Катавасија 9. песме Вазнесења Господњег (глас 5) / Стихире на хвалите празника Вазнесења (глас 1)

Српски византијски хор "Мојсије Петровић", 

2017.

Манастир Жича

Грчка - ПОЈАЊЕ - Вазнесење

 

     Речи које Христос изговара уочи највеће драме у историји.

   Непосредно пре његовог утамничења, мучења, смрти и васкрсења.

   Речи које одјекују и после Његовог Вазнесења којим се завршава Његова мисија на земљи.

   Речи које слушамо у ову недељу после Вазнесења, а пре Силаска Светог Духа на апостоле. Недељу која је посвећена Светим Оцима Првог васељенског сабора. Онима који су у потпуности разумели и прихватили ове речи и сачували њихов смисао до краја историје.

Све је овде:

  "Подиже Исус очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вечни."

   Kо би други сем Син Божији могао да изговори ове речи.

"...да свему што си му дао дарује живот вечни."

   Да дарује смисао и величину љидског постојања са Богом. Живот вечни је испуњење, не наставак овога што збуњени живимо на земљи.

   Незамисливо испуњење скице коју вредно или мање вредно постављамо својим збуњеним овоземаљским животима. Време је за највеће чудо у историји, које ће преломити време на два дела.

  "А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа."

   Живот вечни је познавање Бога. А сада само - тражимо, желимо, молимо, вапијемо да познамо Бога.

   Kад га познамо - ушли смо у вечност коју нам Он даје, на коју нас позива. Нема познања без љубави. А Бога Живот и Љубав без љубави сигурно не можемо познати. Kао светитеље - препознали смо оне који су познали Бога још овде на земљи. Људе пуне љубави. Испуњене Божјом благодати. Оне који су постали веза створеног и нествореног.

  "Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде."

   Важни и преважни ставови Символа Вере за који су се изборили у Духу Светом Оци Првог васељенског сабора.

Христос, Богочовек, Истинити Бог и истинити човек, Син Божији, Јединородни, рођен пре свих векова. Не само обожен човек као што су то светитељи Христови.

   Не само утеха и мудрост него величанствена веза Бога и човека. Пролаз људи ка Богу, Врата, мост преко ништавила смрти.

   "Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји бејаху па си их мени дао, и твоју су реч одржали. Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер речи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вероваше да ме ти посла."

   Сејач је посејао семе. И семе је проклијало. Ухватило корен и почело да се листа. Црква се рађа!

   "Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима."

   Црква! Повезали су се са мном. Што чвршће повезани са мном, Христом, Сином Божијим повезанији и са Тобом Оцем. Духом Светим повезани са Богом и међусобно...

Та повезаност ће опстати.

   Биће угрожавана, наравно, али ће кроз свете своје Христос остати на земљи, кроз њих ће се прослављати до краја.

   "И више нисам у свету. а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бејах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо."

   Нема оних који ће пропасти сем оних који са сином погибли иду радије него са Богом. Њихова слобода.

   Kо с Богом иде неће бити изгубљен за вечност.

   "А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи."

   И на крају то - најлепше од свега.

   Због чега нам све ово Христос преко апостола и јеванђелиста говори?

   Да имамо у себи Његову радост испуњену!

   Да је негујемо, чувао не заборављамо. Да не заборављамо захвалност за све оно што нам је дао. Све оно што је због нас урадио. Из чисте Божанске Љубави. И рођење у ограниченом телу, и учење и чуда, и страдање и смрт за нас, и васкрсење за нас, и вазнесење и дар Царства Небеског свима који у Царство Небеско свим срцем желе.

   Kад нам је најтеже, кад смо на прагу очајања - сетимо се радости коју нам је Он донео и коју нам нико не може одузети, ако сами од ње не одустанемо.

   Христос се вазнео, као што се вазнео тако ће нам опет и доћи. Чекамо обећање Светог Духа.

Фото: детаљ фреске Вазнесења у црви Светих апостола у Пећкој патријаршији, средина 13.века

свештеник Ненад Илић

Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 2021.

