Translate

Приказивање постова са ознаком Константиново наслеђе. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Константиново наслеђе. Прикажи све постове

16. септембар 2017.

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 8. епизода, У Константинопољу је исто служити цару и Богу

Резултат слика
   Костантин Велики је имао обичај да каже: постати цар је ствар судбине; али ако је снага судбине наменила човеку да влада, он мора тежити да буде вредан империје!
де вредан империје!
   После најдужег грађанског рата у историји Римског царства, који је трајао осамнаест година, апсолутна моћ се нашла у рукама једног владара. Константин Велики је напокон могао да је употреби за мирнодопске циљеве. Једна од првих одлука била је подизање нове римске престонице на Истоку, Роме секунде. Реч је о потезу који модерни истраживачи сматрају једним од најважнијих и најпромишљенијих.
   Цар Константин није поседовао неко велико богословско образовање, међутим он је мудро проценио да би за хришћанство било добро да буде уједињено, да се око неких важних питања постигне договор и да престану сталне расправе. Тражио је да се постигне договор на највишој инстанци, то јест, на васељенском Сабору, и он га је сам сазвао  у Никеји 325. године. Чак је на располагање ставио и своју палату у којој ће заседати сви епископи.
   Учествују: Проф. др Радивој Радић;  Епископ бачки др Иринеј; др Оливер Томић; Проф. др Жика Бујуклић; Проф. др Радомир В. Поповић; Академик Ненад Камби; Проф. др Василис Катсарос; Проф. др Фабрицио Бисконти; Кардинал Равази; Анђело ди Берардино; Проф. др Ђовани Марија Вијан;
   Уредник серије: Божидар Николић; главни стручни консултант и сценариста : Проф. др Радивој Радић, редитељ: Татјана Феро

   извор: РТС Културно-уметнички програм - Званични канал

15. јул 2017.

313. (1700 година слободе хришћанства), 5. епизода, Благословен који долази у име Господње


Мучеништво и потоци хришћанске крви проливени почетком 4. века на страшан су начин обележили последње раздобље владавине цара Диоклецијана 
Крајем трећег века Римско царство се већ пола века налазило у хаосу. Диоклецијан, који је 284. године у Никомедији изабран за цара, успеће да нађе прави лек за посрнуло Царство. Пре свега, извршио је реформу врховне власти, променом принципата у доминат по коме цар постаје господар свих својих поданика. Како би ојачао контролу над целим Царством, Диоклецијан уводи тетрархију, владавину четири владара. Он и Максимијан су као цареви, августи, управљали источним и западним делом Царства, а војсковођама Галерију и Констанцију Хлору је додељена титула цезара, помоћника и бидућих наследника.
Диоклецијанове реформе, убрзо су показале резултате. Широм царства покренути су јавни радови, у ковнице новца уведен строги ред, обнављани су градови, грађени путеви.
Негде пред крај своје владавине, 303. године, Диоклецијан предузима један контраверзан потез. Доноси едикт којим се покреће нови прогон хришћана. По закону, у свим провинцијама Царства, цркве су морале бити срушене до темеља, док је смртна казна изрицана свима који се дрзну да држе тајне скупове ради богослужења.
Хришћанска историографија забележила је да је у време прогона цара Диоклецијана пострадало највише хришћана, који су до данас остали најславнији свеци, мученици упамћени у целом хришћанском свету.
Учествују: Академик Ненад Камби; Проф. др Радивој Радић; Проф. др Славко Ковачић; Проф. др Јошко Беламарић; Проф. др Ремо Качити; др Алка Старац, Бора Димитријевић; Миша Ракоција; Проф. др Радомир В. Поповић
Уредник серије: Божидар Николић; главни стручни консултант и сценариста : Проф. др Радивој Радић ; редитељ: Татјана Феро
Сниматељ: Васко Васовић; монтажер: Горан Мијић

3. јун 2017.

