ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ

Тропар, глас 7

Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Kсенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.

Kондак, Глас 3.

Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Kсенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

преузми овде:

ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ

Свети Николај Жички, Беседа о Павлу сужњу / Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП

преузми везу:

 Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП

1. Св. апостол Филип. Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. године у време цара Дометијана.

2. Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.

3. Св. Јустинијан цар Византијски. Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“ која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.

Јустинијан велики и славни,

Витез крста и цар православни,

Храм подиже Божије Мудрости

Да потраје до прага вечности,

Друго сунце – на земљи да сјаји,

Да се њиме греју нараштаји,

И клањају Ваплоћеном Слову,

Да познаду красоту Христову,

Царства Божјег безмерну висину,

Уз висину безмерну дубину,

Уз дубину безмерну ширину,

Уз ширину безмерну дужину.

Kао сунце усред летњег дана

Засја круна цар-Јустинијана,

Засја круна слуге Божијега,

По мудрости понајмудријега

А по сили понајсилнијега,

Још по вери понајвернијега.

О велики православни царе,

Твоје цркве никада не старе,

Твоја вера још се светом блиста,

То је блесак православног Христа,

Свети царе Христу се помоли,

Да та вера времену одоли.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Св. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Kада је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека, но толико препун, да се преливаше, али постепено млеко се претвори у вино, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече, да било не било жедних за такво пиће, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1), и то:

1. како над безобличном земљом, беше свуда тама;

2. како рече Бог да буде светлост, и би светлост;

3. како разлучи Бог светлост од таме, и би дан и би ноћ.

   Беседа о Павлу сужњу

   Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. (Еф. 3, 1)

   То апостол Христов, браћо, назива себе сужњем Христовим. Kако то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан, везан љубављу Господа Исуса тако силно, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто, да управо и нема своје воље, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли, мисли оно што Христос мисли, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства, што није на срам но на славу, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се, браћо, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу.

   Господе, Исусе Христе, Господе велики и дивни, вежи нас уза Се, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ

„Ти си граду овом похвала и утврђење“

(Кондак, Глас 3)

   Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву.
   У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.
   Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
фото: www.pravoslavie.ru

Свети владика Николај, Молитва Свете Марине/БЕСЕДА О ПОТРЕБИ ПОНАВЉАЊА И ПОНАВЉАЊА

1. Св. муч. Марина. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.

Тропар, глас 4.

Овчица Твоја Исусе, Марина, зовет силним гласом: "Теби Жениче мој љубим и тражећи те страдам и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за тебе, да бих живела с Тобом. прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за тебе". Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Кондак, глас 3.

Добротом дјевства украшена дјево, нетрулежним венцима си се венчала, света Марино: крвљу мучеништва си била обливена, просветивши се чудесним исцељењем, и побожно си примила почаст победе због твога страдања.

Радионица манастира Васкрсења Христовог, Каћ

2. Преп. Леонид Устнедумски. Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.
                                    
Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
– Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К’о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, –
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к’о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.


РАСУЂИВАЊЕ

Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то:

1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;
2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;
3. како бакарна змија предображава Христа на крсту.


БЕСЕДА О ПОТРЕБИ ПОНАВЉАЊА И ПОНАВЉАЊА

За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте
у овој истини. (II Пет. 1, 12)

   Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом?
   Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао, и својој мети стигао?
   Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака?
   Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам!
О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.
   О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.
  О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом, о Исусе, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети Атанасије Атонски, ЖИТИЈЕ И ЧУДА

   У предговору књиге, Архимандрит Јелисеј, Игуман Свештеног Симонопетритског Манастира подсећа на изузетну личност Светог Оца Атанасија Атонског – оснивача највећег светогорског Манастира Велике Лавре и утемељитеља киновијског начина живота на Светој Гори. Архимандрит Јелисеј истиче да су у данашње време Атанасијев Типик и Житије овог Светитеља, постали веома значајна лектира свима онима који желе да следе правила монашког живота.
   Житије је сачинио хагиограф Атанасије, монах Велике Лавре, убрзо после смрти Светитеља, негде у првој половини 11. века. Остављамо читаоцим да уживају читајући догађаје из Атансијевог живота…

   Са новогрчког, књигу је превела дипломирани филолог Марина Вељковић
   Издање: Манастир Жича, 2012.

