Translate

28. новембар 2014.

БОЖИЋНИ ПОСТ

   Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
   Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.
   Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
   Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
Преподобни Ефросин, кувар

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

   Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.


   Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".

   Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".

   Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".

   Свети Фотије патријарх Цариградски каже:

"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!


www.spc.rs

27. новембар 2014.

СВЕДОЧИМ САМО...


Изложба у Музеју Српске Православне Цркве поводом петогодишњице упокојења Патријарха српског Павла свечано отворена 27. новембра 2014. године

иди на везу: КАТАЛОГ ИЗЛОЖБЕ
                                          

   Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве поверио је свом Музеју да у изложбеном простору организује изложбу посвећену животу и раду патријарха Павла, која ће од данас, на радост свих, бити до средине јануара лета Господњег 2015. у музејском простору;  изложба се може погледати сваки дан (понедељак-петак) од 9 до 16 часова.
   „Пре пет година, 15. новембра 2009. године, упокојио се у Господу, патријарх српски Павле, преставио се из овоземаљског живота у вечни живот, у Царство Божје. Преселио се Господу Христу, коме је васцелог живота служио живећи по Његовим светим заповестима. Такође, служио је народу Божјем, Цркви Божјој, даривајући себе свима, као и све што је поседовао. Верујући народ, свих ових минулих пет година, тако га је доживљавао и поштовао. Његово гробно место у манастиру Раковици свакодневно походе многи, а у светим храмовима и параклисима слика се његов лик, често са ореолом,” пише у каталогу поводом изложбе о блаженопочившем патријарху Павлу, данас, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.
                        
   Сведочим само... наслов је изложбе, и овим речима је све исказано: и прошло и садашње и будуће време, и овом изложбом као одговарамо поново на постављена питања: ко смо, шта смо, доакле смо, куда идемо... Музеј Српске Православне Цркве сведочи и овом изложбом о нама, о времену нашем, сведочењем о блаженоупокојеном патријарху Павлу.
   „Скромно и подвижнички живећи, Христа је сведочио, истину бранио, а образ Цркве и народа чувао. Изложба у Музеју СПЦ Сведочим, само... најбоље то показује. Нама свима за НАУК!“ - сведочи нам Патријарх српски Иринеј.
                                      
                  
   Како је блажене нам успомене патријарх Павле живео, тако и изложба показује пажљиво изабраним одеждама, предметима које је свакодневно употребљавао, даровима које је добијао од других црквених великодостојника до икона које су му разни званичници приликом посета и разговора поклањали.
   Од самог уласка у Музеј, пролазећи покрај копија икона Светога Саве и Преподобног Симеона Мироточивог, до уласка у предворје Музеја, гледајући фотографије из живота блажене успомене нам патријарха Павла, враћамо се у време патријарха Павла које је и наше време.
   Поздравно слово произнео је управник Музеја Српске Православне Цркве г. Владимир Радовановић који је заблагодарио Патриајрху српском Иринеју и Светом Архијерејском Синоду као и свима који су допринели да се ова изложба одржи.
                     
   Изложбену поставку Сведочим само отворио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј, који је, између осталог, рекао:
   „Блаженоупокојени патријарх Павле је био Богом дарована личност за време у којем је живео“, мислећи на тешко време за нашу Цркву и наш народ деведесетих година прошлог века, и наставио: “Живео је живот најобичнијег човека, служио се стварима којима се служе обични људи, о чему говоре и предмети са ове изложбе.“ Код блажене успомене патријарха Павла све је било обично, сем његове духовне мисли, стваралаштва и служења Господу. Пастир мудри, у бризи за своју паству, био је „редак човек једног века“, истакао је Патријарх Иринеј.
                    
