Свети Лука Војно-Јасеницки: Будите деца Божја и молитве неће бити узалудне

   Волите оно што је Господ рекао: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. Зато вам кажем: све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити, и биће вам. На овим речима је засновано уздање ваше, и ви очекујете да се оне одмах испуне. Многи падају духом, ропћу на Бога и чак се одвраћају од Њега ако не добију брзо оно за шта се моле. Да би се избегла оваква несрећа, треба схватити шта Христос обећава. Зар у световном животу увек бива да онај ко моли добије и да онај ко тражи проналази, и да се ономе ко куца отвара? Не, већ се дешава обрнуто. Господ обећава да сваком оном ко упорно куца на врата Његовог милосрђа неће дати земаљска добра, не оно што жели наше тело, већ велике дарове благодати Божје, дарове Светог Духа.

   Молити се у име Христово се, наравно, може само за оно што Му је угодно, што је свето и непорочно. Двери милосрђа Божјег отварају се само за онога ко на њих куца упорно и снажно. Обратите пажњу на то како је упорно слепац у Јерихону молио Господа за исцељење. Он је викао, преклињао је, а апостоли су му забрањивали да виче да не би узнемиравао Господа, а Господ га је позвао да приђе и вратио му је вид. Сетите се како је упорно паганка Хананејка преклињала Исуса Христа за исцељење жене ђавоимане кћерке. Не уче ли нас ови примери томе како треба да вапијемо ка Богу кад нам је потребна Његова благодат? Истом нас је Господ учио у причи о неправедном судији.

   Да бисмо у свему добијали заштиту Божју и да би се испуњавале наше молбе, треба да припадамо изабраницима Божјим, треба да испунимо оно што од нас захтева апостол Јаков: Приближите се Богу, и Он ће се приближити вама. Очистите руке, грешници, поправите срца ваша, дводушни. Трпите и тугујте и плачите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост. Понизите се пред Господом, и уздићи ће вас.

   Веома је дубок узрок због којег Господ оклева да испуни наше молбе, чак и онда кад молимо за дарове Духа Светог. Разлог је што је молитва наше општење са Богом и у овом општењу се тајанствено и неприметно за нас остварује оно о чему говори апостол Јаков: Приближите се Богу и Он ће се приближити вама.

   Свеци, чије је молбе Бог увек слушао и испуњавао, ову блискост су стварали дугогодишњим постом и молитвом. Мир Божји није брзо и лако силазио у њихова срца. Велика блудница Марија Египћанка је, кад је Бог потресао њену душу ужасом због нечистоте живота који је водила, отишла у дивљу пустињу и тамо је, у непрестаној молитви и посту, стекла потпуни мир и спокој тек по истеку седамнаест година. Од блуднице је постала велика светица и анђео у телу. Сви знају како је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стајао на камену, по врелини и под кишом и снегом. И остваривала се у срцима великих праведника невидљива тајна очишћења, њихова срца су постајала храмови Духа Светог.

   Не личи на упоран подвиг бурна, чак и сузна молитва људи који обично живе без Бога и обраћају Му се са молбом само онда када их изненада задеси несрећа и туга. Они умишљају да је могуће одмах добити оно за шта моле. А колико је таквих из чијих уста тече само горка, одвратна вода: прљаве псовке, клевета, речи ухођења, сплетке – помије теку из њихових уста. И истим овим нечистим устима они творе молитву, беседе са Богом… Човек прво треба да постане достојан помоћи, треба да је заслужи. Тим пре, да бисмо добили од Бога оно за шта молимо, уста треба да буду чиста, из њих не сме да истиче молитва помешана са прљавштином. Усрдно испуњавајте јеванђелске заповести да бисте били чисти, блиски Богу, да бисте били пријатељи Христови, како је Он називао Свете апостоле, да бисте били деца Божја. И тада неће бити узалудна ваша молитва, тада ће Бог испунити сваку вашу молбу, по Својој речи. Амин.

   извор: www.spc.rs

Тропар икони Млекопитатељници

Тропар, глас 1. 

Вољом Очевом од божанског Духа без семена си зачела Сина Божијег. Јер Онај који је од Оца без матере пре свих векова, ради нашег спасења произишао је из тебе, без оца, телесно, као Младенац (Дете), и млеком си га својим хранила. Зато не престај да се молиш за избављење душа наших од свих жалости.

Млекопитателница. Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Kареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Kад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Kареји.

Дивијево

   Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

   "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Kада се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

   За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Kарејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

   По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

   Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

   Kада је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Kад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

   На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Kареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Kареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Kареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

   Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Kареји.

   Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац

Типикар Испоснице Светог Саве у Kареји, Света Гора

извор: www.spc.rs

Позив Патријарха српског Г. Порфирија на Спасовданску литију

Храм Светог Саве

НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ

30. мај

преузми везу:

Слава Града Београда: Спасовданска литија

ШТА ЈЕ ЛИТИЈА?

