Translate

30. март 2018.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ СПАСИТИ СЕ САМО ДОБРИМ ДЕЛИМА?

   У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд.

У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије

Из наредног, васкршњег, броја Православља издавајамо и пажњи читалаца препоручујемо разговор са Преосвећеним Епископом западноамеричким г. Максимом
   „Севастијан прес“, издавачка кућа Епархије западноамеричке која носи име по мисионару православног хришћанства у Северној Америци - Светом Севастијану Дабовићу, обогатила је хришћанску литературу преводима значајних дела српских богослова на енглески, али и богословских дела написаних на другим језицима у преводу на српски језик.

29. март 2018.

Δοξαστικό Αίνων της Μ. Δευτέρας

[Μεγάλη Δευτέρα]
Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - «Κύριε, ερχόμενος προς το πάθος...», Δοξαστικό των Αίνων  του Όρθρου της Μεγαλης Δευτέρας, μέλος Πέτρου Λαμπαδαρίου, Ήχος πλάγιος του α'

Епископ Игнатије (Мидић), Учествујући у Литургији исповедамо праву Веру

Сусрет владике Г. Игнатија, уз благослов и учешће домаћина, епископа шумадијског Г. Јована, са верницима у Тополи, почео је указивањем да свако састајање, од почетка хришћанске историје, подразумева разговор о нади и вери по обећању Господа нашега Исуса Христа. У уводу је речено да је хришћанство пре свега Црква, сабрање, да се наша вера не може поистоветити са испуњавањем моралних норми и да нико не може сам, ван заједнице, да верује. Уз навођење примера из Светог писама и Предања о Цркви као јединственој Тајни спасења у заједници с Богом, наглашене су странпутице у које нас уводи утицај протестантске и римокатоличке теологије. У центру разматрања епископа Г. Игнатија нашли су се онтолошки аспекти Литургије у којој се сједињујемо с Богом. Тај део преносимо према магнетофонском запису
Манастир Вазнесење

28. март 2018.

Orthodox Georgia

Грузија

ГОСПОД ДАЈЕ МОЛИТВУ ПОСЛУШНИМА

Током недавног путовања у Грузију новинари сајта „Манастирски весник“ посетили су један од најстаријих манастира – манастир преподобног Шио Мгвимског, где су се срели са настојатељем овог манастира, игуманом Савом (Джишкариани). На почетку беседе, отац Сава је испричао о историји обитељи.
   Манастир је у 6.веку, основао преподобни Шио, један од тринаесторице сиријских отаца. Он је дошао из Сирије заједно са својим учитељем, преподобним Јованом Зедазнијским, како би у Иверији проповедао Слово Божије.

27. март 2018.

ДАНАС ЈЕ РОДИТЕЉСТВО ПОДВИГ

   Родитељство је данас подвиг више него икад, који хришћанин, без обзира на околности, мора до краја да изнесе, оценио је  ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије на  предавању у ризници Српске православне цркве у Старом граду у Котору,  у оквиру циклуса предавања током Великог поста .
   Говорећи на тему „О васпитању деце у канонима цркве“ ђакон Павле је подсетио на улогу коју је хришћанство имало у ослобађању човека у сваком смислу. Посебно се осврнуо на изазове васпитања и образовања младих људи данас с обзиром да смо сведоци пада ауторитета у разним областима, а што је посебно видљиво кроз непоштовање старијих и наставника.
   „Управо је и данас актуелна мисао, односно речи апостола Павла „оцеви не раздражујте своју децу, да не би клонула духом“. Ове речи апостола Павла увек су имале своју вредност и за сваку епоху су се могле тумачити на одговарајући начин“, казао је ђакон .
  У данашња време, како наводи, то не значи само да се деци не сме  дозвољавати стална присутност на интернету без икакве контроле, стално гледање телевизије…
Манастир Вазнесење

   „Већ ми на неки начин морамо да контролишемо и њихово образовање у школи. Морамо да видимо што то они уче и на који начин, иако је школство код нас још увек нека врсте институције, што ће у наредним годинама, а посебно у наредним деценијама, све мање бити. И холивудски филмови на неки начин нам показују модел школе на Западу где влада један потпуни хаос, где наставник није никакав ауторитет и где се учи  о хомосексуалним браковима као нечем нормалном, о абортусима,  аутаназији… Све ће то бити предмет учења и наше деце“, казао је Љешковић.
   Подсећајући на правила Василија Великог, која између осталог говоре и о потреби да родитељи организују деци вријеме за учење, када да се моле, играју, истиче значај васпитања „на прави начин уз усађивање правих вредности“.
   „И само такви ће они бити способни да у том образовном систему опстану као хришћани. Јер само кроз тај и такав подвиг родитељства, и ако га схватимо као подвиг те врсте, једино тако можемо да достигнемо Царство небеско“, казао је између осталог ђакон Павле Љешковић.

   Предраг Николић
   извор: www.mitropolija.com
   23. март 2018.

