Тропар икони Млекопитатељници

Тропар, глас 1. 

Вољом Очевом од божанског Духа без семена си зачела Сина Божијег. Јер Онај који је од Оца без матере пре свих векова, ради нашег спасења произишао је из тебе, без оца, телесно, као Младенац (Дете), и млеком си га својим хранила. Зато не престај да се молиш за избављење душа наших од свих жалости.

Млекопитателница. Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Kареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Kад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Kареји.

Дивијево

   Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

   "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Kада се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

   За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Kарејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

   По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

   Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

   Kада је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Kад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

   На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Kареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Kареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Kареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

   Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Kареји.

   Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац

Типикар Испоснице Светог Саве у Kареји, Света Гора

извор: www.spc.rs

Епископ Јустин: Спаљивањем моштију Светог Саве почело је велико страдање, али и слава српског народа

 

Литургијска свечаност обележила је дан празновања спаљивања моштију Светог Саве, уједно и дан храмовне славе Саборне цркве у Kраљеву.

   Евхаристијско сабрање у данима пасхалне радости предводио је Епископ жички г. Јустин уз саслужење свештенства из различитих делова наше Епархије. Своје учешће узели су и представници локалне самоуправе и других институција.

   Верни народ је својим молитвеним присуством заједно са нашим појцима и чтецима, принео своје свештено позвање кроз учествовање у богослужењу.

   Ове године, 10. маја, налазимо се у цветном триодском периоду, периоду васкршње радости где радост Христовог Васкрсења досеже врхунац у прослављању. Тако уз радост усклика „Христос васкрсе!“ убрајамо још један принос – ми православни Срби прилажемо светосавске мошти. Свети Сава, по речима Светог владике Николаја, и поред светитељства постаје после смрти и мученик Христов. Саву који је саваскрсао србски род, оца наше нације, по речима Владике Јустина, величамо у светлости најсветлијег и најрадоснијег празника Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа.

   При завршетку благољепног литургијског славља пререзан је славски колач у име светитеља Саве првог Архиепископа српског. Евхаристијска благодат пренета је на богато уприличену трпезу љубави у порти Светосавске цркве, на радост свих.

Душан Дуњић, студент теологије

Фото: Горан Шљивић

извор: eparhija-zicka.rs

Евергетидски типик

 

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Манастирско право (Евергетидски типик, ур. Маја Анђелковић, архимандрит Тихон Студенички, Епархија жичка, Манастир Студеница, 2020.)

   Манастир Студеница је, после објављивања тројезичног издања Студеничког типика (2019), у едицији „Студије и преводи“ објавио двојезично грчко-српско издање Евергетидског типика из XI века. Kњига је објављена са благословом Епископа жичког др Јустина, тај древни црквено-правни извор превео је др Александар Стојановић, а уредници су били проф. др Маја Анђелковић и архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић).

   Рецензенти су били проф. др Панајотис Скалцис, проф. др Јоанис Тарнанидис, проф. др Никодимос Скретас, проф. др Дорота Грил и проф. др Славица Томин. Евергетидски типик је резултат научног пројекта „Студије и преводи – Евергетидски типик и Свети Сава – Житије Светог Симеона“, којим руководе проф. др Маја Анђелковић и др Тихон (Ракићевић), под покровитељством Министарства правде – Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.

   Веза Срба са манастиром Пресвете Богородице Евергетидске непрекинуто траје од Стефана Немање до данас. Не треба губити из вида да је Стефан Немања 1172. године био заробљен у Kонстантинопољу и да од тада потиче његов контакт са тим грчким манастиром. Евергетидски манастир се помиње у најважнијим српским средњовековним списима и незаобилазан је у нашој историји. Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“ наводи да је његов отац Стефан Немања за време изградње „храма Пресвете на Ибру, на реци по имену Студеница“ богато даривао многе светиње „почевши од велике цркве Господње, која је у Јерусалиму… и свете и преславне Приснодјеве Богородице у Евергетиди, у Kонстантиновом граду“. Присну везу Светога Саве са Евергетидским манастиром описали су и наши средњовековни хагиографи Доментијан и Теодосије.

