Туга за младенцем Угљешом

   У хиландарској ризници чува се мали сребрни диптих - иконица, украшена бисером и драгим камењем, коју је серски митрополит Теодосије на крштењу даровао сину деспота Угљеше Мрњавчевића. Дете је убрзо по рођењу преминуло и сахрањено је у Хиландару, у истом гробу са својим дедом по мајци ћесаром Војихном, господаром града Драме. Његова мајка Јелена која је живела на двору у Серу, није могла походити гроб сина. Она му је за покој душе послала ову иконицу на коју је дала да се на спољашњим странама у позлаћеним сребрним плочицама уреже натпис.
   Овај натпис је њен први књижевни рад. Пун је бола, мудрости и нежности. Кратак је и сажет пошто није било простора за дуго причање. После погибије супруга деспота Јована Угљеше у Маричкој бици 1371. године Јелена се склонила на двор кнеза Лазара и кнегиње Милице у Крушевац, где се убрзо замонашила под именом Јефимија. Предана молитви иза себе је оставила неколико изузетних књижевних и везиљских радова.

Мале иконе но велики дар
које имају пресвети лик Господњи
и пречисте Богоматере,
а њих велик и свет муж
дарова младому младенцу
Угљеши Деспотовићу.
Његову неоскврњену млађахност
преставише у вечне обитељи,
а тело у гробу преда се,
кога изделаше праоци
преступљења ради.
Удостоји, Господе Христе,
и ти, о пречиста Богомати,
и мене јадну
свагда о разлучењу душе моје да се бринем,
које угледах на онима који су ме родили
и на рођеном од мене младенцу,
за којим жалост непрестано гори
у срцу моме,
по обичају матерњем побеђена.

Борисав Челиковић, 50 казивања о Светој Гори, Легенда, Чачак, 2003.

"Молчалник" Григорије

   Уз југозападну обалу Атоса, између манастира Дионизијата и Симонопетре, подигнут на стени, двадесетак метара изнад мора, уздиже се манастир Григоријат. Основан је у XIII веку. Као његови могући оснивачи помињу се неколико подвижника под именом Григорије. Манастир је посвећен Светом Николи, али име носи по оснивачу.
   По једном од предања један Србин пустињак, "молчалник" или "хесиохаста" Григорије основао је овај манастир у време око Косовске битке. Умро је око 1406. године, и црква га слави као светитеља 7. децембра. Нема о томе никаквих докумената, али око њега се свакако окупило још српских монаха.

   Према забележеним предањима српски монаси су приликом великог пожара који је 1761. године захватио Свету Гору, однели његове моште као и све књиге, документа и опис његовог живота. У актима Атоским нађен је један његов потпис из 1405.
   Манастир је од почетка био сиромашан и то толико да су годишње обавезе према Протату крајем XIV века за њега биле одређене на само један новчић. Велика разарања доживео је од гусара који су га опљачкали у турско време. После пожара 1761. године обновили су га молдавски монаси. Данас је грчки.

Борисав Челиковић, 50 казивања о Светој Гори и Хиландару, Легенда, Чачак, 2003.

КНЕЗ ЛАЗАР

   Кнез Лазар и његови потомци нису као друга српска властела тежили да оснују свој манастир на Светој Гори. Они су легитимитет своје власти заснивали на немањићком предању, тако да су њихове даровне повеље у имањима и новцу пре свега биле упућене Хиландару, али нису заобилазиле ни друге светогорске манастире.

Двоглави орао Светога Великога Кнеза Стефана Лазара Хребељановића са Припрате Католикона Манастира Хиландара (1380.)

   Кнез Лазар је као своју задужбину у Хиландару саградио спољашњу припрату главне цркве. За овај подухват кнез Лазар је неимаре упутио из Србије. Они су тако у Хиландару оставили неимарско дело богато клесаног украса: с предметима, биљном орнаментиком, розетама, хералдичким мотивима и фигурама изграђеним у градитељском стилу моравске школе. Иако саграђена у другом стилу, Лазарева припрата се савршено уклапа у целину главне цркве. Окићена орнаментима она је аутохтона појава на Светој Гори која одаје печат времена и земље из које је потекла.

