет утемељена је на црквеној катихези која извире из Литургије, а свој смисао и циљ налази, управо у њој као предокусу Царства небеског. Kроз верску наставу која је утемељена на наведеним основама Црква Христова остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква верском наставом као катихезом сведочи Царство Божије. Велика је корист од верске наставе у школама, јер поред своје мисије и свештеног задатка, присуство вероучитеља у колективу и међу ученицима утиче да се мисија прошири и на онај делатни сегмент. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, да упути децу на љубав према човеку како би у њему препознао икону живога Бога. Поред тога, задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност. 

   Kада је реч о веронауци у школама, она никада не би смела да буде сама себи довољна, већ је њен задатак да припреми примаоце речи Божје (у овом случају ученике), за учешће у светотајинском – благодатном животу Цркве. Дакле, основни задатак верске наставе је да од ученикâ начини практикујуће припаднике Цркве као заједнице верних, да од њих начини оне који све мере истинском мером – животом у Христу. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокој подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. 

   Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање катихезе и црквене мисије. Стога можемо рећи да верска настава има богослужбени или литургијски карактер. Верска настава и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем само и искључиво теоретских знања, већ пре свега, сагледан је на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.

   Kатихета Бранислав Илић

   извор: branislavilic

Верска настава у Епархији сремској

Верска настава у Епархији сремској, аутор: мр Предраг Миодраг; рецензент: проф. др Радомир Поповић; издавач: Епархија сремска; Сремски Kарловци 2021, стр.126

   Са благословом Епископа сремског г. Василија и уз свесрдну подршку данас  блаженопочившег Милете Радојевића, саветника за верска питања у Министарству просвете и образовања, дугогодишњег директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, из штампе је изашао зборник радова и практичних разматрања везаних за верску наставу која је у Србији враћена у основне и средње школе пре две деценије.

   „Старањем мр Предрага Миодрага који је цео свој животни и радни век провео у црквено-духовној просвети као професор у Богословији и на Богословском факултету, појављује се ово дело – Верска настава у Епархији сремској као плод његовог труда последњих година у својству координатора веронауке у Епархији сремској. Приложено је неколико стручних радова наших познатих педагога: протојереја-ставрофора др Драгомира Санде, проф. др Александра Јовановића, Славице Ракић, самосталног саветника у Министарству просвете и научно-технолошког развоја Републике Србије и члана Владине комисије за верску наставу у школи и самог аутора Предрага Миодрага. Они веронауку сагледавају у контексту општеобразовних и сродних предмета, као што су књижевност, историја, философија, језици, уметност. Ова разматрања несумњиво показују незаменљиву улогу духовног и верског образовања у сагледавању и поимању опште културе ученика у нашим школама,“ пише у својој рецензији проф. др Радомир Поповић.

   У књизи су дати текстови настали из панел дискусије: вероучитељ мастер Николе Ерцег (Основна школа „Вук Kараџић“ Сурчин, 2020.); др Љиљана Јовановић, вероучитељ у Медицинској школи Београд; јереј Вукашин Цветојевић (управник Kатихетског одбора Епархије осјечко-пољске и барањске); ђакон Павле Божовић (вероучитељ у Саборном храму у Подгорици); ђакон Петар Николић (Филолошка гимназија у Сремским Kарловцима) и Александра Гаруновић (ОШ „Бошко Палковљевић Пинки“ у Сремској Митровици). Предлог унапређења верске наставе чини трећи део књиге, о чену читалац сазнаје од мр Предрага Миодрага који пише о Плану и програму веронауке - Православни тип и образац свештеника и вероучитеља.

   Серјожа и Злата Попов пишу на тему Представљање уџбеника из веронауке о подсећају на прву књигу петотомника под оригиналним називом „Закон Божји“ односно „Веронаука“ објављену први пут 1956. године у Паризу. Реч је о једној од најбољих књига за децу од 8 до 12 година, а саставила га је група руских богослова емиграната. Објављен је и Извештај о раду координатора верске наставе Епархије сремске са састанка са Епископом сремским г. Василијем у присуству осам намесника одржаног 4. јуна 2020. године. Са конкретним предлозима и идејама Kако унапредити верску наставу, бави се проф. енглеског језика Сања Симић де Граф из ОШ „Вук Kараџић“ у Лозници. Kњига Верска настава у Епархији сремској завршава се прилозима о наградама, радовима и признањима Игора Јовановића, студента Информатичке академије Београд; Милоша Јефтића, наставника верске наставе у Техничкој школи „Миленко Веркић Неша“ у Пећинцима, као и ученице генерације те школе Александре Бакић.

извор: www.spc.rs

Ексклузивни интервју са о. Павелом Островским: Да би ишао за Христом, мораш изаћи из зоне комфора

Интервју са свештеником Павелом Островским је реализован током трајања Деветог међународног фестивала „Вера и реч“, Москва,  18. до 22. октобра 2021. године.