Издања манастира Жича
извор: zica.org.rs

Житије Светог Мардарија у слици и речи

 Живот Светог Мардарија Либертивилског и Свеамериканског
                                 
     Поводом наступајуће 100 годишњице од доласка Светог Мардарија Либертивилског у Северну Америку и његовог несебичног изгарања у проповедању Речи Божје на овом континенту, православна издавачка кућа Orthodox Lighthouse је припремила његово житије намењено православној омладини у Америци.
   Књига Живот Светитеља Мардарија Либертивилског и Свеамериканског издата је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја. Текст на српском језику је приредио ђакон Јован Аничић. Превод на енглески језик је урадио свештеник Алекса Мићић, уз додатне корекције Епископа источноамеричког Иринеја. Илустрације су рад јелинске илустраторке Ангелики Делехе (Angeliki Delecha). Ова илустраторка даровитог и прецизног покрета је у потпуности успела да кроз своје боје дочара житије нашег Светог Мардарија.
                                  
   Живот Светитеља Мардарија Либертивилског и Свеамериканског прати хронолошки најважније догађаје из његовог живота, инсистирајући на светости која је красила његов живот. Књига има и мапу света, да би наши млађи читаоци што боље разумели куда је све крочила Мардаријева света стопа. Речник мање познатих речи помаже у јаснијем разумевању историјских, библијских и богословских израза. Графички дизајнер г. Бранислав Нинковић из Београда је уложио пуно енергије и талента да би књига добила овакав изглед. Књига је објављена на српском и енглеском језику.
   Жеља издавачке куће Orthodox Lighthouse се састојала у томе да се на један скроман начин одужи Светом Мардарију за сва доброчинства која је чинио. Осим тога, овом књигом желимо да поучимо своје млађе читаоце широм Америке да човекољубиви Господ прославља сваког ко Христа Бога сведочи свим бићем својим. Баш као што је то препознао у лику новојављеног Мардарија.
   Светитељу Оче Мардарије моли Бога за нас грешне! Амин!

   извор: www.spc.rs

Преподобна Анастасија Српска

   Према источно хришћанској духовној традицији, размишљање о правичности једне богољубиве мајке може се сматрати исправним полазиштем које ће свакој души пружити разумевање дефиниције личне хришћанске врлине у породичном окружењу. На пример, оно што се највише истиче у вези са личним идентитетом Дјеве Марије је њена улога праведне и свете мајке будући да је највиша титула коју ју је Црква доделила „Богородица“, од грчке сложенице Теотокос. Богородица као извор врлина открива се у контексту њене привржености и истинске посвећености Свом Сину и нашем Богу, Господу Исусу Христу. Постојану љубав, као врхунац свих хришћанских врлина, Она непрестано испољава и чак дарује свима онима који чезну за спасењем. Стога сваки православни хришћанин слави Увек-Дјеву Марију првенствено због Њеног дивног мајчинства које је у потпуности остварено кроз њену врлинску постојану љубав према Њеном Сину и нашем Господу, Исусу Христу, Спаситељу света.
                                                       

Четрдесет мученика у Севастеји/40 Martyrs of Sebaste

Данас смо прославили празник четрдесет мученика севастијских, 40 римских војника који су радије изабрали смрт у леденом језеру него да се одрекну Христа sr.wikipedia.org (византијска икона мученика урађена у слоновачи, музеј Боде у Берлину 10. век)

Today we celebrated the feast of the 40 Martyrs of Sebaste (Roman soldiers who rather chose to die in the frozen lake than to renounce Christ) en.wikipedia.org/wiki/Forty_Martyrs_of_Sebaste (the 10th century Byzantine ivory icon of the Martyrs of Sebaste, Bode museum Berlin)

   извор: Сава (Јањић)

Преподобни Антоније Велики и Свети Атанасије Велики

17/30. јануар

преузми везу:
Свети Антоније и Свети Атанасије

18/31. јануар

извор: Манастир Вазнесење

Свети Ермил и Стратоник – први београдски страдалници за Христову веру

13/25. јануар

Свети мученици Ермил и Стратоник. Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек“ (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Преподобни Теодосије Велики