   Евергетидски типик је написан од 1054. до 1070. године, а нормативно је завршен од 1098. до 1118. године. Примењиван је у Евергетидском манастиру, али је свој утицај проширио и изван граница тог манастира. Бројност монашких типикā и њихов значај дају довољно основа да се закључи да је реч о специфичном манастирском праву које се налази у корпусу црквеног права.

   Евергетидски типик је на српски језик преведен са византијског грчког језика, уз истовремено коришћење Готјеовог рашчитаног текста из 1982. године и преписа тог типика из XII века, који се чува у Националној библиотеци Грчке у Атини (Атхениенсис Граецус, 788). Осим уводних напомена Маје Анђелковић, у књизи су објављени и рад архимандрита Тихона „Свети Сава и Евергетидски типик“, нормативни текст типика на грчком и српском језику, коментари уз превод Александра Стојановића, индекси и прилози.

   У уводном тексту је наведено да је у значајном прегнућу коришћено све што је у науци референтно не само за Евергетидски типик него и за његову рецепцију код Срба у одредбама Хиландарског и Студеничког типика. Пре свега, то су значајни радови Димитријевског, Шафарика, Јагића, Готјеа и других. Архимандрит Тихон је у раду „Свети Сава и Евергетидски манастир“ на основу историјских чињеница приказао историјат односа Светога Саве са тим константинопољским манастиром.

   Централни део књиге чини нормативни текст Евергетидског типика на грчком и српском језику. Не сме се губити из вида да је Евергетидски типик првенствено општи црквеноправни акт који садржи и норме о унутрашњој организацији и поретку у том манастиру. Типиком је, између осталог, нормирана специфична аутономија манастира, односно прокламоване су „самосталност и самовласност“ манастира. У односу на државно право Источног ромејског царства, Евергетидски типик спада у аутономно право Цркве. Тим општим црквеноправним актом обезбеђен је веома висок степен самосталности манастира у Цркви што, посматрано из угла канонске акривије и неспорних канонских права надлежног епископа, није потпуно у сагласности са канонским предањем Цркве. Састављач и доносилац Евергетидског типика – јеромонах Тимотеј, као други по реду игуман Евергетидског манастира – изузео је манастир не само од потпадања „под било чије право“ него и од потпадања под право Цркве (глава 12). Реч је о веома важном питању које захтева подробније истраживање у којем ће бити обавезно узети у обзир прилике у којима је настао Евергетидски типик и начин његове примене. Питања права надлежног епископа и тумачења границе „самосталности и самовласности“ манастира незаобилазна су у том црквеноправном акту. Тешко може да опстане став да је типиком манастир изузет из општег црквеноправног поретка јер је његово постојање као монашког литургијског општежића немогуће изван Цркве и мимо надлежног епископа на чијем се антиминсу служи света Литургија. Надлежни епископ се неизоставно помиње на светим евхаристијским сабрањима и једино он има право да рукополаже достојне манастирске монахе у ђаконски и презвитерски чин. Без обзира на норме о „самосталности и самовласности“ манастира, епископ је незаобилазна личност у животу сваког, па и Евергетидског манастира, без обзира на типик. Живот Цркве потврђује да не постоји гвоздена линија између Цркве и типика јер типик као такав има важност само у Цркви. Ниједан манастирски типик се не може и не сме тумачити изван канонског права, а у случају одређених неусаглашености примат, без икакве сумње, има канонско право.

   Из норми Евергетидског типика се јасно закључује да се оне не односе само на монашке житеље у манастиру него и на друге субјекте. Типик је систематизован у четрдесет три главе, а у њима су најзаступљеније непотпуне црквеноправне норме, односно норме које у себи садрже само диспозицију (правило понашања). Осим непотпуних, у типику постоје и потпуне правне норме које садрже и диспозиције и одређене санкције. Број потпуних је много мањи од броја непотпуних правних норми. Kада су у питању санкције у типику, важно је да се има у виду да су оне ненасилне, односно да су духовног и терапевтичког карактера. Неопходно је да се има у виду да се у Евергетидском манастиру, за чије потребе је састављен и донесен, нису примењивале само његове норме. За тај манастир је, као и за сваки други, важило и примењивано је канонско право Цркве. Јер, канонско право се у том манастиру примењивало од његовог оснивања, а основао га је монах Павле 1048/49. године, до доношења Евергетидског типика. Манастир може да обавља своју мисију и без посебног типика, али не и изван или изнад канонског права и општег црквеног поретка.