   Срећа је наша што смо били савременици његови, као што је срећа што сведочанства о Косову и Метохији, о Србији, о нама, о другима, буду забележена на страницама књига које је издала Издавачка фондација Српске Православне Цркве, изложених у музејским витринама.
   Родно место Кућанци, детињство, младост, монаштво, владичанско доба ... све до трона патријарха српског, можемо видети на фотографијама из личне оставине блаженопочившег патријарха Павла.
   Изложене су одежде у којима је блаженопочивши патријарх Павле најчешће служио, молитве Господу узносио, као и једна златовезом украшена коју су му даривале сестре из нашег православног манастира у Индијани за време његовог боравка у Америци.
  Музејским ходником пролазимо кроз времеплов. Само је део оставине овде изложен, али по свему препознајемо да је реч о посебном молитвенику пред Господом, свецу који је ходао међу нама, учио нас, саветовао, опомињао, упозораво све време да будемо бољи и да се трудимо сваки дан да чинимо добра и милосрдна дела.
   Све је овде посебно на овој репрезетативној изложбу у Музеју Српске Православне Цркве достојном свих музеја овога света, али је посебна соба патријарха Павла, како је можемо овом приликом назвати: то је само једна од изложбених просторија, али у овој станује данас патријарх Павле, како га верни народ зове и доживљава, као живога међу нама. Када уђе, човек ће међу листовима исписаним његовим рукописом, на портретима са његовим ликом које су радили други, међу његовим стварима, препознати дух блаженопочившег патријарха Павла и стопити се са њим.
                        
   Све је ту: машина за шивење са прибором, поред машине онај кофер у којем је скромно носио најпотребније ствари, кофер који препознајемо, ту су ципеле и предмети које је користио за поправку обуће, других предмета... и ту је писаћи сто са скромном столицом преко чијег наслона је пребачен једноставан црни штрикани прслук,  на столу машина за писање, перница скромна и једноставна са оловкама... Све говори да је блаженопочивши патријарх Павле ту, и изгледа да ће се сваки час вратити у своју собу да заврши започета посла.
   „Најзад, као у свакој прилици, и у овој бих морао да поновим једно те исто: будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.
                                     
   Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека, коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе великомученички народ наш. Ниједна служба њему не може бити само повремена или успутна, већ заветовање да она мора бити непрестана, предана, Богу приступачна” -  речи су блаженопочившег патријарха Павла којих се сећамо из књиге Сведочим само, објављене 1996. године (издавач: Универзитетска библиотека Приштина)
   Изложби су присуствовали: уважена господа Архијереји: шабачки Лаврентије, будимљанско-никшићки Јоаникије, врањски Пахомије, славонски Јован, топлички Арсеније, уз многобројно свештенство и монаштво наше Цркве, секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, директор Архива СПЦ г. Радован Пилиповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником г. Братиславом Петковићем, представници Војске Србије, представници Српске академије наука и уметности, јавне и угледне личности српске културе. Римокатоличку Цркву су представљали  Надбискуп Орландо Антонини, нунције, са својим секретаром. Прво београдско певачко друштво са диригентом Светланом Вилић извело је неколико композиција духовних композиција.
   Изложбену поставку, коју је припремио Музеј Српске Православне Цркве са управником Владимиром Радовановићем и сарадницима, помогло је Министарство културе Републике Србије.

www.spc.rs

ДУХОВНИЦИ Епископ ваљевски Г. Милутин


25. новембар 2014.

Свети Јован Златоусти

   У име Оца и Сина и Светога Духа.

   Сваки Светитељ кога Црква прославља има нешто специфично и непоновљиво јер је и свака људска личност јединствена. Неким од Светитељâ Црква је због посебног доприноса који су дали доделила и посебан епитет. Тако имамо неколико Богословâ, Великих, Мелодâ... И само једног кога зовемо Златоуст – Светог Јована, патријарха цариградског, кога данас славимо.
   Светог Јована Црква је назвала Златоустим због изузетног беседничког дара и чињенице да је протумачио цело Свето Писмо као нико пре и нико после њега. Када читамо његове беседе и тумачења не можемо се отети утиску да је свака реченица дубоко надахнута Духом Светим. Једино је тако могуће објаснити решења која је он налазио за тешко разумљиве ствари или, пак, за места Светог Писма која нам споља делују контрадикторно. Златоусти је то тако лепо објаснио да су се сви каснији тумачи ослањали на њега. Можемо слободно рећи: ако би се којим случајем десило да нам је од тумачења Светог Писма до дана данашњег остало само оно што је Златоусти написао, било би сасвим довољно да имамо комплетан увид.
   У црквеном предању је остала повест да је Златоусти био лично од Апостола Павла вођен приликом тумачења Светог Писма. И као што Апостол Павле није био међу сведоцима Христовог овоземаљског живота, али је откривењски лично од Христа био научен (Гал 1, 12) и због тога назван „устима Христовим“, тако и Златоусти није живео у времену и у близини Павловој, али је лично од Павла благодаћу Божијом добио помоћ приликом разумевања Светог Писма, и био назван „устима Павловим“.
   Што се дара беседништва тиче, никада није било таквог беседника у Цркви. Колико год да је трајала његова беседа, народ ју је помно слушао. Није ту само реч о красноречивости – његова реч је имала посебну силу да сеже до највећих дубина бића и да попут сечива отклања све оно што је нечисто. Те беседе су  имале енергију да верни народ покрећу на духовни живот, да га поправљају и надахњују на путу ка Христу.
   У својим беседама Златоусти није штедео оне који су били противници Цркве. Тако је стекао доста непријатеља, а међу њима и саму царицу, на чију је наредбу и прогнан. Но управо је у прогонству просијао, изговоривши чувену реченицу која је врхунац његовог духовног стваралаштва: „Слава Богу за све!“. Јован је на тај начин показао како се треба односити према сваком искушењу: тако што ћемо дати славу Богу. И Господ коме је он дао славу је брзо и Сам узвеличао свога незаборавног слугу – недуго после Златоустове смрти прославили су га не само верни народ, пријатељи и Црква уопште, већ су и потомци његових непријатеља морали да клекну пред његовим моштима и да замоле за опроштај греха својих предака.
 
