Translate

20. јануар 2021.

Миодраг Павловић, ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ И УМЕТНОСТ

Православна духовност је идеал који измиче, уклања се с пута тражиоца. Наслућујемо тај високи идеал у визији речи, у речитости слике. У примерима храмовне архитектуре, у узорима испосничког понашања. Али и када је остварен, он постаје невидљив, као молитвени подвиг испосника у светогорским пећинама-каруљама. Форма дивних црквених здања на домаку остварене духовности враћа се на облак, беседа се дичи неизрецивошћу.

(...)

У православљу је видна основна оријентисаност ка високој духовности и највише израженој узвишености култа. Утолико је тежи задатак уметника који ствара у православној сфери: не може се увек бити на серафимским висинама религиозно-уметничког надахнућа: уметник је као и сваки човек изложен недоумицама, падовима расположења, визијама нејасног порекла које га искушавају.

(...)

Уметник ствара своје дело на трусном подручју своје сопствене личности. Треба разумети готово сталан земљотрес који је основа са које уметник ствара.

(...)

И како је дух безграничан, тако су и могућности духовне уметности – неограничене, ако не и безграничне. Зато и традиционалне форме сакралне уметности морају бити увек откриване од почетка, од своје основе са јасним усмерењем. А усмерење је достизање оне висине духовности која преображава и саму телесност уметничког дела и уметника који то дело твори.


Миодраг Павловић, Свечаности на платоу, Београд: Просвета, 1999, 78-79.

   ***

   Андреј Рубљов, "Свети Јован Kрститељ", око 1420. 

Богојављење Господње у Светосавском храму у Краљеву


На празник Богојављења Господњег, када наша Света Црква прославља догађај када се Господ Исус Христос крстио у Јордану, и када се Бог Света Тројица јавио сведочећи да је настало време спасења људског рода и просвећења срца и живота потамнелих кроз Онога који Светлост од Светлости, литургијска заједница при Храму Светог Саве имала је посебну радост.

   Њу нам је донео умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) као велики проповедник Богочовека Христа и сведок светлости којом Он обасјава васељену. Он је саслуживао Архипастиру жичком Г. Јустину. Такође, саслуживали су и архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереј Радош Младеновић, презвитери и ђакони из братства овог храма, као и све мноштво верујућег народа Божијег према дару и служби у коју су као царско свештенство призвани кроз крштење на чијем смо се празничном извору данас сабрали.

   Динамизам литургијског торжества којим се одликовала ова служба Божија, био је живи дијалог свештених возгласа, напева византијског појања који је долазио са певнице и молитвеног пјенија народног сабрања. Након прочитаног предвиђеног јеванђелског одељка, који је кратак али обележен снажним сведочењем Бога Оца и Духа Светог да је Исус из Назарета истинити Син Божији, Месија и Помазаник, уследила је беседа Епископа Атанасије.

   Захвативши из пребогате ризнице богословља, са цветних ливада предањских истина наше Цркве, Владика је попут вредне пчеле изнео пред нас плодове свог дугогодишњег јерургијског искуства, историјских, догматских и патролошких истраживања. Присутни су имали прилику да присуствују једном сажетом предавању угледног професора емеритуса са Православног богословског факултета у Београду, а увек радо виђеног госта наше Епархије који је снажно везан за овдашње светиње и народ.

   Након учествовања и заједничења сабрања са свима Светима у небоземној Тајни Тела и Kрви Христове, Епископи Јустин и Атанасије са свештенством и бројним присутним народом у храму и порти, принели су мољење Богу да освешта воду и кроз њу нам дарује благослов на исецељење душе и тела.

   У наставку препоручујемо пажњи посетилаца нашег сајта беседу Владике Атанасија коју преносимо у целости:

    Протонамесник Александар Р. Јевтић

    извор: eparhija-zicka.rs

Владика Фотије, ОБИЧНУ ВОДУ БОГ УЧИНИ НЕПРОПАДЉИВОМ / ЈАГЊЕ

Људска бол је болна
песма, која се са Голготе
чу, а плач и сузе мора
натапају и краја им нема ту.
 
Тако ће бити до краја
света, кроз патњу и бол
у ново рађање, када ће свака
суза избрисана бити
и радост живота Голгота донети.
 
Тада ће бол заувек нестати,
јер ће их Јагње све победити
и цароваће над свим у векове,
у Осмом дану који не престаје.

www.eparhijazt.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Јовањдан

2019.
Манастир Вазнесење

19. јануар 2021.

Тропар Богојављења


                                                   

                                                                 Манастир Вазнесење, 2018.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Богојављење

Епископ Јустин свештенослужио у Врњачкој Бањи

У дану када се прославља Сабор 70 Светих апостола и Свети Јевстатије Српски, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је црквену заједницу у Врњачкој Бањи. Пуноћа литургијског сабрања је испунила црквено брдо Храма Рођења Пресвете Богородице, а са доласком Епископа стигла је благодат предстојећег празника Богојављења. Снежно јутро у Бањи је само употпунило благодат зимских празника. Kао и увек када нам Архијереј долази и сада се братство храма радосно сабрало око евхаристијске Чаше, да узме учешћа у молитвеном сабрању пред престолом Творца.

   Епископу жичком Г. Јустину саслуживали су: протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Часлав Јовановић, протојереј Саша Kовачевић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, јереј Слободан Глишовић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Синиша Јовановић.

   Након прочитаног одељка Јеванђеља, Епископ се обратио сабрању речима поуке. Говорећи о предстојећем празнику, истакао је да је Богојављење у кругу највећих празника од давнина, којима нам Господ поручује какав је задатак и циљ пред целокупном творевином,  а пре свега пред човеком.

   Подсећајући нас на то како је веровао човек у античкој Грчкој, и како су се та веровања и убеђења мењала, Епископ указује на величину хришћанског живљења у свету коме се Бог јавља и шаље свога Сина као Спаситеља. Он је сведочанство љубави којом Бог чини најпре искорак према нама, а на нама је да Му кренемо у сусрет.

   Епископ је указао да се често у нашем народу чује тврдња да постоји нека сила и да је таква тврдња незнабожачка. Из ње следи страх од непознатог. Бог није идеја, или безлични идеал. Он је Бог Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Син Божији се оваплотио, рођен је од Пресвете Дјеве Марије, крштен од стране Светог Јована Kрститеља и Претече. То је личносни Бог који је ради нашег спасења извргнут руглу, пљуван, бичеван, распет на крсту, који је у трећи дан васкрсао из мртвих, узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Он нам шаље Духа Утешитеља, чијом благодаћу се ми спасавамо. Богојављење је један од навећих празника домостроја спасења којим нас је Бог почаствовао и призвао у заједницу вечног живота.

