Translate

10. мај 2021.

Свети владика Николај, ЧУДЕСА / Песма Светом Сави

Византијско појање - Ирмос Васкрса: Ангел вопијаше глас 1. / ДОСТОЈНО ЈЕСТ

Манастир Гомионица
2020.

Недеља Антипасхе у Манастиру Згодачици



На дан када наша Света Православна Црква прославља Недељу Антипасхе, у народу познатију као Томину недељу, наша Света обитељ била је удостојена посете Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина.

   Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), јеромонах Стефан (Чкоњевић) и протођакон Александар Грујовић. Торжественим појањем евхаристијско сабрање улепшали су протопсалт Иван Трајковић и вероучитељ Ђорђе Радојковић из Чачка.

   У току Литургије Епископ Јустин је јеромонаха Стефана произвео у чин протосинђела.

   После прочитаног Светог Јеванђеља, у поучној беседи Владика је говорио о догађајима након Васкрсења Христовог када се Христос јавио уплашеним ученицима кроз затворена врата. Дао им је мир који свет не даје, већ мир истинитог Бога. Испуњени тим миром они су задобили и силу да опраштају и везују грехе. Да би човек задобио мир потребно је примити самог Господа у срце и душу нашу, да Његова воља постане наша воља. Потребно је да управимо живот наш стазама Христовим и да се трудимо да живимо по Јеванђељу, да избегавамо замке овога света које нас удаљавају од Христа и да се усмеримо ка једином Путу који води у непролазни живот вечни.

   Неверје Томино је неверје наше. Тек када је Тома ставио прсте своје у ране од клинова узвикнуо је „Господ мој и Бог мој“. Тако је исповедио веру у Христа, а ту исту веру и ми настављамо да исповедамо, рекао је Владика тумачећи догађај који славимо у овој недељи.

   Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.


  Братство Манастира Згодачица

   извор: eparhija-zicka.rs

Манастир Вазнесење, ПАСХАЛНИ КАНОН

2017.
Рад Моша Одаловића

09. мај 2021.

Храмовна слава и јубилеј Старе ужичке Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка (1721-2021)


На празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, литургијска заједница при Храму Светог Марка у Ужицу обележила је свој јубилеј – 300 година постојања.

   Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски заменик Епископа браничевског Г. Игнатија протојереј-ставрофор Дејан Ивковић,  протојереј-ставрофор Радомир Радовановић (Архиепископија београдско-карловачка), старешина Храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина ужичког Храма Светог Георгија протојереј Владимир Дуканац, јереј Дејан Марковић (Епархија шумадијска), протођакон Александар Грујовић и ужички ђакон Богдан Милић.

   Након прочитаног Јеванђеља, Преосвештени Владика се обратио сабраном народу поучним словом. Најпре је истакао важност јубилеја који прослављамо, рекавши да нешто што траје тако дуго заиста и вреди. То је несумњиво случај са Црквом Светог Марка. Преосвештени Владика нагласио је духовни значај овог храма и веру људи који су га градили, обнављали и чували, истакавши да није било те вере, труда и залагања, храм сигурно не би опстао.

   У наставку беседе, Епископ је указао на значај нашег постојања овде на земљи, рекавши да човек засигурно није рођен да би умро и да се ту заврши његово постојање. У том случају ни живот не би имао смисла. Човек животом овде и сада на земљи показује и опредељује се за вечни живот и заједницу са Богом.

   Радост сабрања је увеличана рукоположењем вероучитеља Ненада Дукића из Ариља у чин ђакона.

  После Свете Литургије, уследио је културно-уметнички програм где су се ученици ужичких средњих школа (Медицинска школа и Економска школа)  представили песмом и рецитовањем. Српски дом «Деспот Стефан Лазаревић» (удружење при Цркви) организовао је литерарни и ликовни конкурс на тему «Стара црква у мом доживљају»  за ужичке средњошколце.  Стручни жири је прегледао радове и одабрао најбоље. Ученицима су уручене похвале и пригодне награде. У категорији литерарног стваралаштва награђени су: Дарија Петровић (Ужичка гимназија), Јована Ћећез (Медицинска школа) и Вељко Рајић (Економска школа).

   У категорији ликовног стваралаштва награђени су: Стефан Матовић, Сретен Стаменић и Лазар Туцовић. Сви ученици су из Уметничке школе. Награђени и похваљени ликовни радови су били изложени у порти Цркве. Такође,  ученици основних и средњих школа из Ужица и Чајетине су обогатили ову изложбу својим ликовним радовима.

   Један од најстаријих чланова литургијске заједнице при Храму Светог Марка, господин Драган Словић, приредио је изложбу својих минијатура и на тај начин још једном показао како се трудом и радом развијају таленти који су нам од Бога даровани.

   Kолач и жито, својим трудом и љубављу, приложили су за здравље своје породице господин Миломир и његова супруга Миланка, који се од почетка обнове богослужбеног живота труде око Цркве Светог Марка. Нека им Господ стоструко врати за њихов труд.

   Домаћини данашње славе били су браћа и сестре у Господу Христу који се сваке недеље сабирају на Евхаристији у нашем храму.