Φθάσαντες πιστοί

   [Μεγάλη Δευτέρα]
Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - «Φθάσαντες πιστοί...», Ιδιόμελο, μέλος Πέτρου Λαμπαδαρίου,  Ήχος πλάγιος του α'
   Στίχ: Αινείτε αυτόν εν τυμπάνω και χορώ· αινείτε αυτόν εν χορδαίς και οργάνω.
Φθάσαντες πιστοί, το σωτήριον Πάθος, Χριστού του Θεού, την άφατον αυτού μακροθυμίαν δοξάσωμεν, όπως τη αυτού ευσπλαχνία, συνεγείρη και  ημάς, νεκρωθέντας τη αμαρτία, ως αγαθός και φιλάνθρωπος.
Манастир Ватопед

Архимандрит Иларион, РАДОСТ ПОДВИГА

26. март 2018.

ПУТЕВИМА СРПСКИХ РАТНИКА

Филм „Стазама српских ратника“ посвећен српским херојима у Првом светском рату снимили су ученици Ужичка гимназије  на студијском путовању у Грчкој.

Пета недеља поста у Манастиру Враћевшници

   Данас, 25. марта 2018. године, у пету недељу поста, сестринство манастира, мештани Враћевшнице, као и верни народ из околине, благословени су канонском посетом свог Епископа.
   Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у капели Светог Николаја Мирликијског у манастиру Враћевшници.
   Саслуживали су: архимандрит Тимотеј (Миливојевић), архијерејски намесник таковски протојереј ставрофор Аранђел Даниловић, протонамесник Драган Ђорем, старешина Храма Свете Тројице у Г. Милановцу, протођакон Александар Грујовић и  ђакон горњемилановачки Александар Ђуричић.
   У надахнутој беседи, након прочитаног одломка из Јеванђеља, Архипастир нас је поучио о љубави којом нас Господ свакодневно обасипа, а за узврат тражи толико мало; да и ми једни другима опраштамо, да се за своје грехе искрено кајемо. Све то је дивно повезано са животом Свете Марије Египћанке, као примером искреног покајања.
   Након Свете Литургије, настојатељица манастира Враћевшнице Ксенија, са својим сестрама, за све присутне припремила је послужење у манастирској трпезарији.

                                                                  протонамесник Божидар Бован
                                                                  извор: eparhija-zicka.rs

25. март 2018.

Σιμωνοπετρίτες - Κύριε των Δυνάμεων

Манастир Симопетра

Χορός Σιμωνοπετριτών Πατέρων - «Κύριε των Δυνάμεων», Ήχος πλαγιος του β' Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς. Στίχ. Αινείτε τον Θεόν εν τοις Αγίοις αυτού, αινείτε αυτόν εν στερεώματι της δυνάμεως αυτού. Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς. Στίχ. Αινείτε αυτόν επί ταις δυναστείας αυτού, αινείτε αυτόν κατά το πλήθος της μεγαλωσύνης αυτού. Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς. Στίχ. Αινείτε αυτόν εν ήχω σάλπιγγος, αινείτε αυτόν εν ψαλτηρίω και κιθάρα. Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς. Στίχ. Αινείτε αυτόν εν τυμπάνω και χορώ, αινείτε αυτόν εν χορδαίς και οργάνω. Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς. Στίχ. Αινείτε αυτόν εν κυμβάλοις ευήχοις, αινείτε αυτόν εν κυμβάλοις αλαλαγμού, Πάσα πνοή αινεσάτω τον Κύριον. Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς. Αινείτε τον Θεόν εν τοις Αγίοις αυτού. Αινείτε αυτόν εν στερεώματι της δυνάμεως αυτού. Κύριε των Δυνάμεων, μεθ' ημών γενού, άλλον γαρ εκτός σου βοηθόν, εν θλίψεσιν ουκ έχομεν, Κύριε των Δυνάμεων, ελέησον ημάς.