Ми  се  сећамо  овог  Светитеља  не  само  данас,  већ  сваке  свете  Литургије, будући да служимо литургијску форму коју је управо Свети Јован Златоусти уобличио од литургије Светог Василија Великог. Приликом Проскомидије, када издвајамо честице за различите чинове светих, посебну честицу издвајамо за овог Светитеља, што говори о части коју му Црква признаје. Јовановом личношћу је посебно био очаран наш Ава Јустин Ћелијски, који је написао дванаест томова Житија Светих, али је међу свим тим Светитељима срцем највише био везан управо за Златоуста. Помолимо се Светом Јовану Златоустом, да се његовим молитвама и ми просветимо умом и срцем, те да свагда, и у добру и у злу, можемо рећи: „Слава Богу за све!“, амин.

презвитер Оливер Суботић, Празничне беседе, Бернар, 2014.

ЈЕДНОСТАВНОСТ ЉУБАВИ

   Апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“.
   Један од мудрих палестинских стараца, Ава Доротеј својим ученицима је све то додатно и нацртао на песку: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу“.
                       
   У ових неколико редова садржано је све неопходно знање о Богу, о човеку и о Цркви. Огроман шум информација и формирање неке врсте метајезика који је прогутао садржаје које покушавамо да пренесемо једни другима све је претворио само у стил, начин комуникације који нас одређује. Покушаји да проговоримо о оном за нас најважнијем, завршавају на површини. И Црква је у шуму метајезика изгубила свој језик, али то је, парадоксално, можда и добро. Тешко да сад може да има сувисле комуникације хришћана са светом, осим – љубављу. То је незгодно, оптерећује и суочава нас са нашим слабостима и кукавичлуком, али је у много чему и олакшавајуће.
   Љубав наравно није исто што и сентиментализам.

„Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је делимично“, каже даље апостол у Химни љубави.
                        
   Све ће престати само неће љубав, пошто је Бог Љубав. Једина данас сувисла комуникација Цркве са светом, хришћана између себе и са другима је – љубав. Никада то није било тако огољени и очигледно. Свету не треба ни наша памет, ни наш морал – он вапи за љубављу. Чак и кад изгледа да не вапи – он без љубави умире. Сви покушаји да на црквене теме комуницирамо са светом нестају у шуму разгласа светског мега-гига-тера тржног центра.
   Мисионарење, покушај ширења важних црквених порука постаје у најбољем случају само уклапање на место које нам је унапред одређено. Ако се кавалификујемо. Ако умемо да имитирамо језик света, метајезик. Да не бисмо упали у неко сентиментално, телеће стање разнежености самима собом као бићима љубави и тиме наравно дебело промашили, љубав у нама самима и међу собом морамо редовно обнављати. У тој редовности и упорности је наш подвиг. Наравно и у радикалности и максимализму, а не у задовољавању осредњим резултатима типа : „Можда не волим али макар волуцкам“. Ако за почетак погледамо на проблем љубави сасвим практично, најбоље је да пођемо од самог центра. Поново: Бог је Љубав.
   Понекад препознамо да смо близу Богу, понекад како се од њега удаљавамо. Али поуздано смо Богу близу кад се хранимо Њиме, кад га уносимо у себе, кад се причешћујемо. Окупљање око путира са Христовом крвљу и телом је језгро, језгра Цркве. Сви се причешћујемо истом кашичицом, као деца. Као браћа и сестре који још увек нису научили да се удаљују једни од других. Зато је тужно кад се неко плаши причешћа из заједничке кашичице. Он је већ удаљен и треба га љубављу охрабрити да се врати.
   Мало је тужнијег од тога да храни живота приступа тек неколицина људи окупљених на Литургији. А остали само посматрају. Кад вечерамо, а неко нас гладан гледа осећамо се непријатно. Сигурно се не осећамо као чврста заједница љубави, породица, браћа и сестре, деца заједничког Оца.
                        