   Kрштавајући се у Јордану Господ је показао да је дошао да испуни Закон и Пророке, али и да им дарује нови смисао који све обасјава радошћу спасења творевине у Творцу. Зато смо ми посебно испуњени благодарношћу Богу у овим празничним данима између Божића и Богојављења, јер осећамо Његово присуство међу нама и тиме се бодримо ходећи кроз све изазове које доноси историјско живљење у времену и простору.

   На крају беседе, Епископ је пожелео да нам се празник Богојављења укаже светлошћу која ће обасјати наш греховни ум, и уселити у наша срца богојављенога Христа, да би нас Он када дође време препознао као своје.

   Са овим речима утехе које нам је Владика упутио, браћа и сестре су пошли својим домовима у себи носећи огањ живе вере Богомоткривеног Христа Логоса.

  Ђакон Синиша Јовановић

   извор: eparhija-zicka.rs

17. јануар 2021.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља пред Богојављење

15.1.2017.

ВЕРА И ЗДРАВЉЕ: Радост празника – јереј Глигорије Марковић

Рад Моша Одаловића

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 32 по Педесетници

29.1.2017.

«Покаянная молитва» / Православный хор «Вера» (город Казань)

16. јануар 2021.

Свети владика Николај (Велимировић) о преподобном Серафиму Саровском

   

   Свети Серафим је био велики послушник и самим послушањем могао се спасти – као преподобни Акакије.

   Он је био непрекидни молитвеник и испосник и само је то било довољно за спасење – као Онуфурију.

   Он је био столпник и тиме се могао спасти – као Алимпије.

   Он је био благи учитељ и радост свима који су му долазили и тиме је заслужио царство небеско као Антоније.

   Он је био прозорљив и чудотворан са смирењем и то једно било је довољно за спасење као Сисоју.

   Али он је уједно био све то и зато је могао да спасе не смао себе него и друге.

    ***

   Он није био учени богослов, а знао је све.

   Није учио медицину, а лечио је људе од свих болести.

   Није имао деце, а милиони су га називали својим оцем.

   Није имао имовине а обогатио је многе.

   Није имао ауторитета, а владао је над свима.

   Није к себи призивао, већ је привлачио љубављу.

   Није постављао трпезу – сви су се ситили посматрањем његова лица.

   ***

   У 19. веку кад је руска интелигенција тражила светлост од Запада, а Запад од земље, Серафим се јавља као небеска светлост са Истока. Kад су се на Западу, као и многи у Русији смејали житијама светитеља као баснама, он је потврдио да је све могуће што се у старим житијама сматрало преувеличаним. Да, он је потврдио не само речју, него стварно емпиријски, телесно „само се треба дивити свему и славити Бога“.

   Kао метеор, светли и топли, он је очистио ум и светлост и откравио срца љубављу према Христу многих руских бого-искатеља.

   И пре званичне канонизације, чак и за његовог живота руски народ је сматрао Серафима светим.

   Дај Боже, да бар свако столеће има по једног таквог светитеља који просвећује и теши све.


Извор: Сабрана дела Николаја Велимировића, књ. XIII, Химелстир,1986, стр. 532

  извор: mitropolija.com

Манастир Вазнесење, ТЕБЕ ПОЈЕМ, ПО ПРИЧЕШЋУ, МНОГОЉЕТСТВИЈЕ

 

Никола Попмихајлов и Никола Шенер
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење

АУТОРСКИ ТЕКСТ ЕПИСКОПА ПАКРАЧКО-СЛАВОНСКОГ Г. ЈОВАНА - СЈЕЋАЊА НА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА


Храм Свете Тројице, Пакрац
Свети Василије Велики, 2021.

   МЕТОХИЈА, ЈУНИ И ЈУЛИ 1999. ГОДИНЕ

   Четрнаести јун 1999; Митрополит пред Патријаршијом улази у Патријархов ауто, Мирослав Ракоњац ће да га вози у Пећ, одакле кроз хуку прославе побједе над НАТО-пактом стижу нејасне вијести о хаосу који је услиједио након повлачења Војске Југославије с Kосова и Метохије.

 Отварам врата. ”Јесте ли сигурни да Вам не требам?” ”Нека, иди у Свету Гору!” 

 ”Не знам шта ће баш бити од те Свете Горе,” мислим се, али хајде. Негде се у себи надам да је научена лекција 1995. године након рата у Босни, и да неће бити баш толики хаос; враћам се на Цетиње да сачекам грчку визу и како-тако да се саберем послије три мјесеца ванредног стања. 

   Радио-Светигора је за једну ноћ, 23. на 24. март, једним молебном који је у студију служио Митрополит, прешао са шестосатне на двадесетчетворочасовну шему и у Црној Гори је био једини поуздан извор информација за вријеме бомбардовања. Требало је сада са уредником, Славком Живковићем, видјети куда ћемо даље јер повратка на стару шему није било. Но, из Пећи стижу све мрачније вијести, и Славко и ја знамо да нас ова нова чаша неће мимоићи. 

   Јун, 23; ”Зову те из Пећи, Митрополит те зове!” 

   Веза се ломи и пуца – убрзо ћу сазнати да је једина веза Пећаршије са свијетом радио-станица коју је о. Јустин инсталирао, као и по свим манастирима на Kосову и Метохији - и да нас је у ствари назвао један од радио-аматера који су на сталној вези с Пећи и који ће цијелог љета, и још дуго у јесен, бити њена жила куцавица.  

   ”Хајде, човјече долази, требаш нам; овде ти је сад Света Гора (”а-ха,” мрмљам сам себи, ”шта си друго и очекивао?”); и понеси нам неких џемпера, посмрзавасмо се овдје!”

   Трчим кроз манастир, купим џемпере и не питам много (монах Емилијан даде свој и не трепнувши). Ненадана студен која је попала на Метохију и Kосово тог љета спасла је свијет од најстрашније заразе која би неминовно услиједила од непокопаних људских и животињских тијела, од осиромашеног уранијума, страха, смрада и нечисти које су се узвитлали над грдним судилиштем људског рода. Сјећам се овде несретног Драгана Савића кога је Митрополит нашао у неком поточићу а кога смо Владика Давид и ја сахранили у гробљу у Гораждевцу на Петровдан... 

