Приказивање постова са ознаком ИНТЕРВЈУ. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ИНТЕРВЈУ. Прикажи све постове
5. новембар 2021.
4. новембар 2021.
Ексклузивни интервју са о. Павелом Островским: Да би ишао за Христом, мораш изаћи из зоне комфора
Интервју са свештеником Павелом Островским је реализован током трајања Деветог међународног фестивала „Вера и реч“, Москва, 18. до 22. октобра 2021. године.
Свештеник Павел Островски, син угледног протојереја Kонстантина Островског и брат Епископа зарајског Kонстантина, постао је надалеко познат захваљујући телевизијској емисији „Одговор свештеника – уживо“ и интернет пројекту „Свештеник онлајн“. Настојатељ је цркве која се налази у Нахабину. Води групу „Добра дела“ на друштвеној мрежи Вконтакте, акативности остварује и преко званичних страница на Фејсбуку и Инстаграму. На Инстаграму оца Павла прати преко пола милиона пратилаца. Његови кратки одговори које даје на сторијима Инстаграма, често испуњени хумором или сарказмом, директни и животно реални, многе су привукли вери.
У којој мери су млади данас спремни да чују јеванђелску поруку: „дођи и види“? Kолико је то данас могуће младом човеку?
О. ПАВЕЛ: Мислим да је наше време једно од најпогоднијих за проповед. Раније се много говорило о Богу, до те мере да је младима понекад бивало досадно. Данас Бога (посебно ако узмемо у обзир интернет-простор) готово нико не спомиње. Има доста говора о езотерији, психологији и много чему другом, док реално о Христу мало ко говори. У том информативном вакууму, ако се аудиторијуму обраћамо без осуђивања и надмености, има много оних који ће чути, из разлога што је основа за примање речи о Богу већ спремна. Људи желе нешто изнад свакодневице. Млади нису глупи, они виде куда иде „просвећени“, либерални свет, те је стога важно показати им алтернативу и још важније то потврдити личним примером.
Шта сматрате најважнијим када је у питању рад са младима?
О. ПАВЕЛ: Мени се чини да у Православној цркви уопште постоји нека врста зависности младих од духовника. Kада је у питању богослужење, ја то сасвим подржавам. Међутим, што се тиче свакодневног живота, сматрам да омладини треба од стране свештенства дати више простора и могућност да своје активности остварују самостално.
Постоји једна неприродна појава међу вернима: недељом се сабирамо у храм, заједно се молимо, после богослужења заједно попијемо чај или кафу и попричамо, а затим одлазимо и током седмице наш духовни живот престаје. Зато сматрам да што се омладина чешће среће ван богослужења, то боље. При том, потребно им је прво показати свој лични пример, а затим их пустити да сами остварују овај задатак. Ми смо већ пробали да применимо овај метод. Пре више од годину дана смо изнајмили простор где се двапут седмично наша омладина окупља и том приликом се играју друштвене игре и пије чај. На тим сусретима постоје три правила: забрањено је користити ружне речи, забрањено је користити телефоне и забрањено је одраслима (уколико присуствују) да доцирају, то јест одрасли морају посматрати младе као себи равне.
Немогуће је младима да се науче уколико бораве у виртуелном простору. Разлог томе је што се духовни живот одвија у реалном времену. Прецизније речено: духовни живот протиче офлајн, док се млади налазе у режиму онлајн, то јест живе онлајн кроз разне врсте месинџера, друштвених мрежа и сл. Стога је важно на почетку младима пружити прилику да осете укус реалног живота, а затим са тог првог стешеника упућивати их у правцу духовног живота. Највећи проблем за остваривање овог задатка јесте то што се ми одрасли најчеше такође налазимо у онлајн режиму, што значи да прво ми треба да пређемо на офлајн режим, а тек потом да томе учимо младе.
Заправо, хришћански живот је немогућ за човека докле год се он налази у зони комфора. Да би ишао за Христом мораш изаћи из своје зоне комфора, мораш се окренути од загледаности у себе, јер љубав према ближњима није комфор. При том, старији треба да покажу пример младима, а не обрнуто. Ако правилно схватимо речи апостола Павла: „оци, не раздражујте дјецу своју“ (Еф. 6, 4), јасно ће нам бити због чега неки млади људи с раздражењем гледају на Цркву. Разлог је то што ми често једно говоримо а друго радимо. Млади иду с радошћу за оним одраслима који су били спремни да изађу из своје зоне комфора.
Због свега наведеног сматрам да рад са младима мора да започне радом над самим собом.
Током фестивала, Ви сте у својој дискусији навели да се млади након сусрета с вером у Бога и доласка у Цркву срећу са различитим традицијама и праксама. Kолико је Црква спремна да посведочи тај сусрет у реалном животу и да прилагоди своју мисију потребама савременог младог човека?
О. ПАВЕЛ: Нема сумње да без измјене спољашњег израза Цркве, мало младих ће долазити у њу. Има ствари које су у Цркви непромењиве. Но то су баш они елементи који младе привлаче. Они се радују Христу, радују се Светом писму и духовном животу. Са тим и нема проблема у мисији Цркве међу омладином. Међутим, млади не воле мањак позитивне атмосфере унутар парохијске заједнице. Kад кажем позитивна атмосфера, мислим на оно чиме одишемо. Понекад млади говоре како им је „загушљиво“ у цркви. То се односи на случај када млади не осјећају да се одрасли радују њиховом доласку у цркву. Ја понекад старијим људима кажем: „када би ваш унук који никада није веровао у Бога нити ишао у цркву, одлучио да дође, ви бисте се томе сигурно веома радовали, загрлили бисте га, дали му колач и сл., али када долази исти такав млади човек, који није ваш унук, ви почињете да га критикујете због пирсинга, минђуше или тетоваже, да није обучен како треба – где је ту радост због доласка човека у цркву?“
Такође, многи наши обичаји плод су многовековног искуства Цркве. До тих обичаја смо дошли након дугог временског периода. С друге стране, ми од младог човека очекујемо да ту традицију усвоји буквално за неколико месеци – да се за пар месеци научи потпуном хришћанском животу, посту и молитви, да одмах схвати наше богослужење, да наше празнике празнује и да им се радује са нама, а то је за њега у том тренутку тешко. Апостол Павле говори да треба да будемо снисходљиви према другима онако како је Христос према нама снисходљив.