1. Преподобни Теодосије Велики. Први установитељ и устројитељ општежића монашког. Рођен у области Кападокије, у селу Могариаси, од благочестивих родитеља. Као младић посетио Симеона Столпника, који га благослови, и прорече му велику славу духовну. С кадионицом, у коју стави хладно угљевље и тамјан, тражаше Теодосије место где би се настанио и основао манастир, и заустави се онде где се угљевље разгори само од себе. Ту се настани и отпоче подвизавати. Ускоро се сабра око њега много монаха разних језика. Зато он сагради по једну цркву за сваки језик, те се тако истовремено служило и појала слава Божја на грчком, јерменском, грузијском итд. Но у дан причешћа сва братија сабирала се у велику цркву у којој се служило на грчком језику. Трпеза је била заједничка за све, заједничка и сва имовина, заједнички труд, заједничко трпљење а неретко и – гладовање. Теодосије беше узвишени пример живота свима монасима, пример у труду, молитви, посту, бдењу и у свима хришћанским добродетељима. И Бог га обдари даром чудотворства, те могаше болне целити, на даљину се јављати и помагати, зверове укроћавати, будућност прозирати, хлеб и пшеницу умножавати. Беше му молитва на уснама дању и ноћу. Упокоји се мирно у Господу када му беше сто пет година од рођења (529. године).

2. Блажени Михаил. Блажени Михаил, Христа ради јуродиви. Рус, од рода кнежевског. Прављаше се сулуд да би тако скрио од света врлину своју, и да га људи не би хвалили. Тако припреми себи похвалу пред Богом. Сконча 1453. године у манастиру Клопском, близу Новгорода где му и мошти почивају.

Они што са страхом пред Господом стоје,
Они што се само живог Бога боје,
Они, само они, посведочит могу
Да праведник прима што се моли Богу.
По молитви правој Бог људима твори –
Оном светли зора, ко с’ окрене зори.
Тодосије свети својим молитвама
Поможе многима, помаже и нама.
Јер он и сад живи као и некада
И чудеса чини, ко некад, и сада –
Моћ му Господ даде, због његове вере,
И љубави к Богу, љубави без мере,
Тодосије дивни, истине ревнитељ,
Монашког живота чудни устројитељ,
Нек се од нас слави, слављени од Бога,
Сад грађанин славни царства Христовога.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Бити поткупљив, значи не бити хришћанин. Православни оци Цркве никад се нису дали ни поткупити, ни застрашити. Поткупљивање у стварима вере равна се Јудином издајству Христа за новац; такво поткупљивање било је својствено само неким јеретицима. Када цар Анастасије паде у Евтихијеву јерес, он устаде против опредељења IV Васељенског сабора у Халкидону и хтеде та опредељења обеснажити. Да би придобио знаменитије представнике цркве за себе, он им поче разашиљати разне дарове. Св. Теодосије беше по знаменитости први у свој Палестини. Њему цар посла 30 литара злата на дар, као тобож на потребе манастирске. Разумеде одмах Теодосије да га цар хоћаше тиме поткупити. И како мудро поступи светитељ Божји! Не хте задржати новац за манастир, премда беше у великој нужди, нити га хтеде вратити цару, да не би цара још више озлобио против Православља, него одмах раздаде све то злато у име царево сиромасима да би том милостињом поткрепио своју молитву Богу за исправку цара и повратак на прави пут.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам плач Господа Исуса и то:

   1. плач и тугу над мртвим Лазаром, као и над судбом Јерусалима,
   2. плач и тугу у врту Гетсиманском због људског робовања греху, демону и смрти.


   БЕСЕДА о постепености у духовном развићу

Тврда је храна савршенијех, који имају осјећања дугијем учењем обучена за разликовање добра и зла. (Јевр. 5, 13-14)