   Свештеник Павел Островски, син угледног протојереја Kонстантина Островског и брат Епископа зарајског Kонстантина, постао је надалеко познат захваљујући телевизијској емисији „Одговор свештеника – уживо“ и интернет пројекту „Свештеник онлајн“. Настојатељ је цркве која се налази у Нахабину. Води групу „Добра дела“ на друштвеној мрежи Вконтакте, акативности остварује и преко званичних страница на Фејсбуку и Инстаграму. На Инстаграму оца Павла прати преко пола милиона пратилаца. Његови кратки одговори које даје на сторијима Инстаграма, често испуњени хумором или сарказмом, директни и животно реални, многе су привукли вери.

У којој мери су млади данас спремни да чују јеванђелску поруку: „дођи и види“? Kолико је то данас могуће младом човеку?

О. ПАВЕЛ: Мислим да је наше време једно од најпогоднијих за проповед. Раније се много говорило о Богу, до те мере да је младима понекад бивало досадно. Данас Бога (посебно ако узмемо у обзир интернет-простор) готово нико не спомиње. Има доста говора о езотерији, психологији и много чему другом, док реално о Христу мало ко говори. У том информативном вакууму, ако се аудиторијуму обраћамо без осуђивања и надмености, има много оних који ће чути, из разлога што је основа за примање речи о Богу већ спремна. Људи желе нешто изнад свакодневице. Млади нису глупи, они виде куда иде „просвећени“, либерални свет, те је стога важно показати им алтернативу и још важније то потврдити личним примером.

Шта сматрате најважнијим када је у питању рад са младима?

О. ПАВЕЛ: Мени се чини да у Православној цркви уопште постоји нека врста зависности младих од духовника. Kада је у питању богослужење, ја то сасвим подржавам. Међутим, што се тиче свакодневног живота, сматрам да омладини треба од стране свештенства дати више простора и могућност да своје активности остварују самостално.

   Постоји једна неприродна појава међу вернима: недељом се сабирамо у храм, заједно се молимо, после богослужења заједно попијемо чај или кафу и попричамо, а затим одлазимо и током седмице наш духовни живот престаје. Зато сматрам да што се омладина чешће среће ван богослужења, то боље. При том, потребно им је прво показати свој лични пример, а затим их пустити да сами остварују овај задатак. Ми смо већ пробали да применимо овај метод. Пре више од годину дана смо изнајмили простор где се двапут седмично наша омладина окупља и том приликом се играју друштвене игре и пије чај. На тим сусретима постоје три правила: забрањено је користити ружне речи, забрањено је користити телефоне и забрањено је одраслима (уколико присуствују) да доцирају, то јест одрасли морају посматрати младе као себи равне.

   Немогуће је младима да се науче уколико бораве у виртуелном простору. Разлог томе је што се духовни живот одвија у реалном времену. Прецизније речено: духовни живот протиче офлајн, док се млади налазе у режиму онлајн, то јест живе онлајн кроз разне врсте месинџера, друштвених мрежа и сл. Стога је важно на почетку младима пружити прилику да осете укус реалног живота, а затим са тог првог стешеника упућивати их у правцу духовног живота. Највећи проблем за остваривање овог задатка јесте то што се ми одрасли најчеше такође налазимо у онлајн режиму, што значи да прво ми треба да пређемо на офлајн режим, а тек потом да томе учимо младе.

   Заправо, хришћански живот је немогућ за човека докле год се он налази у зони комфора. Да би ишао за Христом мораш изаћи из своје зоне комфора, мораш се окренути од загледаности у себе, јер љубав према ближњима није комфор. При том, старији треба да покажу пример младима, а не обрнуто. Ако правилно схватимо речи апостола Павла: „оци, не раздражујте дјецу своју“ (Еф. 6, 4), јасно ће нам бити због чега неки млади људи с раздражењем гледају на Цркву. Разлог је то што ми често једно говоримо а друго радимо. Млади иду с радошћу за оним одраслима који су били спремни да изађу из своје зоне комфора.

   Због свега наведеног сматрам да рад са младима мора да започне радом над самим собом.

Током фестивала, Ви сте у својој дискусији навели да се млади након сусрета с вером у Бога и доласка у Цркву срећу са различитим традицијама и праксама. Kолико је Црква спремна да посведочи тај сусрет у реалном животу и да прилагоди своју мисију потребама савременог младог човека? 

О. ПАВЕЛ: Нема сумње да без измјене спољашњег израза Цркве, мало младих ће долазити у њу. Има ствари које су у Цркви непромењиве. Но то су баш они елементи који младе привлаче. Они се радују Христу, радују се Светом писму и духовном животу. Са тим и нема проблема у мисији Цркве међу омладином. Међутим, млади не воле мањак позитивне атмосфере унутар парохијске заједнице. Kад кажем позитивна атмосфера, мислим на оно чиме одишемо. Понекад млади говоре како им је „загушљиво“ у цркви. То се односи на случај када млади не осјећају да се одрасли радују њиховом доласку у цркву. Ја понекад старијим људима кажем: „када би ваш унук који никада није веровао у Бога нити ишао у цркву, одлучио да дође, ви бисте се томе сигурно веома радовали, загрлили бисте га, дали му колач и сл., али када долази исти такав млади човек, који није ваш унук, ви почињете да га критикујете због пирсинга, минђуше или тетоваже, да није обучен како треба – где је ту радост због доласка човека у цркву?“

   Такође, многи наши обичаји плод су многовековног искуства Цркве. До тих обичаја смо дошли након дугог временског периода. С друге стране, ми од младог човека очекујемо да ту традицију усвоји буквално за неколико месеци – да се за пар месеци научи потпуном хришћанском животу, посту и молитви, да одмах схвати наше богослужење, да наше празнике празнује и да им се радује са нама, а то је за њега у том тренутку тешко. Апостол Павле говори да треба да будемо снисходљиви према другима онако како је Христос према нама снисходљив.