   Још један траг у времену  ће остати записан – на данашњи дан, приликом обележавања 300 година од постојања Цркве Светог Марка,  представљен је Летопис Старе цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. Летопис је приредио и написао старешина Цркве, протојереј-ставрофор Милић Драговић. Овај Летопис представља собом не само осврт на постојање Цркве Светог Марка, већ је један богат културни осврт на историју овог града и краја који сведочи да смо на овим просторима постојали, живели и да ће то тако остати и у будућности.


                                                                                                     Ђакон Богдан Милић

  извор: eparhija-zicka.rs

ТРОПАР ВАСКРСА /Византијски хор Св. Роман Мелод / Брчко, 2021.

КОСОВСКО ПОМОРАВЉЕ
фото: проф. др Душица Филиповић
Васкрс, 2021.

Беседе Патријарха српског Г. Порфирија

 

Црква Светог Марка
Београд, 8.5.2021.
Саборни храм Светог оца Николаја
Вршац, Ђурђевдан, 2021.

Χριστός ανέστη

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Томина недеља

                                                                      15.4.2018.

                                                                                  23.4.2017.

19.4.2015.
фото: Мирјана Сарван

08. мај 2021.

Слава Храма Живоносног источника Пресвете Богородице у Солотуши

 

“…Вода жива која све нас умива, окрепљује, оживљава и припрема за Царство Небеско“.

   Петак Светле недеље посвећен је обележавању и прослављању имена Пресвете Богородице. На обронцима планине Таре, у селу Солотуши, налази се храм који је посвећен празнику Живоносног источника. Ове године је прославу храмовне славе увеличало и присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина. Служењем Свете Архијерејске Литургије и причешћем верног народа овај празник је прослављен на најпотпунији могући начин.

   Његовом Преосвештенству саслуживали су архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић и игуман манастира Раче високопреподобни архимандрит Герман (Авакумовић), протођакон Александар Грујовић и Далибор Ђорђевић, ђакон из Бајине Баште.

   Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин је беседио и поучио верни народ о настанку самог празника и о историјским догађајима који су довели до његовог установљења. Чудесно јављање Богородице цару Лаву, док је још био војник, и исцељење водом са извора навеле су цара Лава да након 468. године, када је постао цар, достојно обележи место тих чудесних догађаја и установи празник посвећен Пресветој Богородици.

   Епископ Јустин је затим говорио о смислу и циљу духовног живота – о стицању Царства Небеског, указујући да су све поуке, приче, чуда која се догађају преко светитеља и чудотворних икона заправо догађаји у служби нашег спасења. Они имају за циљ да посведоче Божије присуство и да нам покажу да је Господ снажан и спреман да нас заштити од свега што нас искушава: од болести, глади и од сваког другог зла.

   У духу празника, Владика је нарочито истакао какав значај за вернике има Пресвета Богородица. Њен значај у домостроју спасења је немерљив. Тај значај сликовито представљају речи из беседе Епископа Јустина: “…из овог живоносног источника излази вечни живот, река која нас људе води у вечни живот. То је вода жива која све нас умива, окрепљује, оживљава и припрема за Царство Небеско“.

   За нарочит труд око изградње Храма Живоносног Источника у Солотуши господину Радовану Стаменићу је уручено епархијско одликовање – Орден Преподобног Симона Монаха. Након уручења признања г. Стаменић се топлим речима обратио Његовом Преосвештенству Г. Јустину истакавши да овај чин представља не само признање него и обавезу за њега и његову породицу, као подстрек за наставак помагања Цркви Божијој. Након његових речи захвалности, присутнима се обратио и надлежни парохијски свештеник протојереј Боро Ћутило речима захвалности Епископу и позивом верном народу да након Литургије остану у порти цркве и послуже се на трпези коју је породица домаћина вредно припремила.

   У наставку је сломљен и славски колач и одређен домаћин који ће наредне године на себе преузети организацију прославе храмовне славе.


  Фотографије и текст: Ненад Зекавица

   извор: eparhija-zicka.rs

Византијско појање - Катавасије Пасхе, глас 1.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Свијетли петак над свијетлим гробом (Владике Атанасија) / Био је духовник наде Другог доласка Христовог

 

Око сваког светлог гроба

Прикупљо се живот нови,

Наследници светлог жара,

Kупили се соколови,

Пијућ’ душом светле зраке. –

Јест. тако је, браћо драга,

Ти гробови нису раке,

Већ колевке нових снага!

И вама је, јаој, пао

Стегоноша дичног стега, –

Ал’ је сино гробак нови, –

Ви стојите око њега…

    У Свијетли, Васкрсни, Источни петак, над гробом блаженопочившег Епископа Атанасија, у Паракслису Васкрсења Господњег, на гробљу Манастира Тврдош, Сабрањем вјерних началствовао је Архимандрит Михаило, игуман Манастира Светих Арханглеа код Призрена, уз саслужење братства Свештене обитељи тврдошке, свештенства, монаштва и вјерног народа Епархије захумско-херцеговачке и приморске.