СЛУЖЕЊЕ И ГРЕШНИЦИ

   Пета недеља Великог поста

   Христос говори ученицима о томе шта га чека: "судиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће."
   Нама је сад мање више јасно шта је Христос наговестио и знамо шта се после тога десило. Све знамо али и даље се мучимо да поверујемо заиста, потпуно. А ученицима је то што је он причао било вероватно потпуно страно. Размишљали су можда шта значе ти песнички симболи, тумачили без великог образовања, простом рибарском памећу.
   А Христос је само поставио јасне путоказе.
   Иако тешко да су и они ишта разумели, браћа - старији Јаков и млађи Јован долазе Христу да издејствују код њега да буду главни међу апостолима. Да седну један се десне један с леве стране Христа кад он буде у својој пуној слави.
   Браћа симпатично отворено хоће славу, можда и моћ, а све волећи Христа.
   Остали ученици се наљуте кад чују Христов разговор са браћом у којем им објашњава да не иде то баш тако - да он дели почасна места. Само што поред живог Христа не почне рат за Христово наслеђе. "А што ви да будете главни?"...
   Тако српски...
   И онда Јеврејима и нама Србима Христос изговара речи које не треба да се уморимо понављајући: "Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга."
   Још увек нисмо открили моћ и величанственост служења. Трошења својих дарова за друге, трошења које нас испуњава. Док то не научимо, остаћемо само група за међусобно саплитање, на поругу народима.
   А неуспех оних који су изабрали да служе по Христовом узору увек изгледа драматичније него неуспех осталих...
   А у следећој причи коју чујемо ове пете недеље Великог поста, Христос као да нас гледа шта данас радимо. И шаље очигледну поуку. Богати праведник се згража над тим што Христос допушта да општепозната грешница показује своје поштовање према њему. Праведник сумња и у Христове пророчке особине јер морао би да зна каква се то жена мота око њега.
   Ко се све не мота око Христа и кога данас све Срби не желе да виде у Очевом дому како се мотају око Христа. Сумњиви бизнисмени, политичари, лаке женске, криминалци, грешници, слабићи, преваранти, хомосексуалци... Неки од њих су чак и у мантијама! Испрљаће Христа! Народ ће изгубити поштовање према Христу, брину се праведни Срби.
   А Христос нама, који не можемо да прозиремо у душе и кроз време, одговара да се и онима са великим и многим гресима опрашта ако покажу велику љубав. И не тера грешницу од себе.     Даје јој прилику да се плачући каје и да пронађе љубав према Богу, Сину Божијем.
   Свет нека суди, а Господ свакоме од нас даје прилику до последњег часа. А онда ће Он бити за непокајане који не пронађу љубав Страшни Судија управо због тога што није судио него нас је упућивао да пронађемо љубав. И у љубави Бога. Њега.
   А шта ће бити са онима којима је важније да пронађу правду него Њега, не знамо.

  о. Ненад Илић
   www.facebook.com

Лековите поруке митрополита Порфирија

   У овим турбулентним временима, када појединци покушавају да смире страсти - како у књизи митрополит Порфирије каже: „Мржња и нетрпељивост нас не смеју поколебати” - радује ме да постоји „човек дијалога”!

   Прочитао сам веома интересантну књигу под насловом „Загреб и ја се волимо јавно” (одабрани интервјуи и обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија). Издавачи су Беседа и Митрополија загребачко-љубљанска, а уредник књиге је Душан Стокановић. Предговор је написао професор и амбасадор ДаркоТанасковић под интересантним насловом „Лековите поруке распете љубави”.
   У овим турбулентним временима, када појединци покушавају да смире страсти и како у књизи митрополит Порфирије каже: „Мржња и нетрпељивост нас не смеју поколебати”, радује ме да постоји „човек дијалога”!
   Духовник вели: „Морамо сами чинити добро нашем конкретном ближњем да бисмо се добро осећали, да бисмо били радосни. Човеку не треба много. То мало, што је најважније и највише, можемо себи да обезбедимо, а то је љубав према конкретним људима са којима живимо, што стварно зависи само од нас. Већ на самом доласку, охрабрила меје чињеница да долазим у главни град у коме се срећу различите културе. Загрепчани су носиоци урбаног, космополитског духа. Стога сам без двоумљења, већ у приступној беседи, доградио Арсенове стихове и ре као да ћемо се 'Загреб и ја волети јавно’, а не тајно, јер свесрдно желим да наше породице буду најближи пријатељи. У мантији сам увек - и у храму, и на тргу, и на улици. Многи добри људи то поздрављају и нескривено показују благонакло ност.”
   Остала размишљања сами потражите.

   Јован Рукавина, Шабац
   извор: www.spc.rs

24. март 2018.

ПОМИСЛИ

   Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.
   Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?
   Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?
   Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА
   У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:
   „Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)
   Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.
   Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.
   „А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).
   „Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.
   Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.
   Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.
   Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:
   „Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.
   Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).
   „Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.
   Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Ива Бендеља
    извор: www.pravoslavie.ru

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
фото: www.pravoslavie.ru

О АКАТИСТУ БОГОРОДИЦИ

Поводом последовања Акатиста
похвала Одигитрији Пресвете Богородице
у суботу Пете седмице Великог поста