   А кад се хранимо самим Животом а неко нас гледа – какав је осећај? И какав је осећај оних који се не причешћују. Склоност добровољном умирању? Да ли то може бити утешно? – Тешко да може. Споља гледано скоро хорор – живи и нека врста зомбија.
   Литургија је основ обнављања љубави у нама и међу нама. Има онај тренутак у Литургији кад ђакон узвикне: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“ ( Оца и Сина и Светога Духа). Они који понекад присуствују Архијерејској литургији са више свештеника и ђакона, могу кроз отворене царске двери да виде свештенике у олтару како се макар символично целивају, а ако је више ђакона виде и ђаконе како се пријатељски љубе испред двери. Некада су се сви у цркви у овом тренутку љубили са онима лево и десно од себе. Временом је ту било много комешања, и разног циркуса па се одустало од тога.
   Пошто је обичајно углавном сад црква подељена на лево од улаза – жене и десно од улаза – мушкарце, приликом размене пољубаца не би нужно долазило до саблазни, ако би саблазни уопште било и да су сви измешани. Мало правог живота уместо крутог формализма било би драгоцено за следећи круг љубави око путира.
   Промену садашње праксе и увођење некадашње треба да охрабре свештеници, или, са благословом свештеника, ђакони који су већ ту испред народа и позивају на целивање.
   И сам улазак у цркву, долазак на Литургију, било би прородно да изгледа као окупљање родбине на свечаној вечери а не као окупљање за сахрану. Ту такође треба да охрабримо једни друге.
                                  
   Тихи жамор пре пре почетка Литургије, пре „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“, не може да шкоди. Да заиста људи погледају једни друге, распитају се о здрављу о новостима. Шапатом, тихо, свечано, али тешко да укочени и суздржани, дистанцирани успостављамо добру подлогу за заједничку молитву Богу, за призивање Љубави.
   Наравно, све ово не значи да су инсистирање на личном доживљају и психологизовање Литургије пут ка обнављању и снажењу љубави. Не. Просто треба вратити реалне околности заједнице љубави, изаћи из ропства крутој форми.
   Излазак из цркве и даље бављење једних о другима. То је оно што се дешава у мало којој цркви. И то је недопустиво. То би морало поново да постане обавезна пракса у свакој цркви. Агапе - трпеза љубави у некој форми. Да ли заиста заједнички ручак тамо где могућности дозвољавају, да ли само јутарња кафа и ракија, неки залогај, символично. У сваком случају још времена да се упознамо са животним проблемима и радостима ближњих. Да нам не остану апстракција људи који би требало да су нам најближи, заједно са којима смо се из једне чаше једном кашицом хранили Тајном.

 Ђакон Ненад Илић
Извор: православие.ру

24. новембар 2014.

Никола II Петровић Његош, ОНАМО, 'НАМО!

                                     

Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски



 Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети Стефан Дечански - борац против јереси


Стефан Урош III Дечански, Манастир Дечани, око 1350.
                                       
   Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао.
   Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

www.spc.rs

Љубомир Симовић, ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ

Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се,
кажу нам слободно отворите прозоре, врата,
увуците конац у иглу, укључите мотор,
умочите четку у боју, наложите ватру,
посолите месо, узмите дете у крило!

Кажу нам будите потпуно спокојни,
чуде нам се забога плашите,
кажу нам да то нипокоју цену,
кажу да то неће, да не сме, да не може бити!

Кажу нама,
који знамо
да је већ било.


Надежда Петровић, Стари шедрван у Призрену, 1913.

22. новембар 2014.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља 24. по Духовдану, 8.12.2013.