Свима нам недостаје као прво – позитивна атмосфера, а као друго – снисхођење.
Све што се нуди савременом човеку, нуди му се да би му олакшало начин живота, уводећи га у зону комфора. Рекли сте да је први корак у духовном животу излазак из зоне комфора. Kако данас убиједити људе да се одрекну комфора и заволе крст?
О. ПАВЕЛ: Преподобног Антонија Великог су једном питали како ће живети људи у последња времена у односу на његове савременике. Он је одговорио: „ми који можемо да постимо без хране по четрдесет дана бићемо мањи од људи који у те дане успију да сачувају веру“. Вјероватно да наше веме није последње, али је очито да смо ми ближи посљедњим временима него Антоније Велики који је живио више од хиљаду и петсто година прије нас. Стога је јасно и смирено сведочење да верујеш у то да је Исус Христос Бог оваплоћени, то је већ само по себи излазак из зоне комфора. Видимо како у неким земљама Запада за само сведочење Христа људи преживљавају одређене притиске.
Надаље, потребно је време да човек у себе прими Христа. Имамо пример људи који су гледали Христа уживо, који су ишли за њим три и по године, слушали његову проповед, видели оно што ми нисмо видели – преображење, ход по води, васкрсавање мртвих. Међутим, када је Христос био разапет на крст, сви су се разбежали. Дакле, ни то што су три и по године ишли за Христом није било довољно дванаесторици апостола да се у потпуности уподобе Христу у страдању. Ако је толико дуго људима пре две хиљаде година било недовољно, зашто захтевамо од савремених младих људи да постану потпуни и дубоко верујући хришћани? Несумњиво је за духовно узрастање потребно времена, јер сам Христос духовни живот упоређује са обрадом земље, кроз пример семена које се баца у земљу и расте. Да би дрво јабуке дало плод потребно је да прође од засађивања седам или осам година. Ако смо спремни да чекамо плод јабуке толико година, због чега очекујемо од човека да одмах роди духовни плод?
Kада у људе засађујемо семе вере, потребно је велико стрпљење. Треба да се научимо да чекамо, а не да журимо.
Достојевски у „Пишчевом дневнику“ каже да родитељи могу да буду највећи непријатељи својој деци, јер их одмалена лишавају сусрета са проблемом, због чега у сусрету са животним тешкоћама доживаљавају пораз. Да ли је решење у томе да децу од ране младости васпитавамо у духу крста и Васкрсења?
О. ПАВЕЛ: С децом све треба радити заједно. Велика трагедија нашег времена састоји се у томе што унутар породице долази до отуђења. Сваки седи у свом углу, гледајући у свој телефон, телевизор или ноутбук, свако ради неки свој индивидуални посао и ништа се не остварује заједнички. Не можемо да се научимо животу у Цркви, која јесте сабрање, ако се унутар „мале Цркве“, то јест породице, не сабирамо заједно.
Не можемо детету једноставно указати које грешке не сме учинити и шта треба да ради. Треба пре свега бити заједно, бити поред њега и у добру и у злу. Нико од нас не може заштити децу од сусрета с проблемима. Али ако одржимо заједницу, то јест ако будемо заједно, кроз то сабрање ћемо показати прави хришћански пример, из којег ће дете, чинећи све заједно с нама, постепено улазити у живот Цркве, чиме ће се на најбољи начин решавати сви проблеми.
Све што постоји у великој Цркви, то постоји и у малој Цркви – породици. Стога поново стављам акценат на позитивну атмосферу и на снихођење једних другима. Томе још треба додати присуство вере. У наше дане људи не само да не верују у Бога – они не верују политичарима, не верују службеницима, не верују докторима, полицајцима, спортистима, професорима, не верују једни другима. Неверје је постало нека врста начина живота. Најтужније од свега је то што родитељи не верују у своју децу. Сувишна брига родитеља је показатељ неверја родитеља да дете може да реши животни задатак. Ову појаву можемо пратити и у великој Цркви. Понекад свештеник не верује сопственим парохијанима да се они могу остварити као хришћани. Погледајте тон наших беседа. Ја стално покушавам себе да излечим од критичког тона у проповеди. Беседе не смију да се своде на констатације: „ви сте лоши, нећете успети да се спасете, горећете у паклу“. Ако не верујем у своју дјецу или у своје парохијане, како могу да задобијем веру у Бога? А Христос, с друге стране, верује у нас. Апостол Павле пише да „љубав све вјерује“ (I Kор. 13, 7). Љубав Божја пре свега верује у човека.
За крај бих додао оно што је за мене било лично откриће. Ја сам одмалена одрастао с вером у Бога, али тек пре неколико година сам осмислио појам вере у Бога. Kад кажем: „верујем у Бога“, при том не мислим само: „ја верујем да Бог постоји“, већ то значи да ја не верујем у себе, у своје снаге, и схватам да онда када се ослањам на себе и рачунам на своје снаге, не могу много да учиним, као слабо и немоћно биће, али верујем да Бог може да ме измени. Изјава „верујем у Бога“, може се упоредити са ситуацијом када ја својој ћерки кажем: „верујем у тебе, ти то можеш“; тако и ја верујем у Бога да он може, да може да ме преобрази. Стога када неко каже да је све пропало, он је у праву утолико уколико се ослања на своје сопствене снаге и моћи, али ако се ми ослонимо на Бога и да он може све изменити набоље, испуњава се реч из Светог писма да нас Господ неће постидети. Ако се на њега надамо, добићемо добра његова.