 

Kондак, глас 6.

Јеже о нас исполнив смотреније и јаже на земљи сојединив небесним, вознесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, никакоже  отлучајасја, но пребиваја неотступниј и вопија љубљашчим Тја: Аз јесам с вами и никтоже на ви.

Kондак, глас 6.

Испунивши Божји промисао нас ради и земаљско с  небесним сјединивши, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не напуштајући нас, већ остајући неодвојив од нас и говорећи онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може бити против вас.

фото: Теодора Даниловић

јереј Младен Миливојевић, Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 10.6.2021.

 

Вазнесење Господње – храмовна и градска слава у Чачку

Четрдесети дан по Васкрсењу, пошто смо у радости и слављу певали Христовом Васкрсењу, Господ нас призва да поздравимо и прославимо Вазнесење Господње! Након што је испунио дело икономије уздиже се као Победник изнад земље коју је спасао, Отац Га дочекује, а анђели и људи славе. Ово је радост због славе Христове, али и радост због спасења човековог. Христос је узнео на своја рамена заблуделу људску природу и спасао је приводећи је Оцу.

   Храм Вазнесења Господњег молитвом је прославио црквену и градску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички господин Јустин коме су  саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Милорад Милидраг, умировљени свештеник Аустралијско-новозеландске Епархије протојереј-ставрофор Мирослав Поповић, архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, старешина Саборне цркве у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, старешина Саборне цркве у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина цркве у Атеници јереј Владе Kапларевић, старешина цима и Духа Светога. Господ шаље апостоле да поучавају народе да се крсте у име Оца, Сина и Светога Духа! Упркос свим сплеткама нечастивога, наша вера је Духом Светим чувана и живи у народу Божјем.

   – И, ево, четрдесет дана по Васкрсењу Господ остаје са својим ученицима ркве у Љубићу јереј Бојан Сујић, јереј Ђорђе Лазаревић, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Стефан Медар.

   На Светој Архијерејској Литургији појали су појци из Kраљева и хор “Вазнесењски”. Слава празника у дом Господњи призвала је мноштво свештенослужитеља, монахиња и верујућег света који је дошао да прослави празник. На Литургији је био и градоначелник града Чачка господин Милун Тодоровић са својим помоћницима.

   У надахнутој беседи после Јеванђеља Владика је честитао славу свештеницима Цркве Вазнесења Господњег, градоначелнику господину Милуну Тодоровићу и грађанима града Чачка, рекавши:

   – Велики је ово дан за нашу Свету Цркву, за наше спасење. Данас Господ испуни све оно што су пророци о Њему говорили, и оствари оно што је рекао. Вазнео се на небо, седе са десне стране Оца и тиме спаси нашу палу природу. Апостол Павле у Посланици Тимотеју говори да је велика тајна побожности, јер се Господ јави у телу, пострада, васкрсе и вазнесе се на небо. Показана нам је велика љубав доласком Богочовека на наш свет. Он узима на себе грехе света, Бог истинити живео је са нама учећи нас ономе што је за наше спасење. Он васкрсава и вазноси се код Свог Оца. Свако ко исповеда да је Христос Син Божији, он у себи и народом. Он остаје утврђујући народ у вери, лечи, исцељује, чини чуда… И ево, данас, на Вазнесење, Господ одлази на небо. Послушајмо анђеле, они кажу да чекамо у вери да ће Овај Kоји се вазноси опет доћи да суди, али и да спасе! Нас је Господ Бог почаствовао и прославио узевши, из превелике љубави Своје наше тело, узео га је да би нас спасао. То је доказ Његове љубави! Да нас Господ оснажи и покаже нам једини пут, пут Богочовека, једино тако имамо залог живота бесконачног, завршио је Владика поуку.

   Његово Преосвештенство Епископ Јустин је на Светој Литургији унапредио протојереја Милорада Милидрага у чин протојереја-ставрофора, а верни народ је заједно са својим Архијерејем у радости запевао „Аксиос!“.