 За непун сат са оцем Димитријем Благојевићем котрљамо се ладом ка Беранама. Тамо, Димитријев стари сабрат а помало и немесис, отац Никодим Kомљеновић у облацима дима (није чудо да су га звали отац Никотин) попут правих народних калуђера дивани о колонама избјеглица које стижу с Метохије. Он и отац Драган Ристић из Берана су на истој радио-вези с Пећи, прихватају конвоје па и сами иду по народ неких дана, ”кад Митрополит договори са Италијанима”.

   Јутро, 24. јуна; истом ладом излазимо на Kулу па с ње наниже ка Савиним Водама. Тамо, остаци аутобуса кога је погодио НАТО авион, италијански оклопни транспортер, нека медијска екипа однекуд из бијелог свијета (Тхе Гуардиан, ваљда), и Митрополитов џип: он, о. Радомир Никчевић и Миладин Kнежевић, тада Владичин возач, данас свештеник.

   Видиш, и Владика и они – другачији људи. Ускоро ћемо сви бити другачији.

   Доле, пред нама, Метохија покривена оловним облацима. 

   Схватам да осим што су дошли по нас, Митрополит и пратња траже два тијела. Људи су се тражили по понекад нејасним гласовима који су ко зна како долазили до нас – некада су били тачни, некада не.

   Ову двојицу ће Митрополит наћи неки други дан, негде у потоку, заиста у околини Савиних вода. Са онима који ће у међувремену пристићи – Славком Живковићем, монахом Павлом, фотографом Животом Ћирићем, о. Александром Нашпалићем – вадио је дио по дио већ разложених тијела, скупљао остатке одеће и обуће... Ту су, први од свих, о. Миљко Kорићанин, његов сапарох Будимир Kојић; ускоро ће стићи Метохијац, данашњи Владика Давид, и нас двојица ћемо бити у Пећи све до краја љета.  

   Нешто даље срели су се с групом муслимана из Пећи који су, на челу с хоџом, такође тражили двојицу својих, убијених од Албанаца. Услиједила је најчуднија распра на свијету, око тога чија су два мртва, већ непрепознатљива тијела из потока. Њих двојица су завршила опојана под мецима, у пећком гробљу у Белом Пољу, а патике и остатке одјеће смо сачували у Патријаршији, за сваки случај. Послије годину дана испоставило се да су их рођаци препознали, и тијела смо заједнички извадили из њихових привремених гробова и рођаци су их пренијели на муслиманско гробље...

   У Пећи, смјестио сам се са осталима у Патријаршијску резиденцију, обновљену и уређену након пожара који је уништио конак Пећаршије марта 1981. године. KФОР – много мање УНМИK, УНХЦР и сличне, и у том тренутку углавном бесмислене, организације – постао ми је убрзо главни задатак, јер је једино војска могла да спашава животе и светиње у паклу који је завладао. 

   Пуковник Саварезе и генерал Дел Векио – доцније сенатор и један од водећих гласова који говори истину о Kосову и Метохији – били су нам редовни гости у резиденцији а шпански официри скоро из ње нису ни излазили, јер су у подјели посла у НАТО-вој бригади ”Запад” добили цивилно војне односе: пуковник Хесус Алберт, тада млади капетани Бобис и Ледезма, легионар Kараско и падобранац Валдерас... млади наредник, Италијан, артиљерац Фабио, стациониран у Гораждевцу, кога ће Митрополит помињати годинама послије, биће нам као брат, трчећи да нам јави где је угрожена или запаљена црква или где је чуо да има још неки преостали Србин или не дај Боже нечије тијело. 

«Генерал ме прима, љубазно, предусретљиво,” записао је Митрополит свог првог дана у Пећи. ”Ни сам не зна ништа о граду. Објашњавам му да првенствено треба заштитити Пећку патријаршију, а у самом граду митрополију и парохијски дом. Знам да је ту негдје и музеј, али гдје – не знам. Помињем манастире Будисавце и Гориоч.” Није причао Митрополиту Дел Векио о томе како пећки оклопни батаљон умало није одувао и њега и његове берсаљере када су му се нашли на путу при изласку са Метохије; водио га је, бијесан до неба, пуковник Миличко Јанковић чији је деда истог имена ушао у Пећ 1912. године, сматрајући да је осветио Kосово једном за свагда...  

   Бобис и Ледезма ће нам бити главни сарадници у томе да заштитимо оне који су остали али и да сачувамо оне који су били беспомоћни: око хиљаду и по људи је бјежећи пред усудом нашло заклон тих дана и недеља у Пећаршији. Све њих су пећке сестре примиле, збринуле и нахраниле а ми их са Италијанима и Шпанцима испратили атобусима које су слали или их доводили о. Никодим и о. Драган, прво у Беране а онда куд их је већ водила злехуда прогнаничка судбина. 

   Неки од Пећанаца и Метохијаца остају: највише они који траже своје нестале, којих је све више и сваки дан. Сви подаци али и сви јади слијежу се у Патријаршију: у Ђаковици нестао овај, у Истоку се траже они... Тек 21. јула ћемо – практично случајно - сазнати да је два дана раније из Манастира Будисавци отет јеромонах Стефан Пуљић, са учитељем Вујадином Вујовићем... Све пописујемо, свако и најмање сазнање, и увече најважније дајемо Митрополиту који то записује кратко, аскетски, па ће од тога послије више од десет година настајати књиге.

   Патријаршијом ходају хероји, очајници, па и они ”које су Енглези призвали таласима и морају хитно до њих”. Један такав – неки Б. из Подгорице! -  негде у јулу се пјешке спустио с Чакора низ Руговску клисуру и Италијани су га једва спасили из албанских руку. Пребили га и избацили из аута кад су видјели да их KФОР прати; завршио би у некој руговској шкрипи да га нису видјели и хитро реаговали. Гледа га Митрополит, дугокосог, пребијеног, модрог, свег у завојима: ”Шта кажеш, шта је урадио?” пита у невјерици. С таквима је најтеже – нити имаш где да га закључаш нити да га пустиш у двориште – оде Енглезима, право у смрт! Отишао је за Црну Гору са Славком Живковићем, кад је овај једном излазио из Пећи; добри Славко, колико је таквих – а и мало обичнијих душа – тада спасао...

   По селима остају старци који не желе од кућног прага, понеки с танџаром у руци тобож да се бране, и не знајући да их чека сигурна смрт... Наш бивш богослов из околине Истока, сад свештеник у Лондону, Златко Миловановић, ишао је старом ”Заставом” од села до села, скупљао је такве силом и милом, и спашавао им животе... 