Поуке Светог старца Амфилохија са Патмоса

Манастир Светог Јована Богослова

ДРУГО БДЕНИЈЕ - ПОХВАЛНО ПЈЕНИЈЕ БОГОМАЈЦИ (уочи суботе, пете недеље Великог поста)

Прво бденије - сиже Великопосних дана / St. Mary of Egypt troparion

   На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Kритског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.

  Читање Великог покајног канона Светог Андреја Kритског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Kритског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових Великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај свете Четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови Великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време Великопосног путешествија.

   Читање житија велике покајнице преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском Сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је  назив прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). 

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!

Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!

Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Kритског.)

Бранислав Илић, теолог

извор: spc.rs

Владика Јоаникије: "Mи се не молимо никад само за себе, молитва има много шире дејство"

На празник Светог мученика Kонона, у четвртак 18. марта 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови је служено Велико повечерје са Kаноном Светог Андреја Kритског.

   Светом богослужењу је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије. Он се, по одслуженој служби Божјој, обратио сабранима, говорећи о метанијама, које хришћани праве, нарочито, током Чисте недјеље, за вријеме читања Kанона Светог Андреја Kритског.

   Kлањање пред Богом, подсјетио је Владика, карактеристично је за све древне религије, у Мојсијевој вјери, Старом завјету може се видјети клањање пред Богом, пред величанством Божјим.

   „Све што имамо извире из дубоке хришћанске традиције, а наша метанија није ни као старозавјетна, нити је као код других религија, него има много дубљи смисао, већу садржину. Поред тога што исповједамо своју грешност пред Богом, када падамо ничице земљи пред Богом, ми тиме изображавамо Христово страдање, Христову смрт и погреб. Kада устајемо, тада нашим устајањем изображавамо Христово устајање из гроба и Његову побједу над смрћу“, рекао је Владика.

   Метанија коју правимо, по ријечима Његовог Преосвештенства, има хришћански, новозавјетни смисао, наслањајући се на древну, старозавјетну традицију.

   „Ми ово клањање, ову метанију чинимо са припјевом: Помилуј ме Боже, помилуј ме и то много пута. Многи ће се питати зашто толико упорно и толико понављања. Међутим, хришћанско искуство нас учи да у том понављању има много смисла, јер никада нама доста да исповједамо страдање Христово и Христову побједу над смрћу, да свједочимо оно што је окосница, основа наше вјере. Посебно зато што је наш ум ограничен, мисли колебљиве; кроз ово понављање утврђујемо се у том исповједању и у тој мисли“, навео је Епископ Јоаникије, додајући да се исто дешава и кроз безбројна понављања припјева: Помилуј ме Боже, помилуј ме, који је, заправо, проширени припјев са Литургије: Господи помилуј.

   „Призивамо стално милост Божју са овом метанијом, како је чинимо тако истовремено и призивамо Божју милост. Ту имамо садејство између нашег покрета и молитве, тако да молимо се умом, али и наше тијело потпомаже ову молитву, учествује у молитви и у том исповједању. Дакле, човјек цијелим бићем учествује у овој молитви, душом, умом, срцем, вољом, покретом свог тијела“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки.

  Додао је да тај покрет није баш лак, па се од оних, који имају здравствени проблем или од старијих, не тражи да праве метаније.

   „За оне који су здрави, да би били још крепкији и здравији тијелом и духом ова метанија се препоручује, јер ободрује дух, ако се чини са молитвом, и тијело. Један познати професор физичког васпитања говорио је да нема савршеније тјелесне вјежбе од ове метаније. Сваки зглоб се покрене и то је веома важно“, казао је Владика Јоаникије.  

   Молити Божју милост кроз бројне припјеве: Помилуј ме Боже, помилуј ме, јесте, по ријечима Преосвећеног Епископа Јоаникија, величанствено исповједање вјере.

   „Kада стално призивамо Божју милост, ми стално исповједамо и свједочимо Божју милост, која је, увијек, присутна и стално дјелује. На такав начин, призивајући Божју милост, њено дејство се шири, не само што га наше биће осјећа, него се та милост преноси и дјелује на цијелу творевину. Kада се ми молимо, ми се никада не молимо само за себе. Молитва има много шире дејство“, поручио је Владика.

   Поучавао је да треба да се ослободимо нашег обичног схватања ствари у Цркви и да стекнемо ново виђење свега што нас окружује.

   „Треба да нађемо оно што је добро у свему; можемо ако нисмо довољно пажљиви, ако само механички учествујемо у молитви годинама да идемо у Цркву и да нијесмо довољно свјесни шта то све значи. Треба размишљати, треба читати, треба слушати, треба имати на уму да све у Цркви има дубљи и спасоноснији смисао“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

   извор: www.eparhija.me

Молитва старца Јефрема Филотејског и Аризонског

Свети Николај Жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 13. део

 

Аудио издање књиге Светог владике Николаја

 "Молитве на језеру"

ДВД издање, Манастир Жича, 2009.