   Реч је о рановизантијској химни, првобитно званој само акатист, коју су каснији Византинци а за њима и други народи византијско-православног богослужбеног и књижевног круга почели нашироко да имитирају, почевши да акатистом називају химнографски жанр, а текст прототип свих тих каснијих акатиста, за разлику од њих, а у складу с темом, Акатист Богородици. Необичношћу облика, садржаја и повести о настанку, овај најстарији и најбољи актист представља многоструку загонетку за испитиваче. Како је традиционални податак да га је саставио цариградски патријарх Сергије у захвалност Богородици за избављење Цариграда од аварско-персијске опсаде (626) тешко прихватљив јер је незамисливо да насложеније песничко дело византијске књижевности буде преко ноћи испевано и увежбано од појаца, од првог модерног проучаваоца византијске химнографије, кардинала Питре, до данас, отворена је дискусија о ауторству ове химне. При томе је приписивана толико различитим ауторима, као што су Роман Мелод (VI век), Георгије Писида (VII век), никомидијски митрополит Георгије Сикелиот (VII-VIII век), цариградски патријарх Герман I (VIII век), Касија (IX век), патријарх Фотије (IX век), а остало се и при традиционалном Серијевом ауторству. Огромна временска амплитуда у датовању Акатиста Богородици умногоме се смањује када се узме у обзир да се као непријатељи хришћанства у њему помињу искључиво поклоници ватре – зороастровци, што нема смисла након експанзије ислама тридесетих година VII века, те да је крајем VIII или почетком IX века већ постојао његов латински превод. Прецизније датовање омогућује уочавање реминисценција на благовештенску беседу Василија Селеукијског (који је деловао у другој половини В века) у садржини Акатиста Богородици, те он није могао настати пре краја V века. Како је пак рефрен Акатиста Богородици „Радујсја, Невјесто неневјеснаја“ исти са рефреном благовештенског кондака Романа Мелода, а први икос метрички идентичан строфама Романове химне о Јосифовом искушењу, врло је наметљива идеја да је највећи мајстор уметности кондака аутор овог ремек-дела те уметности, па многи новији испитивачи од највећег угледа заговарају Романово ауторство Акатиста Богородици. Има и ауторитативних одбацивања те тезе пре свега јер је упадљиво да му се код толико дела уз која се у рукописима неосновано ставља његово име или имају кривотворени акростих с његовим именом нигде (сем у једној схолији из XVI века) не приписује Акатист Богородици.
И поред мале веродостојности традиционалне повести о настанку Акатиста Богородици у њој се налази разрешење још једног проблема овог дела – његове уводне строфе „Возбраној војеводје“. Према синаксарској белешци у Посном триоду (у служби суботе пете седмице Великог поста – када је дан чинопоследовања Акатиста Богородици), ову химну су први пут слушали, стојећи, Цариграђани након избављења од аварско-персијске опсаде града после чега је он добио овај назив. Уводна строфа по свом тону победничко-захвалне песме сасвим одговара том традиционалном податку. Но она је без садржајне и метричке органске везе са остатком текста. Стога се сматра да је том приликом испевана и изведена само та песма захвалности за победу као увод већ постојећој химни Богородици која је тако тада не само добила свој садашњи назив (због стајања верних) него и облик. Стекавши велику популарност, новоспевана песма је потиснула оригиналну уводну строфу Акатиста Богородици и у таквом облику је он ушао у чин јутрења суботе пете седмице Великог поста.
...
Преко раног латинског превода (насталог највероватније у манастиру Санкт Гален у јужној Немачкој), Акатист Богородици је утицао и на химнографију Цркве на Западу; поред Посног триода налази се и у Великом псалтиру, Великом часослову и Молитвослову. Приликом свог свечаног годишњег служења Акатист Богородици се (мимо уводне строфе) чита раздељен осталим деловима јутрења на четири дела, а уводна строфа се пева испред и иза сваке целине. У другим, необавезним приликама, као и други акатисти, чита се изједна након неког редовног богослужења. Осим тога, Акатист Богородици је део монашког правила или како стоји у упутству уз овај акатист неких рукописа: „иноци који се подвизавају певају га када изволе, из љубави према Пресветој Богородици и ради духовног подвига“. Као и неке друге угледне и популарне црквене химне (на пример догматици), Акатист Богородици је ликовно представљен. На српски језик превели су га Лазар Мирковић и Јустин Поповић.

Ненад Ристовић

АКАТИСТ ПРЕСВЕТОЈ ВЛАДИЧИЦИ
НАШОЈ БОГОРОДИЦИ


Чита се у суботу Пете седмице Великог поста

23. март 2018.

НОВО У ИЗДАЊУ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊА: Филм „Смисао и значење Свете Литургије“


Филм у ДВД формату и брошура

Филм „Смисао и значење Свете Литургије“, аутора мр Александра Сворцана у трајању од  50 минута посвећен је српском народу у циљу очувања и јачања српске духовне традиције.
Пројекат је рађен у сарадњи са Министарством културе Републике Србије у току 2014. и 2015. године у оквиру конкурса за Нематеријално културно наслеђе, а коначно финализован 2017. године, након три године интезивног рада.
Филм је конципиран тако да гледаоца постепено уведе у свет православља и то кроз разумевање читавог тока најважнијег богослужења Хришћанске цркве – Свете Литургије.
Будући да је филм намењен првенствено младима, аутор се потрудио да материју што више прилагоди ђацима, првенствено онима који слушају предмет Веронаука.
Образовној и педагошкој сврси овог пројекта нарочито доприносе епизоде убачене у основни ток филма, у виду моралних поука академика Владете Јеротића. Тако се у епизодама говори о томе: како да постанемо бољи, а да не будемо гори; о амбицији младих и избору правог занимања; о разлици између пркоса и ината; а нарочито о томе како да се потрудимо да постанемо добри Хришћани.
Искрено се надам да ће филм наићи на добар одзив код српског народа у матици и дијаспори, да ће приближити младима предмет Веронаука, а српском народу помоћи да задржи духовну самосталност и поврати пољуљане истинске моралне вредности.