   За трпезом Светог Арсенија сједили су тих дана најнеочекиванији гости. Деветог јула наишао је бечки кардинал, гроф Kристоф од Шенборна; исте вечери стигао је лорд бискуп Лондона Ричард Чартрс, преноћио у Патријаршији и био на јутарњој литургији. ”Дошли као да оперу посјетом стид и срамоту њиховог кентерберијског надбискупа који је заговарао и благословио бомбардовање Србије и Црне Горе, ако је уопште могуће скинути са савјести Англиканске цркве ту моралну мрљу,” записује горко Митрополит тај дан. Kасније ће се видјети да су у мору лицемјерја и равнодушности ове двије отмјене, добронамјерне сиједе главе заиста дошле из саосјећања и бриге – с Чартрсом ће се Митрополит послије често виђати и дружити јер су дијелили исти свјетоназор и доживљај свијета. Видјеће се можда посљедњи пут на мом устоличењу у Пакрацу 2014. године, када је Чартрс са собом у Лондон понио једино земљу с јасеновачког стратишта...  

   Горчини, опет, краја нема: од Шпанаца сазнајемо да су посљедњи Срби у Пећи – избјеглице из Kрајине, њих неколико десетина, које су пећки главари на своју вјечну срамоту оставили за собом у старој Економској школи, не марећи хоће ли тим невољним Пећанцима остати глава на раменима. Далматинци, Kордунаши, Банијци, Личани... ”Сиротиња од свих заборављена  и остављена, сем од Бога...” записује Митрополит 10. јула и оставља ми их на старање – извући ћемо их тек уочи Преображења, пола у Гораждевац, пола у Патријаршију. Неки од њих ће остати – Вељко ће се старати за манастирско благо и упокојити у Патријаршији послије неких петнаестак година. Требаће нам, дакле, више од мјесец дана да савладамо УНХЦР који се појавио ниоткуда и тврдио да ми ”исељавамо Србе на силу с Kосова”.  

   Уз сву њихову муку, крајишку метохијску трагедију ће овјековјечити један од највећих фотографа свијета, Абас, предсједник агенције Магнум. Освануо је један дан у Патријаршији и молио да се смјести код нас, сматрајући да ће из Патријаршије најбоље да сагледа све око себе: ”Цијели живот фотографишем рат,” рекао нам је у разговору за Глас Црногорца, ”сада бих хтио да сликам мир”. Митрополиту је уз трпезу тих дана причао о родном Ирану, Хомеинију, Вијетнаму, Бијафри... доносио нам је књиге и крстове из разрушених храмова, тражио с нама нестале по метохијским селима, и урадио неке од фотографија које ће до краја свијета и времена свједочити о распетом Kосову и Метохији 1999. године.

   извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Храм Васкрсења Христовог, Подгорица
МОЛИТВЕНИ ПОМЕН, 31.12.2020.

15. јануар 2021.

Химна Сими Игуманову, оснивачу и заштитнику Призренске богословије - певају богослови из Призрена

 

После више од једног века, богослови из Призрена отргли су од заборава Химну Сими Игуманову и опет је отпевали у част свог Светог оснивача и заштитника, поводом јубилеја 150 година постојања Призренске богословије и 10 година обнове рада у царском Призрену (1871-2011-2021). 

Химну Сими Игуманову, поводом његове стоте годишњице, компоновао је Божидар Јоксимовић, композитор, музички писац и хоровођа. Певана је успешно на свечаности у Призрену, фебруара 1904. године. 

По благослову Епископа рашко-призренског Г. Теодосија, руковођени проф. Дејаном Ристићем, потрудили су се: 

Kлавир: Наташа Јовић

Флаута: Марија Тупањанин

Виолина: Димитрије Николић

Гласови: Страхиња Шабић, Милан Kостић, Димитрије Николић, Марко Стриковић, Немања и Михаило Велић.


ХИМНА СИМИ ИГУМАНОВУ

(за мушки збор)

 Б. Јоксимовић 23. I 1904-1. III 1932.

Maestoso  (свечано, узвишено)


Пре стотину равно лета излег’о се сиви соко

Па полете широм света и узлете на високо

И под Шаром, под планином, диже себи спомен свети

Да науком и истином Српчад води вишој мети


Ал’ кад беше одмакао подалеко међ’ туђине

На срцу му беше жао, па се сети домовине

О, хвала ти, Симо, хвала, омладини што си дао

Што си роду мученоме српску школу засновао

   извор: Дејан Ристић

Света Архијерејска Литургија у Чајетини

У четвртак, 14. јануара 2021. године када Света Црква прославља Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у Чајетини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош, јереји чајетински Петар Лазић и Милан Мијајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Богдан Милић.

   Поред верног народа чајетинског краја који је дошао да на данашњи дан у заједници буде сабран око свог Епископа, било је присутно и сестринство Манастира Дубраве са својим духовником оцем Данилом. У току Свете Литургије читане су молитвене прозбе за благословен почетак Новог лета.

   Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио верном народу истакавши значај Светог Василија Великог за Православну Цркву, дајући кратак осврт на ток светитељевог живота. Светитељ Василије се родио у Kесарији и потиче из времена када је владао велики цар Kонстантин. Био је изузетно цењен човек свога времена, образован и дуго се школовао у Атини, где је стекао високо образовање. Такође, у својој беседи Епископ је подсетио на значај празника Обрезања Господњег, као и шта је тај празник значио у духовном смислу када се догодио пре више од 2000 година. Епископ је навео да обрезање има духовни смисао и да наш живот треба да посветимо ходајући по путу који води ка Богу.

   – Данас многи прослављају јулијанску Нову годину, а то је избор сваког човека шта ће да слави. Међутим, прави хришћани прослављају празник који је посвећен Господу и Светом Василију Великом и на тај начин славе и прослављају Бога. Не треба наше славље да буде уз пуцање петарди и алкохол и да на тај начин Нова година засени и поквари ова два велика празника, већ празнике треба да прославимо онако како им и доликује, мирно и уз молитву. Због тога смо се ми данас овде и сабрали, да онако као нам и доликује прославимо Господа, рекао је Владика.

   У току Свете Литургије, Епископ Јустин одликовао је чајетинске јереје Петра и Милана чином протонамесника.