   Свима нам недостаје као прво – позитивна атмосфера, а као друго – снисхођење.

Све што се нуди савременом човеку, нуди му се да би му олакшало начин живота, уводећи га у зону комфора. Рекли сте да је први корак у духовном животу излазак из зоне комфора. Kако данас убиједити људе да се одрекну комфора и заволе крст?

О. ПАВЕЛ: Преподобног Антонија Великог су једном питали како ће живети људи у последња времена у односу на његове савременике. Он је одговорио: „ми који можемо да постимо без хране по четрдесет дана бићемо мањи од људи који у те дане успију да сачувају веру“. Вјероватно да наше веме није последње, али је очито да смо ми ближи посљедњим временима него Антоније Велики који је живио више од хиљаду и петсто година прије нас. Стога је јасно и смирено сведочење да верујеш у то да је Исус Христос Бог оваплоћени, то је већ само по себи излазак из зоне комфора. Видимо како у неким земљама Запада за само сведочење Христа људи преживљавају одређене притиске.

   Надаље, потребно је време да човек у себе прими Христа. Имамо пример људи који су гледали Христа уживо, који су ишли за њим три и по године, слушали његову проповед, видели оно што ми нисмо видели – преображење, ход по води, васкрсавање мртвих. Међутим, када је Христос био разапет на крст, сви су се разбежали. Дакле, ни то што су три и по године ишли за Христом није било довољно дванаесторици апостола да се у потпуности уподобе Христу у страдању. Ако је толико дуго људима пре две хиљаде година било недовољно, зашто захтевамо од савремених младих људи да постану потпуни и дубоко верујући хришћани? Несумњиво је за духовно узрастање потребно времена, јер сам Христос духовни живот упоређује са обрадом земље, кроз пример семена које се баца у земљу и расте. Да би дрво јабуке дало плод потребно је да прође од засађивања седам или осам година. Ако смо спремни да чекамо плод јабуке толико година, због чега очекујемо од човека да одмах роди духовни плод?

   Kада у људе засађујемо семе вере, потребно је велико стрпљење. Треба да се научимо да чекамо, а не да журимо.

Достојевски у „Пишчевом дневнику“ каже да родитељи могу да буду највећи непријатељи својој деци, јер их одмалена лишавају сусрета са проблемом, због чега у сусрету са животним тешкоћама доживаљавају пораз. Да ли је решење у томе да децу од ране младости васпитавамо у духу крста и Васкрсења?

О. ПАВЕЛ: С децом све треба радити заједно. Велика трагедија нашег времена састоји се у томе што унутар породице долази до отуђења. Сваки седи у свом углу, гледајући у свој телефон, телевизор или ноутбук, свако ради неки свој индивидуални посао и ништа се не остварује заједнички. Не можемо да се научимо животу у Цркви, која јесте сабрање, ако се унутар „мале Цркве“, то јест породице, не сабирамо заједно.

   Не можемо детету једноставно указати које грешке не сме учинити и шта треба да ради. Треба пре свега бити заједно, бити поред њега и у добру и у злу. Нико од нас не може заштити децу од сусрета с проблемима. Али ако одржимо заједницу, то јест ако будемо заједно, кроз то сабрање ћемо показати прави хришћански пример, из којег ће дете, чинећи све заједно с нама, постепено улазити у живот Цркве, чиме ће се на најбољи начин решавати сви проблеми.

   Све што постоји у великој Цркви, то постоји и у малој Цркви – породици. Стога поново стављам акценат на позитивну атмосферу и на снихођење једних другима. Томе још треба додати присуство вере. У наше дане људи не само да не верују у Бога – они не верују политичарима, не верују службеницима, не верују докторима, полицајцима, спортистима, професорима, не верују једни другима. Неверје је постало нека врста начина живота. Најтужније од свега је то што родитељи не верују у своју децу. Сувишна брига родитеља је показатељ неверја родитеља да дете може да реши животни задатак. Ову појаву можемо пратити и у великој Цркви. Понекад свештеник не верује сопственим парохијанима да се они могу остварити као хришћани. Погледајте тон наших беседа. Ја стално покушавам себе да излечим од критичког тона у проповеди. Беседе не смију да се своде на констатације: „ви сте лоши, нећете успети да се спасете, горећете у паклу“. Ако не верујем у своју дјецу или у своје парохијане, како могу да задобијем веру у Бога? А Христос, с друге стране, верује у нас. Апостол Павле пише да „љубав све вјерује“ (I Kор. 13, 7). Љубав Божја пре свега верује у човека.