   Они који се хране млечном храном чулног расуђивања не могу лако разликовати добро од зла. Они обично долазе до закључка да су све вере од подједнаке вредности; да је грех неопходна сенка врлине; да је зло уопште неминован пратилац добра. До оваквих погрешних закључака не може доћи прави хришћанин. Јер прави је хришћанин зрео човек, који се не храни млечном храном, који је неповерљив према чулима, који много финије расуђује и прави финије разлике међу вредностима свега онога што јесте и што бива. Хришћанину су, истина, дати јасни упути Откровењем Божјим за разликовање добра и зла, но њему је ипак потребно дуго и трудно учење, да би као савршен могао у сваком даном случају знати шта је добро а шта зло. То његово знање треба да пређе у осећање, да би било поуздано и непогрешно. И добро и зло желе да се косну срца човечјег. Зато човек треба да је извежбан, да осећањем у срцу одмах позна шта му се приближује, онако исто као што се језиком одмах осети слано и неслано, слатко и горко.
   Трудимо се, браћо, сваки дан и сваки час, да изоштримо срце своје да би могло разликовати увек добро и зло. Све оно што нам се догађа, ставља нам питање: шта је добро, а шта зло? Управо све што нам се догађа, догађа нам се само зато да бисмо ми могли уочити шта је добро, и определити се за добро. И по сто пута на дан стављамо се ми на таква кушања. Ко има очи да види, нека види.
   О Господе човекољубиви, загреј срце наше добром које је од Тебе. И умудри нас, Господе, за разликовање добра од зла. И укрепи нас, Владико, да увек можемо пригрлити добро а одбацити зло, ради славе Твоје, човекољупче, и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Преподобни Симон Мироточиви

Оснивач светогорског манастира Симоно-Петра. Прослављен подвизима, виђењима и чудесима. Упокојио се мирно и прешао ка Христу 1257. године.

ТРОПАР

Радуј се Св. Стефане Првомучениче Христов!

Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски)

ИМЕ МОЈЕ, И ДРУГА ИМЕНА

   Тајанствена је моја Анастасија. Зову је разним именима – Узорешитељница (Она која ослобађа од веза којима су људи сапети), Исцелитељка, Фармаколитрија (Она која лечи од отрова), Римска, Сирмијска. Њено име (а и моје) потиче од грчке речи „анастасис“ која означава васкрсење. Зовите ме, дакле, Васкрсија. Или Васкрсла.

Света Великомученица Анастасија Фармаколитрија, икона из Солуна, XIV век

   Једни кажу да је Света Анастасија рођена у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица), престоном граду римске провинције Паноније, други да је била римска госпођица, или да је била удата, па чак да је била бабица која је породила Пресвету Богородицу, најчешће причају да је тешила и неговала хришћане по затворима, и тако изучила лекарску науку, па је тим поводом путовала у – по једнима у Македонију, по другима у Панонију, страдала је мученички – у томе се сви слажу, да ли у Сирмијуму или на неком далеком острву, али свакако у време прогона цара Диоклецијана, почетком четвртог века.
   Извесно је једино да је Света Великомученица Анастасија, како је Црква препознаје, пострадала у Сирмијуму, да је сахрањена у врту матроне Аполоније, и да је на њеном гробу саграђена црква чији остаци постоје и данас. О њеном животу не зна се ништа. Цела помало романтична житијска приповест настала је као последица врло живог култа ове светитељке који се најпре проширио у Риму – једна од три главне римске цркве носила је њено име, па у Цариграду – где је такође постојала Црква Васкрсења (или Свете Анастасије), а отуда по васцелом хришћанском свету. У средњем веку била је веома поштована у западном делу хришћанске васељене. Бенедиктински монаси подигли су у Италији, Француској и Немачкој више цркава посвећених Светој Анастасији, међу којима је и највећа црква у Верони, али и предивна романичка катедрала Свете Стошије у Задру. У овој цркви како се верује, чувају се мошти Свете Анастасије, али се делови моштију налазе по целом свету. У Русију је култ свете Анастасије стигао из Византије, пратећи Светог Владимира.

Елегантно прочеље романичке Катедрале Свете Стошије (Анастасије) у Задру

   Данас је Света Анастасија помало заборављена, макар код нас православних. Поново смо је се сетили управо због имена. Како је име Анастасија деведесетих година прошлог века постајало популарно најпре међу новокрштеним младим хришћанкама (чега сам живи сведок и учесник), а потом и међу родитељима женске чељади, тако смо се сетили и светитељке. Ту и тамо појави се њена икона и колач умешен у њен спомен, за имендан. Потом се појавила и прича, обавијена велом тајне, како имену и приличи, о можда-преживелој руској принцези, Анастасији Романов. Па и цртани филм истог наслова, из Дизнијевог студија. А на концу смо се досетили да се и мати нашег оца – Светог Саве - у монаштву звала Анастасија, и да је то име од посебне важности баш за нас Србе. Мати Светога Саве – Преподобна Анастасија – значајна за светосавски култ, пореклом је Гркиња, и представља још једну од веза са византијским православљем. Поштовање још једне Анастасије - Свете Великомученице (а по коме је мати Светог Саве добила име, него по њој), може имати и ширу перспективу. Може послужити као спона са нашим балканским комшијама и рођацима по вери. Тек једна тема за размишљање.