Издавач: Манастир Вазнесење – Овчар Бања
Аутор пројекта:
мр Александар Сворцан

ДВД и брошура се засада могу купити у продавници Српске патријаршије у Београду, у продавници Епархије жичке у Краљеву и у манастиру Вазнесењу.

22. март 2018.

Η θ' ωδή του Κανόνος μετά της Καταβασίας

Сада више ни људски живот нема укуса. Питаш младе: „Шта те чини срећним?“ „Ништа“, одговарају ти. Толика људина! „Шта волиш да радиш?“ „Ништа.“ Докле је стигао човек!

Пајсије Светогорац
[Μεγάλη Δευτέρα]
Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - Η θ' ωδή του Κανόνος μετά της Καταβασίας, Ήχος β'
Манастир Ватопед

„НИЈЕ УЧИЛА НИКОГА САМО ЈЕ ЖИВЕЛА”

   Митрополит Антоније Блум о мати Марији Скобцовој

(Ово је интервју са покојним Митрополитом Антонијем у коме се он сећа мати Марије и људи из њеног окружења)

   Нисам познавао мати Марију присно, то јест упознао сам је, виђао сам је, слушао сам је како говори, али нисмо били пријатељи тако да се сећам само кратких епизода.
   Прво чега се сећам, као што је познато, јесте да је била двапут удавана и да је из првог брака имала ћерку Гајану. Гајана је била у Покрету међу старијима, ја сам био међу млађима. Њен отац, Кузмин-Каравајев, је постао Језуита и шалила се говорећи: „Како ми је чудна породица, мој отац је Језуита а мајка православна монахиња.“  Сећам је се као кроз маглу, не могу је баш описати, сећам се силуете како хода, у сваком случају било је то јако давно. То је, дакле, било моје прво сећање на групу тих људи.
   Моје друго сећање је везано за мати Марију док још није била монахиња. Било је то у Хостелу Сергијев. Не сећам се откуд ја тамо, но она је управо говорила на неку тему. Али, са каквом ватром и одушевљењем. Ово ме је погодило, јер  сам сматрао да је била превише запаљена.  Био сам тад повученији човек. Остао ми је осећај да је увек говорила из дубоког убеђења. Чуо сам да је у том периоду ишла у челичану у Крезоу  где је радио велики број руских официра и војника. Ушла је тамо, још није била монахиња, и најавила да спрема низ предавања о Достојевском. Узвратили су једногласно повицима: „Не треба нам Достојевски, треба да нам се опегла, да се очисти, да се ушије а ти нам нудиш Достојевског!“  А она је одговорила: „У реду. Ако је то потребно, остављамо по страни Достојевског.“  И неколико дана је чистила, шила, крпила, пеглала, прала. Кад је све завршила – замолили су је да прича о Достојевском. Ово је на мене оставило велики утисак, јер она није рекла: „Нисам дошла овде да пеглам нити да чистим – зар то не можете сами?“  Она се одмах одазвала потребама и на овај начин освојила је срца људи. Ово је друго чега се сећам.
   Треће сећање везано је за њу кад је већ постала монахиња. Била је веома неуобичајена монахиња у свом понашању и опхођењу. Био сам просто запањен кад сам је први видео  у монашкој одећи. Шетао сам булеваром Монпарнас и  угледао – на тротоару испред  кафеа постављен сточић, на њему криглу пива, а иза кригле седи руска монахиња „у пуном орнату“. Погледао сам је и рекао себи да никад нећу прићи тој жени. Био сам млад и постављао сам високе критеријуме.
   Онда сам сазнао и неке друге ствари о њој.  У то време отворила је хостел у улици Лурмел, где су се окупљали изузетни људи. Долазио је и Фјодор Тимофејевич Пјанов.

МФ:  Иља Фондамински?

МА:  Да, отац  Димитриј Клепињин и…

МФ:  Федотов, сигурно.

МА:  Федотов је био ту, и Мочуљски је играо веома важну улогу. Они су окупљали све оне којима је помоћ била потребна. Нису питали да ли је неко крив или није, нити зашто тако живи.
   Мати Марија је пролазила најопаснијим и најсумњивијим улицама Париза, улазила у гостионице где су се други плашили да уђу, распитивала се да ли ту има Руса, извлачила их одатле – пијанице и просјаке, одводила их у улицу Лурмел, прала их, одевала и хранила, и неко време би живели тамо. Али, онда би одлазили, враћали се у претходно стање јер  им сиромаштво и животни услови нису дозвољавали да истрају, јер су све изгубили и овако су имали само кратак предах. Она се онда поново враћала по њих, доводила их, поново их прала, облачила и хранила, и тако су године пролазиле. И Мочуљски је у овоме учествовао, мада он није обављао физичке послове, већ је био задужен за образовање тих људи. Био је такође експерт за Достојевског. Али није их подучавао Достојевском, већ просто руској култури и покушавао да пробуди у њима интересовање за живот, нешто што би их одвукло од пијанства и незапослености.

МФ:  Кад је то било – тридесетих?

МА:  Било је то касних двадесетих, раних тридесетих.

МФ:  Било је то грозно време, чак су и Французи гладовали.