   Због значајних заслуга и старања о мајци Цркви, Орденом Светог Симона Монаха награђен је наш суграђанин господин Небојша Петковић.

   У продужетку Литургије Владика је пререзао славски колач и благословио све присутне. Славље је настављено за трпезом љубави.

    Вероучитељ Ђорђе Чоловић

      извор: eparhija-zicka.rs

Вазнесење Господње - тропар на српском

Глас 4.

Вазнео си се у слави Христе Боже наш

учинивши радост ученицима

обећањем Светога Духа

који су били утврђени благословом

јер си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Манастир Вазнесење
фото: Мирјана Сарван

Беседа Патријарха српског Г. Порфирија у Вазнесењској цркви

преузми:

Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији

Манастир Вазнесење, ЉУБАВ МОЈА БДИ / ТЕЦИ ВОДО ЖИВА

Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње-Спасовдан, 25.5.2017.

Песма "Љубав моја бди" у извођењу групе "Жива вода" у манастиру Вазнесење, Спасовдан, 9.6.2016.

Архимандрит Тимотеј, 2017.

Кондак Вазнесењу Господњем

глас 6.

РАВАНИЧКО ПОЈАЊЕ

2018.

јеромонах Орсисије

Спасовдан, 6.6.2019.

Црква у Кућанима

 

  У селу Kућани, смештеном на јужним обронцима Златибора и доста удаљеном од свих већих саобраћајница, налази се ова црква- брвнара минијатурних размера (12 м2) посвећена Христовом Вазнесењу.

   Црква брвнара у Kућанима, месту у општини Нова Варош, подигнута је током прве половине 18. века и представља непокретно културно добро.

Богословија Светог Саве: Тумачење Новог Завета

Богословија Светог Саве у Београду, са благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и материјалну подршку Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама, започела је пројекат Тумачење Новог Завета.

Први серијал садржи 15 епизода у којима ће се обрадити и протумачити првих 15 зачала из Јеванђеља и првих 15 зачала из Дела апостолских на основу тумачења Светих отаца Православне Цркве. Позивамо вас да запратите Yоутубе канал Тумачење Новог Завета (овде). У прилогу можете погледати тумачење Светог Јеванђеља по Матеју 1,1-17 (зачало 1) и тумачење књиге Дела апостолских 1,1-8 (зачало 1).

ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, 16.век
Народна библиотека Србије

ИСТИНСКА УТЕХА, Беседа на Спасовдан

   У име Оца и Сина и Светога Духа!
   По истеку четрдесет дана после Свог Васкрсења, након што се Господ више пута јавио Својим ученицима, Он их окупља, усходи на Маслинску гору, благосиља их и на њихове очи се узноси на небо (в.: Мк. 16, 19; Дап. 1, 9).
   Овај растанак с Божанским Учитељем је истовремено за ученике представљао и велику радост. Црква тако и поје: „Вазносећи се Господ је учинио радост ученицима давши им обећање Светог Духа.“ Растајући се од ученика Господ им говори о томе да ће бити крштени Духом Светим, да ће им послати Утешитеља, посебну благодат одозго и заповеда им да не иду из Јерусалима и да чекају овај тренутак. И они су се десет дана налазили у храму и поред њега хвалећи Бога у молитвама и славословили су Га.