Најмлађа кћи Свете Царске Породице Романових, Анастасија

   Данас, док сам ишла у болницу код маме, после веома тешког јутра препуног искушења, замолила сам Свету Анастасију, име моје, да ми да кап, само једну кап, један молекул своје трпељивости којом је неговала болесне, а који јој, уосталом нису ни били род. Осим у Христу. Молекул љубави да загреје охладнело срце. Ко ће знати, можда је оно што је наступило била пука психологија? Са нама женама никад нисмо начисто.

Таваница готичке Цркве Свете Анастасије у Верони

   Сећам се једне године у манастиру Јошаница, беше једна врло симпатична сестра – Минодора или Митродора (биле су две сестре, мислим по рођењу, и носиле су у монаштву имена житијских сестара , а ја сам, опет, рођена на дан Светих Минодоре, Митродоре и Нимфодоре), и пита ме она, та сестра, како се зовем. А ја, поносно, кажем: „Анастасија!“ (тада бејах тек релативно кратко носитељица тога имена), а Минодора (или Митродора, а можда и Нимфодора), одреза к`о ножем:
   „Ето ти, ја треба да седим пет година у манастир па да заслужим то име, а она у свету, одма га доби!“
   Хвала ти, име моје, што си снисходило до мене. И до нас које те данас помињемо.

   Анастасија-Весна Илић, 4.1.2017.

О ДЕТЕТУ, ЗВЕРИМА И ХЛЕБУ

   Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небескоме (Мт,18,4).

   Ове речи изговорио је Господ, узевши једно дете. И те речи које се односе на децу уопште, на дечју отвореност и неузнесеност као мерило живота у Будућем царству, такође се односе и на једно, једино, конкретно дете. На ТО дете које је узето рукама господњим и које је у њима до краја свог одраслог живота и остало. То дете ће, како Предање каже, постати Свети Игњатије Богоносац, у фону чијег спомена се још увек налазимо.

   Ношен Христом, Свети Игњатије ће постати ученик Светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова. Ношен Христом, Свети Игњатије ће постати први епископ прве нејеврејске хришћанске заједнице – чувене Антиохијске цркве (тадашња Сирија, данашња Турска). Ношен Христом, Свети Игњатије је своју цркву утврдио на тај начин да су његове посланице остале једно од најпоузданијих сведочанстава о црквеној организацији. Ношен Христом, Свети Игњатије отићи ће да страда Христа ради. Оно дете, које је узето за мерило Царства Небеског, отићи ће да се, у центру земаљске империје - царском Риму, понизи до смрти. Ношено Христом, однесено је у арену, и предато изгладнелим зверима.
   Није ово прича о мазохизму хришћана, ни о психопатологији која се тако често уштампава у хришћански наратив. Ради се о томе да је, узевши љубав Христову за мерило свих ствари, Богоносац врло добро знао да звери, чак и у злом стању, могу бити од велике користи. Стари Леванћанин био је практичан. Богоносно дете у њему памтило је да царска корист долази кроз најболније понижење.

     У знаменитој посланици Римљанима остале су забележене речи Богоносца:
   „Од Сирије до Рима борим се са зверовима, по суву и по мору, ноћу и дању, окован од десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро бивају још гори. Али се у њиховим неправдама још више учим, но тиме се нећу оправдати. Врло сам жељан зверова који су за ме припремљени и молим се да ми се спремни нађу. Опростите ми, ја знам шта ми је корисно.
   Пишем свима Црквама (кроз које пролазим) и свима поручујем - да ја добровољно умирем за Христа, ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог. Пшеница сам божја и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу.“