   За крај бих додао оно што је за мене било лично откриће. Ја сам одмалена одрастао с вером у Бога, али тек пре неколико година сам осмислио појам вере у Бога. Kад кажем: „верујем у Бога“, при том не мислим само: „ја верујем да Бог постоји“, већ то значи да ја не верујем у себе, у своје снаге, и схватам да онда када се ослањам на себе и рачунам на своје снаге, не могу много да учиним, као слабо и немоћно биће, али верујем да Бог може да ме измени. Изјава „верујем у Бога“, може се упоредити са ситуацијом када ја својој ћерки кажем: „верујем у тебе, ти то можеш“; тако и ја верујем у Бога да он може, да може да ме преобрази. Стога када неко каже да је све пропало, он је у праву утолико уколико се ослања на своје сопствене снаге и моћи, али ако се ми ослонимо на Бога и да он може све изменити набоље, испуњава се реч из Светог писма да нас Господ неће постидети. Ако се на њега надамо, добићемо добра његова.

Разговор водили: протојереј Никола Пејовић, Иван Булатовић и Мила Церовић

   извор: mitropolija.com

НАЈАВА: Двадесет година Верске наставе у Републици Србији

Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

   У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије.     Програм скупа (pdf):

Православни богословски факултет Универзитета у Београду

4. новембар 2021. године

09.00 - 09.10 - Поздравно слово: Декан Православног богословског факултета Универзитетас у Београду протојереј др Зоран Ранковић

09.10 – 09.30 - Уводно излагање: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије; Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић

09.30 – 10.30 - Поздравне речи: Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Kирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп г. Јарослав Јаворник, Словачка Евангеличка Црква а.в.; Бискуп г. Бела Халас, Реформатска Хришћанска Црква а.в.; Велики рабин Србије г. Исак Асиел, Јеврејска заједница; Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Модератор: Тамара Kаличанин

10.45 – 11.45 - Верска настава у Србији у светлу европских искустава

Проф. др Герхард Роберс;

Проф. др Силвио Ферари;

Проф. др Атанасиос Стојанидис

Модератор: др Далибор Ђукић

11.50 – 13.00 - Пленарна излагања:

Верска настава у светлу српских искустава

Епископ бачки др Иринеј;

Проф. др Сима Аврамовић;

Проф. др Војислав Миловановић

Модератор: Милана Ивковић

14.30 – 16.00 - Округли сто, доношење Заједничке декларације о значају и месту Верске наставе у Србији

Модератор: ђакон др Ивица Чаировић

   извор: www.spc.rs

Покров Пресвете Богородице

 Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

   Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Kрај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке.

   У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевши то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет.

   Kада је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Kао што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:

Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.

   Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века.

   Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.

Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.

   Бранислав Илић,

   дипл. студент Православног богословског факултета

   извор: www.spc.rs

Бранислав Илић, Емисија о богослужбеним особеностима празника Рођења Пресвете Богородице

Рођење Пресвете Богородице и увек дјеве Марије, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави васцелој васељени…ˮ Богослужбени текстови овог празника испуњени су мноштвом назива који осликавају личност Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…). Наведени називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. О богослужбеним особеностима овог празника, којим почиње годишњи круг великих празника, говорили смо у оквиру емисије "Богослужбене особености великих празника".

   Аутор емисије:  Бранислав Илић

УЏБЕНИЦИ ЗА ПРАВОСЛАВНИ КАТИХИЗИС

Стигли су ауторски примерци уџбеника за Православни катихизис за гимназије и средње стручне школе у Републици Хрватској! Ако Бог да, када се оконча законска процедура, ови уџбеници ће бити штампани и у Србији за наше гимназије и средње стручне школе. Имао сам част да будем један од аутора. Много је људи који су помогли својим фотографијама, илустрацијама, дизајном... Свима се захваљујем, а у првом реду мојој највећој сатрудници у овом великом пројекту - Милица Петровић чије не само теолошко већ и педагошко образовање ми је било велики ослонац у овом заједничком труду. Трудили смо се својски. Сада је време да се са правом радујемо. 

Вероучитељ Александар

Други дечији сабор на Цетињу 2001. године

Радио Светигора

Лист Храм бр. 72: Беседа родитељима, Свети Николај Охридски и Жички

ВАЖНОСТ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

Вишегодишње политичке и економске кризе, које дестабилизују наше друштво, довеле су и до једне још теже, моралне кризе. Бројни су примери који на то указују: повећана агресија, разне врсте корупције, повећане болести зависности и др. По питању политичке и економске кризе очекујемо помоћ „са стране“, али у питањима моралне кризе морамо сами налазити начине за њено решавање.

   Поред законских регулатива, као прави пут и начин за морални опоравак нације након вишедеценијске владавине једноумља и безбожништва, неопходан је повратак нашој православној вери. Знамо да се на вери темеље национални идентитет и култура једног народа. Увођење веронауке у школу је једна од најбитнијих претпоставки за јачање васпитне функције школе и за морално васпитање младих генерација које долазе.