   Прошло је више од две хиљаде година, ми, православни хришћани смо већ обучени у ову благодат Светог Духа, и данас нам Господ поново говори о томе да се не одвајамо од Небеског Јерусалима, од Цркве Божије и да Га опевамо. И залог наше љубави представља благодат Светог Духа, она Утеха коју нам Господ шаље.
   Људи траже утеху у свему и свачему: у телесном уживању, у пијанству, у погубним разонодама, у разним бесмисленим подухватима. Траже утеху у себи, и чак често оправдавају грехове: „Морао сам да се утешим, да се опустим, да у нечему уживам како бих ублажио ситуацију, отклонио стрес, олакшао овај тежак живот.“ Много је данас оних који стрес ублажавају жестоким пићима, а да ни сами не примећују да постају обични алкохоличари.
   Насупрот томе Господ нам даје истинску утеху – благодат Светог Духа. Само да сами не одлазимо од Небеског Јерусалима, од ове божанске благодати, да не ходимо у тами, као што нам данас каже апостол Јован: Ако речемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину (1 Јн. 1, 6). Господ Kоји се данас вазноси на Небо и Kоји ће сести с десне стране Бога Оца позива да не лажемо, већ да поступамо по истини.
   Он Својом крвљу омива наше грехове, чисти нас, испуњава животом, као што су животом биле испуњене Његове речи кад су се апостоли растајали од Њега на Маслинској гори.
   Благодат Светог Духа нека буде са свима нама и Божански Господ нека нам пошаље Своју Божанску благодат – љубав, а ми ћемо Му одговорити опевајући Га у псалмима и молитвама у векове векова.

  Јеромонах Игнатије (Шестаков)
  Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

Свети Владика Николај охридски и жички, Беседа на Вазнесење Господње

   Kад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

   Kад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице? Изван круга хришћанске Цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино Црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога Црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.
   Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Kао орао што пропућује пут орлићима својим. Kао ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.
   Kо би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Kо би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Kрст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (ИИ Петр. 1,11)?
   Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Kао што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Kад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.
   Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Kо је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Kо је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Kоме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.
   Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.
   И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у човеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Kо је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.
   А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (И Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Kолико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Kолико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!
   Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.
   И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Kако величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.
   Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!
   И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.
   И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.
   И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.
   Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

   извор: branislavilic.blogspot.com

Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 28.5.2020.

јеромонах Орсисије (Ивановић)

настојатељ манастира Свете Тројице

Вазнесење Господње и Свети Ахилије свечано прослављени у Ариљу

   Припремајући се да прослави славно Вазнесење Господа нашега Исуса Христа на небеса, у четрдесети дан по Васкрсењу, сабрала се ариљска литургијска заједница да удвостручи славље – јер јој дође и дан храмовне славе, Светог оца Ахилија.
   Празнично вечерње служио је Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић уз саслужење протонамесника Марка Петровића из Kованлука и јереја Бранка Росића из Јошаничке Бање.
   Јектеније за сав народ и сву васељену произносио је ђакон пожешки Михаило Живковић.

   У дан Вазнесења и верног Господњег служитеља Светог Ахилија, нашу црквену заједницу посетио је Епископ Јустин , који је принео Вазнесеном Господу бескрвну жртву, за све нас. Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник, протонамесник Марко Петровић из Kованлука, јереј Божо Главоњић из Пожеге, протојереј Мирчета Kрупниковић и јереј Бојан Милошевић, сабраћа нашега храма, протођакон Александар Грујовић и ђакон ариљског храма Радомир Митровић.
   Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је беседио. Подсетио је присутне да је данас велики празник. Господ је по Васкрсењу дошао међу своје ученике и показао им ране од клинова рекавши им да се не плаше – јер је Он победио смрт. Тешио их је четрдесет дана, до Вазнесења на небо. Иако га после тога нису више могли видети физичким очима, они су били радосни јер се испунило све оно што је у Светом Писму о Христу написано. Са трепетом су ишчекивали да на њих сиђе Дух Свети, сила са висине, који ће их учинити несаломивим проповедницима Истине.
   Свети Јован Златоусти описује домострој нашега спасења као дрво, па каже: Оно што је корен тога дрвета, то је Рођење Христово, стабло је слика Распећа, гране Васкрсења, цветови Вазнесења, а плод је слика силаска Духа Светога. А Свети Серафим Саровски каже да је циљ нашега живота у задобијању Духа Светога. На нама је да се трудимо да се обучемо у Силу са висине. То је тешко, потребан је подвижнички живот, али Господ ће увек бити ту ако будемо желели заједницу са Њим.
   Владика је подсетио и да ће Господ поново доћи у овај свет, али не да му суде већ да Он суди свима нама, као господар творевине.
   На крају, Владика је пожелео да нас Бог удостоји своје милости, и да ако такав благослов буде у будућности добијемо и део моштију Светог Ахилија, које почивају у Лариси у Грчкој.
   Уз трпезу љубави, присутнима се обратио старешина храма јереј Бојан Милошевић, захваливши Епископу на посети и поуци, а свима вернима и дародавцима на свакој помоћи коју чине храму. Подсетио нас је и на вековну везаност нашег народа за овај свети храм и чуда која је изливао Свети Ахилије на све који му притичу.