МА:  Да, чак су и Французи гладовали. Али Руси више, јер изнад свега били су странци. Нисмо имали пасоше; 1925.год. изгубили смо руско држављанство а нису нам дали ново, имали смо „Нансенов  пасош“ који нам није давао никаква права већ само грађанску идентификацију. Нити смо се могли селити  нити путовати.

МФ:  Је ли било свештеника у Лурмелу?

МА:  Осим оца Димитрија, који је тамо био стално – радећи нераздвојно са својом женом Тамаром, мислим да је био и отац Кипријан Керн.

МФ:  Вршио је дужност игумана?

МА:  Могуће, не сећам се, нисам сигуран.

МФ:  Био сам у Паризу на једном од састанака, и организатори су ми послали кола на станицу. Једна фина млада жена нас је возила и кроз причу сам сазнао да се ради о ћерки о. Димитрија Клепињина. Била је сигурно врло мала кад је он страдао у Букенвалду.

МА:  Био је то диван човек, једноставан, простодушан, чистог срца, јасне мисли, чистог живота који је желео добре ствари и чинио добра дела.

МФ:  Каква је била репутација мати Марије у Паризу? Како су на њу гледали ондашњи православци?

МА:  С једне стране, веома су је ценили због социјалог рада.

МФ:  Због њених „авантура“.

МА:   Да. С друге стране, била је ексцентрична. И због тога – неки су је одобравали неки не.

МФ:   Може ли се њена „ексцентричност“ оправдати тиме што је припадала интелектуалним круговима? Јер је вукла порекло из нерелигиозне лаичке средине и била веома необична?

МА:   Да, то се види ако, рецимо, читате њену поезију. Пуна је живота али се ту могу наћи врло необични редови, нешто што не очекујете, не зато што вређају ваша лична осећања већ зато што не бисте очекивали да их је писала монахиња. Чудно је – зашто би писала такву поезију?

МФ:   Ако је замислите као наследницу петроградских кругова и уопште целог покрета „Сребрног доба“ онда је можда била на свом месту али у новој одећи?

МА:  Мислим да је свакако била на свом месту али би била необична чак и у Русији. Сећам се  док још није била монахиња и неко ко би стајао ту се успротивио њеном мишљењу – она би га зграбила за рамена и продрмусала пред свима. Нису сви предавачи тако ватрени заступници својих тема.

МФ:  Интересантно је какви необични људи постоје, који су спремни не само за авантуру већ и  на мучеништво упркос свему.

МА:  Разне су гласине о њеној смрти. Добио сам писмо од једне Францускиње, која је била са њом у логору Равензбрик. Сакупио сам сву документацију о мати Марији и предао о. Сергеју  Хакелу. Ова жена је писала како су их Немци постројили  једног дана и прозивали за гасну комору. Међу прозванима нашла се једна млада жена која се отимала и вриштала, и мати Марија, која није била прозвана, иступила је из врсте и рекла: „Немој се отимати, није то ништа страшно. Показаћу ти. Поћи ћу с тобом.“ И мати је, као вишак на листи, пошла у смрт. Сведок ми је ово написала. Чак и сад, сведоци нису сигурни шта се заправо десило. О. Сергеј има другачије сведочанство. Било како било, она се добровољно одрекла свог живота због других. Крила је  Јевреје у Паризу и кад су Немци дошли да је ухапсе нису пронашли њу него њеног сина, Јурија. Ухапсили су њега и оставили поруку да ће га пустити ако се она појави. Она је дошла, али га нису пустили. И он је умро у концентрационом логору.

МФ:  Постоји ли неко признање ње као светитељке у Руској Цркви?

МА:  Биле су неке приче о канонизацији, били су чак и неки чланци у руским новинама о овоме. Нисам још чуо да су је канонизовали, али причало се о томе и мислим да је она ништа мање мученик од оних који су хапшени у Русији због вере или због црквених активности. Она није умрла због вере у смислу да је исповедила своју веру или догме, али је живела по законима вере спремна да себе преда до краја за ближњег, па и по цену свог живота. И док није страдала – замислите само глад и хладноћу у Лурмелу и колика је тамо била гужва. Та је кућа била препуна људи којима је била потребна стална подршка, помоћ, храна, одећа, које је требало прати, тешити, давати им наду да би се пре или касније извукли из оних рупа у којима су живели. Без обзира на све, она је била једна образована и префињена жена, али није обраћала на то пажњу. Оставила је тај начин живота. Наставила је да пише – и прозу и поезију – и то је био само један од начина њеног изражавања. Њена се вера састојала од дела. Никада никога није учила како да живи, само је живела. Мислим да је то отприлике све чега се сећам у вези ње.