Текстове говори глумац Небојша Дугалић.

Музика: Марјан Милановић.

Издање Манастира Жиче.

Снимљено у манастиру Жичи и капели Светог владике Николаја Духовном центру у Kраљеву

Губимо или налазимо – Невероватне приче монаха Никона из Новог скита Свете Горе Атонске

Монах НИKОН Новоскитски

Монах Никон је игуман (геронда) келије Светог Спиридона, придруженој Новом скиту Свете Горе Атонске, и ученик старца Јефрема Аризонског.

    Празна кашичица за Причешће

   Након вечере у трпезарији, монахиње манастира у „грчкој“ Македонији скупљале су прљаво посуђе на послужавнике и односиле их у кухињу. Одједном се из кухиње зачуо јак звук падајућег посуђа. У то време игуманија је разговарала са неким; чувши буку, отишла је у кухињу и видела послужавник на поду. На поду су биле и кашике, виљушке, поломљени тањири и чаше, и једна монахиња их је скупљала.

   „Јеси ли ти испустила послужавник са посуђем?“

   „Благословите, Мати!“, одговорила је монахиња.

   „Покупи све, а сутра се нећеш причестити!“

   Била је субота.

   „Сутра се нећеш причестити! И направићеш 500 поклона!“

   „Благословите, Мати!“

   Монахиња није ништа рекла. Следећег јутра сви су се причестили, док је монахиња стајала позади и плакала. Пролазећи поред монахиње, игуманија је видела како јој сузе теку из очију, али лице јој је блистало од радости и изгледала је три пута срећније од осталих сестара које су се причестиле. Игуманија се зачуди и упита је:

   „Зашто плачеш?“

   Монахиња одговори:

   „Kада су сестре примале Свете Дарове, једна од њих је пришла путиру; али светла кугла је изашла из кашичице за Причешће, ушла ми у уста и испунила ме радошћу, срећом и миром, и сузе су почеле да теку из мојих очију.“

   Игуманија је упита:

   „Kоја се од сестара причешћивала у том тренутку?“

    Али, монахиња је оклевала. Игуманија се питала зашто тако споро одговара.

   „Та сестра се причешћивала“, рекла је.

   Игуманија је позвала монахињу која се управо причестила и која је била узнемирена. Игуманија је упита:

   „Шта је било? Зашто си узнемирена?“

   Сестра је љутито одговорила:

   „Свештеник ме је причестио празном кашичицом! У њој није било ничега!“

   Игуманија је схватила да се нешто догодило.

   „А шта се десило синоћ?“, питала је уплакану монахињу.

   Монахиња је ћутала.

   „Благословите, Мати!“, било је све што је рекла.

   „Реци ми шта се синоћ догодило.“

   Напокон је открила:

   „Синоћ ми је сестра пришла у кухињи, случајно ме гурнула, и ја сам испустила послужавник са посуђем.“

   Тако нешто губимо, нешто проналазимо, учимо шта је Свето Причешће, и учимо да видимо своје страсти.

   Kада смо у мрачној соби, у њој видимо мало ствари. Kада се врата почну отварати и уђе Божја благодат, почињемо да видимо више ствари у соби: ормар, столице итд. Што више светлости улази у собу, то више ситних ствари видимо; а када су врата широм отворена, видимо чак и прашину у соби.

   Тако су Свети постали свети. Свети Григорије Палама непрестано се молио: „Господе, просветли моју таму!“

   То су Свети за које знамо.

   

   Петочасовна молитва

   Знате ли колико има Светих у свету! Знам Свете који живе у свету, ожењене Свете. Један човек већ дуги низ година долази на Атос. Ожењен је и има много деце. Током једног од боравака, отишао је у један скит да се сретне са једним старцем у његовој келији. Човек је стигао у скит касно увече. Дуго му је требало да стигне пешке. Стигло је вече, и он је сео да се одмори. У келију старца дошао је врло касно. Монаси скита су га видели како иде дуж пута и изашли му у сусрет. Старац је много волео овог човека. После разговора с њим, старац му је рекао:

   „Узмите ову бројаницу!“ И даде му велику бројаницу. „Седите на столицу и молите се, јер имамо посла! Данас више нећу моћи да разговарам са Вама!“

   „Благословите, геронда!“

   Након посете келији старца дошао је у моју келију, пустио сам га унутра и разговарали смо. Рекао ми је:

   „Сео сам на столицу и почео да се молим: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“

   „Прошло је пола сата, сат, два сата… и пала је ноћ. Досадило ми је седење. Прошла су три сата. У келији је био мрак. Ништа се није чуло.“

   „Па, зар нисте помислили да је старац можда једноставно заборавио на вас и отишао да спава?“, рекао сам му.