Чудотворна икона Пресвете Богородице БРЗОПОМОЋНИЦА

   Историја иконе је повезана са једним Атонским манастиром - Дохијаром, у коме се први пут пројавила благодатна сила те чудотворне иконе. Претпоставља се да је икона била насликана у 10. веку у време оснивача Дохијарске обитељи Преподобног Неофита. Средином 17. века она се налазила изнад спољашњег зида, испод једног од улаза у манастирску трпезарију. Туда су често пролазили монаси, а најчешће је поред иконе послом пролазио трпезар, носећи увече запаљени луч из кога се уздизао густ дим. Једном тако, пролазећи поред иконе, трпезар Нил зачу с ње глас: "Убудуће ми се не приближавај са запаљеним лучем и не чађави Моју икону." Монах се најпре уплашио, а затим је, мислећи да је те речи изговорио неко од браће, ускоро заборавио на тај случај, и наставио да пролази поред иконе са запаљеним лучем. После извесног времена, када је Нил поново пролазио увече поред иконе, зачуо се исти онај глас:"Монаше, недостојни тог имена! Хоћеш ли и даље тако безбрижно и бестидно да чађавиш Моју икону?! Након тих речи Нил је изгубио вид. Тренутно се покајавши, онах је пао пред иконом на колена, и сву ноћ је, до доласка браће, молио Пресвету Деву за опроштај. Када су монаси сазнали за чудо, у страху су припали чудотоворној икони. Запалили су пред њом неугасиво кандило, а новом трпезару су заповедили да свако вече пали тамјан и кади испред иконе.
Празник у част иконе Мајке Божије "Брзопомоћнице" слави се 9/22. новембра
   Нил је у нади у велико милосрђе Мајке Божије остао поред иконе и одлучио да се не миче од ње, док не добије исцељење. И његова усрдна молитва је  ускоро била услишена. После извесног времена, клечећи испред иконе, он опет зачу познат глас: "Ниле! Услишена је твоја молитва, опроштено ти је и поново се враћа вид твојим очима. Када добијеш ову милост од Мене, реци браћи да сам ја њихов покров, старање и заштита њихове обитељи, посвећене арханђелима. Нека се и они и сви православни хришћани обраћају Мени у невољи и ја нећу никога оставити; свима који са побожношћу Мени прибегавају бићу заштита, и све њихове молитве ће испунити Син и Бог Мој ради Мог посредовања пред Њим, тако да ће се од сада ова Моја икона звати Брзопомоћница, зато што ће свима онима који притичу к Њој указати милост и брзо испуњење молби". Глас о Ниловом виђењу проширио се по свим манастирима на Атону. Чудотворној икони почеи су да долазе монаси из других манастира, да би захвалили Мајци Божјој за њену бригу о Светој Гори. После овог догађаја било је устаовљено нарочито и стално поштовање прослављене иконе. Пролаз у трпезарију са стране где се налазила икона био је затворен, а место око чудотворне иконе је долично ограђено. Са десне стране од иконе у трпезарији је био саграђен храм у част иконе Брзопомоћнице. По одлуци браће међу њима се бирао један јеромонах да би "не одвајајући се од иконе, служио ујутру и увече молитвена певања, и бринуо се о кандилу".
   И до данас уторком и четвртком, сва манастирска браћа, после вечерњег богослужења се окупљају у трпезарији, крај чудотворне иконе и поју умилитељни канон Мајци Божијој.
   Копије ове чудотворнеиконе налазе се у многим православним храмовима и многе од ових копија и до сада источавају благодатну силу онима који им прибегавају са вером и скрушеним срцем.

Акатисти Пресветој Богородици, Образ светачки, Београд, 2011.

                          

21. новембар 2014.

Јастуче Светог Нектарија




"Јастуче Светог Нектарија“ својеврстан је наставак филма „Бог има задњу реч“ у којем смо чули сведочанства лекара о чудесним исцелењима пацијената, које је, савремена медицина, немоћна да их исцели, прогласила неизлечивим. У овом документарцу реч дајемо пацијентима, а они, услед тешке и неизлечиве болести, завапише Богу за помоћ. Чујмо, дакле, из прве руке, како и на који начин их се Господ дотакао.


Свети Нектарије Егински


У храму Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима(Чачак) сваког петка у 18 часова служи се акатист Светом Нектарију Егинском, а на сам дан празника овог нововековног светитеља, 22. новембра у суботу, литургија ће се служити у 8 часова.