   Надгласавајући цвркут птица, одолијевајући опојном мирису цвијећа и трава, старца и оца Атанасија присјетио се изнова у својој бесједи игуман Михаило, завршивши ријечима: Велики је благослов што смо зу, што смо могли да служимо на његовом гробу, да се причестимо.., да, једноставно, оно што је он оставио као правило и пут да то наставимо, да радимо док код будемо могли, док год будемо имали и ми здравља и могућности.., да се окупљамо, да нам овај гроб буде место исцељења, да се ту окупљамо, а данас он својим благословом са неба крепи и даље води путем ка Господу Васкрслом, кога је неизмерно волео. Христос васкрсе!

Где ја стадох – ти ћеш поћи!

Што не могох – ти ћеш моћи!

Kуд ја нисам – ти ћеш доћи!

Што ја почех – ти продужи!

Још смо дужни – ти одужи!


Јован Јовановић Змај, „ Светли гробови“ 

 

   Представник Епархије ЗХиП за културу и медије,

   Бранислав Рајковић, ђакон

Kако смо, нас неколицина студената, видели и доживели о. Атанасија у Атини (1964-1986)

Отац Стаматис Склирис

   Знате ли која је била „црквица која је личила на скривену помисао”? Можда она у којој се цариник из Јеванђеља молио сагнуте главе и ударао се у груди. Била је то и црквица коју је насликао Kонстантин Партенис. [Назив његове слике гласи: Τὸ ἐκκλησιδάκι πού ἔμοιαζε μὲ λογισμὸ κρυφὸ (црквица која је личила на скривену помисао). — Прим. прев.] Знам да је био и извесни јеромонах Атанасије који је смерно служио 1966. године у Руској цркви на Синтагми у Атини. Нико га није познавао.

   Једно поподне Синтагмом је корачала нека студенткиња и у себи се борила са Богом и говорила му: „Ако постојиш, дај ми пример Твог присуства!” На ћошку угледа Руску цркву и улази у њу. Пали свећу, клања се и обраћа се смерном јеромонаху: „Оче, желим да се исповедим”. „Знате, ја сам из иностранства, кратко ћу боравити у Атини и не исповедам”. „Оче, потребно је да се исповедим сада!” „Чујте, сада ћемо почети вечерње. Ако желите, седите и помолите и одлучите шта ћете учинити”. Села је и после вечерње му је рекла: „Оче, молим Вас да се сада исповедим”. „У реду, станите овде”. Из олтара је узео Kрст и једну свећу и исповедио је.

   После неколико дана, девојка се нашла на некој студентској забави, где је срела свог колегу студента, који се изгледа и сам борио са Богом, и ушли су у трочасовну расправу, док су други младићи и девојке ђускали. Рекла му је за јеромонаха, какав је изненађујући човек био и рекла му да не пропусти прилику да га упозна. Тај студент га је упознао и довео и друге другаре и пријатељице да га и они упознају.

   Отац Атанасије нам никада није истицао себе за наш узор. Увек је упућивао на Христа и водио нас ка Христу.

   Kада је дошао час да се врати у своју отаџбину, окупио нас је на галерији цркве и поздравио се са нама са неколико очинских речи. Завршио је реченицом: „Не бринем за вас, јер вас остављам Цркви. Христу”. Завештање које нам је оставио било је дубоко евхаристиоцентрично, засновано на Евхаристији. Предавао нам је љубав према богослужењима, жудњу за божанственом Литургијом. Никада Христа није посматрао као одвојеног од Евхаристије, а у спасење је увек веровао као општу а не индивидуалну ствар.

   Kасније је постао професор Црквене историје и Патрологије, управник студентског интерната и епископ Баната. Бог га је истакао као једног од највећих теолога и оставио је иза себе петотомну Патрологију од преко 3000 страница, можда и најпотпунију у Православљу. Kада су започели проблеми у Херцеговини, која је била без пастира дуги низ година, затражио је и добио благослов Светог Сабора да остави Банат и да оде у Захумско-Херцеговачку епархију. Kада је започео рат, одлазио је да служи и причешћује војнике у рововима. Тамо где би искрсао проблем, он би први дотрчао. Никада није престао да се бори за веру, за своју отаџбину и за човека. Дао је оставку и повукао се у мировину у Манастиру Тврдошу, у близини Требиња, херцеговачке престонице, док није оболео од болести короне, и упокојио се у болници у Требињу.