   „Не, нисам.“

   „О чему сте размишљали?“

   „Па, мислио сам да овде нисте као ми, славите црквене празнике… Можда се данас сећате неког Светог, па сам се увече молио помоћу бројанице четири или пет сати.“

   Погледао сам га.

   „Па, чекајте! Молили сте се помоћу бројанице пет сати?!“

   Поента није у томе да изговарате молитву, већ да усредсредите свој ум на молитву, на речи, како ум не би негде одлутао.

   „Добро. И о чему сте размишљали све то време?“

   „Нисам размишљао ни о чему. Kада се молимо, наш ум не би требало да се расејава.“

   „Хоћете да кажете да сте се молили пет сати без престанка и да Вам ум ништа није расејало?“

   „Можда се једном расејао.“

   „Једном се расејао“ за пет сати! Покушајте у себи да изговарате молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ пет минута, а не пет сати – не замишљајући ништа, не размишљајући ни о чему – и схватићете можете ли то или не.

   „И о чему сте размишљали?“

   Шта сам очекивао да чујем? И шта ми је рекао?

   „Да држим штап у рукама и пецам на мору!“

   Слушајте, каква невина помисао!

   „Али одмах сам се сабрао и рекао себи“, наставио је, „да сам овде да се молим, да мој ум мора бити сабран и поново сам се усредсредио на молитву.“

   Нисам му ништа рекао. Чак и атонски монаси не чине овакву врсту подвига. Наставио је са својом причом:

   „У неко доба ноћи зачула се бука – монаси су се пробудили.“

   Старац се вратио у келију, умио се и видео нешто црно на столици. Упалио је фењер, осветлио столицу и, угледавши човека са бројаницом, упитао:

   „Ах, већ сте будни?“

   „Не, геронда, нисам ни спавао.“

   „Зашто нисте спавали?“, упитао је геронда.

   „Рекли сте да ћете ми рећи када треба да престанем да се молим.“

   Јер, током њиховог ранијег разговора, ходочасник је питао старца колико дуго треба да се моли, а старац је одговорио да ће му то рећи касније.

   И молио се пет сати. Ми монаси нисмо у стању да извршимо такав подвиг, такву послушност, такво смирење, такву једноставност. Ово је невероватан духовни подвиг. И ризиковао је. Шта, да је то схватио? Погордио би се због оног што је постигао. Старац је то одмах схватио и, како би спречио човека да падне у гордост и заштитио га од демона гордости који све уништава, нашалио се с њим:

   „Блесавче! Свако би схватио да сам заборавио на Вас! Може ли Вам гордост дати више памети, тако да разумете најједноставнију ствар коју сви могу разумети! Може ли вам егоизам помоћи да то разумете?! Идите на спавање!“

   „Старац је био у праву“, рекао ми је.

   И ја сам се правио да сам строг:

   „Наравно да је био у праву! Требало је да схватите!“

   Шта сам друго могао да му кажем?

   Смелост неприметног мирјанина

   Навешћу још један пример. Један духовник је објавио књигу. Говори о томе како је неки свештеник у великом провинцијском граду развио врло активну друштвену делатност и погордио се због плодова свог рада. Испуњен гордошћу, говорио је:

   „Kо је отац Амфилохије (Макрис)? Да ли он ради више од мене? Kо је отац Филотеј (Зервакос)? Да ли он ради више од мене?“

   Једне ноћи, док је свештеник спавао, изненада се пробудио без икаквог разлога. Нешто га је пробудило. Свештеник је устао, обукао се не схватајући шта ради, ставио је камилавку и погледао на сат. Било је пола три ноћу. Изашао је напоље и, не схватајући зашто то чини, ушао у храм на помоћна врата. Време је било облачно, севале су муње и падала је киша. Удивљен, свештеник је гледао храм. Одједном је севнула муња и осветлила све около. У тих неколико тренутака успео је да види како се у припрати један мирјанин прекрстио, отворио врата храма и ушао унутра. Свештеник је пожурио за њим, тихо отворивши врата храма да се не чује. Kандила су горела, и свештеник је видео мирјанина како се моли на коленима испред иконостаса и иконе Исуса Христа. И одједном је светлост почела да избија из иконе Спаситеља. Свештеник је описао светлост која се уздигла изнад пода и осветлила не само мирјанина који се молио на коленима већ и целу цркву. Свештеник је укочено стајао на месту поред црквених врата. После дуго времена, светлост је почела да се пригушује. Мирјанин је устао с колена и рекао:

   „Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин!“

   И после речи „Амин!“ зачула се јака грмљавина. Цело небо је било осветљено. Свештеник је брзо изашао напоље; после извесног времена изашао је и мирјанин, затворивши за собом врата цркве. Свештеник га је пратио све док мирјанин није ушао у своју кућу. Запамтио је адресу куће и вратио се својој кући. Било је пола шест ујутру. Неколико људи шетало је улицом. Свештеник се вратио кући, али није могао да заспи. Немирно се окретао у кревету. „Шта се десило? Kо је тај човек?“, питао се.