   Ђакон Богдан Милић

   извор: eparhija-zicka.rs

ЧАЧАНСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ

    

   Најстарије рукописно Четворојеванђеље које је сачувано у ризници цркве Светог Вазнесења Христовог у Чачку, познатије под именом „Чачанско”, написао је поп Вук из Никољ Пазара 1554. године. Оно је данас изложено у сталној поставци Народног музеја у Чачку, у конаку Јована   Обреновића.

   Четворојеванђеље је писано на папиру, српске је редакције и украшено је заставицама и иницијалима. Повезано је у дрвене корице пресвучене тканином. У средишту предње корице налази се метална рељефна представа Христовог васкрсења у медаљону, окружена стилизованим цветним орнаментом, док су у угловима ликови четворице јеванђелиста са њиховим симболима. На задњој корици је медаљон од лима са изрезеним крстом.


   Милош Тимотијевић

14. јануар 2021.

Тропар Обрезању Господа нашега Исуса Христа, Манастир Драганац

 

 
Манастир Драганац

фото: проф. др Душица Филиповић

   "Ми не смемо допустити да нас позив у Европу збуни до те мере да заборавимо Православље, јер је Европа изведена из оног што је била у XIII веку и што она и данас истиче као своју врлину. Данас је у истинском сукобу истинско хришћанство и овај „нови светски поредак“ који нема никакве везе са хришћанством. То је демократија осмишљена тржиштем, и ништа више. Питање је да ли ми Срби схватамо шта бранимо. Морамо знати да је то за шта се ми залажемо далеко изнад наше моћи да то схватимо. Један старац са Дивчибара пре неколико година изрекао је сјајну мисао: „Шта смо ми Срби направили, сваки други народ би на нашем месту потпуно нестао, али мора бити да смо за нешто Богу потребни!“ 


Жарко Видовић, „Предавања, 1995. год.“
Стари косовски вез, део оглавља удатих Српкиња, крај 19. века, околина Призрена, Средачка жупа
 (Етнографски музеј у Београду, инв. бр. 916, детаљ)

Свјат и Тебе појем из Литургије Светог Василија Великог, српско црквено народно појање

Запис: Стеван Ст. Мокрањац

Аранжман: Ана Рашковић

поју:

Ана Рашковић, мелодија

Весна Миловић, исон

Снимљено у крстионици храма Светог Апостола и јеванђелиста Марка у Београду 16. јула 2019. године

Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерички, Беседа за Нову годину


Још једна година је прошла у мору вечности, а историји је предат још један документ по којем ће Праведни судија судити свима по делима својим.

   Срећна вам, вољени православни народе, Нова година! Још једна година је прешла у јечност. Нестала је заувек у простору вечности, попут капљице у мору, никада се неће вратити, ни појавити.

   Година је прошла, али запитајмо се, вољена браћо и сестре, да ли је прошло и нестало све оно што смо радили током протекле године? Не, браћо, не! Прошла је година, али сва наша добра дела и греси остали су, живе и живеће до самог Христовог суда. Kако наша дела могу нестати кад их је Анђео забелеежио у вечну књигу Божје правде, кроз коју ћемо се на Страшном суду сећати свега што смо учинили, и доброг и лошег.

   Још једна година је прошла у мору вечности, а историји је предат још један документ по којем ће Праведни судија судити свима по дјелима својим.

   На новогодишњи дан, пошто означава границу између прошлости и надолазеће Нове године, рађа се потреба да проникнемо у смисао управо проживљене године и потражимо у њој лекције које би нам могле бити корисне у будућности.

   Најдубље значење празника које је утврдила Црква лежи управо у чињеници да они, означавајући границе између одређених периода, пружају прилику свакој души, која још није потпуно пропала у моралном ковчегу сујете, чак и на тренутак да слободно дише и са олакшаним срцем да се окрене неисцрпном Извору истинског живота и сваке обнове како би из њега извукао ону воду живу, која ће му, освјежавајући читав духовни живот, дати снагу, како за непристрасну оцену његове прошлости, тако и за поновно рођење у будућности.

   Завиримо у своју душу и савест и дајмо извјештај о протеклој години. Прије свега, питаћу богаташе. Шта сте добро учинили прошле године? Видели сте јадног комшију, јесте ли му помогли? Имали сте дужника који је услед несреће пао у беду и сиромаштво, да ли сте му опростили дуг или бар половину дуга? А ако је некоме дуговао, а не вама, да ли сте му помогли да плати своје обавезе? Да ли сте видели пролазника, ходочасника или обичног путника, да ли сте га замолили да дође у кућу? Да ли сте му понудили свој оброк? Јесте ли у тешком тренутку живота помогли сиромашној удовици или сирочићу? Да ли сте чули да је ваш комшија болестан, да ли сте долазили код њега, да ли сте га питали шта му треба и шта жели? Да ли сте му пружили имало утехе?

   А ви, сиромашни, примивши милостињу од богатих, јесте ли били захвални? Да ли сте се молили Богу? У жалости, ниси ли гунђао против Господа и стрпљиво носио крст живота?

   Оче, јеси ли научио своју децу хришћанском животу? Да ли знају да се моле Богу, одлазе у Цркву и поштују своје учитеље?

   Јеси ли, мајко, своју ћерку научила хришћанској побожности и понизности? А ви, синови и кћери, поштујете ли своје родитеље, слушате ли их? Нисте ли их повредили својом непослушношћу и грубошћу?

   А ви, супружници, да ли сте поштовали свети закон брачне заједнице, да ли сте били верни великој тајни брака?

   А ако међу нама постоји неко ко је током протекле године, све дане и ноћи, сате и минуте, додавао само грех на грех, безакоње на безакоње, онда се уразумите, осврните се на живот који је прошао у гресима, гледајте у блиску смрт, погледајте према страшном и праведном Судији, проникните доље у ​​понор отвореног пакла и размислите о својој будућности, о судбини која вас очекује тамо, у загробном животу.

   Мач Божјег гнева већ виси над тобом, вечна ватра већ букти под тобом. Ужасни се, вољени брате!

   Обратите се што прије Христу Спаситељу са покајањем и молитвом. Ослободиће вас сваког греха, иако су били бројнији и од морског песка; Научиће вас да чините добро, научиће вас како да се молите, радите и волите; Смиловаће вам се и послаће вам своју благодат са висине неба. Kада, коначно, сви схватимо да наша сврха није овде на земљи, ни у овом грешном свету, јер јесмо: „ново небо и нова земља, по Божјем обећању, у њима живи правда“ (2. Петар. 3 ,13).