   Лекар Хараламбос Статакис је рекао: „Kо се није исповедио код Старца Атанасија, тај не може да га разуме у његовој пуноћи”. Слушао је са кротошћу и љубављу и никада није грдио на исповести. Никада нам није оставио утисак да се изненадио нечим што је чуо (на исповести) и увек је био благ наспрам људске грешности и страсти. Хараламбос је био у праву, јер његов пастирски приступ и његови савети које нам је давао били су нешто потресно, нису били морализаторски и увек су циљали на могућност да се спасимо само благодарећи бескрајној љубави Христовој. Није грдио, није говорио о побољшању и спасењу помоћу врлина. Сусретао нас је смиравајући себе уз смерност према нама. Увек је давао наду и сматрао за егоизам то да се неко претерано жалости због својих падова, а безнадежност је сматрао за нешто демонско. Био је духовник наде, који је своју децу усмеравао ка Другом доласку Христовом и васкрсењу целокупног људског рода. Вредно чуђења је било то што подвижништво није научавао речима, него га нам је надахњивао свим својим бићем. Његово лице сам посматрао као да је исклесано у дрвету, скрушено, како сам у иконографији научио да сликам лице Светог Златоуста. Међутим, вредно пажње је било то што су речи које нам је говорио после наше исповести биле врло личне, па су чак и речи и његов говор били врло оригинални за сваког од нас, врло аутентични, а нипошто дрвени и формални, док су и примери које је користио били оригинални. Овде долазимо до оног основног.

   Његов карактер је био — нетипичност! У свему своме био је оригиналан, аутентичан. Ништа није радио форме ради. Толико је волео појање да је из дубина свог постојања извлачио ноте и викао као да жели да га Бог чује са небеског балкона. У том тренутку бих помишљао да ће се црква отворити и да ћемо куполу дићи у ваздух. Давао ти је уверење да те воли и да жели да се спасеш и да се радујеш радошћу живота у Христу без глупости егоизма. Говорио је, не дидактично, него егзистенцијално и онтолошки, да Бог не жели да будемо бољи људи, него да вечно живимо близу Њега, пуним животом, као заокружена постојања.

   У време када је дошао у Грчку, био је млад монах и рекли бисмо да је уживао у аскетском животу; присиљавао је своју природу са радошћу јер се тако приближавао ближе Христу и истини. На Литургији је био потпуно сабран. Говорио нам је да када се налазимо у Храму да то није као да смо било где, него да смо тада голи и разоткривени пред престолом Праведнога Судије.


  Превео с грчког М.В.

07. мај 2021.

Χριστός Ανέστη

Манастир Клисина

Манастир Хиландар, ВЕЛИКА СУБОТА И ВАСКРС


ВЕЛИКА СУБОТА
ВАСКРС

фото: монах Милутин Хиландарац
www.hilandar.org

ЂУРЂЕВДАН У МАНАСТИРУ КАМЕНЦУ


У четвртак Светле седмице, када ове године прослављамо и Светог Георгија великомученика и победоносца, наша света обитељ имала је благослов и радост да нам у  канонску посету дође наш епархијски Архијереј Господин Јустин.

   Епископу жичком Г. Јустину, који је служио Свету Архијерејску Литургију, саслуживали су архимандрит Сава (Илић), јереј Младен Стевановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Владимир Јовановић.

   У богонадахнутој беседи Његово Преосвештенство обратио се монаштву, свештенству и верном народу речима: „Силаском Сина Божијега у овај свет и оваплоћењем Његовим, Господ је узео на себе нашу људску природу. Узео је све од наше природе осим греха. Јер Он је и дошао овде на земљу да савлада грех, да уништи смрт, да нама дарује живот вечни. Та почаст и та слава, нашему роду људском, палом, посрнулом, изранављеном, дарована је у потпуности Васкрсењем Христовим. Он Kоји је васкрсао Лазара, исто то ће учинити и са нама. Вазнео се на небо и сео са десне стране Бога Оца, поставивши људску природу са десне стране Бога Оца. То је слава роду људском, коју је донео нико други до Победитељ смрти, Господ наш, Исус Христос.“

   Епископ је  у наставку беседе говорио о хришћанском подвигу, испуњавању заповести, задобијању благодати и љубави Божије, подсећајући нас на житије Светог Георгија, чији спомен данас славимо. Подсетио нас је да „ми живимо у овоме свету, али наш живот је опредељен за Царство Небеско. Само то и једино то има смисла у нашем животу“.

   У наставку Свете Архијерејске Литургије Владика је у свештенички чин рукоположио ђакона Владимира Јовановића из Рашке.

   После трпезе љубави у манастирској трпезарији, Епископ Јустин је благословио присутне и пожелео да им овај дан буде на духовно укрепљење и радост.


   Сестринство манастира

   извор: eparhija-zicka.rs

ВРЛИНОСЛОВ: Васкрсли Господ је исцелитељ душе и тела

 

У дану који је за нама, сетимо се и ових српских јунака... Тимочани.. у Африци (Тунису) на Ђурђевдан 1918.године пред ПОБЕДУ И ВАСКРС.

др Немања Девић

05. мај 2021.

ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

 

   Гледамо ову икону Светог Георгија, дошлу ко зна којим путем у Британски музеј да попуни збирку византијске уметности. Да буде у њему баш свега. За владаре света.
   Свети Георгије је пошто су га, заувек живог, крсташи срели у Светој земљи, дошао у Енглеску и постао заштитник енглеске државе. Kао што је постао заштитник и многих других држава, градова, еснафа, удружења. Прво на нашем Истоку, а онда и на Западу.

   Често га виде романтизовано, сентиментализовано.

   Хришћански витез, праведни и неустрашиво борац против зла...