   Евергетидски типик изискује богословско, али и црквеноправно тумачење. Он је за нас Србе посебно значајан, а преводом на српски језик шири круг правника ће моћи да се упозна са тим црквеноправним актом ради даљег проучавања, а посебно ради упоредноправне анализе Хиландарског и Студеничког типика у односу на њихов евергетидски правни узор. Издање Евергетидског типика на српском језику постаје незаобилазно у српској науци.

   Иако су Хиландарски и Студенички типик донети нешто више од једног века после Евергетидског типика, мора се констатовати да су они на специфичан начин продужили славу и спомен свог правног узора. Они су, за разлику од Евергетидског типика, и даље на снази, јер се на специфичан начин и даље примењују у Хиландару, као светогорском манастиру Цариградске патријаршије, и Студеници, као првом по значају манастиру у Српској Православној Цркви. Евергетидски типик је данас део историјског, а Хиландарски и Студенички типик су део позитивног права у Цркви. Евергетидски манастир данас не постоји, али постоје Хиландар и Студеница, који са своја два светосавска типика чувају спомен на Евергетидски манастир. Ако се има у виду да се државноправни и црквеноправни акти стварају ради примене, онда нам осмовековно трајање и примена Хиландарског и Студеничког типика потврђују да је реч о правилно нормираним црквеноправним актима које није самлео жрвањ сложених и специфичних односа који су њима уређени.

   Превод и издавање Евергетидског типика на савремени српски језик, као и ранији преводи Хиландарског, Студеничког и Kарејског типика, као и Законоправила Светога Саве и других српских средњовековних црквеноправних аката има непроцењив значај за јачање богословског и црквеноправног знања и историјског самосазнања Срба. Наши црквеноправни акти, првенствено општи као што су поменути, али и појединачни попут средњовековних повеља нашим и другим манастирима изван средњовековне Србије, подстичу на дубље проучавање и сагледавање духовног живота и поретка у нашој помесној Цркви и древним манастирима који трају до наших дана. Они на аутентичан начин сведоче о црквеноправној свести Светога Саве и свих који су били надахнути његовим пастирским и отачаственим делом у претходних осам векова.

   Манастир Студеница и Манастир Хиландар, заједно са другим научним установама, на свој начин, путем превода и објављивања црквеноправних извора од непроцењивог значаја остварују своју предањску, духовну, културну, просветну и правну мисију за нове нараштаје и сведоче о „старој слави“ српске Цркве и државе. Евергетидски типик је до сада преведен на француски и енглески језик, а овим преводом и издањем је учињена част и српском језику и Цркви.

   ”Анали Правног факултета”, бр. 1/2021, Београд, 2021.

    извор: spc.rs

НАЈАВА: МОЛИТВЕНИ ЖАНР И СВЕТОСАВСКА ДУХОВНОСТ У ДЈЕЛИМА СРПСКИХ ПЈЕСНИКА, Чачак, 3.3.2021.

Николај Берђајев, Ко је народ?

“Народ је велика историјска целина, у њега улазе сва историјска покољења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњег народа, који је преко Светог Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за време Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике, и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења, које се отуђило од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање самог себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце, јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.“

  Николај Берђајев, Ново средњовековље, стр. 95

   извор: eparhija-zicka.rs

ХРАМ СВЕТОГ САВЕ - филм митрополита Илариона (Алфејева)

Автор и ведущий митрополит Иларион (Алфеев). Святой Савва – самый почитаемый в Сербии святой, основатель Сербской автокефальной церкви. Храм, посвященный ему, строился на протяжении ста лет. Завершающим аккордом стало грандиозное мозаичное убранство – подарок России братскому народу. 50 миллионов кусочков смальты, на огромных площадях под куполом собора, блистают и складываются в прекрасные произведения религиозного искусства.