Кнез Лазар је отворио пут утицајима хиландараца и светогораца на црквени живот и уметност у Србији. Посебно место имали су синаити који су се са Синаја у XIV веку раширили по Светој Гори. Њихово учење са великим одушевљењем прихватили су исихасти, монаси који су у потпуној повучености и тишини водили строги пустињачки живот. Најважнији циљ коме су тежили била је визија божанске светлости до чега се долазило путем одређених аскетских метода. Монах је морао да потпуно повучен у одређеном ставу стално понавља молитву: "Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме" и да сваки пут док је изговара задржи дах. Постепено би га обузело осећање бескрајног блаженства и он би угледао неку надземаљску светлост, ону исту божанску светлост која се приказала апостолима на Таворској Гори.

   Повлачећи се пред турском најездом синаити долазе у државу српског христољубивог владара и уз његову помоћ заснивају манастире. Били су то ученици великог хришћанског мислиоца и духовника, Светог Григорија Паламе: преподобни Ромил (манастир Раваница), Григорије синаит млађи (Горњак), Григорије ћутљиви (Војловица), преподобни Мартирије (Рукумија), преподобни Зосим (Туман), Данило синаит (Благовештење на Млави), преподобни Сисоје (Сисојевац), Роман синаит (Роман код Ђуниса), Инок Герман (Липовац), Свети мученик Јован Стјенички (Стјеник), и други.

Борисав Челиковић, 50 казивања о Светој Гори и Хиландару, Легенда, Чачак, 2003.

РЕЛИКВИЈАР БРАЋЕ МУСИЋА

   Браћа Мусићи припадају оном кругу српске властеле која се заједно са кнезом Лазаром жртвовала у Косовској бици за царство небеско. Били су синови челника Мусе, ожењеног Драганом, сестром кнеза Лазара. Управљали су жупом Брвеник у долини Ибра. Као задужбину подигли су манастир Светог Ваведења у данашњем селу Павлици. У цркви су сачувани портрети браће Стефана и Лазара, који спадају међу најлепше портрете у српском средњовековном сликарству.

Манастир Ватопед

Радоња-Роман-Герасим

   Радоња је био најстарији син господара Охрида, севастократора Бранка Младеновића. Дакле, брат Вука Бранковића. Био је ожењен сестром деспота Јована Угљеше и живео је у серској области. По смрти супруге и две кћери напустио је световни живот и посветио се раду и молитви у Светој Гори. Замонашио се у Хиландару под именом Роман. Браћа су га помагала, као и манастир.

Манастир Светог Павла

   С друштвеним уздизањем његове породице Бранковића у Србији, расла су и његова стремљења на Светој Гори. Узео је велику схиму и добио име Герасим. Заједно са још једним замонашеним властелином, Арсенијем Багашом купио је од манастира Ксиропотама запустеле рушевине бившег манастира Светог Павла. У овом манастиру некада се подвизавао Павле Ксиропотамски, испосник који је проповедао хришћанство међу Словенима. Тако је монах Герасим поставио темеље светогорској задужбини породице Бранковић, манастиру Св. Павла. У Хиландару или Св. Павлу положио је и тело најмоћнијег међу браћом, Вука Бранковића.
   Када је Герасимов синовац, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) завладао Србијом, манастир Св. Павла је процветао, упркос турској владавини. Он је изградио нову цркву, утврдио зидине храма, осликао богомоље, иконама и драгоценостима снабдео ризнице. После смрти деспота Ђурађа о породичној задужбини бринула се Ђурађева кћерка, султанија Мара, а затим и потомци Бранковића у Срему.

   Борисав Челиковић, 50 КАЗИВАЊА О СВЕТОЈ ГОРИ И ХИЛАНДАРУ, Легенда, Чачак, 2003.