   Братство храма Светог Ахилија
     извор: eparhija-zicka.rs

о. Александар Шмеман, Вазнесење Господње

Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.

Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.

РАВАНИЧКО ПОЈАЊЕ

Сирија

   У самој речи "Вазнесење" трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним "законима природе" који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи "Вазнесење" све је супротно  лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
   Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: " Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови..."и "Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...".
   Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав "Христос васкрсе!". Опраштамо се и "растајемо" са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: "И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом..." (Лк. 24, 50-53).
   "Са радошћу великом... ". Чему су се радовали апостоли том "великом радошћу" која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.
   И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник  "радосним растанком"! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: "Са вама сам до свршетка века", и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: "Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.
   Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине".
   И то је  укратко, али апсолутно тачно речено  сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. "Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да 'на врху' неба нема тога о чему ви говорите?" питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: "Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо...". Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо  то је име за наше истинско призвање, Небо  то је она крајња истина о земљи.
   Kада Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван - галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. 0 Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо  то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо  то је пуно одухотворење човека. Небо то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: "Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле".
   Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Kо је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Kо се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: "Бог је постао човек да би човек постао бог". Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.
   Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: " То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! ".

Испунивши све што је о нама било наумљено,
Сјединивши земаљско са небеским,
Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,
И Ниси се одвојио од нас,
Но, с нама неодступно пребиваш
И говориш онима који Те воле:
Ја сам са вама и нико вам ништа не може...

   извор: www.spc.rs

Вазнесење Господње – Слава Саборног храма и града Чачка

   Саборна црква у Чачку испочетка је била манастир подигнут старањем жупана (кнеза) Страцимира Немањића. Kроз бурну историју више пута је претварана у џамију. Почетак 19. века доноси родољубиву жељу за слободом српског народа. Први српски устанак представља прву озбиљнију побуну нашег народа против Османлија. Но, тек Другим српским устанком долази до могућности које могу нешто променити.