Свети Нектарије Егински је рођен 1846. години у Тракији у сиромашној породици. Био је пети од шесторо деце. Након основне школе, преселио се у Цариград. 1866. године прешао је у град Хиос, где је радио као учитељ. Након десет година службе се замомонашио и узео име Лазар. 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини. 1886. године је рукоположен у чин свештеника. Исте године, примио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. 1889. године, изабран је за митрополита Пентапољског. 1892. године Нектарије је примио службу проповедника у Грчкој, а у периоду 1894-1908. водио је теолошку школу у Атини. Након одласка у пензију, живео је у Тројичком манастиру у Егини, по којој се и назива Егински.

Упокојио се је у Атини, 8. новембра 1920. године, од рака простате. Канонизован је 1961. године од стране Цариградске патријаршије пре пола века, али данас се сматра једним од најпоштованијих светитеља у православном свету.

Светом Нектарију Егинском (1846-1920) приписује се преко 2000 чуда, па је јасно зашто га у појединим студијама називају „земаљски анћео – небески човек“. По православном веровању, исцељење уз Светог Нектарија нашли су оболели од рака, парализе, Паркрисонове и болести нерава, бубрега, очију, па није чудно што су га многе здравствене установе, а пре свих Институт за онкологију и радиологију Србије, узели за свога заштитника.

Манастир Свете Тројице, који је овај светац основао у Егини, посећују поклоници из целог света, а већина њих не крије да је нашла исцељење над његовим моштима, које су по упокојењу 20 година остале целе, испуштајући свето миро. Наши суграђани имају прилику да осете благодат Светог Нектарија, кроз свето његово свето уље и молитву која му се приноси сваког петка у 18 часова у храму Светог цара Константина и царице Јелене.
Храм Светог Цара Константина и Јелене у Чачку је подигнут највероватније пре 1790. године јер од тада датира антиминс на ком се служи света литургија, а који и данас постоји у храму, што значи да је храм првобитна брвнара подигнута у време Вожда Карађорћа који је лично дао 10 златних дуката да се храм сагради. Првобитни храм брвнара је кроз наредних 100 година претрпела оштећења од великих снегова који су утицали да конструкција крова на крају попусти. На њеном месту 1925. године подигнут је данашњи храм који је освештао Његово Преосвештенство Епископ Жички Николај Велимировић (Свети Николај касније) том приликом је и донео мошти Свете Великомученице Марине, у народу познате као Огњена Марија, које се и даље налазе у храму. У току је обнова храма, која је започета у августу ове године.

20. новембар 2014.

Свети владика Николај, Беседа о томе како Христос оживе грехом умртвљене

21/8. новембар
   
И нас који бисмо мртви од грехова оживе с Христом
(Еф. 2, 5)

   Бог  прво Христа оживе, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно, као човеком, Бог васкрсе и нас, који пре бејасмо мртви од грехова, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небесним, изнад целокупног света бестелесних духова. Није се, браћо, Бог јавио на земљи због неке обичне и малене ствари, него због једне сасвим необичне и велике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави, благодет њгове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти, славу место срама, приближеност Богу место удаљености, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих - вечно царовање са Христом на небесима.
   О Господе, хвала Ти, о Господе, слава Ти, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Расуђивање
 
   Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи - муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил - огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил - славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил - благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил - узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

Свети Николај Жички, Охридски пролог, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.


Преподобни Јустин Ћелијски, ПОСТАНАК ДУХОВНОГ СВЕТА


   Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва ду­ховна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића на­звана анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе не­го дужности, и значи: гласник, весник.[1] У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2] Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима.

                         
   Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3] што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4] Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5] Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара зве­зде[6] и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8] Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота.

                                    
    У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ; [9] анђео Го­сподњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије; [10] пророк Исаија види шестокрилне се­рафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се; [11] пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени; [12] пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа; [13] пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју. [14] На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

   Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу, [15] и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света. [16] Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца .[17] Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства. [18] Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача. [19] У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га. [20] Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева. [21] Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22] При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23] Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24] анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25] анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26] анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27] анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28] Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29] Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.
   Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30] Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31] То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческий исповесть его предъ ангелы Божиими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божиими.[32] Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33] Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34] Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресение бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божии на небеси суть.[35] Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36] Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу.
   Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37] Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38] У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39] Они су увек на служби Богу,[40] и Црква их је препуна.[41] Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42]
   Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чу­вала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих.
                        