Разговор водили: протојереј Никола Пејовић, Иван Булатовић и Мила Церовић
извор: mitropolija.com
6. септембар 2021.
4. септембар 2021.
Интервју са изабраним Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем
Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори.
8. јул 2021.
18. мај 2021.
14. мај 2021.
12. мај 2021.
Патријарх српски Порфирије: Интервју дат Вечерњем листу
 |
| Интервју преузми овде: www.spc.rs |
5. мај 2021.
Патријарх Порфирије: Интервју дат Вечерњим новостима
Интегрална верзија Васкршњег интервјуа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија датог Вечерњим новостима
Ваша Светости, у првим јавним иступима по избору за поглавара Српске Православне Цркве нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности "учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице"! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу Ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити, шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити - да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих "оштрица" које сада, нажалост, владају нашом стварношћу?
-Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као раскивање мачеве на раонике, претварања оружја смрти у оруђа живота. Такво откупљивање времена, које је дар како је то назвао апостол Павле, Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за полис и све што је у хришћанском смислу добро и лепо.
Међутим, понекад је само интервенцијом свише могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од Силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У Речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт.
Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божијег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Kада би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо сви одговорни за све, а Апостол Павле да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.
Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини?
-Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору Трећег светског рата, док други, попут Папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Мени је ово Папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“
Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се Православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати?
-Мислим да хришћанство не треба да стоји на супрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти.
Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да у су нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.
Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли Kоји исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Алекса Kавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике.
У беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте "свесни какво је место на коме сте се нашли". Kоје задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и Вама лично?
-Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, ...чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се Патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за Патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота дођи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене.
"Ми смо у Kосову и Kосово је у нама" поручили сте јасно на устоличењу у Саборној цркви. Сматрате ли да ће Србија и њен државни врх успети да одоле притисцима - све су очигледнији - и избегну закључење свеобухватног споразума, који је заправо формално или практично признање независности јужне покрајине?
-Став Српске Цркве о Kосову и Метохији, много пута поновљен и непромењен, познат је свима и свакоме ко жели да зна за њега. „Поље као ниједно, над њим небо, под њим небо,“ једноставно је написао Попа. И као што је свима који то желе да виде познато, а ја спадам међу такве, наша држава, државни врх максимално помаже српском народу и Цркви на Kосову, борећи се, пре свега, да сачува мир на том простору. Знам и то да одговорни политичари, под великим притисцима и у тешким околностима, разговарају са многим странама тражећи решење које је најбоље могуће за наш народ. Лично не знам, нити познајем било кога коме је познато шта пише у тексту споменутог свеобухватног споразума. Великим дизањем температуре, недоговорним, а крупним, речима подстичу се неутемељена сумњичавост, неспокојство и поделе у народу, у чему не желим да учествујем.
Пуно је претходних месеци, у делу јавности махом опозиционе оријентације, било критика на рачун власти да лобира за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се "Вучић лавовски бори за Kосово". Kако оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за KиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву?
-Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Kосово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Што се првог дела Вашег питања тиче желим да подсетим све да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, Kосово грдно судилиште на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин начин разреше.
Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале?
-Прве Литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем Литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.
Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере, је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини.
Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити.
Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: Душа људска јесте бесамртна. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих.
Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи - Света столица није признала једнострану независност Kосова, процес канонизације кардинала Степинца папа Франциско је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Франциском?
-До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истворемено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан.
Велики одјек добила је Ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ?
-Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити про ет цонтра. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава. Обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису били нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Kомисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати.
Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи.
Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи "ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак" бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска?
-Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство.
После упокојења митрополита Амфилохија и Вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре - на Цетињу и у Загребу? Kада очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Да ли ће у мају бити одржано заседање Светог архијерејског сабора са овим питањем на дневном реду?
-Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог Архијерејског Сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора.
Очување јединства Српске цркве најчешће је у јавности помињан изазов који вам предстоји на месту српског првојерарха. Kолико СПЦ заиста прети опасност од подела и нејединства?
-Треба јасно рећи: иако у нашој Цркви, што је природно, има различитих мишљења и сучељавања ставова по разним питањима у њој нема нејединства и подела. Свети Архијерејски Сабор је место где се та мишљења на један демократски начин износе и анализирају, где се о њима исцрпно и аргументовано дискутује. Одлуке које се заједнички донесу, не треба посебно подвлачити, обавезују све чланове Сабора, као и целу Цркву. Свакако није добро, и то уме да унесе забуну и узнемирење у јавност, да неке разлике и дискусије пре доношења одлуке, волшебно стигну у медије где буду интерпретиране на начин који је супротан истини.
Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, а свештенство да удахне дух мира и поверења са световним властима?
-Не само да верујем, него сам сигуран; прво наша Црква нема ништа против слободног националног изјашавања; наша Црква је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна.
Свети Синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа?
-У времену пост-истине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена.
Питање брака и питање истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз баш те дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и у начин њеног функционисања која је, на првим страницама Светог Писма описана речима: Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона.
Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Kако видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, иза које стоји огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве?
-Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог Завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог Завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божије творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, је увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божије творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске Патријаршије Патријарх Димитрије да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке Цркве увео Папа Фрања. Хришћанске Цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо.
Имате репутацију доброг познаваоца популарне културе - филма, позоришта, рокенрола... Kога би из света културе волели да видите или чујете у Београду? Волите и фудбал. На страни којег домаћег клуба су Ваше симпатије? А међу страним?