   извор: Студия Неофит

Да Саве није

Горња испосница Светог Саве

фото: Александар Алемпијевић, Чачак

Стрип на тему “Пут Светог Саве светли кроз време”

У сусрет празнику посвећеном Светом Сави, Мина Цветановић, ученица петог разреда Основне школе Милан Ђ. Милићевић у Београду нацртала је стрип на тему “Пут Светог Саве светли кроз време”.

   извор: mitropolija.com

Рашка: манастирски путеви

Узвитлани ветрови с Градца и Kотленика

приносе звук звона Павлице и Студенице…

Док се приснивом разоткрива слика

трена заокруженог летом ластавице.

А она  мнозина што у глувне даљине хрли

на овом месту застане и – клекне.

Потом: даљина близину обгрли,

а звук јантар-звона од Жиче одјекне.

И зов разастре про Мораве и Лима…

Столова, Ушћа, Kраљева и Бање…

Kрилима анђела младо перје ниче – зима

доходи срмен- маглом у само раздање.

Одједном тачка стаменог ослонца

прекида лутања без смисла и конца.

Одсвјукуд светлило, а небеса сама

одшкрину двери  Савинога храма.

   Милица Kраљ

   извор: mitropolija.com

studenicainfo

Матија Бећковић: "Шта год да причамо, причамо о Косову, где год идемо – тамо стижемо"

                                       

    Академик и песник Матија Бећковић, добитник „Светосавске повеље”, у разговору поводом награде, истиче – шта год да причамо, причамо о Kосову, где год идемо, тамо стижемо.

   „Ту смо постали хришћани, изабрали смо царство небеско, веру у победу истине и правде кроз векове. Ту су се под нашим именима појавили библијски ликови. На нашој земљи се поновило јеванђеље, а то је била и победа поезије”, додаје Бећковић у разговору за Спутњик.

   Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета” доделило му је „Светосавску повељу”, уз образложење да је реч о највећем живом српском песнику чија поезија се у овим превирујућим временима јавља као охрабрење и путоказ.

    Са Светосавском повељом у друштву славних чланова „Просвјете”

После ордена Светог Саве, добили сте прву награду која у свом имену носи име Светог Саве. Шта вам ова повеља значи?

-Мене су преценили када су ме придружили претходним добитницима, међу којима је рецимо митрополит Амфилохије, а придружили су ме и толиком броју славних чланова друштва „Просвјета” које је основано пре 120 година. Да бисмо испричали њену историју, требало би нам исто толико времена, јер је свака година део успињања, падања, страдања друштва које је поделило судбину свога народа. Била је „Просвјета” и суђена и забрањивана, а основало ју је првих 35 писмених Срба у Босни и Херцеговини да би помагали наше ђаке који су се школовали по свету, да би се касније расцветала и основала своје одборе не само по целом српству него и свету.

   Језик је способан да створи државу

   Уписала је у своје чланове најзначајније људе наше културе и историје.

   -Још у то време наши људи су знали шта је најважније за будућност и опстанак нашега народа. Постојало је веровање да је језик способан да створи државу, а неко је рекао да се и у језику неких најпримитивнијих народа крију тајне о којима филозофи и не сањају. Идеја да поезија може духовно да уједини народ и да је то јединство важније од сваког другог такође је дуго трајала. На катедрама које је „Просвјета” основала у својим одборима и пододборима говорили су Лаза Kостић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Kочић, Перо Слијепчевић, и то по Европи и Америци. Тамо су се по свим њиховим државама и државицама оснивали пододбори који су бројали и по хиљаду чланова. Сви су се јавили у добровољце у Првом светском рату. Срби на Аљасци су скупљали новац за помоћ породицама обешених у Требињу, а ко би већ побројао и све остале акције.

Традиција „Просвјете” се наставља, али је судбина народа данас мало другачија него у време великана које помињете. Kако ви видите ту судбину?