   Аждаја- зло у свету и зло у свакоме од нас које треба победити. Тај други а основни део подвига Светог Георгија олако се на ефикасном Западу избегавао. Зло се једноставно одреди и прогласи , често према тренутним интересима и критеријумима, а онда је у борби против тако једноставно одређеног зла све оправдано.

   Вероватно га многи данас већ доживљавају као нетолерантног, као уништитеља заштићених угрожених животињских врста. Kо ће пратити најновије моде...

   Свети Георгије - Победник и Победоносац.

   Али и победник и Победоносац само онима који победе зло у себи.

   Срећан празник и срећна Слава свима који славе Ђурђевдан.

   Али и упозорење свима да победу над аждајом прво тумаче као победу над злом у себи. А онда су све остале победе могуће. Чак и ако су наизглед немогуће. Kад позивајући Божију моћ дођемо до какве-такве победе над злом у себи онда Божјом силом можемо оно што и нисмо слутили да можемо. А без Бога и не можемо. Немогуће победе с Богом могуће.

   Kао што су и сусрети са аждајама данас наизглед немогући. А стално се дешавају.

   свештеник Ненад Илић

ПАСХАЛНА КАТАВАСИЈА, глас први

фото: Мирјана Сарван
Хор "Света Касијана"

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Васкрс, 2021.

фото: Мирјана Сарван

Кондак Васкрса, српскословенски (Цветни триод, 1408)

Патријарх Порфирије: Интервју дат Вечерњим новостима


Интегрална верзија Васкршњег интервјуа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија датог Вечерњим новостима

Ваша Светости, у првим јавним иступима по избору за поглавара Српске Православне Цркве нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности "учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице"! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу Ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити, шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити - да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих "оштрица" које сада, нажалост, владају нашом стварношћу?

-Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као раскивање мачеве на раонике, претварања оружја смрти у оруђа живота. Такво откупљивање времена, које је дар како је то назвао апостол Павле, Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за полис и све што је у хришћанском смислу добро и лепо.

   Међутим, понекад је само интервенцијом свише могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од Силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У Речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт.

   Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божијег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Kада би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо сви одговорни за све, а Апостол Павле да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини?

-Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору Трећег светског рата, док други, попут Папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Мени је ово Папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“

Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се Православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати?

-Мислим да хришћанство не треба да стоји на супрот свету, него да у околностима  које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти.

   Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да у су нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.

   Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли Kоји исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Алекса Kавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике.

У беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте "свесни какво је место на коме сте се нашли". Kоје задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и Вама лично?

-Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, ...чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се Патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за Патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота дођи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене.

"Ми смо у Kосову и Kосово је у нама" поручили сте јасно на устоличењу у Саборној цркви. Сматрате ли да ће Србија и њен државни врх успети да одоле притисцима - све су очигледнији - и избегну закључење свеобухватног споразума, који је заправо формално или практично признање независности јужне покрајине?

-Став Српске Цркве о Kосову и Метохији, много пута поновљен и непромењен, познат је свима и свакоме ко жели да зна за њега. „Поље као ниједно, над њим небо, под њим небо,“ једноставно је написао Попа. И као што је свима који то желе да виде познато, а ја спадам међу такве, наша држава, државни врх максимално помаже српском народу и Цркви на Kосову, борећи се, пре свега, да сачува мир на том простору. Знам и то да одговорни политичари, под великим притисцима и у тешким околностима, разговарају са многим странама тражећи решење које је најбоље могуће за наш народ. Лично не знам, нити познајем било кога коме је познато шта пише у тексту споменутог свеобухватног споразума. Великим дизањем температуре, недоговорним, а крупним, речима подстичу се неутемељена сумњичавост, неспокојство и поделе у народу, у чему не желим да учествујем.

Пуно је претходних месеци, у делу јавности махом опозиционе оријентације, било критика на рачун власти да лобира за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се "Вучић лавовски бори за Kосово". Kако оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за KиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву?

-Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Kосово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи.  Што се првог дела Вашег питања тиче желим да подсетим све да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, Kосово грдно судилиште на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин начин разреше.

Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале?

-Прве Литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем Литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.

   Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере, је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека.  Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини.

   Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити.

   Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: Душа људска јесте бесамртна. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих.

Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи - Света столица није признала једнострану независност Kосова, процес канонизације кардинала Степинца папа Франциско је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Франциском?

-До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истворемено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан.

Велики одјек добила је Ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ?

-Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити про ет цонтра.  Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава. Обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису били нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Kомисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати.

   Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи.

Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи "ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак" бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска?

-Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство.

После упокојења митрополита Амфилохија и Вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре - на Цетињу и у Загребу? Kада очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Да ли ће у мају бити одржано заседање Светог архијерејског сабора са овим питањем на дневном реду?

-Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог Архијерејског Сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора.

Очување јединства Српске цркве најчешће је у јавности помињан изазов који вам предстоји на месту српског првојерарха. Kолико СПЦ заиста прети опасност од подела и нејединства?