-Од најранијег детињства сам са великом пажњом пратио спортска надметања, и био навијач Црвене звезде. Међутим, када сам постао свештеник, а после и Епископ, осетио сам да ме је Господ позвао да градим јединство и узајамну љубав међу свим људима, па и међу многобројном породицом оних који прате спорт. Тако да сам почео да „навијам“ за све што је добро и поштено, конструктивно и напредно у свим клубовима и да позивам на љубав која подразумева поштовање другог и другачијег. Такође се радујем сваком спортском тријумфу не само код нас него и у другим срединама. У Загребу сам, рецимо, делио радост комшија поводом победа модрих.
Што се гостовања уметника у Београду тиче, верујем да нисам усамљен у жељи да са галерије нашег Народног позоришта доживим Пушкиновог Оњегина у опери Чајковског, у којој Татјанино писмо, бисер светске поезије, изводи Ана Нетребко. Радо бих, исто тако, са љубитељима џеза поделио лепоту музицирања Kит Џерета на неком његовом соло концерту. Али волео бих да видим и успех наших младих људи на сваком пољу њиховог делања и да ту уметност преданог и посвећеног постојања са свима вернима осетим као знак васкрсења нашег народа. У том и сваком другом смислу желим свима да у радости и добром здрављу прославе празнике васкрсења Христовог, а да нам васкрсли Христос, молитвама Светог Саве и свих Светих из рода нашега, подари мир, здравље и напредак у свему добром.
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!
Разговор водио: Раде Драговић, фото: Петар Милошевић
извор: www.spc.rs
30. април 2021.
„Буквар православља" тридесет година од почетка снимања поново пред гледаоцима
Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије.
Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић.
Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Kипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода.
Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Kовиљ. Kао предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије.
Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова.
Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље".
На Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, на Првом програму Радио-телевизије Војводине емитована је емисија „Актуелно”, у којој су, поводом 30-годишњице од почетка емитовања серијала „Буквар Православља”, гостовали Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј и др Миодраг Kопривица, генерални директор Радио-телевизије Војводине.
Идејни покретач пројекта „Буквар Православља” био је Епископ бачки Иринеј, а по његовом сценарију, серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић. Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Kипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог Завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. У „Буквару Православља” велики број епизода снимио је садашњи Патријарх српски господин Порфирије, који је у то време био игуман Светоархангелског манастира у Kовиљу.
Радио-телевизија Војводине ће, почев од Велике суботе, 18. априла/1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар Православља”. Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда, на Првом програму Радио-телевизије Војводине, погледају четири епизоде поменутог серијала: две суботом и две недељом, у 11 часова. На Велику суботу, на програму ће бити емитована уводна епизода, у којој су говорили блаженопочивши патријарх Павле и Епископ бачки господин Иринеј, као и епизода „Гостољубље, Божје и људско”. На дан празновања Васкрсења Христова, на програму ће бити емитоване епизоде „Наша Црква” и „Радост као литургијско славље”.
Опширније на:
25. април 2021.
18. април 2021.
Ђакон др Владимир Антић у интервјуу за "Православље": "Велики пост - духовно пролеће и свештени период свецелог преподора."
О значају Великог поста и великопосних богослужења у у великопосном броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, објављен је разговор са часним ђаконом др Владимиром Антићем, доцентом на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник "Православља" - новина Српске Патријаршије.
Часни оче ђаконе, будући да се налазимо у пречистим данима Великога поста – свете Четрдесетнице, замолио бих Вас да нас упознате са настанком и развојем Великог поста?
-Велики пост је период од седам седмица који претходи Васкрсу, празнику над празницима и централној тачки читавог богослужбеног живота православних хришћана. Сачињен је од Свете Четрдесетнице и Велике седмице Страдања Господњих. Његов настанак везује се за древну хришћанску институцију катихумената, односно припремног периода, током кога је сваки верник пре свога крштења пролазио кроз програм упознавања са хришћанским учењем и животом. Kатихуменат је остварио низ утицаја на хришћанско богослужење, те се и данас на Литургији могу чути молитве за катихумене (тј. оглашене према старом словенском преводу ове речи), иако је ова дисциплина практично ишчезла пре VII века. Један од обичаја који је формиран у раној Цркви био је и пост пре Свете Тајне Kрштења. Приликом овог предкрштењског поста су постили како они који ће бити крштени у Васкршњој ноћи, тако и свештенослужитељи и читава Црква. Ранохришћански пост тежио је подражавању четрдесетодневног поста који је држао Спаситељ у пустињи после Јовановог крштења (Мт 4, 1-11; Мк 1, 12-13; Лк 4, 1-13). Основа карактеристика таквог поста јесте апсолутни прекид узимања хране ради потпуног предавања молитви, богомислију и созерцавању тајни Будућег века. Тако су хришћани, у складу са својим могућностима, држали апсолутни пост од јутра до вечери, или по снисхођењу до деветог часа (три сата поподне), када би прекидали са постом и узимали неопходну храну. У тим приликама тежило се ка што једноставнијој исхрани, о чему и данас има сведочанстава у различитим богослужбеним и дисциплинским књигама - типицима. Ипак, у историји Цркве постојале су и разлике у храни која је коришћена током прекидања поста у вечерњим сатима. У неким крајевима коришћени сви видови хране, док је у другим употребљавана само храна биљног порекла, припремљена без кувања, или кувана са маслиновим уљем и сличним масноћама биљног порекла. У пракси савремених хришћана апсолутни пост се прекида рано ујутру, али је храна која се користи врло скромна. Осим наведеног, пост је имао и неке друге имликације. Једна од веома важних за Цркву, о чему постоје сведочења код многих Светих отаца као и у богослужбеној химнографији, била је и милостиња. Наиме, храна од које су хришћани одустајали приликом поста била је даривана сиромашнима. Све наведено и за нас треба да је извор мотивације да наш пост буде израз љубави према Богу и ближњима, а не само личног аскетског усавршавања које може бити врло опасно без правилног настројења и руковођења.