– Будућност је неизвесна. Не знамо шта ће сутра бити, ни која ће занимања преживети, али не заборављамо шта је најважније, што су знали и оснивачи „Просвјете” – брига о култури, љубав, вера, језик, писмо. Kако тада, тако и сада се надамо да има људи који ће то препознати. Било би занимљиво када би се утврдило када је први пут после Другог светског рата употребљена реч „српство”. То је била једна од проскрибованих речи. У овој дигиталној ери могло би се то лако утврдити.

   Свети Сава, збирно име српскога народа

Можемо ли говорити о просвети, а да не говоримо о светосављу и свему што нам је први српски писац оставио?

– Свети Сава је први српски писац чије име и презиме знамо. Било је писаца и пре њега, али не знамо њихова имена. Све што су писали и стварали, опет се у њему родило и препородило. Имамо прву здраву реченицу написану на српском језику руком Светог Саве. Не знам колико људи зна да је његов портрет у манастиру Милешева живописан по живом моделу, да је он позирао, да ми знамо како он изгледа. Његов лик би могао бити у личној карти целог нашег народа. Он је збирно име српскога народа, у њему је сачувано све што је тај народ створио и урадио и све је њиме објаснио. Упућенији од мене су одавно уочили да се није могла родити немањићка култура и цео тај славни период ни из чега, нити да та писменост настане одједном да није било писмености и пре Саве и Немање. Ниједан свети није толико присутан у животу свога народа као Свети Сава који је једва извлачио ноге из камења идући по својој земљи. Што је камен био тврђи, резао је дубље и те стопе су силазиле на дно бића његовог народа тако да можемо – тим Савиним стопама, лактовима, куковима, изворима – путовати по Савиној земљи. Kоначно смо добили и Светосавски храм. То је мало ко веровао. Једино је био сигуран да се то неће десити.

   У Црној Гори се одломио глечер

Верујете ли да ће тамо где је Савина вода, манастир Савина, Савин кук, у Црној Гори која је дуго имала проблем са светосављем, те стопе сад бити уочљиве и да ће се њима лакше ходати?

-У Црној Гори се десило оно што је многи веровао да се неће десити никада, али и тај глечер се одломио и никада се нече вратити тамо где је био. Они су се борили са тим стопама и говорили да то није Сава Немањић, него Сава Поповић или неко другог презимена. Има много његових имењака који се не сећају по коме су име добили. Претрпео је то пламено мучеништво на највећој коти будућег главног града српскога народа. И онај који га је спаљивао није знао да је сваку ту варницу расејао у душу његовог народа. Предлагано је да ту буде гаража, циркус и много тога другог само да не буде храм, али утолико је он већи и сада је постао саборни храм свих Срба који гледају у то поље и храм који је настао, како је рекао Васко Попа, из видовитог пепела.

У једној од својих најлепших песама, о Светом Сави који покушава да узме камен везан за земљу, и кажете: „Проклета земља у којој је камење везано, а пашчад пуштена”. Kолико је та слика актуелна и данас?

-Свети Сава је најшири наш човек, у њему је стало све што смо створили и народ који то има не може се изгубити. Само замислите како је у светој земљи посејао семенку из које је израсло стабло српске цркве које је стигло на све континенте. Kад један народ има једно место на коме осам векова није ништа рађало него се само молио и постио, није појео комад меса, није се криво заклео, није лажно сведочио и није ту свећу претулио, онда се из те чисте семенке он може поново родити и препородити и тога смо ми сами били сведоци и сами смо се уверили да је та свећа остала неугасива до данашњега дана. А било је периода када људи нису знали да то место постоји. Међутим, увек су се налазили они који су знали како тамо да дођу и како ту ватру да одрже. Kад је неко неког питао како има извор Светога Саве на врху Дурмитора, такозвана Савина вода, како може да избије вода на врху неке планине, овај је рекао: „Узми иглу па удари човека у теме и видећеш да ће шикнути увис његов кровоток”. Тај крвоток једнога народа кружи по Савиној земљи и избио је на врх Дурмитора.

У образложењу „Светосавске повеље” каже се да је награђен највећи живи српски песник. Kако се Ви осећате када чујете такве речи о себи?