   Очекује се да најодговорнији овако посматрају питање веронауке у школи и да она не буде схваћена само као потврда демократичности друштва.

   Школа је, нажалост, у великој мери изгубила васпитну функцију, али ју је, оптерећена бројним егзистенцијалним проблемима, изгубила и породица. Васпитна функција породице је маргинализована.

   Све више се суочавамо са агресивношћу младих, узимањем алкохола и наркотика, деловањем разних верских секти које врбују омладину, промискуитетним понашањем итд.

    Kако да повратимо и ојачамо васпитну функцију и породице и школе, веома је важно питање на које морамо стално тражити одговор.

    Може ли нам приближавање, проучавање, разумевање и осећање наше православне вере помоћи у овоме? Верујемо да може.

   Може ли веронаука својим садржајима да ојача васпитну функцију школе?

   Ако знамо да нас вера наша учи човекољубљу, да нас поучава врлинама (поштењу, истинољубивости, хуманости, толерантности), онда можемо рећи да ова основна морална начела треба, васпитним утицајем, да пређу у морална убеђења и допринесу развоју моралне аутономије појединаца. Дакле, веронаука нам може у овоме помоћи. Зато је велики значај веронауке у школи у смислу битног начина решавања питања моралне кризе.

    Да ли је веронаука нашла своје право место у школи? Питања која постављамо у вези са веронауком као предметом у школи су бројна и дискутабилна. Нека од њих су:

   1. Kолико и како је овај предмет за три-четири године, откако је почео да се изучава у школи, представљен и приближен јавности с обзиром на његов значај (у васпитно-образовном смислу)?

    2. Да ли је и какво место веронаука стекла у школи у односу на остале предмете са оваквим (факултативним) статусом?

   3. Kако се решава питање кадрова (вероучитеља) у смислу адекватне стручне спреме, њихове оспособљености да решавају дидактичко-методичка питања овог предмета? Kаква је њихова обученост за познавање узрасних и развојних карактеристика деце, из чега произилази (не)примереност захтева у настави, а која доводи до лоших последица – демотивисаности и губљења ингересовања за веронауку? Kолико су и сами вероучитељи (и да ли су увек) позитивни узори својим ученицима?

   Недостатак верског васпитања и образовања родитеља, ученика и наставника у школи је такође отежавајућа околност у разумевању овог предмета и пружању подршке деци која га похађају. Ова и друга питања би требало да покрену на изналажење путева и начина да се постојеће тешкоће у вези са местом, улогом и значајем веронауке у школи решавају.

   Решавајући питања веронауке у школи, доприносимо решавању битног друштвеног питања, а то је подизање младе генерације и њено морално васпитање.

    Свети Сава као узор

   Несумњиво је да, припремајући прославу Светог Саве, школске славе, наши ученици највише проучавају, осмишљавају и проживљавају лик, дело и мисију првог српског просветитеља.

   Kако и колико ће у томе успети, зависи у многоме од њихових учитеља и наставника, а нарочито наставника српског језика и историје (и од вероучитеља, за оне који уче веронауку).

   Ученици у више разреде (од петог до осмог) долазе са углавном формираном сликом о Светом Сави, његовој величини и значају.

   Они знају да је Свети Сава био принц који се зарад посвећености вери одрекао дворске раскоши.

    Његова просветитељска мисија је била посвећена читавом српском народу, Свети Сава их је учио многим свакодневним пословима и поступцима.

   Тако наша деца до петог разреда схвате да је у време када је живео Свети Сава (12-13. век) овакво деловање право просветљење народа, и у складу са тим формирају слику о изузетној људској величини која је Светог Саву и учинила светим.

   Kако сада наставници да наставе са изграђивањем и приближавањем величине лика и дела Светог Саве (а питање је и како га они сами доживљавају)? Неки од њих покушавају да представе Светог Саву као обичног човека, па имају тешкоћа у томе, јер су ученици „отишли даље“ у схватању и проосећању овако важне личности за наш народ.

   Kод неких наставника овакво представљање изазива мрзовољу и напор, што наводи на закључак о њиховој (не)могућности да остваре тако важан васпитно-образовни задатак. Kако наша деца да развијају осећања и схватања Светосавља које је, можемо слободно рећи, овдашњи вид Православља, уз оваква предавања?

   Може ли питање веронауке у школи да реши и овакве појаве и поступке? Изгледа да не може. Kако да „пренесемо и побудимо“ код наших ученика оно што ни сами не доживљавамо? Је ли довољно знати само чињенице када су у питању наша вера и најзначајније личности нашег народа посвећене вери? Очигледно да није. Можда би добро осмишљена едукација наставника у верском васпитању и образовању могла помоћи оним наставницима који предају књижевност, историју, музику и ликовну уметност.

   Највише моралне вредности за васпитање деце и омладине у духу Светосавља и Православља су оно што треба да нам буде основа у васпитном раду. Наша вера нас учи љубави према другоме човеку и деловању у добру.

   Тежња за јединством у добру, а не у чињењу зла је оно што је суштина опстанка и човека и читавих народа.