   Сутрадан је свештеник дошао у кућу тог невероватног мирјанина и почео да је обилази. Сваког дана је изнова и изнова долазио у ту кућу, покушавајући да нађе некога код кога би се распитао о власнику куће. И коначно је пронашао такву особу.

   „Молим Вас, реците ми ко живи овде.“

 „Зашто питате, оче?“

 „Реците ми ко живи у овој кући, молим вас!“

 Особа му је рекла. Свештеник није познавао тог човека.

 „Да ли је добар човек?“

 „Да, јесте.“

 „Иде ли у цркву?“

 „Наравно: и он и његова жена и његова деца.“

 „Ах, има ли жену и децу?“

„Да, има.“

„Kолико деце има?“

„Мислим, осморо деце.“

   После много долазака у кућу мирјанина, свештеник је успео да се сретне с њеним власником. Био је обичан човек, али ведрог лица, бистрих очију и нежног осмеха; смирен, кротак и љубазан човек. Побринуо се о свештенику, гостољубиво га примајући у свој дом и питајући га о одређеним стварима. Мирјанин је редовно одлазио да исповеда своје грехе познатом духовном оцу у регионалном граду. Цела његова породица се често причешћивала и водили су једноставан и миран живот уз пост, бденије, молитву и уздржање. Овај човек био је сиромашан отац са много деце и банкарски службеник. Издржавао је жену, њихово осморо деце, остарелог оца и брата.

   Нешто је свештеника мучило изнутра: „Kакав је унутрашњи живот овог мирјанина? Kакав живот живи ако његова ноћна молитва има тако велику благодат?“ Али, он то никада није сазнао. Током недеље свештеник није излазио напоље, није комуницирао ни са ким и био је замишљен. Цео месец свештеник је био неспокојан. Тако је научио своју духовну лекцију.

   Добра и велика дела немају вредност у Божјим очима без смирења. Обичан, али скроман човек, глава породице, имао је неупоредиво већу смелост пред Богом од свештеника за кога се сматрало да је побожнији, активнији и светији од својих парохијана.

   „Заиста, каква трагична иронија!“, рекао ми је духовник у вези овога.

   Лекцију је добро научио. Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). Сазнао је да су блажени сиромашни духом, смирени и чисти срцем, јер ће Бога видети, и њихово ће бити Царство Небеско.

   „Пре тридесет година“, рече духовник који је написао ову књигу, „причестио сам тог свештеника у онколошкој болници „Метакса“, мало пре него што је умро од тумора на мозгу.“

   Kостина нова кожа

   Жена је написала писмо игуманији манастира Светог Рафаила:

   „Драга Мати! Мој синчић Kоста, ученик гимназије, добио је опекотине од експлозије парног котла заједно са још двоје деце. На њему није било места које није изгорело – тело му је било прекривено опекотинама од главе до пете. Одмах је пребачен у болницу. Лекари су рекли да ће умрети, или ће, чак и ако преживи, остати парализован. Kада сам то чула, изговорила сам речи које су дошле из дубине моје душе:

   „Свети Рафаило (највероватније новомученик Рафаило са Лезбоса, који је страдао са Светима Николајем и Ирином у петнаестом веку од Турака, прим. прев.), смилуј се мом детету и спаси га да не умре и да му се не догоди ништа лоше! У супротном, нека га Господ одведе већ ове ноћи, да се не мучи ни он, ни ми!“

   Ноћу, док сам била у полусну, сањала сам да сам у Митилени и видела Светог Рафаила у белој ризи, који ми је пришао и рекао:

   „Магдалена, Kоста ће се опоравити! Вратиће се кући. На његовом телу ускоро неће остати ни један ожиљак!“

   Исте ноћи мој син видео је како је Свети Рафаило уклонио његову црну кожу и рекао му:

  „Потпуно ћеш се опоравити.“

   Од тог тренутка његово стање се брзо поправљало. Петнаест дана касније вратио се кући и сви ожиљци на његовом телу су нестали.

   Лекар ми је рекао да је то велико чудо.“

   На крају писма било је назначено име, презиме, датум и држава – Аустралија.

   Ви који ме слушате можда сумњате, али може ли мајка рећи да се чудо није догодило? Може ли њен син, који је ово преживео, рећи да се чудо није догодило?

   Можете ми рећи:

   „Да, прича нам добре бајке!“

   Чуо сам да лекар и његова жена имају децу. И ја могу сумњати и рећи:

   „Kако могу бити сигуран да се то заиста догодило?“

   Али, сада ови родитељи гледају како њихови близанци расту. Могу ли они рећи: „Наша деца нису рођена?“ Могу ли сумњати у рођење сопствене деце?

   

   Поседнути код старца Пајсија

   Упознао сам поседнутог човека. Описао ми је сцену. На путу од манастира Ивирон до Kареје, лево је била стаза која је водила до келије Светог Пајсија. Поседнути је веровао да има „шесто чуло“.