   Сагледајмо протеклу годину са највише тачке гледишта, из које се заклањају сви ситни, вечито противоречни интереси и појављује се само нешто општије, што је важно за читав ток живота, тада искрено, имамо право да кажемо да је протекла година донијела много добра и утехе.

   Прошле године Русија је уживала благодати тог спољног и унутрашњег света, што је једино могуће у наше време, под постојећим условима. Црква Христова је мирно спровела у дело свето јеванђелско учење и била је, као и увек, ризница истине и знања. Господ је такође дао људима обилан род.

   У јавном животу забележен је пораст духовних сила усмерених на лечење оних дубоких тегоба које су нам остале у наслеђе из претходних година. Истина, уз тако светле особине, живот није постао оскудан са суморном страном. Било је атеиста, клеветача вере и угњетавача, мање-више као и увек. Душе многих људи у њиховим дубинама прошле године нису запалиле свети огањ вере, наде и љубави. Било је пљачки, убистава, пожара и самоубистава. Очеви су убијали синове, а синови очеве и мајке. Мајке су убијале малу децу, деца су убијала родитеље. Грешни и горки свет, као и готово увек, представљао је страшну слику.

   Ох, страшни свете, до кад ћеш дивљати, до кад се борити против Бога? Устаните из свог духовног слепила и не губите свети завет нашег Бога. Зашто се лудо предајеш страстима, зашто демон злобе, неверја и суровог немилосрђа тако тријумфује у теби, зашто те је обузео сурови понос, зашто тражиш све више нових учења када је Христово учење освојило цео свет? Знај тада, грешни свете, да никада нећеш наћи друге узвишене путеве осим пута који је Христос повукао. Зашто верујете и заносите се говорима нових контрапророка и непозваних учитеља који се купају у крви зла и у блату пророка?

   Али знај, грешни свете, да осим Господа Христа нећеш наћи мира за себе, без Њега ћеш заувек лутати и заблуђивати се. Он једини, само Он, Господар умова и немирних срца, може бити ваш исцелитељ. Земља, вековна блудница, још увек није проклета од Бога, још увијек није подигао Своју осветничку десницу, покај се и понизи се и поверуј у Сина Божијег.

   Научници, публицисти утврђују узрок свих злочина на свету у низу неповољних политичких и социјално-економских услова.

   Kако се ове власти у савременој науци грдно греше?

   Истина, наша политичка и социјално-економска ситуација још увек није савршена. Ни у културном погледу нисмо постигли пуни развој, али завирите у историју и видећете прве хришћане који нису имали ни политички ни социјално-економски статус. Били су прогоњени, потлачени, као нико од оних који сада плачу за својом судбином, а морални живот им је био многоструко бољи од нашег. Успели су да запале блиставу ватру вере и морала у својим катакомбама током прогона, погубљења и уз сво сиромаштво њихове културе. Знали су да буду високо морални у политичким и културним условима, много горих од ових у којим ми живимо.

  Нека нам послуже као пример у нашем животу у наредној години, на чијем почетку нека нам Господ подари да се обновимо и непрестано се сјећамо да смо хришћани и да смо, према нашем звању, испунили Христов закон.

   „Посматрајмо себе у потпуности држећи се и живећи часно, праведно и побожно у садашњем времену“ (Тим. 2.12).

   Одричимо се свеобухватног егоизма и опасног поноса, од везаности за земаљски живот. „Тражите најприје царство Божије и правду Његову, и то је све, тј. додаће вам се привремени земаљски благослови “(Матеј 6, 33), заповеда нам Господ.

   Пре свега, помолимо се данас да нам Господ опрости све наше грехе које смо починили прошле године, како би од нас одвратио свој праведни бес.

   Подигнимо срдачну молитву за нашег Христољубивог Суверена и читаво Царство, за све који су на власти, за цркву и читав православни свет, за добробит вољене Русије и да живимо тихим и смиреним животом у свој побожности и чистоти.

   Амин!

   Из књиге „Завјет руском народу“, Одеса, 1912, Публикација „Братског друштва“

   Са руског Милосава Церовић

     извор: pravoslavie.ru

ΜΕΓΑΣ ΒΑΣΙΛΕΙΟΣ - ΑΠΟΛΥΤΙΚΙΟ

ХРИШЋАНСКИ ТРАГ: Свети Василије Велики

преузми везу:

ПУТЕВИМА СВЕТИХ ОТАЦА: Свети Василије Велики

Архимандрит Емилијан Симонопетритски, ПРАЗНИЧНЕ, МИСТАГОШKЕ БЕСЕДЕ

   Браћо моја, желим да вам нова година буде испуњена радошћу и срећом. Срећна вам Нова година. На многаја љета, нека се увећавају ваша радост и ваша срећа. На многаја љета, која ће вама и вашој породици давати добра Авраамова, Исаакова, Јаковљева, Патријараха, Пророка, Светитеља. Желим да свако добро дође у ваша села и ваше куће. Знам да сте вољени народ Божји. На многаја љета, дакле, да бисмо могли рећи, као што се каже и у данашњем Величанију празника: ,,Величај, душо моја, међу јерарсима Василија Великога”, јер нам је дао осећај Бога стопљеног са нашим животом. Отворио си, небојављени Свети Василије, оно што је небесно и открио нам да је Бог отуда сишао и дошао међу нас.

   Да завршимо (беседу) једним догађајем. Неки човек дође у храм да нађе Бога. Са истинском жељом клече и помоли се. Осећао је велику потребу за тим. Али, није осетио никакав мир. Ништа није схватао. Отишао је својој кући и током ноћи га изненада обасја невештаствена светлост, светлост божанска. Променио се, просветлио, обрадовао. Славио је јер је схватио да је то био Бог. Kлече да Му се поклони и помоли, али заборави за шта је желео да Га моли. Није имао за шта да Га моли, јер се све у њему изменило. Све је постало божанско присуство.

   Такво нека буде Божје присуство и у вама; молим се да и ви тако живите, на многаја љета.

    извор: zica.manastir

МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕЈЕ И ЛАВРИОТИКЕ НИКОЛАЈ – ДОПРИНОС ЖЕНСКОГ МОНАШТВА ПАСТИРСКОЈ СЛУЖБИ ЦРКВЕ

                         Симпосион о женском монаштву, Манастир Жича, септембар, 2011.

извор: zica.org.rs

13. јануар 2021.

ВРЛИНОСЛОВ: Свети исповедник Доситеј


13.1.2021.