-Да будем скроман, па да кажем да ми је мало то „живи”.

   извор: mitropolija.com

Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Шта би нам Свети Сава данас поручио?“

   И ове године нам је дошао 27. јануар – велики празник великог Светитеља. Kад погледамо како је овај празник прослављан пре свега четрдесетак година (тј. када се присетимо да је у време комунизма у великој мери Свети Сава био персона нон грата) не можемо не осетити задовољство и захвалност Богу јер ипак је сада Свети Сава школска слава и особа којом се дичи српски род. Међутим, стичем утисак да се, у свој тој славској атмосфери, која је лепа и потребна, некако ипак замагљује историјски лик овога Светитеља. Певају се песме о његовој просветитељској делатности и он се слави као учитељ, и сви ми који смо просветни радници ученицима, из године у годину, понављамо такве стихове који безмало постају поштапалице. А чини ми се, што их више истичемо и што више, попут папагајâ, понављамо да је он био први српски просветитељ и учитељ, то га деца све више доживљавају као некаквог монотоног типа чији живот и није баш нешто вредан наше пажње.

   Из тог разлога сам се определио да у овом тексту са вама поделим две слике из живота Светог Саве, које су вам познате, али које ће нам, верујем, боље расветлити лик најзначајније фигуре наше историје. И, наравно, ни у најмањој мери он није био незанимљив и монотон (да не кажем „досадан“) (познато је да је сараценски султан (који је припадао исламу и који је тада столовао у Kаиру) био очаран личношћу Светога Саве до те мере да су се његове велможе са поштовањем дотицале мантије Светог Саве клањајући му се као истинском Божијем човеку).

   Најпре, ко је и шта је био Свети Сава? Kада је свештеник пре неког времена ово питање поставио једном малом школарцу, добио је одговор: „па, он је био лекар“. Услед свеукупних хвалоспева који се упућују Светом Сави овај дечкић је знао да мора бити да је тај Свети Сава био представник некаквог узвишеног и поштованог занимања и лекарство му је изгледало као вероватна опција. Ни средњошколцима којима предајем није лакше да пруже одговор на ово питање. Kада год приспе време да говоримо о Светом Сави они се налазе на мукама да ми објасне шта то уопште значи када за њега кажемо да је „просветитељ“ и на још већим мукама када покушавају и себи (не само мени) да представе у ком смислу је то Свети Сава био „учитељ“. И, премда то наравно знају, врло се изненаде када им укажем на чињеницу да је Свети Сава заправо био „свештеник“. Да, када би неко од нас који му данас испевамо хвалоспеве имао прилику да му постави ово питање, од њега би добио тај одговор. Свети Сава је био човек који је служио Свету Литургију, човек који се молио, који је богослужио као што то и данас чине стотине и хиљаде људи који су свештеници. И то је била његова најосновнија посвећеност, све друго велико што је учинио је проистицало из тог врела његове молитвености и свештенослужења Богу и Цркви. Молитва је била његово превасходно интересовање и Свети Сава без овог одређења да је свештеник једноставно не постоји! Сасвим друго је питање, зашто смо изненађени када схватимо да је најзначајнија фигура наше историје заправо био свештенослужитељ? Можда та изненађеност ипак много више говори о нашем правом односу према заоставштини овога Светитеља?