   Снимљено 21. септембра, 1999.
   (Мати Марија је канонизована у мају, 2004.год)

   извор: orthodoxkovilje.rs

Византија и Запад - 1000 заборављених година

   У суботу, 17. марта 2018. године, у дворцу Шалабург у Доњој Аустрији отворена је изложба под насловом Византија и Запад - 1000 заборављених година. Изложба је организована са циљем упознавања недовољно информисане јавности са историјом развоја византијске културе и представља својеврсну причу о два царства, која посетиоцима на занимљив начин пружа прилику да се упознају са комуникацијом, неслагањима и предрасудама, жудњама и страховима људи тог времена.
   На отварању изложбе, публици која се у великом броју окупила, обратили су се Курт Фарасин, уметнички директор дворца Шалабург, Клаудија Рап са Института за Византију Универзитета у Бечу и други говорници. Изложбу је званично отворила председница Доње Аустрије Јохана Мики Лајтнер.
   Ову јединствену поставку, чине експонати из познатих колекција париског Лувра, Француске националне библиотеке, Ризнице Светог Марка у Венецији, Израелског музеја у Јерусалиму и Музеја хришћанске и византијске уметности у Атини.

    извор: www.spc.rs

21. март 2018.

Οι Αίνοι, Ήχος α'

Свештеници са несветим мислима, официри са мислима малодушним, патриоте са мислима издајничким, посланици са мислима лиферантским, државници са мислима трговачким нека знају, да су све мисли њихове добро познате Ономе, кога треба највише да се боје и стиде. Знајмо и ми сви то, браћо, и старајмо се да будемо строги надзорници мисли својих.

Свети владика Николај
[Μεγάλη Δευτέρα]
Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - «Πάσα πνοή...», «Αινείτε αυτόν..», Μέλος Π. Λαμπαδαρίου,  Ήχος α'

Πάσα πνοή αινεσάτω τον Κύριον. Αινείτε τον Κύριον εκ των Ουρανών· αινείτε αυτόν εν τοις υψίστοις· σοι πρέπει ύμνος τω Θεώ.  
Αινείτε αυτόν πάντες οι άγγελοι αυτού· αινείτε αυτόν πάσαι αι δυνάμεις αυτού· σοι πρέπει ύμνος τω Θεώ
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

"Кандило палим свећом"

Кандило палим свећом,
Свети Псалтир отварам,
Огрћем одежду просту,
Са Давидом певам:
"Господе Боже наш,
Како дивно је Име Твоје."

Прозор - да се не нагледа
У мразни оквир месечине.
Светлост се чиста излива
На пожутеле стране.
"Господе Боже наш,
Како дивно је Име Твоје."

Цару Царева, Одеждо нишчих,
Свету си за помоћ Мајку дао,
Њеним спасењем страдалих
Можда бих се и ја спасао.
"Господе Боже наш,
Како дивно је Име Твоје."

Душа, ко птица устрељена,
Испија слова ко живот сам,
И као восак са свеће капље
Горућа суза у длан.
"Господе Боже наш,
Како дивно је Име Твоје."

Клањам се на свакој слави
Оном ко ми добро и зло чини,
А на души светло, спокој прави,
Као у овој ноћи на месечини.
"Господе Боже наш,
Како дивно је Име Твоје."

Нико молитву не отима,
Само ће зазвучати Псалтир.
Гори златним крстовима
Псковско-Печерски манастир.
"Господе Боже наш,
Како дивно је Име Твоје."

1985.

јеромонах Роман (Матјушин), ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОЖИВЕО И НАПИСАО РАЈСКУ ЛЕСТВИЦУ

   Беседа у Четврту Недељу Великог Поста

   Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

20. март 2018.

Μεταξὺ Ἀθηνῶν καὶ Ἐσχάτων

извор: TROPOS CHOIR
Μεταξὺ Ἀθηνῶν καὶ Ἐσχάτων
Παρουσίαση της νέας έκδοσης του Ραδιοφωνικού Σταθμού της Εκκλησίας της Ελλάδος, του ψηφιακού δίσκου «μεταξὺ Ἀθηνῶν καὶ Ἐσχάτων – фром Атхенс то Етернитy – из Афин к Вечности»
 Στο νέο ψηφιακό δίσκο ψάλλει ο Βυζαντινός χορός της Σχολής Βυζαντινής και Μουσικής του Ιδρύματος Βυζαντινής και Παραδοσιακής Μουσικής της Αρχιεπισκοπής Αθηνών υπό την διεύθυνση του κ. Κωνσταντίνου Αγγελίδη.

Свети владика Николај, Недеља четврта Великог Поста – Св. Јована Лествичника

   ЈЕВАНЂЕЉЕ О НЕМОЋИ НЕВЕРОВАЊА И МОЋИ ВЕРЕ

   Матеј 17, 14-23. Зач. 72.

   Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова.

Евхаристисјко сабрање у Духовном центру у Краљеву


    Четврта недеља Великог поста и подсећања на годишњицу уснућа Светог Владике Николаја, свечано су прослављени у Духовном центру у Краљеву. Евхаристијском сабрању у параклису овога дома присуствовао је велики број верника, свештенства и монаштва. Појао је хор “Мојсије Петровић“.
   На трпези љубави, присутнима се обратио протојереј ставрофор Милош Васиљевић, управник овог дома, захваливши се сабраној браћи свештеницима, добротворима и свима осталима. Подсетио је да је Свети Владика био громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа.