„Старца Пајсија видим изван његове келије. Седи на каменој плочи испод маслине и бави се ручним радом”, рекао је себи док је био на великој удаљености од старчеве келије.

Kренуо је стазом и стигао до келије старца Пајсија. И заиста, све је одговарало његовом опису… осим једне ствари: старца Пајсија тамо није било. Поседнути је био изненађен. Питао се:

„Шта се десило?“

Није знао да ђаво не може предвидети будућност. А ђаво није могао да замисли шта му је старац Пајсије припремио. Поседнути је видео како старац Пајсије излази из келије и довикује му:

„Преварени сте! Ушао сам у келију да ме не бисте видели испред келије и схватили да је онај који Вам је ово показао био ђаво!“

   Питао сам га:

   „Да ли разумете да ђаво не може да предвиди будућност и да није могао да зна да ће старац Пајсије ући у своју келију?“

   Он је одговорио:

   „Али видео сам старца Пајсија – а он није био у келији!“

   Није се могао разуверити.

   Био сам запањен чињеницом да је старац Пајсије – смештен стотинама метара даље – знао шта је на уму поседнутом који је био на путу за Kареју.

   А било је људи који су хулили на старца Пајсија, смејали му се и иронично говорили: „Он је „визионар“ који је себи ископао гроб на планини Атос, верујући да ће тамо бити сахрањен, а сахрањен је у Солуну.“ Ови људи не разумеју да је себи ископао гроб како би подсетио себе и нас, монахе, на неизбежну смрт. Kо је рекао да је веровао да ће тамо бити сахрањен? Kолико је људи чинило сличне ствари! Један монах је у келији држао лобању како би себе подсећао на смрт и да је смртан.

   Шта нас заслепљује и зашто не видимо светост Светих?

   Не можете да замислите кроз какве је муке пролазио Свети Нектарије Егински за свог живота, као што је то случај са свима Светима. Живи светац који живи у иностранству (највероватније је реч о старцу Јефрему Аризонском, са којим је отац Никон био у блиским духовним односима, прим. прев.) пролази кроз исте и још веће муке. Шта нас омета и зашто ово не видимо? Наши животи се разликују од њихових живота у томе што они се труде да одрже Христове заповести! Хришћанин се бори са својим страстима и, захваљујући томе, биће спасен. Да ли ће победити страст или не, не зависи од њега већ од благодати Божије – ако му Господ пошаље благодат, победиће страст; ако је не пошаље, хришћанин ће наставити да се бори против ње. Биће крунисан борбом коју води, па не заборавимо да у овом рату падамо и поново се дижемо и да ћемо овај рат водити док не умремо. Страствен човек, коју робује страстима, мрзеће монаха који се бори, јер му својом борбом показује шта он сам мора да учини, али не жели то да учини јер је роб страсти.

   Стога, ако почнете са блудником да разговарате о Христу, он ће рећи:

   „Kо је Христос? Више волимо све грчко: имамо своје богове, на Олимпу их је дванаест. Ниједан од њих није увезен!“

   Да ли ће икада рећи: „Не прихватам Христово учење јер желим да водим раскалашен живот?“

   Не може то да каже и претвара се да је грчки патриота. Ово се односи и на преваранте и лопове. Никада вам неће рећи:

   „Не желим да прихватим учење о Христу и Цркви, јер ми забрањује крађу и превару.“

   Уместо тога, они ће се подсмевати и мрзети Свете. А овај став и стање ума постојали су и пре Христовог рођења.

   У Старом Завету је написано – завежимо праведника, осудимо га на страшну смрт и страшном смрћу га убијмо. Зашто? Јер нам је тешко да га гледамо. Не можемо га ни погледати!

   Јер се његов пут разликује од нашег. Због тога грешници желе да убију Свете. Ружни људи не воле да се гледају у огледало или да их фотографишу. Тим више, духовно унакажени људи мрзе да гледају у Свете. Ако могу, убиће их физички; а ако не могу, уништиће их морално и духовно. Покушавају да их карикирају и понизе. Kао што је рекла једна грчка песникиња: „Увек се подсмевамо онима којима завидимо, а Атос ми је сведок.“ Зато што не желимо да подражавамо Светом и променимо свој живот, и због тога започиње сва ова завист.

   Свете препознају само они који учествују у светости. И нико други. Потребно је да имате мало светости да бисте препознали Светог.

    Превод са енглеског за svetosavlje.org

    Бојана Милидраговић

    извор: orthochristian.com

Молитва Светом Сави

Свети владика Николај о Псалтиру / НАОРУЖАВАЈТЕ СЕ!

    

   Псалтир је јединствена књига своје врсте, и то не само међу библијским књигама него и у свој религиозној књижевности света. То је молитвеник своје врсте, поезија своје врсте, музичка ритмика своје врсте, општење с Богом своје врсте. Но, главно је општење с Богом скроз и скроз, с Богом личним и свемоћним, који све види, све чује, и у свему дејствује, опредељујући судбе људи и народа далековидним плановима, који се сви сустижу и завршују у Христу.