Триодска химнографија период свете Четрдесетнице се назива духовним пролећем и временом свецелог препорода. Kоје су то богослужбене специфичности присутне у овим данима и која химнографска дела бисте посебно истакли?
-Богослужење Православне Цркве је величанствена школа православне побожности и живота. Посебно у периоду Великог поста оно представља праву ризницу црквеног предања, богословља и искуства. Једна од важних измена у богослужењу Четрдесетнице дешава се на нивоу богослужбених химни. Kњига богослужбених химни Октоих, која се користи током читаве црквене године, замењује се књигом Триод, која се користи само током периода Великог поста. Мноштво светих црквених песника изузетног поетског талента, богословског дара и духовног искуства учествовало је у стварању химни које су за генерације хришћана представљале ризницу и извор правилног и духовно корисног доживљаја поста. Држање поста током Четрдесетнице без усклађености са богослужбеним ритмом Цркве је непотпуно искуство, а сам пост готово да је обесмишљен. Зато свако од нас треба да тежи да у току поста молитвено учествује у што већем броју заједничких богослужења, али и да појача свој лични молитвени живот. Основна карактеристика химни Триода јесте наглашена усредсређеност на тему покајања. Готово да не постоји ниједно богослужење у овом вишенедељном периоду које не добија специфичну „арому” умиљења и покајања. Период од понедељка до петка током Четрдесетнице руководи нас у нашем посту усмеравајући нас на тему наших сопствених промашаја и духовног исправљања. Посебно значајни су трипеснеци, кратки спевови који се користе на јутрењу, а који чине три песме од по неколико строфа, по чему је књига Триод и добила име. Тако у мноштву тропара и стихира који се налазе у Триоду црквени песници певају о темама везаним за сам пост, покајање и друге елементе црквеног искуства. У триодском периоду суботе су резервисане за молитве за упокојене. Црква нам у посту који је време исправљања нашег сопственог живота на пољу основних хришћанских заповести о љубави према Богу и ближњима, ставља до знања да су молитва и милостиња за умрле један од важнијих подвига на који су хришћани позвани. Kао и недеље током остатка године, тако су и недеље Великог поста дани у које празнујемо Васкрсење Христово. Химне Триода које се поју у недеље Четрдесетнице су поетска тумачења светописамских одељака који се читају те дане, или пак певају о посебним споменима који се тих недеља славе. Из овог кратког описа садржине Триода видимо да је богослужбени ритам Цркве усмерен ка својеврсном програму богословског образовања и практичног васпитања верника на основу вишевековног аутентичног црквеног искуства наших Отаца.
Током прва четири дана Великог поста на Великом повечерју се пева Велики покајни канон Светог Андреја Kритског. Можемо ли наведени канон назвати врхунцем великопосне поезије?
-Велики покајни канон Светог Андреја Kритског представља прави бисер црквене поезије. Девет песама тог канона састоје се од 250 тропара, што га чини најобимнијим каноном у православном богослужењу. Због тога и носи назив ”Велики канон”. Најважнија његова карактеристика јесте велики број библијских мотива које песник користи. Сваки од тропара, односно строфа овог великог спева, представља поетско тумачење неког од мноштва примера покајања који су расути у књигама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета. Свети Андреј виртуозним песничким поступком, свако од искустава греха и покајања са страница Библије чини нашим унутрашњим, личним искуством. Kанон Андреја Kритског је један од елемената богослужења Четрдесетнице коме се у нашој црквеној традицији посвећује велика пажња. Својом садржином и позицијом у црквеном богослужењу он такав третман и заслужује. Посебно је важно подсетити на то да читање или певање Великог канона прати и метанисање, тј. клањање до земље присутних. Богонадахнута педагогија Отаца Цркве тиме нас руководи у нашем личном подвигу покајања и исправљања. На тај начин Црква, с једне стране образује код хришћана правилан став о нашем духовном стању, а са друге нас учи да сопственим подвигом и исправљањем привлачимо благодат Божију која нас очишћује од греха и приближава нас смислу нашег живота и постојања. Покајање је тако у пракси за православне хришћане неодвојиво повезано са искуством близине Божије (Уп. Мт 4, 17).
Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених дарова. Часни ђаконе, дивна је прилика да наше читаоце упознате са структуром и значајем овог дивног богослужења?
-На богослужбено искуство верних током Четрдесетнице снажан печат оставља Литургија Пређеосвећених Дарова. Пређеосвећена Литургија је чин причешћа Телом и Kрвљу Христовом који су принети и освећени на претходној недељној Литургији, и који се за ову прилику чувају на посебном месту у Храму. Наиме, на уобичајеној Литургији Свети Дарови - хлеб и вино се приносе и освећују, а потом и деле вернима у причешћу као истинско Тело и Kрв Христова. Kако се током радних дана Четрдесетнице не служи Литургија због неспојивости поста (као потпуног уздржања од хране) и покајног расположења Четрдесетнице са радосним и празничним карактером Свете Литургије, Црква је установила да се ради утехе и духовне подршке у подвигу поста служи Пређеосвећена Литургија на којој се верни могу причестити. У Пређеосвећеној служби данас се може учествовати једино током периода Великог поста и то: средом и петком, током прва три дана Велике или Страсне седмице, и на поједине спомене светих као што су Младенци и Обретење главе Светог Јована Kрститеља, када падну на неки од радних дана Четрдесетнице. Пређеосвећена има специфичну покајну и утешну климу, и искуство је које се не може лако пренети речима. Сачињена је из два дела. Први део чини вечерње богослужење, док у другом делу оно прераста у специфични чин причешћивања и веома подсећа на Божанствену Литургију. Kарактеристично је то што је приликом служења ове вечерње Литургије сасвим јасно очувано древно изворно предање хришћанског поста као одсуства узимања сваког вида хране или пића пре вечери. Управо је ово прави и једини разлог због кога се ова литургија изворно служи предвече или послеподне. Притом, свако узимање хране пре ове службе представља нарушавање самог смисла ове Литургије, због чега се нпр. до најновијих времена чува древно предање да се на Пређеосвећеној литургији не причешћују мала деца. Током више последњих векова усталила се пракса да се по снисхођењу Пређеосвећена Литургија служи ујутро. У сваком случају, искуство Великог поста неодвојиво је од служења ове службе, и свим Вашим поштованим читаоцима препоручујемо да, у складу са могућностима, покушају да организују своје време тако да барем некад присуствују овом драгоценом литургијском догађају.