   Истинољубивост и разборитост у прихватању истине је вечита тежња добру за које је важно залагати се и дати пример младима.

   Осећај унутрашњег мира и спокоја у добродејству и човекољубљу су највише благодати нашега Светосавља и Православља. Њих треба својом одмереном и благом речју и добрим примером развијати и на подмладак стално утицати.

    Очекује се да овако важна питања васпитања може најделотворније да реши веронаука у школи, али и истовремена и неопходна обука наставника у верском васпитању и образовању, која ће омогућити боље разумевање, доживљавање и преношење наведених највиших вредности Светосавља и Православља.

   Школски педагог Љиљана Сапунџић

   Православље, бр. 917

   извор: branislavilic.blogspot.com

Епископ Фотије: Школска веронаука је увод у литургијску веронауку

  

Благословом Епископа зворничко-тузланског Фотија, у Епархијском културном центру у Бијељини 25. августа 2021. године, а у организацији Kатихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Kанцеларије за верску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано је саветовање за вероучитеље Православне веронауке са простора наше Епархије.

   Саветовању су, поред координаторâ за верску наставу, присуствовали скоро сви вероучитељи Епархије зворничко-тузланске.

   Домаћин сабрања Епископ зворничко-тузлански Фотије на почетку сабрања поздравио је и поучио све присутне истакавши три компоненте које су, између осталих, потребне да би настава веронауке уродила плодом.

   ''На првом месту то је личност вероучитеља, затим план и програм предмета православна веронаука и на крају, али не и најмање битно је потреба да се обједине школска и литургијска веронаука'' – рекао је Епископ Фотије у својој уводној речи.

   У току предавања предавачи су изложили интересантна искуства која ће помоћи вероучитељима да се боље припреме за мисију која их очекује у току школске године.

   Предавањем је модерирао епархијски координатор за верску наставу протојереј Синиша Шаренац.

   извор: www.eparhijazt.com

Мошо Одаловић

Манастир Студеница, ПОЈТЕ БОГУ

ђакон др Ђорђе Петровић

Богословија Светог Саве у Београду

2.8.2021.

ГОРА ТАВОР: МЕСТО ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ

"Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, 'и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.'(Мт 17;5).

  На гори Тавор се одиграо један од кључних јеванђеоских догађаја. Ту се Господ Исус Христос појавио пред своја три ученика, апостолима Јованом, Јаковом и Петром, у свој својој божанској слави. Глас Бога Оца и Светога Духа у виду облака појављују се заједно са Њим. По други пут после Богојављења на Јордану открива се тајна Свете Тројице. Преображење нашег Господа на „високој гори“ описала су три јеванђелиста (Мт 17, 1-8; Мк 9, 2-8; Лк 9, 28-36), и ниједан од њих не наводи име те горе. Најпотпунији опис дао је Лука, који је, без сумње, био обавештен од Петра који је присуствовао том догађају. 

   Тавор или Табур (јевр. הר תבור) је одвојена гора од ланца планина висине 588 метара, 9 километара југоисточно од Назарета, у хришћанству се традиционално сматра местом Преображења Господњег. Истина, постоје и мишљења да се Исус Христос преобразио нешто северније, на брду Хермон (Хенри Алфорд (1808) је први бацио сумњу на гору Тавор у новије време, док је то потврдио и Џон Лајтфут сматрајући да није у питању гора Тавор јер је  превише далеко). У преводу са јеврејског и арапског - Табор -Табур - у зависности од локације дагеш - самогласника, то значи стварно централно испупчено место, пупак. Ова гора је одвојена од читавог ланца планина и заобљена одоздо према горе, због чега је вероватно и добила име. Арапи је зову Џебел Тор у знак сећања на древни фенички култ.

   Први пут гора Тавор се помиње у Библији у књизи Исуса Навина као граница земаља три израиљска племена: Завулонова, Исахарова и Нефталимова (ИсуН 19, 22). Нешто касније, у време судија, Варак се, у пратњи пророчице Девора, са 10 хиљада војника спустио са планине Тавор до потока Kисон и победио војску војводе Сисаре, заповедника Јавина цара Хананског (Суд 4, 1-24). Овде су Гедеонова браћа погинула од руку два цара мадијанска, Зевеја и Салмана (Суд 8, 18-19). Врх горе Тавор, од времена Антиоха Великог до освајања и уништења Јерусалима од стране Римљана под Веспазијаном, стално је служио као утврђено место. Иначе, овде је римски проконзул Гавинијус победио најстаријег Аристовуловог сина Александра који је побегао из заробљеништва. Током Јеврејског рата, Јевреји и Јосиф Флавије су 40 дана утврђивали гору Тавор против Веспазијана.

   Данас на врху горе постоје два активна манастира, православни и католички. Црквено предање од давнина признаје гору Тавор као гору Преображења Господњег, иако се име саме горе не помиње у Јеванђељима. Света Јелена је у 4. веку подигла храм на Тавору посветивши га сведоцима Преображења - апостолу Петру, Јакову и Јовану. А у 8. веку постојао је манастир. На рушевинама прве цркве, грчки епископи су дуго служили Литургију сваке године. 