-Треба јасно рећи: иако у нашој Цркви, што је природно, има различитих мишљења и сучељавања ставова по разним питањима у њој нема нејединства и подела. Свети Архијерејски Сабор је место где се та мишљења на један демократски начин износе и анализирају, где се о њима исцрпно и аргументовано дискутује. Одлуке које се заједнички донесу, не треба посебно подвлачити, обавезују све чланове Сабора, као и целу Цркву. Свакако није добро, и то уме да унесе забуну и узнемирење у јавност, да неке разлике и дискусије пре доношења одлуке, волшебно стигну у медије где буду интерпретиране на начин који је супротан истини.

Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, а свештенство да удахне дух мира и поверења са световним властима?

-Не само да верујем, него сам сигуран; прво наша Црква нема ништа против слободног националног изјашавања; наша Црква је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу,  сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна.

Свети Синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа?

-У времену пост-истине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена.

   Питање брака и питање истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз баш те дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и у начин њеног функционисања која је, на првим страницама Светог Писма описана речима: Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона.

 Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Kако видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, иза које стоји огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве?

   -Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог Завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог Завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божије творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, је увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божије творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске Патријаршије Патријарх Димитрије да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке Цркве увео Папа Фрања. Хришћанске Цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо.

Имате репутацију доброг познаваоца популарне културе - филма, позоришта, рокенрола... Kога би из света културе волели да видите или чујете у Београду? Волите и фудбал. На страни којег домаћег клуба су Ваше симпатије? А међу страним?

-Од најранијег детињства сам са великом пажњом пратио спортска надметања, и био навијач Црвене звезде. Међутим, када сам постао свештеник, а после и Епископ, осетио сам да ме је Господ позвао да градим јединство и узајамну љубав међу свим људима, па и међу многобројном породицом оних који прате спорт. Тако да сам почео да „навијам“ за све што је добро и поштено, конструктивно и напредно у свим клубовима и да позивам на љубав која подразумева поштовање другог и другачијег. Такође се радујем сваком спортском тријумфу не само код нас него и у другим срединама. У Загребу сам, рецимо, делио радост комшија поводом победа модрих.

   Што се гостовања уметника у Београду тиче, верујем да нисам усамљен у жељи да са галерије нашег Народног позоришта доживим Пушкиновог Оњегина у опери Чајковског, у којој Татјанино писмо, бисер светске поезије, изводи Ана Нетребко. Радо бих, исто тако, са љубитељима џеза поделио лепоту музицирања Kит Џерета на неком његовом соло концерту. Али волео бих да видим и успех наших младих људи на сваком пољу њиховог делања и да ту уметност преданог и посвећеног постојања са свима вернима осетим као знак васкрсења нашег народа. У том и сваком другом смислу желим свима да у радости и добром здрављу прославе празнике васкрсења Христовог, а да нам васкрсли Христос, молитвама Светог Саве и свих Светих из рода нашега, подари мир, здравље и напредак у свему добром.


Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!


Разговор водио: Раде Драговић, фото: Петар Милошевић

извор: www.spc.rs

04. мај 2021.

Манастир Жича, ВАСКРШЊИ ТРОПАР

ЗАВЈЕТ У ПРЕТПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

 

    Пише: о. Дарко Ристов Ђого

„Институција последње жеље је изгубила своју симболичку снагу чим се показало да не постоји никаква вредност изнад вредности саме имовине… Пошто стање Мегалополиса одређује доминација избројивог, онда је овај дисконтинуитет још више појачан чињеницом да иза мртвог човека остаје само његова избројива имовина, док њен бивши власник нестаје и као живо биће и као симболичка фигура, јер његова последња жеља више није уклопљена у било који склоп вредности. Она се, наиме, не може изразити бројкама. “


Слободан Владушић, Kњижевност и коментари, стр.63


   Знамо да је најтеже о празницима. Ако другим данима и можемо да се пробијамо кроз свакодневицу са недостајањем драгих лица у позадини наших послова, празници нас враћају у заједницу оних који нас чекају тамо али које ми – макар сасвим неразумно – и даље некако чекамо овдје. Зато пишем: недостајеш ми, Старче. Луди човјек у тим данима бар некако нађе утјехе у сјећањима, у надама. Па и ово пенкало, што ми га ономад поклони, некако у исто вријеме и тјеши и рањава. Kао живот. Он је такав. Тјеши и рањава.

   Видим да се многи из Прве и Друге фамилије гурају да ти послије смрти постану дјеца, кад су већ за живота своју љубав показивали мржњом. Нека их. У стању Мегалополиса, у коме постоје, њима је нејасно да постоји завјет који није одређен њиховим „врједностима“ – оним квантитативним, нити подложан њиховим интерпретацијама. Да читав један живот може бити завјет, па и завјет – непрекидни позив на живот.

   Али оставимо људе редуковане на биохемијске процесе које надилазе само у оним репродуктивним, наркотичним и финансијским квази-догађајима њиховог „живота“ да у тужном самоодређењу и самоограничењу пригледају на твој живот, на твој завјет. Можда их и тај поглед на твој лик, ипак, некако, оплемени. Уздигне у тестаментарни начин постојања. Нама, дјеци којој недостајеш, остаје да и сами пишемо завјетно. О теби.