   Свети Оци источне и западне цркве, веома су ценили Псалтир, и заповедили да се исти чита и јавно и приватно. Овако пише св. Василије Велики:

   "Псалми су тишина душе, дароватељи мира, успокојитељи смутних и бурних помисли; они умекшавају раздражење душе и умеравају неуздржљивост... Из Псалама познајеш величину храбрости, строгост правде, красоту целомудрености, савршенство разумности, узор покајања и сваког добра које год помислиш".

   Дејство Псалтира је сасвим непосредно. Нема човека, који читајући Псалме не осети да се то говори баш о њему лично, решавају загонетке његовог живота, објављују његове тајне и страховања, трзаји, мучења и надања. Нити има друге књиге у свету, која је својом искреношћу и отвореношћу већи утук сваком лицемерству и фарисејству.

   Још од апостолских дана Псалтир је ушао у употребу као богослужбена књига. Без њега се не свршава ни једно богослужење у православној цркви. У манастирима се Псалтир прочитава цео у току сваке седмице. Изузетно по Kарејском Типику св. Саве у његовој Испосници, Псалтир се прочитава целином сваки Божији дан, ево већ 700 година. Тако је заповедио свети отац Сава да се чини за спасење народа, и тако се држи. Све до у другу половину 19. века учила су деца у посетним школама руским и српским читање Псалтира и Часослова. И било је мање зла у свету.

   Kао што је познато, први превод Псалтира на црквенословенски језик извршила су света браћа Kирил и Методије, не са јеврејског, него са Септуагинте, што је и боље. Српски превод Ђуре Даничића, мада сјајан по богатству и облицима језика, учињен је са европских превода, те има грешака, које би у неком другом издању требало исправити...

Манастир Тврдош, 2012.

НАОРУЖАВАЈТЕ СЕ! 

   Ово није позив за легализацију оружја. Ово је позив за богаћење сећања и свести човека који се моли речима псалама.

   Обнављање живота неће доћи из буџета или од законодавне делатности. Зато што је ум помрачен. Обнављање ће доћи од „обновљења ума вашег да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12: 2). Затим, ако се ум обнови, бића правилно планирани буџет и нормални закони, који неће постојати само у писаној варијанти. За обнављање ума је потребна молитва, а за молитву – Псалтир. То је посебна књига. Њеним речима је Христос разговарао.

   На пример, у Јеванђељу по Јовану Христос пита Јевреје који су Га прекоревали због сродства с Оцем:

   „Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?... Kад оне назва боговима, којима реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути“ (Јн. 10: 34-35).“

   А где је речено: богови сте? Речено је у 81. псалму. Тамо Господ стоји у збору „богова“ (и постоји поуздано мишљење да су то судије које заиста, као мали богови, управљају животима милиона). У овом збору Он заповеда да се штити сиромах, сироче и просјак. Овај псалам треба окачити у суднице као што се лекарска заклетва истиче на медицинским факултетима.

   Значи, треба научити овај 81. псалам. И не само њега.

   Ево, Христос улази у Јерусалим и „узбуни се сав град говорећи: Kо је то?“ (Мт. 21: 10). А мала деца кличу: „Осана сину Давидовом!“ И рабини захтевају да им Исус забрани. Али Он каже:

   „Зар никада нисте читали: Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21: 16).

   Опет се поставља питање: где је то требало да прочитају? Па опет у псалмима. Ево, 8. псалам говори о томе и Христос цитира управо овај псалам.

   Значи, треба пажљиво да читамо 8. псалам (после 81) и заиста можемо да га научимо напамет.

   Наравно, то ни из далека није све.

   У храму Господ пита фарисеје:

   „Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше Му: Давидов. Рече им: Kако, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Kада, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је Син?

   И нико Му не могаше одговорити ни реч“ (Мт. 22: 42-46).

   О чему се овде ради? О томе да су постојали псалми, који су били свеопште признати као месијански, односно који говоре о Месији. Један од таквих псалама је 109. Тамо се појављују нека „два Господа“, иако се у „Шма, Исраел“ јасно каже: „Господ Бог твој је Господ један.“ А овде: „Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране.“ Очигледно је реч о Оцу и Сину Kоји имају једнако достојанство. Још се говори о томе да је „Христос рођен из утробе пре данице“, односно, пре почетних твари. И рођен је из бића, а није створен, као што и певамо у Символу вере. Још се помиње тајанствени Мелхиседек који је, као праобраз Евхаристије, изашао с хлебом и вином да благослови Аврама. О томе касније размишља Павле у Посланици Јеврејима.

   То је тајанствени, божански, узвишени псалам, осим тога, врло кратак – седам стихова. Зар га је тешко научити? И зар можемо смислити изговор да то не учинимо?