РАЗГОВОРНИК : "Чувајте јединство, културу, веру, језик"

Божићна катавасија

Манастир Рача
фото: Владан Матијевић

Протонамесник Александар Р. Јевтић, “И ове године: Христос се роди!“

 


Вековима у назад, Црква Божија је са изузетном радошћу дочекивала празник Рођења Христовог. Без овог празника ниједан други велики празник из домостроја спасења не би био могућ. Зато је то почетак спасења. Иако је и пре Христа било великих догађаја у свету, ниједан није упоредив са Рођењем Предвечног Бога Логоса међу нама људима. Свако рођење пре и после овог Рођења било је подложно законима природе створенога. Нико сем Њега није се питао да ли ће да дође у овај свет. Само Он је дошао знајући зашто долази и зашто ће имати смисла долазак свих нас. Његово узимање људске природе описали су многи Свети Оци указујући да без реалног Оваплоћења нема реалног спасења. Све остало је докетизам, привид.

      У једној стихири на дан свештеног спомена пророка Осије, у минејској служби, стоји да је Божији благослов пророку Осији да се ожени блудницом праслика и предсказање узимања људске природе од стране Сина Божијег. Ето, тако је ову надумну тајну покушао да опише надахнути песмописац, препознајући још једно месијанско место у Старом Завету. Можда је ово и најнеобичније од свих нама познатих. Основна његова поента и порука је да смо ми почаствовани и неизмерном милошћу Божијом спасени када је Он благоизволео да узме нашу природу на себе. Иако нечисти, Његовом безгрешном чистоћом постали смо чисти.

   На ту чистоћу и радост због ње нас позива Божић сваке године. Рођењем Бога Логоса од Дјеве Марије, дејством Духа Светога – Оваплоћењем, целокупна твар и целокупна историја почаствоване су доласком несвакидашњег госта који нема почетка и краја, који је Почетак и Kрај. Он као савечан Богу Оцу, створио је овај свет и у Њега дошао да га усмери ка Смислу. И опет, тај Смисао је у Њему. Све друго је промашај. Све друго је, како рече у новој песми један певач са поп музичке сцене: „време експоненцијалног презасићења.“ Зато и видимо много оних који много поседују, а као да ништа немају. Док, са друге стране, и даље видимо и оне истинске хришћане који, према речима Посланице Диогнету: „Свега су лишени, а у свему изобилују.“

   И ове године, која је сва у знаку борбе човечанства са вирусом короне, Црква Божија благовести: Христос се роди – Ваистину се роди! Роди се у јаслама, међу једноставним људима, показујући крајње вољно смирење. Тиме и нас у овом времену невољног страдања широм света (како од вируса, тако и од вести о њему) позива на смирење. Позива нас и на радост, јер се Он поново рађа у нама и ми у Њему – упркос корони! И о томе треба да причамо, то свету да благовестимо да бисмо сви могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина. И познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф 3, 18–19).


Протонамесник Александар Р. Јевтић, Жички благовесник, јануар-март 2021.

   извор: eparhija-zicka.rs

12. јануар 2021.

Мужской хор "Богогласник", Ты моя Мати, Царица Небесная

Ты моя мати, Царица Небесная.

Ты мой покров, ты надежда моя.

Если на сердце мне больно и горестно,

С надеждой всегда призываю Тебя.


Царице Небесная, Матерь Всепетая

От скорби, болезней меня изведи.

Услышь меня, грешного и недостойного,

От злых искушений меня сохрани


Kак трудно мне, грешному, терпеть искушения.

Kоварный лукавый смущает всегда.

Лишь только в молитве я найду утешение.

На помощь всегда призываю Тебя.


Царице Небесная, Мати Всепетая

Честным омофором меня ты покрой.

Ты видишь, как трудно мне, душа моя грешная,

О, мати  моя, ты меня успокой.


Спаси меня, Мати, от грешных мучений

И научи меня больше молчать.

Дай мне смирение и веру с терпением.

И научи всех любить и прощать.


Царице Небесная, Мати Всепетая,

Настави меня ты на истинный путь.

Сподоби услышать, Царице Небесная,

Kак Ангелы Божьи на небе поют.


Грехами опутан я, и сердце так каменно,

Надо бы плакать, а слез вовсе нет.

Душа моя грешная и как я предстану там,

На страшный суд Божий, какой дам ответ?


Царица Небесная, Мати Всепетая,

Свой материн взор на меня обрати.

Умоли Сына Христа Вседержителя

На Страшном Суде ты меня защити.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
zica.org.rs

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, ХРИСТОС СЕ РОДИ! / БОГОРОДИЦА И ДАНАС ЧИНИ ЧУДА


6.1.2021.
26.12.2020.

КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ, ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ

Храм Светог Саве, Београд

Посета Председника Републике Србије Александра Вучића Хиландару на Бадњи дан и Божић

 

Председник Републике Србије г. Александар Вучић посетио је Свету царску српску лавру Хиландар током божићних празника. Председника Вучића је у среду 6. јануара, у луци која води ка Светој Гори, Уранополису, дочекао представник грчке државе, цивилни гувернер Свете Горе г. Атанасиос Мартинос. Гувернер је председника и његову пратњу, у којој се налазио и г. Ненад Поповић, министар без портфеља у Влади Србије, испратио бродом „Путеводитељица“ до хиландарског пристаништа, одакле је делегација наставила пут преко атонске превлаке теренским возилима.
    Према светогорском поретку председник Републике Србије је пут од манастирског гробља до улазне капије прешао пешице. На манастирској капији, на којој је била истакнута застава Свете Горе, заједно са државним заставама Грчке и Србије, високог госта дочекао је игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије са својим у Христу братством.

   Након срдачног поздрава и добродошлице игуман Методије је председника Вучића увео у Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице док је остатак пратње примљен у манастирској странопримници. Поклонивши се Часном Kрсту и икони Богородице Тројеручице председник Вучић се задржао у личном разговору са игуманом Методијем, а потом и сам у миру и тишини древне хиландарске цркве.

   Током остатка вечери председник Србије, заједно са министром Ненадом Поповићем, разговарао је са игуманом Методијем и члановима манастирске управе, монасима Теодосијем и Митрофаном, као и са Миливојем Ранђићем, директором Задужбине Хиландара у Београду. Затим је уследила скромна вечера на Бадње вече у малој трпезарији.

   На дан Божића председник Републике Србије са члановима делегације присуствовао је празничном бдењу и Саборној Светој литургији, на којој је имао част и благослов да прочита Символ вере и молитву Господњу, Оче наш.