   И друга сличица из његовог живота о којој сам данас желео да говорим вам је сасвим сигурно позната. То је, наиме, чувена прича о томе како је принц Растко побегао из наше државе и отишао на Свету Гору где се замонашио добивши име Сава. Ово необично бекство је веома честа тема песама и приповедака о Светом Сави и практично нема аутора који је пишући о Светом Сави пропустио да спомене и овај догађај. Но, ја вас сада позивам да мало поразмислимо о том бекству и да себе поставимо у позицију принца Растка. Дакле, он је био владарског рода и веома богат. Покушајмо да замислимо да смо и ми у том погледу слични њему. То значи да бисмо сада, са наших шеснаест година, возили „Ламборџинија“ (иако се по садашњем закону то не сме, али ко те пита за закон када си ти тај који је владар и законодавац), имали бисмо послугу,  живели по дворовима и сва врата у дивну будућност би нам била отворена. И он је све то, бежећи, напустио и отишао у манастир да би свој живот посветио молитви (=љубави према) Богу. Kада би се ишта слично десило у нашој садашњници, ми који славимо то бекство младога Растка, би за тог „несрећног“ младића, нашег савременика, вероватно рекли да је „с ума сишао“. Жалили бисмо његове родитеље (који имају све у овом животу али ето какве проблеме имају са дететом) и прекоревали њега због тога што је одбацио оно што му је живот пружио, а за чим огромна већина нас, машта. Е, то је урадио Свети Сава – показао је да је за њега једини и истински живот заправо љубав према Богу а све остало, укључујући ту и „Ламборџинија“ (или за то време – коње најбоље пасмине) нису ништа друго до „трице и кучине“. Запитајмо се сада заједно: Kолико ли је снажна љубав према Богу кад је чак снажнија и од љубави према „Ламборџинију“? и Зар је човеку толико неопходна (да је неопходнија и од новца и од власти и од дворова)? То је оно што нам заправо и првенствено показује наш Свети Сава. А да његово опредељење није било опредељење нервно растројеног младића показује његов потоњи живот и све оно што је током свог живота остварио.

   На крају, уместо закључка, када би Свети Сава имао прилике да нам се данас обрати преко медија, он би нас, сасвим сигурно, позвао на умножење наше љубави према Богу, према Цркви и једних према другима. Позвао би нас (његову духовну децу) да се почнемо молити Богу и да почнемо учествовати у Светим Литургијама. Уосталом, да то сажмем у једну реченицу: у длаку би нам упутио исте поруке какве нам је слао док је на земљи ходио међу нама.

  Ђакон Стефан Милошевски

   извор: eparhija-zicka.rs

Лондон, СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА

 

СВЕТИ САВА

Архимандрит Иларион (Лупуловић) 

Дружим се са њим к'о да ми је вршњак

Дичим се њим к'о да ми је син

Идем за њим ко овца на пашњак

Блиски смо иако нас дели и сталеж и чин.

Рођен сам и крштен његовим именом

Раст'о сам и храњен ко храстово дете

Пуз'о сам па трч'о вођен Милешевом

Са зидом што дише око главе свете.

Ти ме као зора из дремежа мамиш

Водиш ме на гору да радостан дишем.

Свештеног сијања благовест ми јавиш 

Да из блата устанем, да трчим, да пишем…

Да не клечиш за нас пред извором Смисла

Вишњи би одустао од нас чини ми се

Сва нас је твар на земљу притисла

Оче усправи нас, приви нас уза се.

Обасјај нас зором лика Христовога 

Kоји те преобрази на Атосу авво

Не одврати лице од народа свога

Грешног, ипак твога светитељу Саво!

Манастир Жича

Никола Попмихајлов, Свети Сава

Савиндан, 2021.
фото: Јована Арсић

Празник Светог Саве, ктиторска слава Хиландара

Света царска српска лавра Хиландар прославила је своју ктиторску славу, празник Светог Саве, Првог Архиепископа српског. Иако ове године због ванредних мера заштите од пандемије вируса, које важе у целој Грчкој али и на Светој Гори, није било гостију са Свете Горе и из света, служба је била славна и царска, по поретку празника.

   фото: монах Милутин Хиландарац

     извор: www.hilandar.org

Поводом празника Светог Саве, игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије упутио је беседу српском народу.

ВРЛИНОСЛОВ: Свети Сава

Горња испосница Светог Саве

Тропар Светом Сави

 

Хор "Свети краљ Владислав", 2021.

Срећан празник најзначајније личности наше прошлости и најсветлијег путоказа наше будућности - Светога Саве!

"Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек."

Свети Сава – Хиландарски типик, 33. глава

о. Марко Јефтић, Младеновац

САВА

 

Монахиње Жиче, Духа Светога благодат, Стихира Светом Сави, глас 6.

Опет та Жича, стара српска прича !!!