ЕСФИГМЕНСКА ПОВЕЉА ДЕСПОТА ЂУРАЂА

   Манастир Есфигмен удаљен је око пола сата хода од Хиландара и његов је најближи сусед. Саграђен је по средини једног од залива који се нижу дуж североисточне светогорске  обале. По предању, манастир су у V веку основали византијски цар Теодосије и његова сестра Пулхерија. Њихову задужбину касније је разорила огромна стена која се сручила са оближњег брда. Први пут се спомиње крајем X века. Манастир је познат по свом врло строгом типику и правоверности. Похађање овог светилиша допуштено је само православцима и на улазу у манастир на грчком пише "Православље или смрт". У време Другог светског рата монаси су минирали манастир, спремни да га дигну у ваздух уколико у њега крочи неверничка немачка нога.

Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи

   

Везе Есфигмена и Срба сежу у Савино и Немањино време. Цар Душан је манастиру издао неколико хрисовуља, деспот Јован Угљеша подигао је у манастиру болницу. У време турског освајања, манастир је запао у кризу. Есфигменски јеромонах Давид обратио се септембра 1429. године деспоту Ђурађу Бранковићу с молбом да се прими ктиторства над манастиром. Овај је то прихватио и у манастиру Жичи је издао повељу која се истиче раскошношћу своје опреме.

   На повељи је насликан деспот Ђурађ са супругом деспотицом Јерином, синовима Гргуром, Стефаном и Лазаром и кћерима Маром и Кантакузином. Недостаје само тада већ почивши син Теодор, сахрањен у манастиру Грачаници. Повеља је исписана на пергаменту и била је оверена златним печатом кој је данас нажалост изгубљен. Иначе, ово је једна од ретких повеља са минијатурама на којима су представљени њени издавачи. Једино на њој сачувани су ликови деспота Ђурађа и његове породице. Повеља се и данас чува у манастирској архиви.

   Приликом свог првог поклоничког путовања на Свету Гору, новембра 1985. идући из Ватопеда ка Хиландару свратио сам у Есфигмен. Било је рано пре подне када сам ушао у двориште манастира. Пред мене је трошним степеницама сишао стари монах тражећи пасош и показујући да се прекрстим. Увео ме је у католикон манастира посвећен Христу Спаситељу да целивам иконе. Тапшао ме је по леђима говорећи: "Сербос, Сербос". На дугачком столу  покривеном излизаном мушемом добио сам послужење, ратлук, кафу и метаксу. После двочасовног пута од Ватопеда пријало ми је јело од поврћа припремљено на води. Са старцем и куваром некако сам се споразумевао на обострано лошем енглеском. Сматрајући да сам стекао потребно поверење затражио сам да видим повељу деспота Ђурађа. Одмах се међу нама створио зид. Старац ми је показао да идем. Отишао сам. За изложбу "Благо Свете Горе" у Солуну Есфигмен није дао предмете из своје ризнице. Они у њима виде, пре свега, духовну вредност и значај.

Борисав Челиковић,50 КАЗИВАЊА О СВЕТОЈ ГОРИ И ХИЛАНДАРУ, Легенда, Чачак, 2003.

Есфигменска повеља, детаљ

Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ Бранковић 11. септембра 1429. године, на самом почетку своје владавине а на молбу монаха манастира Есфигмена да постане нови ктитор овог манастира. Ова Повеља, која представља изузетан историјско-правни документ, израђена је у манастиру Жичи. На њој је насликан деспот Ђурађ са деспотицом Јерином и са њихово петоро деце. Илустрацијама Есфигменске повеље можемо захвалити што је сачуван лик деспота Ђурђа.
Издавањем Есфигменске повеље деспот Ђурађ је на најбољи начин наставио вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњевековних владарских кућа са православном црквом и Светом Гором, којој и Деспотовина, иако је далеко одмакнута на север, на Дунав, пружа достојну материјалну помоћ. Деспот Ђурађ је богато обдарио светогорски манастир Есфигмен у време када је у пуном јеку била градња његовог великог утврђеног престоног града Смедерева.