   Никола Васиљевић
   извор: eparhija-zicka.rs

Свечаност у Лелићу у част Светог Владике Николаја

   Светитељи су наши помагачи на земљи

   Дана 18. марта Лета Господњег 1956. Господу се преставио равноапостолни проповедник, чије је сведочење васкрслог Господа Христа речју изговореном и написаном, подвигом трудољубља и страдалништва вери Спаситељевој привео и у њој очувао хиљаде душа широм планете. Тако је било за земаљског века Светог Владике Николаја, тако је, чак још снажније, и у данима  у којима га за свог молитвеника имамо пред престолом Божјим. Манастир Лелић, задужбина Владике Николаја и оца му Драгомира, на празник његовог престављења Господу домаћин је велике молитвене свечаности. Лета Господњег 2018.  Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва, као и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића, некадашњег ваљевског пароха, данас директора управне канцеларије Српске Патријаршије.
   Сабрање крај кивота Светог Владике Николаја у храму посвећеном његовом имењаку Светом Николају Мирликијском подсећа нас на све што је важно у данима Часног поста, да не посустанемо и да разумемо поруку коју нам шаљу богослужбена правила, текстови апостола и јеванђеља, песме и молитве у раскошној Литургији Светог Василија Великог. Литургији, у којој је обухваћено све, баш као и у песми у којој се Владика Николај поздравља са Србијом и свим оним што српство сачињава, беседио је, по благослову Епископа Милутина, протојереј – ставрофор Стојадин Павловић.
   Осврнувши се на јеванђељску причу, која говори о изгону непомјаника из дечака, које Господ чини по молби његовог оца, прота Стојадин Павловић истакао је да се род демонски изгони постом и молитвом, како нас учи Свето јеванђеље.
   Ако верујеш, све је могуће! Резултат је виђен – истеран је непомјаник из човека. Зашто то није могао учинити неко од ученика, којима се отац претходно обратио? Христос говори да нико то не може да учини у слабој вери. Наглашава да се тај род изгони постом и молитвом. Није случајно дуг период пред Васкрс који се наслања на та два стуба, пост и молитву. То су два мача која човек треба да носи. Пост и молитва су нам увек доступни, само је потребно да их прихватимо и реализујемо онако како ваља – истакао је прота Павловић.
   Знајући да не можемо увек сами да се с тим боримо, Господ нам је дао светитеље да нам буду помагачи на земљи. Овај крај је нарочито обдарен, јер је Господ изабрао Лелић и Ћелије да се у њима један роди, а други стаса, духовни горостаси Владика Николај и Отац Јустин, којима можемо увек да дођемо и помолимо се да нас молитвено заступају, закључио је протојереј – ставрофор Стојадин Павловић.
   По завршетку Литургије, освећено је жито и вино и преломљен славски колач. Епископ Милутин заблагодарио је свима који су дошли у задужбину Светог Владике Николаја да прославе празник. Позната по пословичном гостољубљу, лелићка братија, предвођена игуманом Георгијем, приредила је агапе за све учеснике сабрања.

   Ј. Ј.
   извор: www.eparhijavaljevska.rs

19. март 2018.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља четврта поста, СРЕДОПОСНА, 18.3.2018.


                                       

Христо Јанарас, О тајанственој спрези душе и тела по учењу Лествице

   У простору човекове борбе против “другог закона” који господари у његовом телу, не важе правила одређена логиком. Побуњена воља плоти и препорођена воља “новог човека” не представљају рационално- философску антитезу материје и духа, тела и душе, него се тичу онтолошке стварности разликовања између природе и личности. Личност одређује могућност слободе у односу према природи, због чега она и јесте “хоризонт” на којем се супротстављају “стари” и “нови” човек, први и последњи Адам, односно “закон греха који је у удима” и “закон Божији по унутарњем човеку”. Веома је карактеристичан и следећи пример који се сусреће у Лествици:
   “Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше се у сузама. Код сластољубивих је обратно”.

17. март 2018.

Годишњица Мартовског погрома на Косову и Метохији

преузми везу ОВДЕ

МИРНА ЈЕКТЕНИЈА, БЛАЖЕН МУЖ, ГОСПОДИ ВОЗВАХ

Велика јектенија – усрдно мољење богослужбене заједнице

   Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на Светој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. То је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον).
   

16. март 2018.

(НЕ) ЖЕЛИМ У РАЈ!

   Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета?

Катедра: Др Растко Јовић, Свакодневица досаде

Звучни запис преузми ОВДЕ
Др Растко Јовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је предавање на тему „Свакодневица досаде“ у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира Бару.

извор: Радио Светигора

15. март 2018.

ПОЈТЕ ГОСПОДУ ПЕСМУ НОВУ

   На крају књиге псалама сви су призвани - „Хвалите Господа“ помоћу различитих музичких инструмената. Ништа изненађујуће. Према јудејској традицији, цела књига псалама носи име „Књига похвала“. „Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима. Све што дише нека хвали Господа! Алилуја“ (Пс.150)
   

Света Гора