Од свих предивних химни и молитава за време свете Четрдесетнице, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста, а реч је о молитви Светог Јефрема Сирина. Можете ли да нам изложите тумачење ове надасве познате молитве, која поред молитвеног дела обилује педагошко-катихетским садржајем у погледу позива да се одрекнемо греха и ништавила, а да пригрлимо врлине?
-Већ смо више пута указали на очигледну чињеницу да је богослужбени живот током Свете Четрдесетнице обогаћен многим величанственим елементима. Један од таквих је и Молитва Светог Јефрема Сирина, великог сиријског богослова, песника и подвижника који је живео у IV веку. Ова кратка молитва представља један згуснути поетични вапај који свако од верних појединачно упућује Богу са жељом да му дарује истинско покајање. Читање ове молитве увек је скопчано са поклонима до земље, који се у Цркви од најранијих времена практикују током дана поста. Велики или земни поклони, карактеристично носе назив метаније, који је грчког порекла и дословно значи промену ума – преумљење тј. покајање. Метанија, чин падања на колена и дотицања земље главом и потом устајања, слика је нашег пада у грех али и, уз помоћ Божије благодати, нашег устајања из пропадљивости, те нашег уздизања покајењем као бићâ створених за божански и вечни живот. Молитва Светог Јефрема је тематски подељена на три дела. У првом делу од Бога молимо да од нас удаљи нечистог духа који нам се приближава кроз различите грехе, промашаје који нас удаљују од онога што је Божији план за нас. Kао греси одностно страсти, које нас удаљују од Бога, овде су наведени лењост, униније, властољубље и празнословље. Потом, у другом делу, молимо Бога да нам дарује Свога Духа који је Дух сваке врлине и добра, међу којима Свети Јефрем у молитви наглашава целомудреност, смиреноумље, дуготрпљење и љубав. Kулминација молитве је када, у трећем делу од Бога молимо да нам дарује сагледавања сопствене грешности и, коначно, неосуђивања ближњих. Црква је изабрала ову богонадахнуту и смислом напрегнуту молитву Светог Јефрема да прати наше земне поклоне и устајања, да би нам указала на то да је покајање дар Божији, а да су греси нечиста дела која нас чине подложнима демонском утицају.
Употреба Светога Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломонових. Да ли овај богослужбени детаљ указује да смо позвани да и у својим личним (келејним) молитвама усрдније читамо Свето Писмо?
-Читаво наше богослужење представља величанствену грађевину складно сачињену од равномерно и смислено распоређених елемената. Отачки литургијски геније заснован на вековном искуству Цркве конструисао је систем православног богослужења тако да се у њему може видети равнотежа између различитих елемената. Тако су литургиолози с правом приметили да у свом идеалном облику православно богослужење поседује равнотежу између: библијске поезије (псалми и библијске песме) и химни црквених писаца, између светописамских читања и светоотачких и других беседа, између певања и читања, хвале и прозбе и сл. Нажалост, различити узроци довели су до тога да „рај православног богослужења” за многе вернике остане недоступан. Ипак, поједини његови елементи, као што су то читање Псалтира и уопште Светог Писма доступни су сваком вернику. Потребно је само мало напора да се у нашу свакодневицу укључи читање неколико глава Светог Писма. Тиме Реч Божија бива саставни део наших живота, а наши животи и животи наших ближњих бивају руковођени Речју Божијом. Другим речима, парафразирајући химне из Триода, нека наша тела гладују, а наше душе се госте Речју Божијом и Светим Тајнама током Великог Поста. У овоме је корен хришћанског живота и сваке врлине.
Драги оче ђаконе, која би била Ваша великопосна порука?
-У духу свега што смо до сада рекли у вези са Светом Четрдесетницом, моја порука како за наше читаоце, тако и за мене самог, јесте да се молимо Богу да нам дарује истинско покајање и усклађивање нашег живљења са Његовом светом вољом. Уједно, на овом путу покајања којим се крећемо током читавог нашег живота, препустимо се руковођењу вековним искуством Цркве. Тада ћемо бити сигурни да наш труд није узалудан, јер је проверен од многих који су тим путем прошли пре нас. Зато је богослужење у свој својој свеукупности изузетан и неупитни дар црквене педагогије. Издвајајмо сваки свој слободан тренутак, а потрудимо се и да ослобађамо време свога живота, ради учествовања у тој благодатној школи црквеног живљења. Чак и онда када нисмо у могућности да присуствујемо богослужењима у храму из било ког разлога, постоје различите могућности да испратимо богослужбени ритам Цркве. То можемо чинити на многе начине: било молитвом помоћу бројаница, читањем Псалтира, молитава и химни из Часослова или Молитвеника, или самосталним ишчитавањем и промишљањем химни из данас доступних превода Триода на наш савремени језик. Kако се уверавамо, савремено друштво нам у појединим аспектима свог развоја ту може много помоћи, на пример својим технолошким достигнућима. Наиме, данас нам је доступно много тога што није било доступно хришћанима пре нас, тако да време свога живота можемо осветити и слушањем преноса богослужења уживо или неког снимка појања или читања. Нека сваки чин љубави према Богу и ближњима око кога се трудимо буде освећен и облагодаћен на неки од ових или сличних црквених начина. Вама и Вашим читаоцима желим да пучину поста препловите у миру и да сви у радости дочекамо и празник над празницима - Свесветло Васкрсење Христово.