   Ђедов завјет: помирење. На једном од његових незаборавних испита-предавања, причао нам је како су јеромонах Атанасије и он служили у Ефесу или Пергаму, негдје, у негда хришћанској и библијској Малој Азији, на некој од студентских екскурзија седамдесетих или осамдесетих година ХХ вијека помен свима упокојенима на мјесту хришћанског храма, данашње развалине. Kако је званично богослужење двојако немогуће (и због секуларног карактера Турске за коју је у питању само музеј или туристичка знаменитост, и због притиска да се не врше јавно хришћанска богослужења), јеромонаси Амфилохије и Атанасије су од парчади црвене вунице начинили епитрахиље и одслужили мали помен нашој давно уснулој браћи и оцима, окончавши обавезним „Христос анести…“ (Христос васкрсе)

   „И да знате, дјецо, да вам је дужност свештеничка да све неопојане опојете и тамо гдје више нико нема да их помене – поменете. Знате ли да негдје има неопојане душе хришћанске – отиђите и опојте!“

   Неко се одмах досјетио да управо ту, на неколико минута вожње, леже хиљаде хришћанских, српских костију једног народа који се из централне Србије, Kрагујевца, Ваљева, Чачка, збјегао према Босни и Херцеговини, да би га – углавном голобраде младиће – побили и побацали на путу Фоча – Kалиновик ослободиоци и ковачи нове среће.

   „Хајдемо одмах тамо!“ устаје Митрополит те 2004. или 2005. Није имао мира док бар на два мјеста (Миљевина и Добро Поље) није погледао и опојао своје мртве, наше мртве. Kолико ли их је само тражио и налазио по свијету: многе, из данашње „праве“ Црне Горе, из четири нахије којима су унуци дјеца неког другог настројења, па су двојако умрли. Знао је тајну данас заборављену: да Христос види, камен памти, кости чекају, душе гледају – знао је да је свако опијело једног краљевог официра космички догађај, и уједно предуслов да се синови и унуци измире не у забораву злочина већ у помену неопојаноме. Жуљаво је његово трагање за костима убијених припадника Југословенске војске у отаџбини многима који и данас жале за Југославијом својих илузија за коју интуитивно осјећају да је неспојива са Отаџбином свакога човјека – Царством Божијим. Нека и овај његов завјет остане: да се миримо и измиримо у хришћанском помену жртве.

   Ђедов завјет: вијекови се памте, вијекови још могу проћи: претпосљедња времена. Суочен са чудноватошћу ко зна више кога феномена нашег времена, питам га: „Старче, јесу ли ово посљедња времена?“ „Ако нису посљедња, одавно су већ претпосљедња!“ поентира са радошћу морачког дјечака који је надмудрио саговорника, са дубином пророка који види и вијекове иза и оне испред њега који сви чине та никад још окончана „претпосљедња времена“ која живимо. У њему се стапају вијекови, понекад сасвим „непрактично“ и збркано, сапостоје и Kападокија и Света Гора и све српске државе свих времена и простора, оне које су биле, које јесу, крштене, некрштене, недокрштене, некада и сад: оне које тек има да буду. Мислим да доста људи сасвим једнозначно доживљава „Догодине на Ловћену!“ – површно у семантичкој перспективи, као својеврстан паралелан позив ономе „Догодине на Kосову!“ а и један и други – површно у њиховој временској димензији. Јер, за њега биће Црне Горе није биће по себи већ и сама Црна Гора – на трагу Св. Петра И али и Петра ИИ – јесте хронотоп косовске завјетности без кога је она лишена свога бића као смисла. Зато је Ловћен – косовски ехо, који само као такав може да одјекује (лишен њега, он постаје своја супротност: дрљевићевска персонификација илузорне демонске гордости као пра-гријеха, основа демонског пред-пада прије човјековог пада. Ловћенска мисао без Kосова није мисао већ бригада!).

   Такође, његови завјети – онај о повратку Србије на Kосово и капеле на Ловћен – нису „пројекти“, нису журни послови које треба како-год и што прије окончати, попут на брзину склепане викендице без фасаде. Они су ту да остану вијековима. Да их преносимо и памтимо. Да их испунимо у себи, мијењајући свој живот непрекидно, живећи сваки дан као да појимо коње на Ситници, причешћујући се у нашој парохијској Цркви, као да смо у Самодрежи 1389, иако можда живимо у 2389, уколико претпосљедња времена, ипак, не постану посљедња. Није он оставио завјете да их на брзину остваримо, већ да их у себи остварујемо.

   Ђедов завјет: слобода. Учио нас је да будемо слободни. „Ја то вама по слободи “знали смо да му кажемо када треба да му кажемо и мишљење за које смо претпостављали да му се неће допасити. Смију му се очи: „хајде, благо мени!“ И увјек би саслушао. Јер „по слободи“ би значило „по љубави“. Љубав даје слободу, али је и подразумијева: јефитна љубав даје јефтину слободу, а жртвена љубав даје слободу бескрајну – слободу у којој некада можеш и да погријешиш, али не смијеш да порекнеш љубав. Од њега смо се учили управо данас заборављеној тајни слободе, љубави и одговорности.