   Анастасија-Весна Илић

Свештеномученик Игњатије Богоносац/Свети Данило архиепископ српски

   1. Свештеномученик Игњатије Богоносац. Богоносцем назван је овај свети муж зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. А још, по предању, назван је он Богоносцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Исуса Христа. У оне дане када Господ учаше ученике своје смерности, узе једно дете и ставивши га међу њих, рече им: „Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 4). То дете био је Игњатије. Доцније Игњатије беше учеником у светог Јована Богослова, заједно с Поликарпом, епископом смирнским. Као епископ у Антиохији он управљаше црквом Божјом као пастир добри, и први уведе антифонски начин појања у цркви, тј. појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небесима. Када цар Трајан пролажаше кроз Антиохију идући у рат против Персијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к себи и поче саветовати, да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Како узалудни осташе и савети и претње цареве, Игњатије свети би окован у гвожђе и у пратњи десет немилосрдних војника послат у Рим, да буде бачен пред зверове. Игњатије се радоваше страдању за Господа свога и само се мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом телу, и да га нико не спречи у тој смрти. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приспе у Рим, где би бачен пред лавове у циркусу. Лавови га растргоше и изедоше, оставивши само неколико већих костију и срце. Пострада овај славни љубитељ Господа Христа 106. године у Риму за време христоборног цара Трајана. Јављао се више пута из онога света и чинио чудеса помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.

   2. Свети Данило архиепископ српски. Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.

Архијереј Христов, дивни и узорни,
Архијереј благи а не богоборни,
Хе од богоборних што Христа убише
Но од богоносних што Христа љубише –
Игњатије свети, муже богоносни,
Тебе прослављамо, тобом смо поносни.
Цар Трајан ти нуди звања и почасти,
Само кад би хтео пред идоле пасти.
Ти задиви цара, јер не хте пристати,
Ни за цело царство Господа издати,
На смрт радо пође, оче богоносни,
Зато те славимо, тобом смо поносни.
Пред зверове бачен ти мирно чекаше,
Рим забаве хоће: ц тобом се играше!
– Пшеница сам Божја! – ти прозбори туде
– Зверови ме мељу, хлеб добар да буде!
А сад где је Трајан? Ти си рајски житељ,
Ангелима песма, нама си учитељ.
Игњатије свети, ти што Бога носи.
Хлеб живота за нас у Бога испроси!

   РАСУЂИВАЊЕ

   Као пламеном неугасивим били су мученици свети обузети љубављу Христовом. Та љубав олакшавала им је страдања и чинила смрт слатком. За св. Игњатија каже св. Златоуст: „Он је ц таквом лакоћом скинуо са себе тело као што неко скида са себе одећу своју“. Путујући за Рим на смрт, Игњатије се само једнога бојао, наиме, да га хришћани некако не задрже од мучеништва за Христа, било молитвама Богу. било пак неким спољашњим начином. Зато их је непрестано молио и писмено и усмено да то не чине. ,,Простите ми“, говорио је он, „ја знам што ми је на корист. Сад тек почињем бити учеником Христовим, када не желим ништа од видљивог или невидљивог, једино да Христа достигнем. Нека дођу на мене сва ђаволска мучења: огањ, крст, зверови, сечење, раздирање, крушење „крстију, раздробљење целога тела – само да добијем Исуса Христа. Боље ми је умрети за Христа неголи царовати до крајева земље… Моја љубав је прикована за крст, и у мени нема огња љубави ни према каквој ствари светској!’ Када је био уведен у циркус, он се обрати речима народу: „Грађани римски, знајте да ја не бивам кажњен због каквог злочина, нити сам осуђен на смрт због безакоња неког, но ради Бога мога, чијом сам љубављу обузет и кога ненасито желим: Његова сам пшеница, и зуби зверињи ће ме самлети, да чист хлеб Његов будем“. Када би изеден од зверова, Божјим Промислом остане му срце међу костима. И када неверни расекоше срце свечево, видеше унутра на срцу написано златним словима име: Исус Христос.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам храброст Исуса Навина и то:
   1. како Исус Навин држаше све заповести Господње неодступно,
   2. како ц вером у Божју помоћ храбро иђаше у све борбе против непријатеља народа свога,

   3. како свуда побеђиваше и све победе Богу приписиваше.