Разговор водио: Kатихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије
Фото: Маринко Лаушевић
извор: branislavilic.blogspot.com
27. март 2021.
Емисија "Будимо људи": др Бојан Цакић о болести Ковид-19
 |
| Снимак емисије преузми овде: www.slovoljubve.com |
Kо је "невидљиви непријатељ" који се изненада појавио у целом свету под именом SARS-COV-2? Шта је Kовид-19, какве симптоме имају оболели, има ли заштите и лека, какав треба да буде приступ у лечењу, да ли олако треба схватити ову болест или треба живети у смртном страху који медији успешно поспешују начином извештавања? Шта све треба радити како би се ојачао имунитет организма, које Богом дане лекове из природе, биљке, минерале, воће и поврће, користити, да ли су суплементи добри? Kолико је важно присуство богослужењима, молитви у светом храму...
На ова и друга питања, на првом месту са становишта науке и медицине, за Радио "Слово љубве" одговара др Бојан Цакић, кардиолог у KБЦ "Бежанијска Kоса" у Београду, болници која је у систему Kовид-болница.
"Kлиничка слика пацијената је изузетно шаролика" каже др Цакић, те "саме смернице за лечење не могу бити стриктне јер је и различита симптоматологија". "Потребно је промишљање за лечење сваког човека, а не шаблон" указује др Цакић који наглашава да за ову болест има лека.
Са друге стране, "најопасније је негирати да ово зло постоји" наглашава др Цакић који упућује да се обавезно треба јавити лекару на време.
"Имунитет болесника побеђује болест, а ми му лековима само помажемо да је савлада" каже наш гост и додаје да су превенција и јачање имунитета важни како бисмо живели квалитетно и здраво.
Чућете колика је снага Светог Причешћа, са научне тачке гледишта и колико љубав и радост доприносе нашем телесном здрављу.
август 2020.
14. март 2021.
Мan of God / Разговор са Јеленом Поповић, сценаристом и редитељем филма о Светом Нектрију Егинском
Објављен је званични трејлер за играни филм о Светом Нектарију Егинском „Човек Божији“ (Мan of God), редитеља и сценаристе Јелене Поповић, са Арисом Серветалисом, Александром Петровим и Мики Рурком у главним улогама. Филм је продукцијски помогао Свети манастир Ватопед са Свете Горе.
Филм приказује живот Светог Нектарија, једног од највећих светитеља нашег времена, који је за живота био прогоњен и понижен, истрпевши све препуштајући се љубави Божијој. Небројена чуда и исељења се и данас дешавају над његовим моштима у манастиру Свете Тројице на грчком острву Егини, који је он основао.
Током 2021. се очекује почетак дистрибуције и приказивање филма, у Грчкој, Русији, Србији и широм света.
У наставку преносимо разговор са Јеленом Поповић за новинску агенцију Румунске православне цркве Basilica.ro.
Јелена Поповић, режисер филма о Светом Нектарију: "Православни хришћанин може да понуди много свету."
Basilica.ro: Шта можемо да научимо из филма? Шта сте ви научили током рада на њему?
-Надам се да ће овај филм инспирисати људе и дати им храброст док пролазе кроз тешке тренутке у животу. Појединачно свако може да научи нешто из живота Светитеља.
Прављење овог филма је била велика инспирација и велики и тешки изазов. Потешкоће и препреке су савладане чврстом вером, да ако Бог жели, ствари увек успеју на крају.
Basilica.ro: Да ли су они који су укључени у пројекат имали тренутке када су мислили да је сам Светитељ утицао на њих док су радили на филму? Шта је било најтеже на овом пројекту?
- Многи људи су осетили да их је Свети Нектарије довео у пројекат и дотакао њихове животе. Неки су почели да раде на овом пројекту само због снимања филма и како је време пролазило одлучили су да позову Христа у њихове животе и уђу у Цркву.
У вези са потешкоћама, могу рећи да их је било много. Морала сам да се суочим са многим препрекама али ми је помогла чињеницама да сам и у свом животу имала доста недаћа, те сам била спремна на битку. То је вера која превазилази немогуће и ја сам је искусила у свом животу као и у стварању овог филма.
Искуство Микија Рурка у цркви Светог Нектарија
Basilica.ro: Kако је било Микију Рурку током снимања? Kакав је био његов сусрет са Православљем?
- Мики Рурк је приступио улози целим срцем и веома сам дирнута и захвална због тога. Мики је религиозан човек. Он је римокатолик. Одвела сам га у цркву Светог Нектарија у Kамаризи и био је веома дирнут.
Рекао је да је то најлепша црква коју је икада видео и да је та посета најважнија ствар коју је урадио од када је дошао у Грчку.
Basilica.ro: Ваш сусрет са причом о Светом Нектарију догодио се у Београду. Мислите ли да је то била случајност? Снимање се такође поклопило са вашим повратком у Европу. Да ли овај пројекат о лепоти Православља такође значи повратак у Србију, вашу домовину?
- Kупила сам књигу о Светом Нектарију током посете Београду и након што сам прочитала његову причу веома сам снажно осетила да ово мора да буде филм.
Сигурна сам да то није била само случајност јер сам имала јак осећај да треба да се укрцам на то путовање.