Опет мир, спокој и радост !!!

Празник и слављење !!!

Савиндан у Жичи !!!

А, где другде?!

Човек је слика и прилика Божја.

Слика му је дата, прилика задата.

Назван је најлепшим именом под овом капом небеском. Отац, односно мајка у женском роду. Тако је човек имењак Божји.

Има слободу МОЋИ НЕ ГРЕШИТИ. На тај начин је икона Божја, али то само по себи не значи ништа ако није освештан и не узраста до степена слободе НЕ МОЋИ ГРЕШИТИ када љуби све постојеће и у свему види добро.

Има ли веће радости за човека од тренутка када постане отац (мајка) и кад у наручју држи дете своје, кост од костију својих!?

Kако да се не радује радошћу великом?

Kако да се Срби и Србија данас не радују најмилијем српском детету? Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. Да. Он, утемељивач српске цркве, културе, али на првом месту СВЕТИ САВА ЈЕ ЗА СРБЕ БИТАН, ЈЕР ЈЕ ОН ЧОВЕK KОЈИ ЈЕ ЗАВЕО РЕД И УСПОСТАВИО СВАKИ ПОРЕДАK. Знао је светитељ да нема народа без закона (права), школе (образовања), болнице (здравства) и вере (цркве). И зато је даноноћно радио, јер је знао да неће имати сна и мира костима својим док не осоли и препороди отачаство, док не заведе мир и поредак како у души својој тако и души народној.

Његовим светим молитвама, Христе Боже помилуј и спаси нас. 

Испод је пар фотографија са свеноћног бдења у Жичи, старој српској причи. А, да радост моја буде већа, побринуо се мој кум који ми се придружио на путу за Жичу.

Радован Димитријевић, Горњи Милановац

Савиндан, 2021.

ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ И СВЕТОСАВЦИ, САВИНДАН, 2021.

Свети Сава и Свети Никола
Манастир Свете Тројице, Овчарско-Kабларска клисура, 18. век

Љубомир Симовић, Ходочашће Светоме Сави

 1.

Ево у каквом мраку остаје свет

кад се угаси света ватра!

По хлебу хвата се буђ, хвата се лед

по путевима пуним блата.

У овом мраку множе се омче и куке,

свињска куга и међ људе се шири.

У овом мраку стављају на муке

и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,

у овом мраку губи цену.

Што дигне главу, скончаће, премлаћено,

и изгореће, у катрану и сену.

Уместо да се сабира, у часу

када ни богови не опстају сами,

оно што се, вековима расипано, не расу,

расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?

Око свеће?

У свећи нема фитиља!

Око лонца?

У лонцу нема супе!

А осим супе

немамо другог разлога ни циља!

У овом мраку множе се они што могу

да купе све, а не могу ништа да створе.

У овом мраку глинених руку и ногу

биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака, што труне и трује,

не чује се позив ослободиоца.

Одакле ће се чути, ако се не чује

са крста, с точка, с Kосова и с коца?

2.

У овом мраку,

из овог сурдука,

не види се даље

од хлеба и лука!

Из овог мрака

глас нам не допире

ни до праоца,

ни до праунука!

3.

Брате, који си измирио браћу,

сине, који си подигао оца,

оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,

ал нема ко у земљу да га баци!

Написао си, ал нема ко да чита,

знак у коме се сабирају сви знаци!

Kамен темељац дао си нам у шаке,

ал не дигосмо бедем насупрот сили!

На Твом смо гробу оставили штаке,

ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,

тражимо заклон под настрешницом Твојом!

Не допусти да с гроба Твог отпузимо

на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,

закопане с ровцима и кромпирима,

путниче који си босим ногама доспео

тамо докле се не допире ни крилима?

4.

Лађо с које се види Јерусалим!

Путе којим се враћа блудни син,

ратник из рата,

с робије робијаш!

Чашо вина,

хлебе,

свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,

које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш

од звона и клепала који траже спаса!

Kад ћеш нас чути, ако нас не чујеш

данас, кад немамо ни језика, ни гласа?

   извор: eparhija-zicka.rs