"313", 1700 година слободног хришћанства: 1. епизода, ДВА ЦАРА, ДВА БОГА

Два, у почетку завађена царства, небеско и земаљско, библијско и римско, од којих је свако за себе претендовало на изабраност и вечност, у једном историјском тренутку биће сједињена и тако ће удвостручити моћ заједничке вечности... 
Римско царство, IMPERIUM, прогласио је 27. године пре наше ере Гај Јулије Цезар Октавијан Август и тиме римску државу, која је до тог периода постојала већ више од седам стотина година, увео у нови облик владавине. Цар је сам доносио све одлуке од државног интереса, и цивилног и војног, и уводио нове законе. Он сам је за живота одређивао наследника на престолу. Сенат, древна институција која је постојала одувек у Риму, још од оснивања државе 753. године пре наше ере, сада је могао само да потврђује одлуке једног свемоћног владара који је носио титулу августа, односно императора, који је успоставио унутрашњи поредак назван принципат или заједничка владавина политичких првака, чланова Сената, на чијем челу је био он, Август, принцепс - или први сенатор.
Цареви су после смрти проглашавани за бога, додуше не сви, али они важнији овековечени су после деификације коју је службено обављао Сенат. Он је налагао да се изради споменик и биста почившим августима, пред којима су вршени верски обреди обожавања као обавеза свих грађана Царства.
Хришћанство је рођено пре скоро 2.000 година у римској провинцији Јудеји, у граду Јерусалиму. Јерусалим је за Јевреје био свети град преко хиљаду година, јер је у њему подигнут храм, светиња над светињама, кућа Бога Јехове. За време владавине првог римског императора Октавијана Августа, у градићу Витлејему, дошао је на свет Јошуа бен Јосиф. Тек што је прешао трећу деценију живота, као револуционарни проповедник оптужен је за подстицање на побуну против јеврејског свештенства и римске управе и убијен је у време владавине другог императора, Тиберија. На крсту су му написали четири слова, «I N R I», што је требало да буде подругљив и циничан став римске власти према човеку који се, наводно, лажно представљао као јеврејски Цар из лозе Давидове. Крунисан је венцем од трња због поменутог преступа. Осим малог круга људи, његове мајке Марије, оца Јосифа, дванаест апостола и неколицине које је оживео или исцелио, нико тада није знао да је на крсту умро богочовек, спаситељ свих људи света, Божији син - Исус Христос. Тако је антички свет добио два цара - два бога: Августа и Христа.
У емисији учествују: Проф. др Радивој Радић, Проф. др Сима Аврамовић, Проф. др Жика Бујуклић, Др Алка Старац, Мр Владан Таталовић, Др Миомир Кораћ, Епископ крушевачки др Давид.
Уредник серије: Божидар Николић; главни стручни консултант и сценариста : Проф. др Радивој Радић; сниматељ: Васко Васовић; монтажер: Горан Мијић; редитељ: Татјана Феро.
Label and copyright: Радио-телевизија Србије

16. септембар 2015.

Са поверењем детета заволео сам Христа

Ђакон Ненад Илић – режисер, писац, публициста, познати културни радник у Србији. Родио се 1954. у Новом Пазару, а у Београду завршио Позоришну академију, радио у Југословенском драмском, Београдском драмском, Атељеу 212 и Народном позоришту у Београду. После Богословског факултета добио чин ђакона. Снимио филмове о владики Николају, авви Јустину, документарне серије „Литургија“, „Икона“, „Наслеђе императора Константина“. Аутор је романа „Цариградски друм“.

2. јун 2015.

Константиново наслеђе 1, "СВЕ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО" (Проблем вредности)

.„СВЕ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО!“
(Проблем вредности)

Прва епизода серије КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ о православној хришћанској култури на почетку XXI века бави се проблемом угрожености система вредности у данашњем свету. Свеопштој релативизацији, православна култура супротставља се упорним инсистирањем на очувању врховне вредности људске личности као отворене ка Божијем бескрају. Не одустајући ни од слободе, доброте, лепоте као високих вредности, православна култура чува смислене моделе одупирања потрошачкој култури са срећом као једином “обавезном” вредношћу.

Константиново наслеђе 2, ПОБЕСНЕЛИ ХРОНОС (Проблем времена)

ПОБЕСНЕЛИ ХРОНОС
(Проблем времена)

У другој епизоди серије КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ аутори се, уз помоћ великог броја саговорника, играних сцена и документарних записа, баве проблемом времена који посебно обележава нашу “убрзану” цивилизацију. Компјутерска револуција донела је велике узлете у многим областима људског деловања али и даље оптерећивање човековог рада моделом функционисања машине. Пошто се удаљио од ритмова природе, савремени градски човек оптерећен такозваним “мултитаскингом” - императивом истовременог обављања више делатности по узору на рачунаре, још увек има могућност да се макар повремено улазећи у црквено време годишњих, недељних и дневних циклуса богослужења – врати себи, да окуси дах Божје вечне радосне садашњости.