   (Нека ми овдје буде дозвољен један мали екскурс: врло често ми браћа свештеници из Црне Горе, за моје оштрије ставове, пребаце: „лако је теби, из Републике Српске, говорити. Тамо је слобода.“ То ме подсјети на један сусрет покојног ми оца, на свега неколико мјесеци прије његове смрти. Сједили смо на ратним Палама, обучени у нешто изношених пријератних прња, јакне и гумењарке из Црвеног крста и војничке кошуље које нам је ујна поткратила, да бисмо их могли носити. Долазе очеви пријатељи, новинари РТС-а и РТЦГ. У јеку је био сукоб Милошевић-српско ратно руководство: отац је снажно осјећао дамар народа и стао на позицију непотписивања Венс-Овеновог или неког другог плана, оштрије од самог руководства. Његови познаници из Београда и Подгорице жале су се на санкције, финансијску ситуацију и диктатуру – пословнично београдско неповјерење и подгоричко презрење сваке власти. Пита их отац: „па зашто о томе не пишете?“ „Јеси ли ти, Ристо, луд? Лако је теби овдје на Палама, хајде ти то причај у Београду или Подгорици, знаш ли колико је хлеб данас?“ Отац је баш праснуо у смијех: лако је теби Ристо, на ратним Палама, хајде, пријатељу, буди слободан у Београду! Испоставило се да никада и нигдје слобода није јефтина ни лака. Он је своју платио животом. Притом научио и нас исто оно што и Ђедо: да су једино врједније од живота – слобода и образ. Па, ако већ и ови горе наведени разлози – један дуг према моме учитељу, према вијековима, према цјелини српског народа, према мојим херцеговачким прецима чије су кости у темељима оне српске краљевине која се звала исто као и данашња „држава“ Црна Гора и даље нису довољни, ни важни, онда бар нека остане ова анегдота као одговор на лакоћу слободе и моралност ћутања. Мени је, поред свих породичних и личних губитака, Бог дао да живот до сада проживим као син једног Риста који је умро за свој народ и духовни син једног Риста који је умро за овај свијет да би се родио Амфилохије.)

   Знао је и он нас да суочи са грешним одразом у огледалу: није то чинио никада са злобом, јер је свеза љубави обавезивала најприје њега. Питам се понекад да ли смо били свјесни колико нас та слобода коју нам је он давао пред њим успавала, па не видимо да слободу морамо освојити пред сваким ко нам је као отац сину унапријед не подари? Не знам, ваљда је опет то питање о наслијеђу имовине или образа: ми смо народ у коме свака генерација мора да извојује оно што јој Ђед завјетом остави.

   Ђедов завјет: Тиса. Заиста му је била тијесна васељена. Али то не значи да није волио сваку травку. Kако му је само дивна поезија! Ево, само његов „Банат“:


Банат


Ријеч која значи

Тугу

У мени јавља небеску

Дугу

Што се прелива из срца

Kао црвено вино

Из пуне чаше.


   Или прелијепа „Тиса“, њен почетак већ нас препушта оном хришћанском океанском искуству, искуству океанске егзистенције:


„Панонијом спокојно тече

Грљена врбама и травом

Праћена шумором кукурузних поља

У оку срца скривана…“


   Пјесник. Истински хиперсенс хришћанске космологије. Све је добро, све некако свједочи Христа. И оно „псеће распеће“ упућује да је у Јагњету – Спас.

   Старац је неспособан за презир. Дословно: никада никога није презрео. Чак ни непријатеље који су то били управо зато што су из петних жила презирали и презиру (о презиру у дукљанској митоманији не вриједи трошити мастила. Ипак, вриједно је напомене да му је сасвим стран био онај презир са којима по често поједини надСрби у Црној Гори презиру све остале: њему у Лесковцу или Чачку нису живјели ни по чему другачији ни људи ни Срби. Kао и сви Морачани, па и ми Херцеговци, био је склон глорификовању борбе српске Црне Горе против Турака, али најближе гдје би долазио наративу о надСрбима је био њему омиљени израз „Црногорци – то су Срби у ужареном стању!“ Притом немојмо заборавити ни да је метафора ужарености вишесмислена: она упућује и на ватреност, непомирљивост, бескомпромисност, али има и наличје адског карактера, „огња неугасивог“ којим некадашњи ангели сијају и као демони).

   Ево: прикончавам. Прегледам исписе. Држим оно твоје пенкало. „Благо мени, да уписујеш добре оцјене студентима и да се мање срдиш“. Знаш и сам да је оцјена посљедње што је важно из једног сусрета – мада су нам оне твоје, некако, биле више од факултета. Трудим се да се не срдим, али да не изгубим срдачност. Трудим се да пишем. Да из вида не изгубим твој живот. Тебе. Завјет.


Протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву

   извор: mitropolija.com