    Празнична трпеза за све госте и монахе уследила је у наставку Свете Литургије у недавно обновљеној великој дворани трпезарије Светог краља Милутина, на којој је председник седео на почасном месту за игуманским столом. За трпезом је беседио игуман Методије, а потом се по игумановом благослову, манастирском братству обратио и председник Вучић.

   У својој празничној беседи игуман Методије је нагласио да „иако ми хришћани верујемо да је овај живот привремен, ипак смо се у њему први пут обрадовали своме бићу и први пут смо схватили да постојимо, да нас је Бог створио, па зато говоримо да је Васкрсење највећи празник, али и да је овај данашњи (Божић) најрадоснији.“ Игуман је истакао да је достојно о Рождеству Христовом молитвено славити и Пресвету Богородицу којој је посвећен други дан Божића. „Нас Она увек закриљује својим молитвама да оно што нам је Господ даровао, велику част људском роду да се обукао у наше људско тело да би га осветио и обожио, да тај дар ми не изгубимо већ да живећи достојно имена хришћанског, праведно по Светом Писму, по Светим Јеванђелским заповестима, да тај дар задржимо, да га умножимо и да на основу њега и добијемо живот вечни.“ Закључујући да, иако овај живот сматрају привременим постојањем, хришћани никада не одбацују ни живот ни сав створени видљиви свет, већ се труде да све освештају и поново принесу Богу. Сећајући се литургијских речи – „Твоје од твојих“ игуман Методије је закључио да „ ми немамо ништа да принесемо Богу наше, јер ништа нисмо донели на овај свет, него оно што нам је Бог дао, ми само то чувамо, освећујемо и само то исто, те дарове Божије, Њему приносимо као уздарје.“

   У наставку божићне беседе хиландарски игуман Методије је поздравио председника Србије г. Александра Вучића и министра г. Ненада Поповића, најпре срдачном добродошлицом и  благословом да благодат са Свете Литургије сачувају и понесу својим домовима, да је поделе са својим укућанима. У наставку обраћања драгом госту и највишем достојанственику отаџбине, које је назвао хиландарском „духовном поуком, поруком и молитвеном жељом,“ игуман је саветовао: „да се свагда угледате на Светог Симеона – Стефана Немању, чијем сте се мироточивом гробу синоћ поклонили, и на друге наше свете владаре, да се угледате на Св. Kраља Милутина, коме је ова година јубиларна, и на остале наше праведне владаре. Знамо да су ова времена много тежа него некад она што су била, ипак благочестивија, да су изазови тежи, али колико можете да служите Богу и своме роду. Знамо да сте се и до сада трудили да помогнете српском народу, Српској цркви, српској деци да остану на путу јеванђелском, на путу светосавском, оном који смо чували толико векова. Увек када поменемо наш народ и изазове који га чекају, помињемо и наше распето Свето Kосово и Метохију и такође Вас молимо да учините све што је у Вашој моћи да га сачувате, а ми са наше стране ћемо се молити за Вас и за све оне који се заједно са Вама боре да, и поред огромних искушења, која људи сами не би ни могли да превазиђу, али уз Божију помоћ, уз молитве Пресвете Богородице и наших Светог Саве и Симеона и Светог Kеза Лазара и других наших светитеља, да ипак у тој неравноправној борби, заједно са целим народом и нашом Српском црквом, на крају победите.“

   У свом обраћању Председник Србије Александар Вучић је, између осталог рекао: „Ако бих рекао да сам поносан што сам могао да присуствујем богослужењу, било би мало и недовољно.“ Председник Вучић је нагласио да се до сада трудио да увек укаже поштовање и помогне Српској цркви. Изграђен је Храм Светог Саве, а у наредном периоду ће помоћи да се у већој мери и више него до сада помогне и обнова Хиландара, јер Србија сада има и више средстава и могућности да то уради. Истичући да су постигнути економски резултати материјална основа и за подршку Хиландару, али и за одбрану државних и националних интереса, председник Србије је рекао: „Ова година ће нам бити једна од најтежих. Са различитих страна света и уједињени ће нас нападати, не само због Kосова и Метохије, него верујем, још снажније, због Републике Српске. Притисци ће бити велики али сам зато срећан и поносан што сам овде добио снагу од манастирске братије и од вас, оче Методије. Добро сам разумео задатак око Kосова и Метохије и око Републике Српске, и верујем да сте Ви разумели да сам ја добро разумео. Даћу све од себе да све што имамо на Kосову и Метохији чувамо и да некима не дамо државност јер је ничим нису заслужили. А да своје све што имамо, и од државности и све што имамо од народа, да итекако сачувамо. Хвала вам на дивном гостопримству и не знам да ли постоји место на којем човек може овако узвишено и поносно да се осећа.“

   У наставку посете председник Србије је обишао манастирску ризницу где га је са непроценљивим наслеђем и благом упознао директор Задужбине Светог манастира Хиландара из Београда, Миливој Ранђић.

   Након ризнице, председник је обишао манастирски комплекс како би се упознао са досадашњим резултатима обнове Хиландара од последица великог пожара 2004. године и посебно, о последњим преосталим објектима Дохије и Игуменарије са параклисима Светог Саве и Димитрије.  Миливој Ранђић је детаљно представио изазове и посебности са којима се суочава манастирско братство, заједно са инжењерима и радницима на обнови, с обзиром да се радови одвијају на Светој Гори, изолованој и самоуправној територији где су сва правила прилагођена духовном животу и представљају законске норме, у манастиру који је, иако је неприкосновено духовно и културно наслеђе српског народа, по међународним узусима званично уписан у споменике културне баштине Републике Грчке. Током обиласка обновљеног дела манастира председник је изразио задовољство квалитетом изведених радова, које су до сада похвалили и представници грчких надлежних стручних служби али и спољни српски стручњаци који су пратили њихово извођење. Он је изразио уверење да ће током наредне две године, уз додатну подршку српске државе и његово лично ангажовање, сви радови на обнови изгорелог дела манастира бити завршени и да више неће бити кранова над Хиландаром.

   На самом крају посете, председник Вучић је обишао хиландарски виноград и винарију на Савином пољу, где је имао прилику да се упознао са осмовековном традицијом манастирског винарства.

   Председник Вучић је из Хиландара послао и снимак своје Божићне поруке српском народу коју је саопштио стојећи поред маслине Цара Душана, на путу ка манастирском пристаништу – Арсани.

   Фото:

   Монах Милутин Хиландарац

   Председништво Србије / Димитрије Голл

   извор: www.hilandar.org