2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43] следствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44] Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Вла­сти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45]

   Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46] и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47] што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духо­ва, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48] А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49]
                               
                                           
3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50] „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51] Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52] Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53]
   О духовности природе анђела Свето Откривење гово­ри и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54] тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετα­σχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55] Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мо­ра разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56] Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестеле­сна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57]
   Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58] што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (цирцумсцрипти лоцо).[59] Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60]
   С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61] али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по при­роди мора имати и крај.[62]
                         
   Анђели су савршенији од људи[63] и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64] Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Бо­гом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредно­сти и чину.“[65] Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66] Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67] Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68] Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстии Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхождению обожаеми.“[69] Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70]
   Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71] Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72] Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по ме­ри природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73] Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74] коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75] Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју исти­не сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76] Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77] Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство.
   Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршен­ство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78] да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79] не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80] па не знају ни помисли срца људских.[81] Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82] Бог и у њима налази извесне недостаткею[83] Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84] Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85] Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86] Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87]

4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93]
   Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95]
Манастир Вазнесење

                                                        
5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствия, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97] Херувиме,[98] Силе,[99] Арханђеле[100] и Анђеле.[101]
   Исповедајући ову богооткривену истину о подели и ра­злици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (иεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102] То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103].

„Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλ­ήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и зна­ње нижима“.[104]

Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на В Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105] по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106]  

6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107] Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Сера­фиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержи­тель, иже бе, и сый и грядый.[109] Пророк Данило види где Ветхий деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110] Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112] Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113]

Напомене:

[1] ср. Ориген, Цонтра Целс. В, 4; св. Иларије, Де Тринит. В, 22; блаж. Авгу­стин, Серм. 1 ин Псалм. 103, н. 15.

[2] Мал. 2, 7; 3, 1; Мт. 11, 10; Мк. 1, 2; Лк. 7, 27; 9, 52; 2 Дневн. 36, 15; Апеј 1, 13; Апок. 1, 20; 2, 1. 8. 12. 18; 3, 1. 7. 14.

[3] 1 Мојс. 3, 24.

[4] 1 Мојс. 19, 1. 15.

[5] 1 Мојс. 28, 12-13.

[6] Јов. 38, 7.

[7] Јов. 1, 6; 2, 1.

[8] Јов. 4, 18.

[9] 2 Цар. 24, 16-17.

[10] 4 Цар. 1, 3 и 15.

[11] Ис. 6, 27.

[12] Језек. 10, 1-22.

[13] Дан. 8, 16; 9, 21.

[14] Захар. 1, 9-19; 2, 3; 3, 36; 4, 1-5.

[15] Лк. 1, 11-20.

[16] Лк. 1, 26-38.

www.spc.rs


19. новембар 2014.

АНДРИЋ, ТЕСЛА И СРПСКЕ ПЕСМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Поводом 100 година од почетка Првог светског рата

Примери Николе Тесле и Иве Андрића сведоче о времену када је родољубље било темељ идентитета елите српског народа.

   У августу 2014. обележавамо 100 година од српске победе у Церској бици (15–24. август 1914) у којој је сломљена прва аустроугарска офанзива на Србију а непријатељ приморан да се у нереду повлачи преко Дрине и Саве. У августовским борбама погинуло је 260 српских официра и 16.500 подофицира и војника.
   Присетимо се да је аустроугарски агресор током ове кампање убијао и мучио све што је стигао: децу, жене, мушкарце, старце. Током прве аустроугарске офанзиве на Србију (12–24. август 1914) зверски је убијено између 3.500 и 4.000 српских цивила.
   У част српске победе на Церу, српски композитор и диригент Станислав Бинички (1872–1942) компоновао је војни марш На Дрину или Марш на Дрину. Композицију је посветио пуковнику Миливоју Стојановићу (1873–1914), команданту Другог гвозденог пука који се у Церској бици на Текеришу борио против агресора. Пуковник Стојановић је 21. новембра 1914. погинуо у Колубарској бици (16. новембар – 15. децембар 1914).