Повеља у преводу Димитрија Е. Стефановића:

   „По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по његовој свемилосној доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми побожном и христољубивом господарицом деспотицом госпођом Јерином. Господство ми пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен (Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени благоизволели смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по педесет литара сребра. Ово да се даје сваке године и да се не одузме од вишереченог манастира док је живота господства нашег.
   Молимо и онога кога ће Бог изабрати да буде наследник после нас престола нашег, било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакоумством усуди да наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и врховних апостола, и од триста осамнаест светих и од Пречисте Богоматере и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и свехвалнихбогоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света угодници Господњи. Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године 6938. месеца септембра 11. у патријаршији у Жичи.

Милошћу Божјом господар Срба деспот Ђурађ"

извор: www.smederevo.org.rs

Велики челник Радич - Монах Роман

   Велики челник Радич био је угледни властелин деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића. Помиње се као један од најугледнијих људи у Србији у првој половини XV века. Био је заповедник војске, али је обављао и важне дипломатске задатке. За њега Константин Филозоф у житију деспота Стефана каже: "Деспотовим војницима командоваше челник Радич, муж најхрабрији и најмудрији, који са мало речи много свршаваше." У његовом поседу било је стотинак села, тргова, рудника и топионица. Као своје задужбине подигао је цркву Благовештења Пресвете Богородице на реци Грабовничици, десној притоци Расине, и манастир Враћевшница, на падинама Рудника.

Радич Поступовић у манастиру Враћевшница

Султанија Мара

   Мара је старија кћи деспота Ђурађа Бранковића. Удата је била за турског султана Мурата II. После његове смрти вратила се у Србију. Тамо је остала до смрти своје мајке Јерине у Руднику, маја 1457. године. Због неслагања са политиком брата, деспота Лазара, са слепим братом Гргуром отишла је у Турску. Тадашњи турски султан Мехмед II Освајач имао је према својој маћехи Мари много обзира и нарочито поштовање. Дао јој је на уживање земљу око Јежева, код града Сереза, северно од Свете Горе. Ту је доживела дубоку старост. Умрла је око 1490. године. Њен слепи брат Гргур замонашио се у Хиландару под именом Герасим.

Манастир Свети Павле, светогорска задужбина Бранковића

   По турском освајању за светогорске манастире настала су тешка времена. У почетку су монасима разрезани порези по глави и обавезна десетина, али су касније уведени и други тешки намети и дажбине. У султанији Мари манастири су, нарочито српски, имали своју заштитницу. Поред Хиландара, она није заборавила ни породичну задужбину, манастир Св. Павла.
   По једном светогорском предању, султанија Мара је кренула да попут царице Јелене прекрши закон који забрањује женама ступање на Свету Гору. Намеравала је да однесе поклоне монасима Светог Павла. Предање каже да је султанија на пола пута била заустављена гласом Богородице: "Маро, Маро, довде си дошла, одавде се врати". И Мара је послушала, оставила дарове и вратила се.

Борисав Челиковић, 50 казивања о Светој Гори и Хиландару, Легенда, Чачак, 2003.

Благо Свете Горе

   Године 1997. Солун је био културна престоница Европе и у њему је одржан читав низ манифестација светског значаја. Најзначајнија манифестација је поставка велике изложбе "Благо Свете Горе" у Византијском музеју. Изложба је била отворена од јуна 1997. до априла 1998. год. Свакодневно, испред музеја, мноштво људи и деце, стрпљиво је чекало да види ову несвакидашњу поставку. Према незваничним подацима, светогорским светињама дневно се поклањало преко 3000 посетилаца.

   На изложби је представљено православно благо, скривено у светогорским манастирима скоро хиљаду година. Више од 1500 предмета изложено је на увид у свом пуном сјају и вредности. Сама поставка урађена је до перфекције, уз савршено осветљење експоната послаганих хронолошким редом и по областима живота и рада у манастирима.

Мозаична Богородица Одигитрија, XIII век