Константиново наслеђе 3, КОРПА ЗА ОТПАТКЕ (Проблем простора)

КОРПА ЗА ОТПАТКЕ ВРЕМЕНА
(Проблем простора)

Трећа епизода документарне серије о месту православне културе у савременој светској цивилизацији, “Константиново наслеђе” бави се проблемом простора. Нове технологије, пренос слике на даљину, интернет, путовање и комуникације, уништиле су физичке димензије времена и простора. Свима су нам познати догађаји, деловања и спољашњи изглед физичке околине која је хиљадама километара удаљена од места у којем ми живимо, а дешава се да не познајемо ни најближег суседа. О томе, али и о доживљају освећеног простора, о символичком значају просторне организације хришћанског храма, о односу глобалног и локалног, о православном одговору на губитак идентитетске сигурности модерног човека некад засноване и на стабилности простора у епизоди “Корпа за отпатке времена”.

Константиново наслеђе 4, ОСТАРЕЛИ НАРЦИС (Проблем тела)

ОСТАРЕЛИ НАРЦИС
(Проблем тела)

У много чему цивилизација на почетку двадесет првог века обележена је медицинско-спортском компонентом – незапамћено интензивном бригом о телу. Постепено, како је религија губила велики део свог значаја у модерној цивилизацији, завладало је сазнање да је наше биолошко трајање једино што можемо поуздано знати о себи. Један од основних задатака потрошачке културе постао је да одржи тело и подстакне појединца да прихвати предложене методе којима би се борио против пропадања свог тела... Православна култура чува лек растућој нарцисоидности наше цивилизације. Пракса аскетизма, здрав однос према материји и материјалном, према телесној љубави, одговор на еколошке проблеме – о свему томе у четвртој епизоди серије “Константиново наслеђе” о православној култури у 21. веку – “Остарели Нарцис”.

Константиново наслеђе 5, ВЕЛИКИ НАРАТИВ (Проблем приче и језика)

ВЕЛИКИ НАРАТИВ 
(Проблем приче и језика)

Због тмурних резултата двадесетог века: отуђења и дезоријентисања појединца, два светска рата, Аушвица и Хирошиме, еколошких катастрофа и монопола Запада над ресурсима знања којима жели да обликује цео свет, на крају двадесетог и на почетку двадесет првог века, постмодернизам се устремио на све „велике приче“, „наративе“ - системе мишљења или веровања који, из новог угла гледано, имају за циљ да „поробе“делове друштва и појединце. Набујале су тенденције плурализма, разноликости, шаренила и мозаичности. Појединац је тако остао и без икаквих животних сценарија на које би могао да се ослања, велике приче и смисао постали су одраз неукуса и предмет подсмеха. Православна култура како у свом богослужбеном језгру, тако и у тачкама додира са културом света бранила је и брани “велику причу” о Богочовеку која чува дубок смисао живота сваког појединца, у сваком животном добу. О “Великој причи” али и о символима и језику Цркве, о православљу у литератури, о богослужбеним књигама погледајте у петој епизоди серије “Константиново наслеђе” - “Велики наратив”.

Константиново наслеђе 6, МРЕЖА ПОВЕРЕЊА(Проблем заједнице)

епизода 6, МРЕЖА ПОВЕРЕЊА 
(Проблем заједнице)

Православље нас подсећа: у времену владавине науке и технике, у времену привидне објективности, заборавља се да је оно што држи заједницу на окупу - вера, заборавља се да људи никако и не могу да живе без вере. Питање је само у шта или у кога верују. И модерна цивилизација изграђена је на сложеној мрежи поверења. О угроженом заједништву у времену нарастајућег индивидуализма о начинима његовог јачања, али и о особинама Цркве као заједнице, о њеном устројству, о празницима као важном начину обнављања заједништва – можете погледати у последњој, шестој епизоди серије “Константиново наслеђе” - “Мрежа поверења”

8. октобар 2013.