   БЕСЕДА о Давиду

   Тада рече Давид Натану: сагријеших Господу… 
   сузе су ми хљеб, дан и ноћ. (II Сам. 12,13; Пс. 41)

   Сагреши цар Давид Богу, покаја се, и Бог му опрости. Велик беше грех царев, но још веће покајање. Винован беше Богу за два тешка греха, за прељубу и убиство, али кад га изобличи Натан, пророк Божји, он болно узвикну: сагријеших Господу! Исповеди, дакле, свој грех и покаја се горко, прегорко. И скрушено се мољаше Богу, плачући, постећи, лежећи на земљи, и подносећи кротко страшне ударе, које Бог посла на њ и на дом његов и на народ његов због греха његова. У својим покајничким псалмима он говори: ја сам црв а не човјек (пс. 22, 6). Од уздисања мојега приону кост моја за месо моје (101, 5). Не спавам (ст. 7). Једем пепео као хлеб и пиће своје растварам сузама (9). Колена моја изнемогоше од поста. Ево правог покајања, ево истинитог покајника! Нити је отврднуо у греху, нити је пао у очајање. Него надајући се у милост Божју, он се кајао непрестано. И Бог, који љуби покајнике. смиловао се на овог узоритог покајника. И опрости му Бог, и прослави га изнад свих царева Израиљевих, и даде му благодат превелику да спева најкрасније молитве покајничке, и да прорече долазак у свет Спаситеља света, и то од колена његовог.
   Видите, браћо, како је дивна милост Божја према покајницима! Толико омиле Богу овај покајни Давид, да се Бог не устиде сам узети на себе тело из семена његовог. Благо онима, који не отврдну у греху, и онима који не падну у очајање због греха. Покајање спасава и од једног и од другог зла.
   Господе милостиви, омекшај срце наше сузама покајничким. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети Никодим Хиландарац, Архиепископ српски

Данас славимо Светог Никодима, игумана Хиландара и Архиепископа српског

   Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Свети Спиридон Чудотворац

1. Свети Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!

   Свети Николај Чудотворац – правило вере и образац кротости

   Свети и богоносни отац наш Николај Чудотворац Мириликијски веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној Цркве, већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патари у области Ликија у Малој Азији од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни.
   Свети отац Николај, будући дарован од Бога, од малена је био испуњен Духом Светим, још као дете  показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутарњи Божји призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља, он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују  да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског.

ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, 6. децембар/23. новембар

1. Св. Амфилохије еп. Иконијски. Земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада, те се упразни епископска столица у Иконији, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање, цар сеђаше на престолу, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију, а на Аркадија, сина царевог, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли, царе, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога, одвраћа се с ненавишћу од оних, који хуле Њега, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси“. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни.

2. Св. Григорије еп. Акрагантски. Рођен у Сицилији близу града Акраганта, где је доцније епископ био, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим, чудесним начином изабран за епископа, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац, јер је био велики угодник Божји, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељенском Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI).

3. Св. Александар Невски. Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години, 14. новембра 1263. год. 23. новембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир.

4. Св. Митрофан еп. Воронежски. Славни руски јерарх, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год.

Витез Христов свети Александар,
Кнез народу а слуга Господу,
Владар земље, а роб Свемоћнога,
То је цело житије Невскога.
Споља раскош, унутра плакање,
Споља борба, унутра тишина,
Споља варка, унутра истина,
Христос – мета овом богатиру
И у рату и привидном миру.
У муци му – Христос радовање,
У страдању – Христос поуздање,
У победи – Христос победитељ,
И у смрти – Христос васкрситељ.
Све му Христос – у обадва света!
Он му конак, Он животна мета.
Кнез побожни даде пример роду
Како треба служити Господу.
Свети кнеже, помози и нама,
Светлом силом, светим молитвама!

РАСУЂИВАЊЕ

Бог попушта беду на праведнике, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ, сличну беди, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме, два свештеника, Савин и Крискент, којима Григорије много добра учини, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент, дакле, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је, да оклевета Григорија, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија, као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише, Бог пресуди. Она жена полуде, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу, и она оздрави, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи, да је потплаћена, да оклевета Божјег човека, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту, са осталим клеветницима, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. Григорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;
2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти.

БЕСЕДА о благодати и даровима

А свакоме се од нас даде благодат по
мери дара Христова. (Еф. 4, 7)

Ево начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас, и ван наше воље, чини неједнаким. Наиме, неједнаким нас чини мера дара Христова, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела, које се зове Црква. Он строји то тело, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ, и Он је једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата, томе два, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди, јер оно што неко има више, није његово него Божје. Ако ли има много, много ће му се и тражити, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја, нека свак од нас, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег, јер су сви дарови од Бога и Божји.
Господе Исусе, дародатељу велики дарова различитих, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.