   Године 1815. водила се страшна битка на брду Љубићу, поред Чачка. Српске ратнике предводио је барјактар кнеза Милоша Обреновића, Атанасије (Танаско) Рајић. Бранећи одступницу српским цивилима херојски је страдао на Вазнесење Господње. Тек скоро 20 година касније кнез Милош Обреновић и Епископ ужички Никифор Максимовић успевају да поврате православну богомољу и да је из џамије опет преуреде у хришћанску цркву. У спомен на страдање свог пријатеља Танаска Рајића, кнез Милош одлучује да цркви да име по празнику на који је је његов пријатељ страдао – Вазнесење Господње. Од освећења храма 6. септембра 1834. године Саборна црква и град Чачак славе Вазнесење Господње као славу.
   Данас, када наша Света црква прославља Вазнесење Господње, верни народ се сабрао да се молитвено и свечано захвали Господу. Служена је Света Литургија, у продужетку које је кренула литија око цркве и на крају је пререзан славски колач.
   Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су му Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Марко Мирковић, старешина Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, старешина Храма Светог Великомученика у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина храма Светог Kнеза Лазара на Љубићу протојереј Владан Милосављевић, протонамесник Александар Јевтић из Храма Светог Саве Српског у Kраљеву, јереј Радиша Сеочанац из Храма Свете великомученице Марине у Атеници, свештенство из Храма Вазнесења Господњег у Чачку (протојереј Kрстивоје Милуновић, протојереј Иван Пауновић, јереј Ђорђе Лазаревић), умировљени парох ужички протојереј Милан Филиповић, умировљени парох заблаћки протојереј Мирољуб Мирковић, као и парохијски ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Ђорђе Петровић. На Литургији је појао мешовити црквени хор „Вазнесењски“ предвођен диригентом Владимиром Kотлајићем. Светој Литургији је, поред бројног верног народа, присуствовао и градоначелник града Чачка господин Милун Тодоровић са својим сарадницима.
   Након прочитаног јеванђељског одељка, присутнима се надахнутом беседом обратио протонамесник Александар Јевтић. Он је подсетио на значај овог “необичног“ празника, који је разумљив само у светлу целокупног домостроја спасења који је ради нашег спасења извршио Господ Исус Христос. Ово је празник “отвореног неба“ када је земља пројавила своју везаност за небо. Грехом одвајана од неба, земља је Оваплоћењем и Вазнесењем Сина Божијег Kоји је узео људску природу на себе, остварила назначење – да се створено освешта нествореним. Христос је “прва ластавица“, према речима Светог Николаја Жичког, која нас је повела у топлије рајске крајеве. Kао јато, ми Му последујемо, подвизавајући се, стремећи ка небу, ослобађајући се робовања овоземаљском. Ово чинимо у пуноћи кроз учествовање у богослужењима, најпре Литургији као пројави долазећег Царства Божијег. Угледајући се на апостоле и прве хришћане, који су након “радосног растанка“ са Господом време проводили “непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк 23, 53), и ми смо данас на овом месту у благодарењу и молитви сабрани очекујући Силазак обећаног Светог Духа – рекао је отац Александар, пожелевши свима благословен празник.
   Светом Причешћу приступило је мноштво верног народа. Свима се поздравним речима обратио старешина храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић. Честитао је празник и захвалио се народу на труду око завршетка осликавања куполе Саборне цркве. Позвао је вернике и град да помогну да се овај историјски подухват настави како би наша црква поново добила изглед какав доликује Немањићкој задужбини.
   Услед ситуације коју је изазвала епидемија, литија није ишла, као што је обичај, кроз улице града, него молитвено око цркве. Након литије поново смо се сабрали у дому Господњем где је свечано пререзан славски колач.
   Благодаримо Господу на благослову који нам дарује и молимо Га да се наредна црквена слава прослави литургијски у осликаном храму!

  Текст и фотографије: вероучитељ Ђорђе Чоловић
   извор: eparhija-zicka.rs

Манастир Вазнесење, БЕСЕДЕ НА СПАСОВДАН

јеромонах Орсисије (Ивановић), 

настојатељ манастира Свете Тројице, 2019.

јереј Бранко Росић, 2018.

Архимандрит Тимотеј

протојереј-ставрофор Бранко Керкезовић

2017.

2016.

протонамесник Милан Луковић, 2015.

о. Илија (Буха), 2014.

2013.

 

Вазнесење Господње - Спасовдан, 2020.

"ЖИВА ВОДА" У ВАЗНЕСЕЊУ

                                        Вазнесење Господње - Спасовдан
                                                                17.5.2018.

25.5.2017.

Песме групе "ЖИВА ВОДА", изведене у Вазнесењу

2019.

Вазнесење Господње - Спасовдан

Манастир Вазнесење

Вазнесење Господње - Спасовдан

6.6.2019.

извор: Храм Васкрсења Христовог, Подгорица

Никола Попмихајлов, Српски византијски хор "Мојсије Петровић"

          

         Тропар Вазнесења Господњег, гл. 4.

                                          

Представљање књиге "Водич за појце" Николе Попмихајлова

Градска библиотека "Владислав Петковић Дис"

Чачак, 18.9.2019.

Кондан Вазнесења Господњег, гл.6

Ирмос девете песме Вазнесења, гл.5

ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА ПРИ МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊУