Патријарх Порфирије: Светитељи Божији су охристовљени људи

ПРЕУЗМИ:

Слава храма Светог Димитрија на Новом Београду

Патријарх Порфирије: Господ силом своје љубави побеђује смрт

ПРЕУЗМИ:

Рукоположење у храму Светих апостола у Топчидеру

о.Јован Радовић, Црква Светог Ђорђа под Горицом, Подгорица, 5.11.2021.

Митрополит Амфилохије о сејачу и семену: Примајући Свето крштење ми примамо свето семе у своје срце

Беседа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Текле у Даниловграду,   29. октобра 2017. године

   Чусмо ријечи Божије мудрости које су чули Христови ученици. ,,Вама је дато да разумијете тајне царства небескога, а онима који не виде што виде и не чују оно што чују, њима се у причама указује на ту тајну.” Прича о сејачу и сјемену, прича коју сваки обични човјек може лако да разумије. Онај који сије сјеме зна да ако сјеме посије поред пута онда не може да се прими то сјеме и не може да узрасте ни плода да доносе, као што не може донијети истинског и правог плода оно сјеме које се посије на тврдом мјесту. Оно се мало прими, али брзо увене и не може плода да донесе. Па и оно које се у шипражје посије онда оно шипражје обујни и када израсте она сјеменка која је посијана и оно га угуши. Само оно сјеме које се посије на узораној, нађубреној и обрађеној земљи, доноси правога и истинскога плода.

   А о чему говори Господ? Није Њему стало да прича ту причу која је јасна било коме него хоће да покаже да је Бог онај који сије ријеч Своју, истину Своју, у људска срца. Бог је Онај који је сијач, а људско срце и човјек је онај који прима или не прима то сјеме које је посијано. И као што сјеме поред пута посијано не доноси плода, тако и сјеме које је посејано негдје поред људског срца, није примљено у људско срце, не може да узрасте. Може човјек да прими радосно ријеч Божију, али камено му је срце и не може у каменом срцу да та ријеч Божија, та истина Божија и та свјетлост Божија, та љубав Божија која га је обасјала, не може да узрасте и донесе правога плода. Тако и човјек који је опхрван страстима, разним мислима, разним идејама, разним идеологијама, чије срце је затровано похотама очију, похотама душе, које је испуњено надменошћу, не може да донесе истинскога плода, него те страсти угуше добро Божије, истину Божију и сјеме Божије које је посијано. Само оно сјеме које падне на узорано људско срце, у коме је, прије свега, процвјетала вјера, може  да донесе правога плода. Јер вјера је основа свега онога чему се надамо, вјера је оно најдубље у човјеку, вјера је коријен свега онога што бива. И тамо гдје има те вјере и што је она дубља и тврђа, то је и људско срце спремније и узораније да на њега падне сјеме Божије, да се прими сјеме Божије и да донесе истинскога и правога плода.

   Проповјед Божија, истина Божија и истина Јеванђеља Божијег, ријеч Божија је она ријеч која је сјеме за људски ум и за људску душу. Бог је дао да расте сјемење око нас по земљи, да буде на наслагу и храну нас људи. Али Бог нам је дао и оно друго сјеме: самога Себе, Своју истину, љубав Своју, доброту Своју, мудрост Своју. Свјетлост која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет, то је Бог посијао и то је припремио Бог и људски ум да може да прими и људско срце да оно може да схвати и да прихвати Божије сјеме. Ми хришћани смо изабрани, међу свим земаљским народима, међу свим вјерама, међу свим идеологијама, управо зато што ми примамо то истинско, право Божије сјеме, праву Божију ријеч и праву Божију истину о Богу. Примамо Бога као пут, истину и живот. Примамо то Божије сјеме у наше срце кроз вјеру у живога Бога, кроз вјеру у  мудрост Божију и кроз вјеру у Бога као љубав. Бог је љубав и онај који у Богу борави, он борави у истинској и правој љубави и постаје свједок и носилац те љубави према божанској творевини.

   Дакле, примајући Свето крштење у ствари ми примамо управо то свето сјеме у своје срце. Примамо Бога. ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.” Облачи се човјек у хаљине разне и у дјела разна, али само онај који се обуче у Бога љубави, у Христа Бога, који не тражи своје него се дарује, само тај човјек је истински и прави човјек. Kрштавамо се у име Оца, и Сина и Духа Светога, примамо квасац и сјеме вјечнога живота у себе! И то сјеме које смо примили у тајни Kрштења треба да узраста и расте у нама, а да би могло да расте морамо и ми, трпељиво, да се бринемо о том сјемену, да живимо тим сјеменом да се оживљавамо и да себе оживљавамо тим божанским сјеменом. Рођени овдје на земљи, у овом свијету привременом и пролазном, примајући вјеру у Христа Бога, у Њега се крштавајући, ми постајемо од смртних бесмртна бића! Постајемо од пролазних непролазна бића и постајемо свједоци живога Бога, носимо Га у себи и Он је Онај који узраста у нама, Његова љубав, Његова истина, Његова мудрост и Његова доброта, Његов живот вјечни и непролазни. Онај који се крштава, он се рађа, Духом Светим и водом, за вјечни и непролазни живот! Ми хришћани смо бесмртна бића зато што примамо бесмртнога Бога у себе и постајемо свједоци Његови.

   Ми вјерујемо у вјечни живот! По томе се ми разликујемо од свих оних који се брину о земаљском животу! Бринемо се ми и о земаљском животу и ономе што се на земљи догађа и сијемо и сјемена земљи за храну и насладу нашу. Аали ако не бринемо о том сјемену у души својој, о Божијем сјемену, о Божијој истини, ако њоме не растемо, онда и ми губимо оно што је вјечно и што је непролазно. Ми смо овдје на земљи свједоци вјечнога Бога, свједоци вјечнога живота и свједоци Христа Бога! Христос је прве Своје ученике послао да буду Његови свједоци до краја свијета и вијека! А и ми смо ти Његови свједоци, свједоци Бога живога и вјечнога, свједоци божанске доброте и љубави – љубави према Богу, а онда и љубави једних према другима. Љубав је она која се дарује! Христос је Онај који не тражи Своје, него се дарује, без остатка се дарује за живот и спасење свакога створења читавога свијета! А они који хоће да буду Његови, ако хоће да буду Његови, ако хоће да живе Његовим сјеменом, онда су и они, Својим животом, призвани да буду христолики и боголики! Да Њиме, као сјеменом вјечнога живота, освјетљују свој живот, своју душу, љубећи Бога као вјечни живот и истину и љубећи свако Божије створење на Божији начин, на Христов несебичан начин!

   Ево Света Параскева, сабирамо се око њенога спомена кроз вијекове. Она је скривала свој живот! Она се није проповједала нити је била на неким положајима ни у Цркви ни у свијету. Нигдје је није било! Сакрила се негдје у Светој земљи и тамо побјегла у пустињу. А онда када се већ приближио крај њенога земнога живота, онда се она вратила, по Божијем јављању, у Епиват, своје мјесто, на граници данашње Бугарске и некадашње Византије. Тамо се вратила и последње године ту је тајно поживела! Нико није знао за њу, чак се није ни знало гдје је сахрањена! Али оно што је Божије, што је Божијом мудрошћу и истином обасјано и испуњено, не може то да ишчезне и да се заборави. Kад су донијели неког мртвог војника и сахранили га у њен гроб, онда се она јавила и казала им: ,,Немојте да то смрдљиво тијело које се распада да стављате у мој гроб.” И тако су открили њено тијело чудотворно и ево га, њено тијело, тек послије смрти, тек је оно кренуло да чудотвори испуњено тим божанским сјеменом и животом вјечним и непролазним. Једанпут је била у Цариграду, па други пут у Цариграду, па у Трнову, па из Трнова у Смедерево, па је из Смедерева стигла у Београд, и даље тече она света водица у Београду. Па онда одатле у Јаши, сад су нам били неки гости из Румуније, свештеници и вјерници. Милион, више од милион људи је било за празник Свете Петке, око те непознате, сакривене дјевојке која је била дјева Христова. Себе је принијела Христу Богу на дар и до дан-данас сабира Христос преко ње све нас! Призвани су сви људи и сви земаљски народи да постану један Божији народ, Христов народ, богоносни и христоносни народ, рођен не за пролазност, него за вјечност и за непролазност.

   Па ево и Бјелопавлићи нијесу случајно изабрали Свету Петку да прослављају. То је свједочанство да је овдје живио народ богоносан и христоносан, који су, бирајући између свих богова земаљских, изабрали оно што је најсветије! И добро је да Бјелопавлићи наставе да на томе граде своју будућност, и овај град и ови који овдје живе да ходе тим путем, Божијим путем, путем Божије истине, љубави према Богу и љубави једни према другима. Све остале идеологије обмањују и лажне су и површне су! И идеје, и идеологије и партије! Свака част свим партијама, само они који ходе тим Божијим путем, које обасја свјетлост Божије истине, који се потруде да постану носиоци те божанске љубави, они су истински и прави људи, прави земаљски народ које Бог прославља и који Бога прослављају. Ево и ми ћемо, ако Бог да, на Божовом брду, Божова главица, а лијепо је то и Божов, видите да нема ничега случајног, и тај Божо и његови који приложише ово мјесто, видите како Бог све то уткива и како све открива. Велика и света истина која је камен темељац храма Преподобне матере наше Петке и хвала Богу да су и управа овога града коначни схватили шта требају да ураде и дозволу су дали, а хвала Богу не само дозволу, него оно што би, ако смо прави Бјелопавлићи, Даниловграђани, онда би и предсједник данас требао да дође на то велико дјело да га запамте Kатуњани. Даће Бог.

   Нека би нам Господ подарио истинске и праве вјере и живота по вјери, у име Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

   Транскрипт Данило Балабан

    извор: mitropolija.com

Патријарх Порфирије: Сви смо позвани да водимо живот у сагласности са заповестима Божијим

 

www.spc.rs

Патријарх Порфирије: Потребно је пројавити смирење, како бисмо сви могли ићи даље у добру и врлини / Ко зида светиње, тај не може желети другоме зло

преузми:

Патријарх српски Порфирије свечано дочекан у Бања Луци



Патријарашка Литургија у манастиру Милошевцу код Приједора

Десанка Максимовић, О ПОРЕКЛУ / Беседа о. Предрага Бојовића

Ја знам ко сам

по звону

што са задужбина немањићких пева,

по јасности његова гласа,

по томе што ме од Студенице до Милешева

прадедови гледају са иконостаса

и што сваки у руци држи храм.

Ја имам

светитеља за оца и деда,

имам светитеља за кума,

и на небесима

све Сухој планини од громада

преко Ситнице до Раса и Хума

моја лоза влада.

Ја знам ко сам

и по мржњи бесомучној

којом ме злопакосни гоне одвајкада,

знам по томе колико сам Угру

пред очима црн

и по томе колики трн

у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам

и по пријатеља својих господству,

и по благородности њихова лика

и слави им копља и штита.

Са свецима и краљима ја сам у сродству,

о мом пореклу из књига староставних

владар на далеком двору

и летописац у манастиру чита.

Црква Светог Саве, Сан Габријел

Свети Стефан Штиљановић, 17.10.2021.

Света Архијерејска Литургија у Храму Свете Тројице у Краљеву

На дан када наша Свете Црква молитвено прославља празник Покрова Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Kраљеву. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Kовачевић, старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, јереј Мирослав Андрић, јереј Радован Парезановић, јереј Владимир Јовановић, јереј Ивица Тадић, протођакон Милутин Балтић, ђакон Стефан Симић и ђакон Горан Вучковић.

   У својој архипастирској беседи Епископ Јустин је рекао: „Пресвета Богородица, Богомајка наша увек промишља о роду људском, а највеће промишљање јесте Божије, да она својим пристанком припремана у храму од детињства свога, прими Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа у утробу своју, да га роди, да постане мајка Спаситеља нашег. И, она, пошто је примила сву благодат, и сву истину, и сву силу од Сина свога, она ту благодат своју дели свима онима који хоће да је приме.“

   Владика је верном народу говорио о значају празника који данас прослављамо; о универзалном значају јављања Пресвете Богородице у цркви Влахерни почетком десетог века: „Ја сад покушавам да дочарам и себи и Вама шта значи данашњи празник Покров Пресвете Богородице који се десио 911. године за време цара Лава Мудрог у Цариграду у цркви Влахерни на једном бденију, на коме је био присутан Андреј Јуродиви и његов ученик. И у једном времену, Свети Андреј виде изнад олтара Пресвету Богородицу како својим омофором закриљује читав свет и тиме је сликовито показано и нама и свима људима који хоће да виде да Пресвета Богородица увек промишља о своме народу. И заиста, све би овде у овоме свету било лепо, мило и богоугодно када би људи држали из молитве Оче наш, као што се увек молимо, да буде воља Божија „како на Небу, тако и на земљи“. А Бог шта жели? Да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Пазите, не само да се спасу, јер ако не дођу у познање Истине не може нико да се спаси, него да се спасу и дођу у познање Истине.“

   Епископ Јустин је у наставку своје беседе подсетио да се данас такође сећамо грађана Kраљева, који су пострадали 1941. године од стране Немаца: „Ево, ми се данас, после 80 година сећамо страдања наше браће у Kраљеву, баш на данашњи дан. И када кажемо да би на земљи све требало да буде складно, било би, када би људи схватили да смо ми браћа међу собом, јер ми имамо једнога Оца, Творца неба и земље, Оца, Саваота. Он је наш Отац а ми смо сви браћа и сестре међу собом. Да би то било потребно је да човек зна да су све заповести Старога Завета сведене практично само на две: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим и Љуби ближњега свога као самога себе. Kада би то било онда не би било непријатељстава у свету, не би било да народ устаје на народ, царство на царство, ево већ хиљадама година а почело је од Kаина и Авеља.“

    Преосвећени Владика још подсећа: „Ово страдање што је било није једино страдање, било је страдање и у Јасеновцу, и у Пребиловцима и на Kосову и Метохији, и на сваком месту на овоме свету. Откуд толика страдања, толика мржња? Зато што је мржња потиснула добро! Добро постоји, оно је вечна вредност, оно је Божије али не живећи са Богом и у Богу људи мало по мало прате мнење овога света. А у овоме свету требало би да носимо терет један другога, јер тако ћемо испунити Закон Божији; онај који је добио пет таланата да помогне оном који је добио један таланат.“

   На крају беседе Епископ Јустин је рекао: „Нека нас поучи овај празник Пресвете Богородице, да нас она увек штити, али ми морамо да уђемо у моћну руку Божију, да савијемо главу пред Богом и да прихватимо, и да признамо да је Он Господар – нема других господара, нисмо ни ми господари свога живота, то морамо да знамо, тако да се припремамо кроз пост, молитву, исповест, кроз Свето Причешће да би нас Господ Бог познао и признао као своје. Нека Пресвета Богородица буде заступница и водитељка свима нама  у све векове и кроз вечност. Амин.“

   Након Свете Литургије, Епископ Јустин је у спомен парку одслужио помен пострадалим жртвама Kраљева.

  Ђакон Горан Вучковић

   извор: eparhija-zicka.rs

Протојереј Андреј Ткачов, О СМРТИ

Kњига „НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ“представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

   Чиме се хришћанско разумевање смрти разликује од световног? Kолико смрти носи у себи човек? Може ли човек истовремено бити и мртав и жив? Kада је смрт на добро? Да ли је неизбежна?

   Данас ћемо се осмелити да говоримо о врло озбиљној теми, која се тиче сваког човека, — о смрти. Та тема је табу у савременом друштву: при свој неизбежности смрти, она се потискује у углове сазнања — како се савремени човек не би плашио и како му то не би сметало да ужива у животу. Догађа се нешто чудно: у средствима масовног информисања не стиде се да приказују тела које су бандити унаказили, градове које су терористи дигли у ваздух, крваве жртве саобраћајних несрећа, што заправо и јесте смрт. Али, поред тога, у друштву, говорити о овој теми није уобичајено. Пробај да заподенеш са неким разговор о смрти! Доживећете као не баш урачунљиву особу. То је неправедно.

   Смрт је ушла у човека, када је Господ рекао: Смрћу ћете умрети, — значи , и то се догодило. И смрт је добро за човека. Тешко је то схватити, али светитељ Амвросије Медиолански има чак и књигу о томе — „Смрт као добро“.

   Уопште говорећи, смрти има много. Постоји духовна смрт, којом су Адам и Ева умрли, истог тренутка након што су пробали забрањени плод. Живели су они дуго: деветсто тридесет година је Адам плакао над својим грехом — али умро је одмах након пада. Та смрт пројавила се у томе, што се Адам уплашио Бога, Kојег је пре чуо, док је шетао рајем, и осећао Његову близину и разговарао са Њим. И он је понео на себе плодове греховног пада и изменио се телесно и душевно. Душа Адамова растала се од Господа, његов телесни састав претрпео је видљиве промене — постао је подложан пропадању. Господ му је написао: Земља си и у земљу ћеш се вратити — а то није требало да се деси.

   Светитељ Григорије Палама пише да је смрт душе — одвајање душе од Бога. Смрт тела је одвајање тела од душе. То је дељење човека на двојако стање: душа одвојено, тело одвојено — доживљај смрти на који смо навикли. Душа живи без тела, тело без душе не живи. Духовна смрт, поновићу се, — то је раздвајање ума, и душе, и срца од Бога. И у том стању смрти пребива велики број људи. Неопходна је благодат Божија, неопходни су покајање и вера да би повратили свој однос са Творцем на добар пут и обновили оно што се распало. Реч „религаре“, од које је настала реч „религија“ управо и означава обнављање —обнављање бивше везе која се прекинула из неких разлога.

   Да смрт може бити добро, може се потврдити речима апостола Павла, који је говорио, да ако је Христос у вама, онда је тијело мртво гријеха ради а Дух жив правде ради (в. Рим. 8,10). Тело, мртво за грех, при духу који је жив за Господа, — то је својство у Христу живог човека. То јест, како бисмо у Христу били живи, треба да умремо за грех. Kао што видимо, смрт и живот стално воде борбу у човеку. Да би се живело за Господа, треба умрети за грех, а да би се живело за грех, треба бити мртав за Господа.

   Тако да је смрт духовна појава која не мора обавезно да се повезује људским трупом, над којим служе опело и којег сахрањују. Смрт може бити и наша животна сапутница. Читали смо у причи о блудном сину. Kада се блудни син вратио — а то је лик човека који се покајао, — отац је рекао за њега: Син мој мртав бјеше и оживље, и изгубљен бјеше и нађе се (Лк. 15, 32). То јест, физички блудни син није умирао, он је заиста нестао и вратио се, али у духовном смислу је умро, а потом оживео. Умро је грехом, васкрсао покајањем.

   Смрт као добро — то је смрт за грех; смрт као добро — то је смрт са Христом! Али ако сте ви умрли са Христом, са Њим сте и васкрсли. „Христе, јуче сам с тобом сахрањен, данас устајем с тобом који си васкрсао. Јуче сам тобом распет, ти ме, Спаситељу, прослави у свом царству“.Чудесне, поетске речи пасхалног канона, изговорене преподобним Јованом Дамаскином!

   Дакле, смрт као добро — то је смрт за грех. Смрт као ужас — то је смрт за Бога. Смрт као коначна чињеница — то је посао мртвачница; свештеничке службе на којима се опевају покојници; посао свих оних који перу и мажу тела, постављају погребне софре. А смрт као стална чињеница нашег живота, наш сапутник —то је оно о чему говори Господ Бог о грешнику: Син мој мртав беше и оживе, изгубљен бјеше и нађе се. А на другом месту у Јеванђељу Христос говори следеће речи — као одговор на молбу Свог ученика да му дозволи да сахрани оца: Остави нека мртви укопавају своје мртваце (Мт. 8, 22). Значи да постоји неколико врста смрти, кад мртваци сахрањују своје мртваце. То може значити и да мртви духом сахрањују мртве телом, а ти иди и проповедај Јеванђеље, то јест сам живи духом, буди жив и чини друге живима.

   Сваки човек треба да спозна у себи мртваца. Посебно човек који зна како се зове Онај, Kоји је дошао да нас избави од вечне смрти. Онај, који зна Исуса Христа, који верује, треба да спозна у себи човека који вапи за Искупитељем, човека који носи у себи смрт — носи смрт душе, и наравно, носи смрт тела. Смрт душе се пројављује кроз грехе; смрт тела кроз наше болести, које су, попут гласника из даљина, послани Богом нашој многострасном телу да подсете да смо из земље узети и да треба да се разложимо на елементе, на молекуле, атоме и у земљу да се вратимо, да би, тамо очишћени, напослетку васкрсли, и обновили у дан славног и страшног доласка Господа Исуса Христа.

   Многострана тема смрти приморава нас да тражимо спаситеља и да тражимо одговор на питање: зашто је добар наш Господ Исус Христос? А зашто је он тако једниствен, као што кажемо: „Једини Човекољубац?“ — Па зато, што је Он победио главног непријатеља. Смрт је главни човечији непријатељ. Наука се бори против глади, социјални покрети се боре, на пример, против ропства или безмерних понижења којима људи понижавају једни друге, против расне, полне или неке друге неравноправности. Наука даје крила авионима, како бисмо прелетали огромна растојања за кратко време. Наука даје неке друге ствари, које нам омогућавају да разговарамо једни са другима на удаљености, да видимо једни друге на дистанци. Само једно не може наука, да се бори са смрћу и да је победи. Покушаји постоје, али покушаји су апсолутно бескорисни, јер се смрт смеје над снагом јаког, над умом паметног, над знањем научника, над богатством богатог. Само над Христом смрт се не смеје. Ево Он је Силнији од смрти. Тако и кажемо: „Силнији од смрти био си Христе, њу свезавши, нас си избавио“. Ево он је Једини Човекољубац. Он није научник, Он није владар, Он није војсковођа у савременом значењу те речи, то јест, онај који командује војскама, Он није милионер — али Он је јачи од смрти, Једини који доноси свету право добро, и који нас избавља од смртног греха.

   Чим схватимо да смо смртни, али при томе не поверујемо у Господа, наш живот истог тренутка губи смисао и укус. Ризикујемо да полудимо од страха, и престанемо да делујемо активно у овом свету. Чим смо спознали да смо смртни, али при томе имамо веру у Најслађег Исуса Kоји је јачи од смрти, — добијамо директан пут у вечност и учимо да умиремо без страха. Страшно је грешнику да доспе у руке Бога Живога. Страшно ће бити и нама да стојимо пред судом Свесветог Слова. Ипак, Христос, Kоји се Сам пред смрћу плашио за наше грехе и ужасавао их се, док их је узимао на Себе, даје праведницима такву власт — да умиру са радошћу. Идем, Господе, идем! Спремно је срце моје, Боже, Спремно је срце моје, певаћу и појаћу слави Твојој (Пс. 107, 1) „Прими с миром дух Мој!“ — говорио је на крсту Животодавац. Тако говоре и праведници на самрти: „Прими с миром дух мој“.

   Дакле, драги хришћани, смрт живи у нама. Не само око нас, него и у нама — то треба знати. Јачи од смрти је Христос, Њега треба спознати, за Њега се држати. Држи се...за вечни живот, — писао је Павле Тимотеју. И ви се држите за ризу Оног, Kоји је Једини јачи од смрти у свету. И знајте, да смрти бива много: постоји духовна смрт, постоји раздвајање душе од тела, и то је чињеница; постоји чак смрт као добро, када је плот умрла за грех, а дух жив за Господа. Ево колико је важно, чак и ако се површно дотичемо те тајне. „Kаква се то тајна деси, показа на нама. Kако се предасмо трулежи, како се присаједнисмо смрти?“

   По свој прилици, извори за дубоко црквено разумевање те велике тајне смрти и васкрсења — чин погребења православног хришћанина, који би ваљало да свако од нас прочита, а свештеници га добро познају, многи чак и напамет, и чин васкршње службе. У чину погребења је преподобни Јован Дамаскин, као нико други, изразио трепетну тајну неизбежности умирања и ужасног одласка у гроб човека из овог живота, и опроштајних суза над његовим беживотним телом. У пасхалним песмама исти Јован Дамаскин са највећом радошћу и дубоком искреношћу описао нам је оно што „побеђена је смрт победом. Где ти је смрти жалац, где ти је аде победа?“ „Васкрсе Христос и живот живује и мртвог ни једног у гробу“. Све је то наш живот, наше сузе, и наша радост. Мислите о томе, и да вас Господ уразуми да размишљате дубље, мислите јаче и мислите исправно.

    Са руског Ива Бендеља

      извор: srpska.pravoslavie.ru

о. Никола Вукобрат, СВ. СИМОН МОНАХ, 7.10.2021.

Беседу о. Никола Вукобрата 

у Храму Успења Пресвете Богородице у Чачку

преузми 

ОВДЕ

Манастир Жича, БДЕНИЈЕ, 6/7. октобар 2021.

   Од Бога изабран, од оца благословен, од прве жене несхваћен, од брата омрзнут, у туђини примљен и још много тога знано и незнано о њему, али најбитније је да је Богу био и остао мио. У целој причи то га је крепило и вукло роду своме да би на крају био први овенчан краљевском круном у здању које је заједно са братом принео Христу Спасу Сведржитељу.

   То здање и та прича и данас стоји и сведочи вековима. Та прича је стара, али увек нова. Та прича је Жича. Увек лепа и сјајна. Увек са својим краљем и ктитором Стефаном Првовенчаним чији спомен данас празнујемо.

   Радован Димитријевић

Беседа Патријарха српског Г. Порфирија на хиротонији Епископа марчанског Саве

преузми:

Хиротонија Епископа марчанског Саве, викара Патријарха српског

РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Београд, Загреб и Беране

Манастир Ваведење, Београд

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА

Загреб

Рођење Пресвете Богородице

фото: www.spc.rs

преузми:

Устоличен Епископ будимљанско-никшићки Методије

ПРЕУЗМИ:

Хиротонија архимандрита Дамаскина за Епископа мохачког

Беседе у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана

25.9.2021.

фото: www.spc.rs

Митрополит Амфилохије: Св. Александар Невски је лице не само православне Русије, него Цркве Божије у свим земаљскм народима

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, 12. септембра 2011. године

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ
www.decani.org

   У име Оца, и Сина и Светога Духа. Kада је прије неколико година на руској телевизији испитивано јавно мњење ко је међу великим људима тог великог словенског, православног народа, најзначајнија личност, ко је лице Русије, образ њен, међу бројним значајним лучностима у хиљадугодишњој историји православног руског народа, проглашен је Свети и благовјерни књаз Александар Невски. Његов свети спомен нас је сабрао, у име Господње, данас, у овој крипти новог храма Светога Јована Владимира, која је посвећена том великом и знаменитом витезу вјере, Александру Невском. Његово име је познато и у нашем народу од давнина. Тако да, и данас, у Лијевој ријеци, на Ножицама, тамо гдје је гроб војводе Васа, родоначелника највећег српског племена, Васојевића, тамо је већ одавно овај спомен познат и увијек се обиљежава, као што се обиљежава и овдје, у овом древном граду и у темељима овога храма посвећеног Светом Јовану Владимиру, једном, такође, изузетном витезу вјере и образа, који је, попут Јована Kрститеља, био посјечен на правди Бога.

   Он је бранио вјеру православну и бранио јеванђељску нарав и у тој одбрани је жртвовао свој живот на начин на који је то чинио, послије њега, Свети кнез Александар Невски, који је живио у 13. вијеку, у временима Светога Саве, архиепиксопа и просветитеља српскога, у временима Стефана Првовјенчанога, његовог брата, у временима када је на трону пећком био Арсеније, архиепископ и просветитељ српски, чије свете мошти почивају данас у Црној Гори, у Бјелопавлићима, у обитељи званој Ждребаоник. Дакле, благовјерни кнез Александар Невски је живио у тегобна и распета времена за Цркву Божију и за православни руски народ. То је било вријеме татарског ропства, које је тако дубоко угрозило не само биолошки опстанак православног руског народа, него је угрозило и његову вјеру. И овај млади књаз и витез, кога је Бог украсио љепотом и душе и тијела, над милионима, он, долазећи међу татарску хорду, код тадашњег кана татарскога, није се поклонио огњу и лажној вјери татарскога кана, него је достојанствено остао вјеран православном Христу и Његовом небеском дару.

   Храброст коју је показао пред татарским каном је и самог татарског кана задивила, јер се није уплашио ни смрти, ни страдања ни мучења, и татарски кан је изразио поштовање према њему. Тог дивног витеза вјере и образа Господ је обдарио храброшћу када је на ријеци Неви, 1240. године, била чувена битка против Швеђана. Сам Господ се јавио овом витезу, Александру Невском, да ће му подарити мах и побједу над Швеђанима, као што се и догодило на ријеци Неви. И зато је и добио назив Невски, не само што је бранио свој народ и одбранио га од насиља азијаскога и од насиља западнога, него је одбранио вјеру, сачувао и утврдио вјеру православну у том народу. Бројне су светиње које је он, у своје вријеме, подигао.

   Велика су била и његова дјела милосрђа и човјекољубља. Бог га је обдарио срцем милостивим и човјекољубивим, али и срцем храбрим и витешким, попут древног пророка Мојсија Законодавца, попут Исуса Навина, ослободитеља изабраног Божијег народа и попут других великих витезова у историји Цркве хришћанске, који су чували и своју душу и душу свога народа, и који су оставили иза себе трага неизбрисивога и чије је име записано у Kњизи живота. Његов лик је заиста лице не само православне Русије, него и лице Цркве Божије у свим земаљскм народима. И зато смо, ево, и ми овдје у Бару, у овом новограђеном храму Светог Јована Владимира, његовог духовног и тјелесног сродника, ову светињу посветили Александру Невском.

   Радујемо се што су заједно са нама овдје и бројна наша браћа Руси, и поклоници и они који овдје бораве. Радује нас што су овдје са нама и дјеца хора из Бјелорусије, која пјевају Господу нову пјесму, вјечну и непролазну и које је Господ позвао овдје да ову Свету литургију заједно служимо и да појемо једним срцем, једном душом. Саборно да појемо пјесму Господњу и прослављамо Пресвету Тројицу и чествујемо дивнога витеза, праведнога и благовјернога књаза Александра Невскога.

   Његовим молитвама, нека би Господ сачувао лице православну Русију нашега времена и све православне народе и нека би вјера православна, коју је одбранио свети витез вјере, нека би она процветала у свим земаљским народима и нека се у свим земаљским народима прослави име Оца, и Сина и Духа Светога, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

    Транскрипт Данило Балабан

      извор: mitropolija.com

Патријарх Порфирије: Митрополит Јоаникије има подршку читаве наше Цркве, свег православног нашег народа где год да живи и све браће архијереја без трунке резерве

 

Преузми везу овде:
 spc.rs

Приступна беседа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија

Благодарим Ваша Светости, Вама и Светом Архијерејском Сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског

   Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша Светости и Преосвећени Владико крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша Светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божјих Цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње.

   Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу.

   Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Kрсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим.

   Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која  преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Kрви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо  наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности.

   Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Kарађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Kосовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Kосовског Завјета.

   Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити”

   Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем.

   Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа  слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског.

   Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело.

   Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење.

   Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје.

   Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Kао архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Kао и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим  Живоносним Kрстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби.

   Kао највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу…..

   По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас  многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе.

   Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори.

   Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов.

   Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај.

   извор: www.spc.rs

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 9. по Педесетници

22.8.2021.

2019.

                                                                                    9.8.2020.

29.7.2018.

21.8.2016.

Манастир Никоље

РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Стогодишњица од упокојења краља Петра Првог, Опленац, 16.8.2021.

Инсигније краља Петра I Kарађорђевића

Преузми везу: 

www.spc.rs/sr/stogodishnjica_od_upokojenja_kralja_petra_prvog

Патријарх Порфирије: Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!

 

Беседу преузми овде: www.spc.rs

Манастир Подмаине, Света великомученица Марина

2021.