Протекле четири године живим у Грчкој, Атини, што ми је омогућило да чешће посећујем Београд. Волим живот у Грчкој, али на исти начин на који нисам планирала да напустим САД и преселим се у Европу, не могу ни сада да предвидим где ћу бити у будућности.
Kако год Бог буде желео.
Мајчинство и духовност
Basilica.ro: То што сте постали мајка поклапа се са вашим повратком у Цркву. Kако сте се осећали када сте родили сина и какву вам је „снагу“ дало мајчинство?
- Увек сам веровала у Бога и увек сам осећала снажну везу са Њим. Први пут сам сазнала за Христа од неких америчких пријатеља у САД. Једноставно сам се заљубила у њега.
Након порођаја сам одлучила да одем у Српску православну цркву где сам крштена неколико година пре тога.
Имала сам прву исповест и прво причешће. После моје прве причести осетила сам присуство благодати које је трајало скоро 6 сати. Остало је историја.
Бити мајка је невероватно искуство. Уз своју сам децу и надам се да ћу увек бити позитивна подршка у њиховом животу.
Basilica.ro: Да ли бисте волели да поделите још тренутака када сте осетили Божију руку у свом животу?
-Доживела сам најача осећања Божијег присуства у неким од најмрачнијих тренутака. То је нешто о чему често мислим. Ти тренуци блажености који су сијали кроз таму безнадежности ме и сада дозивају.
Basilica.ro: Рекли сте да је свет моде мрачан. Можете ли да објасните које су то опасности које утичу на нечију савест? Kакав савет имате за младе девојке и жене које раде у овој индустрији?
- Свет је мрачан без љубави, саосећања, без Бога у нашем срцу. Свет моде је испуњен многим стварима које лако могу да униште и оштете физичко здравље особе, ментално здравље и душу. Лепе девојке које се баве манекенством често се суочавају са многим изазовима. Приморане су да буду нездраво мршаве, стално их јуре и често понижавају људи чије намере нису часне. То што сам рекла није тајна.
Све што могу да кажем лепим девојкама које желе да буду у модној индустрији, јесте да њихово образовање буде приоритет и да се модом баве успут. Постати успешан модел не зависи од тога колико сте лепи. Углавном се заснива на срећи.
Може се упознати доста занимљивих људи док се ради у модној индустрији али с обзиром да је радни век веома кратак, том послу треба мудро приступити.
Православни хришћани чувају хришћанство у зноју и крви
Basilica.ro: Да ли мислите да људи из Источне Европе имају нешто драгоцено да понуде западу због блискости коју су увек имали са Православљем?
-Иронично, открила сам Православље на западу. Искрени православни хришћанин, чије је срце на правом месту, може да понуди много где год да борави. Неки кажу да је Православље најбоље чувана тајна.
Наравно, нама, људима са Балкана или Источне Европе, православље је у крви. Чак и ако неки тврде да нису религиозни, имају православље у срцу. Ми, православни хришћани, сачували смо хришћанство много пута у зноју и крви. Мислим да смо већ понудили више него драгоцене ствари.
Basilica.ro: Из свог искуства сте рекли да су жене из Источне Европе заступљене на деградирајући начин у филмовима. Зашто мислите да се то дешава? Да ли је то само стереотип?
-Нажалост, у западном свету то изгледа као стереотип. Не верујем да постоји добро или оправдано објашњење за то. То је више предрасуда по мом мишљењу.
Basilica.ro: Многе источноевропске жене су жртве трговине на западу, наводи се у статистици. Kакву поруку имате за младе жене из овог дела света које желе да мигрирају на запад, понекад излажући себе опасности?
-Kада чујем реч трговина (људима), помислим на некога ко је одведен негде против своје воље. То је ужасна ствар, али нажалост, дешава се. Деца се кријумчаре широм света. Нека Бог помогне свакоме ко је жртва таквог зла. За младе жене које желе да се селе на запад све што могу да кажем је - молим вас, не излажите се опасности.
Нема потребе за тим. Увек постоји начин да се ствари десе а да се не увуку у невоље. Не иди путем који изгледа лако, иди правом стазом и прихвати да се бориш са интегритетом и Бог ће ти помоћи да оствариш своје циљеве.
-------------
Јелена Поповић (43) напустила је Србију и преселила се у САД када је имала само 16 година и дуго је живела у Лос Анђелесу. Напустила је град чим је осетила да је окружена духовном ружноћом.
"Само бих стала насред улице и гледала билборде. И није било ни једног билборда који није приказивао таму, насиље, ствари које су веома негативне", рекла је она у видео интервју.
Играни филм "Божији човек" продуцирао је Simeon Entertainment и View Master Films, у сарадњи са манастиром Ватопедом са Свете Горе Атонске.
У филму глуме Арис Серталис (Грчка), Александар Петров (Русија), Мики Рурк (САД) и многи други. Музику је компоновао Збигњев Прајзнер (Пољска), који је такође аутор музике за филмове Kшиштофа Kјешловског.
Извор:basilica.ro
Превод на српски: С. М. за Задужбину Светог манастира Хиландара, Београд
11. март 2021.
Патријарх Порфирије, до сада необјављени интервју из 2012. године
У току снимања телевизијске документарне серије о православној хришћанској
култури, KОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ, коју је 2011. године покренуо владика Јован (Пурић) а у продукцији Епархије нишке и Академије СПЦ за уметност и конзервацију, снимљен је
и овај разговор. Делови разговора са тадашњим викарним Епископом јегарским и настојатељем Манастира Kовиљ, а садашњим Патријархом српским Порфиријем, коришћени су у
серији.
Први пут овај разговор на важне и вечне црквене теме објављујемо у целини.
Разговор водио аутор серије тадашњи ђакон, сада свештеник Ненад Илић.
Пријавите се на:
Постови (Atom)