МИЛАНСКИ ЕДИКТ: СЕДАМНАЕСТ ВЕКОВА КАСНИЈЕ


   Реч уредника

   Један од преломних тренутака у историји хришћанства догодио се 313. године по рођењу Господњем. Те године је римски император Константин Велики донео указ познат под називом Милански едикт. Тај акт је, између осталог, гарантовао слободу исповедања вере за све грађане Римског царства, а посебно наглашено хришћанима. Будући претходно призван од Христа на посве чудесан начин, Константин је доношењем Едикта имао у виду и нову улогу хришћанства у Царству: давање слободе вероисповедања је било сасвим довољно да се паганизам уруши као кула од карата пред еванђелском поруком. Очајнички покушај његове ревитализације и враћања хришчанства у гето се десио неколико деценија касније(за време владавине Јулијана Одступника), но све је то (по речима једног великог црквеног оца) био само "поветарац" који је брзо прохујао. Већ крајем четвртог века цар Теодосије Велики озваничава да је оно фактички тријумфовало над паганизмом у свим сферама живота.
   Тако је од Римског настало ново, Ромејско царство, које је, према одличном сагледавању Георгија Острогорског, било установљено на три основна стуба: хришћанској вери, хеленском културном наслеђу и римском правном систему. Ромејско царство је имало најдужи век трајања од свих светских империја, а његов глобални утицај на религијском, културном и, уопште, цивилизацијском плану је огроман и до данас недовољно истражен. Било је и у његовим оквирима великих изазова за хришћане: ромејски цареви су у неким случајевима тежили да утичу на унутрашњи живот Цркве, долазило је до прогона са патријаршијских катедри, а повремено су избијали чак и озбиљни друштвени сукоби када би нека јерес нашла присталице међу члановима царске породице. Ипак, у целости гледано, Ромејско царство је извршило веома благотворан мисионарски утицај на христијанизацију околних народа - православни Срби, Бугари...су очит пример.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ
ТЕМА БРОЈА: ЗНАЧАЈ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА: НЕКАДА И САДА
СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР, 2013.

   Хришћански Запад је, са своје стране, имао другачија искушења.Православни Исток му је у Средњем веку био браник од Турака, али се зато десило ропство друге врсте: инквизиција, рационализам, радикални секуларизам, а данас потрошачко друштво су учинили да некадашње западне хришћанске земље до данас готово у потпуности изгубе свој хришчански дух. На западу данас нико неће бити кажњен зато што отворено исповеда хришћанство, али мора бити спреман на исповедништво ако не жели да се поклони идолу профита - пример је недавно давање отказа радници британске авио-компаније која није пристала да скине крст око врата на радном месту. Јавно истицање хришћанских симбола и, уопште, свега што има везе са хришћанством се на Западу све више сматра готово непристојним, а некада чек и увредом за нехришћане, због чега су, рецимо, све чешћи захтеви да се из западних школа уклони Распеће из учионица. Да ли је можда следећи корак уклањање крстова са застава западних држава? При том се заборавља на конститутивну улогу хришћанства у земљама западне демократије, у којима толико наглашени концепт толеранције суштински произилази управо из Миланског едикта.
    Не заборавимо и то да су седамнаест векова после Миланског едикта хришћани крајње брутално прогоњени у неким деловима света(пре свега на Блиском и Далеком Истоку). Да ли ће и тамо осванути неки нови Милански едикт, то не можемо знати, али једно је сигурно: са или без правних аката сила Крста Христовог остаће непобедива до краја историје. Оно што је на владарима овог света је или да попут Светог Константина то препознају и одају поштовање светињи или да се узалуд опиру (ср. Дап. 9,5) и остану синови противљења (ср. Еф.2,2; Кол.3,6), до Дана када ће сва племена видети Знак Сина Човечијег (в. Мт.24,30)...

С љубављу у Христу Господу, презвитер Оливер Суботић

3. јун 2013.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ, "СВАКО НЕКА ВЕРУЈЕ КАКО МУ СРЦЕ ХОЋЕ" (Константин Велики)