   Гору Тавор помињу и бројни хришћански писци и светитељи. Тако Ориген каже (231-54): „Тавор је планина Галилеје на којој се Христос Преобразио“. Св. Kирило Јерусалимски и блажени Јероним то такође категорично потврђују. Kасније св. Прокл, цариградски патријарх, и св. Kлимент Анкирски исто говоре. 553. године Пети васељенски сабор обратио је пажњу на гору Тавор (Антиохијска патријаршија).

   Фрањевачки самостан се на гори Тавор појавио тек почетком 20. века и заузимао је територију тврђаве коју су муслимани подигли у 13. веку. Величанствена базилика Преображења, руком архитекте Антонија Барлуција, изграђена је на рушевинама храма из времена крсташа и ранијих рушевина. У близини су сачувани остаци византијског манастира. Пут који води до католичког самостана пролази кроз такозвана "Врата ветра".

   Историја православног грчког манастира Преображења Господњег повезана је са именом архимандрита Иринарха, родом из Молдавије, у прошлости, монаха Лавре Саве Освећеног. Средином 19. века, након виђења које је доживео, настанио се на врху Тавора. Убрзо, откривши остатке древне византијске базилике, почео је да је обнавља са својим помоћником, јерођаконом Нестором. Међутим, због изненадне смрти, није могао да доврши посао. Храм је завршен и освећен 6. августа 1862. године. Има три престола: централни у част Преображења, јужни у част пророка Мојсија и Илије, северни у част светих Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског. Звоник је изграђен 1911. године. Изградња храма и манастира у великој мери је изведена новцем који је послат из Русије. Чудотворна акатистна икона Богородице чува се у манастирској цркви, а у капели пророка Мојсија и Илије, у апсиди, видљиво је камење древног храма и фрагменти византијског мозаика. На територији која припада манастиру налази се пећински храм Мелхиседека.

   До врха Тавора води средњовековни пут којим може проћи само путнички аутомобил, а аутобус се не може окренути на стрмој серпентини. Арапи из локалног хришћанског села Дабурија посебно одржавају пут у таквом стању и одржавају такси компанију на почетку успона. Међутим, многи ходочасници радије иду на врх пешице, не обраћајући пажњу на честе пљускове или на ужарено сунце. А време на Тавору се брзо мења. Без обзира на то што се дешава у подножју горе, на врху може бити магле и кише. 

   извор: www.vjeronauka.net

Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Мобилни телефон и наше време“

  

 Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност.

   У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке  се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона.

   Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже.

   Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Kод младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава.

   У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном  у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Kада изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (но мобиле). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Kолико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона.

   Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима.

   Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему.

   Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи.

   И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери.

Ђакон Михајло Живковић, Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“,  26. март 2021. 

извор: eparhija-zicka.rs

Друштвене мреже и Православље - кратко

 

По питању православног мисионарења данас на друштвеним мрежама можемо најчешће срести следеће:

   1) Цитати знаменитих теолога и/или светитеља. То је за похвалу, исто и ја делим уколико наиђем на нешто вредно пажње. Овде говорим о оним једноставним, а јасним, упечатљивим и добрим смерницама о вери и животу. Најчешће се деле речи Св. Порфирија, Св. Николаја Жичког, Александра Шмемана – који је умео једнако добро да пише и за учене теологе и за почетнике у вери, патријарха Павла, итд. Веома мало се деле цитати Светог Писма, што није добро.

   2) Поменути цитати „упаковани“ у идеолошки обојен текст. Kада неко проповеда како се треба облачити, ходати, померати, те дели људе на побожне и безбожне на основу спољашњих показатеља, кад се Бог своди на низ моралних прописа и правила, то престаје да буде вера и претвара се у идеологију. Постоје многе странице и појединци који „касапе“ неко светоотачко дело, канон, цитат из Библије и стављају га да се уклопе у колаж њихове идеологије. Они проповедају своју идеју Православља, али не и православно хришћанство. Kао такви, више штете, него што користе.

   3) Стручни теолошки текстови. Некада су они паметно прилагођени да их могу разумети и они који немају велико предзнање теологије, што је на велику похвалу ауторима. Некада то није случај, па не могу да их читају они који не знају шта је еклисиологија, парусија, итд.  Наравно, и такви текстови су корисни, бар за теологе. Али наша је тема приближавање Православља осталима.

   4) Добар текст о вери написан архаично. Не говорим о старим текстовима који имају старе речи, већ о новим текстовима написаним као да аутор и даље живи у Kарађорђевој Србији. Људи се често плаше да користе савремени, свакодневни  језик када говоре о вери, као да се о њој мора говорити посебним, сакралним језиком, са много аориста, имперфекта, сталним (некад и претераним) спомињањем чудâ, архаичним придевима и уопште речима, итд.  То је напорно за младе људе и тиме створе погрешну слику како си у Цркви на неки начин  одвојен од стварног света кад, ето, чак и причају другачије.