                        
                               
   Велики српски књижевник и југословенски дипломата Иво Андрић (1892–1975) добио је Нобелову награду за књижевност 1961. за роман На Дрини ћуприја. Иако је Марш на Дрину у социјалистичкој Југославији до тада сматран српском националистичком песмом, Иво Андрић је на доделу Нобелове награде у Стокхолму (Шведска) понео предратну сингл плочу с композицијом На Дрину која је пуштена током уручивања награде. Тиме је отворен пут да се педесетогодишњица Церске битке достојанствено обележи у социјалистичкој Југославији.
   Марш на Дрину и српске победе у Првом светском рату потом су поново дошли у жижу југословенске јавности. Поводом 50 година од Церске битке снимљен је 1964. изузетно гледан и веома популаран играни филм Марш на Дрину у режији Жике Митровића. Филм је, наравно, славио победу српског оружја над аустроугарским агресором.
   Композиција Марш на Дрину је истим поводом 1964. добила и текст који је написао српски новинар и песник Милоје Поповић:

У бој крените јунаци сви

Крен’те и не жал’те живот свој

Цер да чује твој, Цер да види бој

А река Дрина, славу, храброст

И јуначку руку српског сина.

Пој, пој, Дрино водо хладна ти

Памти, причај кад су падали

Памти храбри строј који је

Пун огња, силе, снаге, протерао

Туђина са реке наше драге.

Пој, пој, Дрино, причај роду ми

Како смо се храбро борили

Певао је строј, војев’о се бој

Крај хладне воде

Крв је текла

Крв се лила

Дрином због слободе.


   Још један великан везао је свој живот за родољубиву песму Првог светског рата – српски научник и проналазач Никола Тесла (1856–1943). Реч је о песми Тамо далеко.

                                     
   За разлику од песме Марш на Дрину чији су аутор композиције и аутор стихова неспорно познати, на песму Тамо далеко полагало је право више српских аутора. Песма је настала 1916. током изгнанства српске војске на Крфу а постојало је више верзија стихова за истоветну мелодију. Према истраживању Ранка Јаковљевића, највероватнији аутор ове песме је српски композитор Ђорђе Маринковић из околине Кладова који се са српском војском преко Албаније повукао на Крф. Маринковић је 1922. у Француској заштитио ауторска права за песму Тамо далеко. Поред Маринковића, као аутори песме Тамо далеко важили су у јавности и капелан Дринске дивизије Милан Бузин, затим лекар Шумадијске дивизије Димитрије Марић и неготински учитељ Михаило Заставниковић.
   Иако је утврђивање ауторства песме Тамо далеко од изузетног значаја, још важнија је емоција коју је ова песма носила на Крфу али и после изгнанства на Крфу – у ослобођеној земљи. Песма Тамо далеко једна је од најродољубивијих и најпотреснијих песама коју је певао српски народ у славу своје слободе:

Тамо далеко, далеко од мора,

тамо је село моје,

тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвећу нема крај,

тамо су најдражи моји,

тамо је мој завичај.

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,

тамо је радост моја,

тамо је Београд.

Тамо где душман све руши и обара,

Тамо су моји двори,

тамо је Колубара.

Тамо далеко, где сунце већ не сија,

тамо је љубав моја,

тамо је Шумадија.

Тамо где хладна протиче Морава,

тамо ми икона оста,

тамо је моја слава.

Тамо у брда Ђетине где је пут,

тамо ми суза мајке,

прелива сваки скут.

Тамо где Тимок

поздравља Вељков-град,

тамо ми спалише цркву,

у којој се венчах млад.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,

тамо ми љубав оста,

тамо је мој родни крај.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,

тамо је српској војсци,

једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,

тамо су живот дали,

заједно отац и син.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,

али сам клицао увек,

живела Србија!



                                    
                         
   Никола Тесла је био познат као љубитељ српске родољубиве поезије и народних гусларских песама. Сведочења гуслара Петра Перуновића говоре о томе да је Тесла плакао док је слушао родољубиве стихове. Последња жеља највећег српског проналазача Николе Тесла била је да му се после смрти у част изведе композиција Тамо далеко. Амерички документарни снимак из јануара 1943. приказује почасну поворку у Њујорку, док Теслин посмртни ковчег покривен југословенском и америчком заставом прати америчка војска. Остао је сачуван и аутентичан музички запис композиције Тамо далеко коју је Тесли у част 10. јануара 1943. у Њујорку извео хрватски виолиниста југословенске оријентације маестро Златко Балоковић (1895–1965).   
   Примери Николе Тесле и Иве Андрића сведоче о времену када је родољубље било темељ идентитета елите српског народа. Данас је, сведоци смо, стигло неко друго време када о родољубљу има све мање речи. Али на кога се треба угледати? На оне који заувек живе или на оне које ћемо брзо заборавити? Наравно – на оне који заувек живе.

др Александар Раковић, "ПРАВОСЛАВЉЕ", бр.1139, 1.9.2014.