Подсећања на неке догађаје у ближој или даљој прошлости човекове историје, као и на датуме рођења и смрти великих људи (јубилеји), носе дубоку и смислену поруку савременом човеку. Антрополози, а међу њима нарочито етнолози и психолози давно су схватили и препоручили човеку (и човечанству) да прошлост – општа људска, народна и национална, нарочито верска – не сме да се заборавља, већ увек изнова, обнављајући трајне вредности из ове прошлости, преносити их у садашњост и тек тако градити примерну будућност. Ововремено практиковање крилатице „овде и сада“, продире готово у све области савременог живота (од политике до психологије и психотерапије) и као да стоји у блиском односу са суморном изреком, са краја римског доба: Ubi bene ibi patria (тамо где је добро, тамо је отаџбина). Нема само човек као појединачна индивидуа или и Л(л)ичност дугу прошлост (генетску, пренаталну, ону раног детињства, као и каснији индивидуални развој), већ је има и позната историја, као и много мање позната праисторија човека и човечанства.
Ова моја размишљања о историји, традицији, прошлости, садашњости и будућности људи, претходе главној теми овога чланка, блиској прослави 1700 година од доношења Миланског едикта, догађаја од пресудне важности за даљи развој хришћанства и хришћанске Цркве, а који је објављен у време владавине, најважнијег потписника овог Едикта цара Константина Великог 313. године. Додуше, већ је римски цар Галерије (306–311) који је најпре гонио хришћане донео први Едикт о толеранцији вере објављен у Никомидији 311. године.
О Константину Великом много је писано и у раније и у скорије време, посебно у хришћанској историографији, и то је писано позитивно и негативно, како о његовом карактеру, тако и о току његове владавине.[1].Тако на пример, и после преобраћења из паганства у хришћанство (?), Константин убија свога савладара цара Ликинија и његовог сина због наводне завере, али онда убија и свога сина Криспа и супругу Фаусту због наводне прељубе. Као самовластан господар Римског царства, Константин се активно меша у црквена питања и то доласком на Први Васељенски Сабор у Никеји, на коме је (Сабору) уз свестрану помоћ Константинову осуђен Арије као јеретик који је потом, или убијен или умро напрасном смрћу. Константин још и прети да ће свакоме ко се и даље буде држао Аријеве јереси „бити одсечена глава“. Није проверена или потврђена претпоставка неких историчара да је Константин хришћански крштен тек пред смрт.
Све ове и друге негативне догодовштине везане за живот цара Константина као да морају или да се забораве или да се у њих посумња, пред необичном и величанственом исповешћу, збиља Великог Константина, исказаном у Миланском едикту. А ево речи које су остале забележене до данашњег дана, а које нам је Константин Велики ставио у залог (у првом реду хришћанима, мада не само хришћанима) за сва садашња и будућа времена:
„Никога не треба присиљавати да верује… Нека свако буде следбеник вере коју хоће… Може слободно да верује онако како му срце жели… Онај који је убеђен да је на правом путу вере, не треба да чини зло другоме. Треба у крајњем случају само да помаже другима. Ако то не жели нека их бар пусти на миру. Треба свако од нас да уложи напор за спасење своје душе по слободној вољи, а не да му то буде наметнуто на силу… Ја желим да мој народ живи у миру и да буде спокојан што је за опште добро свих људи и читавог царства. Нека и они који греше, исто као и они који имају веру у себи, осете с радошћу добробит мира и спокојства. Наиме, тај благодатни мир који влада у друштву можда ће навести оне који греше да се врате на прави пут. Нека нико не злоставља друге и нека свако има оно што му срце жели, и нека поштује оно у шта верује“.
Уколико су тачне ове Константинове речи у Миланском едикту 313. године – пошто је раније, у сну или визији доживео Христово назначење, па тако и победио у одлучујућој бици на Милвијском мосту над Максенцијем 312. године, а после смрти, заједно са његовом мајком Јеленом проглашен за светитеља, али, уколико су тачна и она недела која је овај преобраћеник из паганства починио – Константин би могао да постане јунак неког савременог романа по угледу на романе Достојевског.
О свему важном из живота Константина Великог, обавештава нас Еусебије, доста несигурно, јер најпре претерано велича заслуге Константинове, а онда говори о његовим неделима, називајући га „окрутном животињом“. Еусебије (270–339) је био хришћански епископ, убеђени присталица хеленизираног хришћанства које је савладало многобоштво, писац прве црквене историје.