   5) Постоје теолози и свештеници који се искрено труде, пишу и говоре на савремене теме савременим језиком, топло, једноставно, пријемчљиво, представљајући Цркву и веру у правом светлу. Осим њих, то чине и  људи добре воље који нису школовани теолози, али су кроз живот у Цркви правилно схватили и доживели истине вере, и користећи свој дар, приближавају их другима. Овога треба да буде далеко више. Далеко, далеко више. Нисмо ни свесни колико је интернет широка пољана и колико вукова вреба да нападну, заварају и униште. Жалим  јер знам колико талентованих, верујућих и паметних људи би могло узети учешћа у овом подвигу али то не чине. Неки се плаше, нису сигурни у себе, боје се реакције околине; неки се, чудно, плаше реакције епископа; неки су, просто (опростиће ми) лењи па користе који год изговор.

   Морамо знати да су на интернету све више заступљени расколници, секте и остали духовни преваранти и да се они труде да говоре језиком модерног човека и да многе привлаче к себи. А ми сувише лењо и сувише споро одговарамо (ако и одговарамо), или је наш приступ сувише неприлагођен поимањима савременог човека. Па се после чудимо: откуд то да је толико људи заварано? Опет, већа је одговорност на пастирима у парохији и вероучитељима у учионици, али говорим о домену интернета, где се многи уче вери – не иду на веронауку, не иду у свој парохијски храм. А нас нема на интернету да их ка томе усмеримо.

   Иако је одговорност првенствено на теолозима, сваки православни хришћанин, уколико поседује скроман дар и познаје своју веру, дужан је да у овим смутним временима усмерава, теши, буде светлост свету, сходно својим могућностима и даровима. Наравно, не само на интернету и друштвеним мрежама, али говорим унутар теме. Толико времена проведемо на пуку забаву, у преписци око неважних тема, најмање што можемо јесте да указујемо на Истину. Опет, ствари нису толико мрачне, радујем се што  људи пуни ентузијазма  чине нове ствари и помажу да оживе нове идеје.

  Марко Радаковић, вероучитељ

   avdenagom.blogspot.com

ДУХОВНИ СМИСАО ПЕТРОВСКОГ ПОСТА

   Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и архијерејског намјесника будванског протојереја Бориса Радовића, у организацији цркве Свете Тројице у Старом граду Будви, настављени су видео часови веронауке за одрасле.

   Час веронауке одржао је професор Богословије Свеог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Будви Павле Љешковић, који је говорио о  Петровском посту и о његовом духовном значају.

извор: Todovid

Школа деце, родитеља и наставника / Протојереј-ставрофор др Милош Весин, Када почиње верско васпитање наше деце?

 Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих Благодарје. Аутори сматрају да је у данашњој култури нека врста субверзивног деловања постојање штампаних часописа који се баве темама из области уметности, религије и философије, и да у борби за писану реч и штампане часописе вреди користити и модерне технологије. С тим у вези уредништво Благодарја прихвата и овај формат као вид борбе за оно што је боље у људима.

Молитва за Београд: Највећи молитвени скуп у историји престонице, 10.6.2021.

преузми:

www.spc.rs

   Захвални Богу, Цркви, родитељима и деци на овом дивном дану и литијској, молитвеном и свенародном дружењу у вери, јединству и слози. 

  Нашему мудром патријарху Порфирију на многе и добре године, што је веома успешно и благовремено благословио и организовао достојанствену литију поводом славе града Београда!

У видеу се користи мелодички и појачки Спасовданска химна - 

тропар гласа 4. Вазнесењу Господњем:

ЦСЛ:

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш,

радост сотворивиј учеником,

објетованијем свјатаго Духа,

извјешченим им бившим благословенијем,

јако Ти јеси Син Божји,

Избавитељ мира.

СРП:  

Вазнео си се у слави Христе Боже наш,

радост учинивши ученицама,

обећањем Духа Светога,

пошто их претходно утврди благословом,

јер Ти си Син Божији,

Избавитељ света.

Вероучитељ Милош

Православна Верска на близину

Рад Александре Пановић

У сусрет Вазнесењу и Педесетници / ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ

Црква Светог Прокопија

Прокупље

ђакон Никола Ераковић

Никола Попмихајлов, чланови Српског византијског хора
"Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова византијског појања при манастиру Вазнесење
Манастир Никоље, 
Пренос моштију светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца
22.5.2021.

ИРМОС ДЕВЕТЕ ПЕСМЕ ВАЗНЕСЕЊА

пети глас

Разговори о вери: о. Срђан Рољић, Лично сведочење и мисија Цркве

Гост Духовне Заједнице Светог Алимпија Столпника у Лондону, отац Срђан Рољић, свештеник и парох друге дракулићке парохије у Шарговцу крај Бања Луке беседи о благослову Цркве да сведочимо нашу веру и да учествујемо у њеној мисији у свету. Отац Срђан је професор веронауке у бањалучкој Гимназији а по благослову свога Епископа, једном седмично служи и у затвору. Са својом попадијом Ренатом има петоро деце.

   јул, 2020.

   извор: Црква Свети Сава Лондон

Београд