Када прочитамо овај узвишени текст више пута пажљиво, и претпоставимо да не знамо ко га је написао и упутио (можемо мирно рећи и Човеку и Човечанству), могли бисмо помислити на неког хришћанског светитеља из првих векова хришаћнства, на неког духовно просветљеног генија било које религије света (а то су били мистичари од суфисткиње Рабије у исламу у VIII веку, преко Светог Франциска Асишког до Светог Серафима Саровског); можда бисмо се сетили и највећих философа света, од Хераклита, Парменида, Емпедокла, преко Платона, Плотина, до Спинозе и Канта. Зар је могуће да је то била препорука исказана у Миланском едикту 313. године и то од, најпре, убеђеног многобошца, великог ратника, не увек смиреног хришћанског преобраћеника – цара Константина Великог! Треба ли поверовати у истинску метаноју, у мистички доживљај Христа, или у само генијалну историјску свест и (рекли бисмо данас) изванредну дипломатску вештину једног само релативно образованог римског војсковође, и то на почетку IV века?
Колико дуго векова човек узалудно слуша, а не чује, чита, а не разуме, гледа а не види овакве Константинове или сличне понуде, препоруке, мудре савете, осветљења одозго даром Духа Светог! Ипак, ни мало не сумњам да ће се тај Божији Дух и даље јављати у будућности човеку и човечанству, без обзира колико ретко, и без обзира како ће тај Божији Глас бити од некога стварно примљен. Треба ли још једном подсетити на јеврејску легенду (хасидску) по којој „тридесет шест праведника држе свет“ (наравно, и не слутећи да су они ти праведници!). Не морамо и не можемо да будемо један од ових праведника; има их и увек ће их бити бар неколицина, у свакој религији света, вероватно највише у све три монотеистичке религије.
Довољно је, међутим, да каткад, али увек изнова, чујемо ове Константинове речи, па да се у нама нешто (давно заспало) пробуди, подстакне на размишљање, али и делање.
Већ смо дуго времена, али стално само на прагу тзв. екуменских разговора. Шта то, рекло би се, непрекидно спречава угледне представнике све три хришћанске вероисповести да се сложе у нечем могућем, у јединствени поглед на веру (хришћанску), али и јединствен поглед на савремени свет, нарочито савремени исламски свет, као и свет, све погубније светске политике? Владика бачки Иринеј Буловић, у свом запаженом реферату поводом Миланског едикта и приближавања његове годишњице, пише:
„Овај Константинов исказ служи ми као подстицај да укажем на значај начела верске слободе, односно поштовања пуне верске слободе и слободе савести. Ово начело, наиме, обично везујемо за модерна времена.
Већина наших савременика – чак и многи добро обавештени интелектуалци – мисле да су слобода вере и слобода савести постигнуће Француске револуције и времена после ње. Видимо, међутим, да је већ цар Константин прокламовао то начело… Уколико историју посматрамо под хришћанском призмом, морамо признати да нити постоји хришћанска држава, нити је постојала хришћанска историја…[2] Оно што јесте могуће, реално и актуелно – а што с муком освајамо – то је простор аутентичне слободе, у првом реду верске и духовне, а потом и сваке друге“.
Како да се одазовемо на ове истините речи Владике Иринеја, и не само на његове речи (јep су сличне мисли биле исказане и од других учесника Конференције у Нишу – од бискупа Немета, Дарка Танасковића, већ помињаног Небојше Озирића и других)? Скептично, резигнирано, оптимистички (са или без покрића оптимистички), индивидуално, колективно? Какав год био наш лични одговор, ма колико овај био исправан и паметан, није више довољан као лични одговор. У XXI веку читав свет, али посебно народи и државе западноевропске цивилизације и културе (хришћанске?) чека један заједнички, овога пута колективни одговор (у најбољем смислу те речи, мада је још тачнији појам саборности).[3] Одговор треба да следи на мноштво изазова: нови ратови са уништавајућим оружјем, верски и грађански ратови, али у првом реду изазов угрожености планете Земље.
Не знам да ли је српска изрека: „Без невоље нема богомоље“ (Вукова пословица гласи: „Без муке нема науке“) само наша, српска изрека, али ми данас изгледа да ће се морати (када свакојаке опасности угрожавају цео свет), јавити и општа, преображена свест (и савест) – да је један Бог за све људе и да је једна планета Земља за све народе света. Зар је неминовност за све становнике Земље, да стигну до краја општих несрећа (нарочито глади, болести и ратова) да би препознали Духа Заштитника, Духа Светог који је стално присутан у нама и и који стално лебди изнад нас!

ФУСНОТА:
[1] Код нас је објављена књига проф. др Радивоја Радића Константин Велики – Надмоћ хришћанства, Еволута, Беорад, 2010.
[2] Раније сам у неколико махова у мојим чланцима и књигама наводио значајне речи руског религиозног философа Максима Тарејева (1866–1934): „Не постоји хришћански народ, држава, чак ни породица, већ појединац. Од државе се не може захтевати да врши Мојсијеве заповести, јер се оне могу применити само на личности“.
[3] Према руском философу из XIX века Хомјакову, саборност је слободно јединство свих на темељу узајамне љубави према Богу и свим апсолутним вредностима.

извор: Радио Светигора