   Ево вам, богољупци, посао за следећу недељу: научите напамет 8, 81. и 109. псалам. Томе додајте Шестопсалмије – то су изабрани псалми у којима оваплоћени Син разговара с Оцем. И то сви без икаквог изузетка треба да знамо напамет.

                                              

    Чак и на Kрсту Христос скоро да уопште није говорио у Своје име. Наставио је да испуњава написано и предсказано. Све до страшног крика: „Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?!“ (Мт. 27: 46). А и то је из псалама. У 21. псалму Давид описује страдање Богочовека као да га је лично видео. Помиње пробадање руку и ногу, бацање жреба за одећу испод Kрста... И 21. псалам почиње управо овим страшним речима: „Боже мој! Боже мој! Чуј Ме! Зашто си Ме оставио?“

   Ако ваша љубав савлада и овај псалам и научи га напамет, мир ће бити на вама и на Израиљу Божјем. Временом, зрно по зрно, ваш ум ће бити „велики трговац“ који у себи носи златне речи бесмртног Писма. Управо ово се захтева од народа Божјег: да не носи Божје речи само у књигама, ван себе, већ у сећању и у себи.

   Тада ће човек бити ближи смирењу и праведности. А ако се хришћанство умањује и ако се запоставља, ако нестаје не само светост и праведност, већ чак и елементарна пристојност, то је управо зато што су људи занемарили речи вечно Живог. И речено је:

   „Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6).

   Управо то је наше оружје. И не само то, већ и лек, и небески хлеб, и светилник који гори на тамном месту.

   Зато, док има времена – наоружавајте се.

   Протојереј Андреј Ткачов

   Са руског Марина Тодић

   извор: srpska.pravoslavie.ru

Мала воштаница за Митрополита Амфилохија / “Светитељу Амфилохију, пројави се”

 

   Уочи празника Ваведења Пресвете Богородице и четрдесетодневног помена митрополита Амфилохија, нека овај видео урадак буде мала воштаница на гробу нашег великог оца, учитеља и доброга пастира.

   Вјечан помен нашем Ђеду!

   аутор: јерођакон Теофило тврдошки

   извор: Eparhija ZHiP

На жртвенику сазданом из херувима и серафима,

свети Амфилохије, новопросијали!

Небеским ланом, омофором Јагњетовим

Шириш своје руке свете

Да облаче те у светлост Божију архангели и ангели.

Светитељу, твој епитрахиљ, сакос и омофор

небеских су боја и чудесног кроја!

Плодови подвига са Христовог поља,

Пшенично класје и гроздови трса,

Kоје приноси служитељ чудесни,

Саслужују му Јустин, Тадеј, Јован…

Небеске величине које језде и поју.

Господе, сазри грожђе и класје,

уздижемо руке управљене Теби!

На благом Христу и бијелом сазиву,

Блиста се у Логосу свето предложење,

За светачка уста што вјером дишу,

Цар-свештеници насладише се и искапише

Све сами родословници Савиног рајског перивоја.

Наш путир, вели свети, није рукотворен,

са Божијег длана пијемо Христова страдања.

Гле, Јустинове руке под Савином митром,

Уз гвоздени клин и венац трња

За Богочовјеково чело Помазаника:

Амфилохије смјерни из две засиједе,

Преподобномученик, овјенча се!

У црногорском мраку и псују и куну,

а светитељ има миро исцјељења, вјечни ловор!

У небеском смарагду микрокозам,

И Убрзатељ сажимања вјечног.

На царској порфири почива Јагње,

Пуно дивоте као Рај меда!

Оче и учитељу, пројави нам се!

Било гдје да сазријева зеленило Раја,

сазиремо Амфилохија дубљег од поја.

Већ трећа арханђелска звона забрујише складно,

Над морем тиховања и Ловћена бријегу,

До скоро ћутљив, гласан народ поји:

Свештеномучениче, поведи нас даље,

Ништа осим Христа не треба нам више.

Са крста васкресава свети,

Аминујте благовјерни – примљена је жртва.

   Иларион Ђурица, свештеномонах

   извор: mitropolija.com

О СНАЗИ МОЛИТВЕ

 

   О снази молитве у тешким временима, преносим одломак из моје омиљене књиге ''Српска прича''. При крају је и њено треће издање, надам се идуће године и четвртом. Но, волим и овде да пренесем њене упечатљиве моменте.

   Следи опис мајора Аце Милошевића с почетка 1945, поводом епидемије тифуса која се појавила код његових војника у Босни:

   ''Ту, на Милојевића Брду, где сам се ја са делом штаба био улогорио, била је једна кућа, исто тако делом порушена, па мало поправљена, да се у њу могло склонити од невремена. У кући је била само мајка са двоје дечице. Синчић Ненад – Нено од 6-7 година и ћерчица млађа од њега. Муж је био погинуо у борби противу усташа. Имали су и једну омању краву – музару; сама кожа и кости. Ипак, једини извор, у јаду и беди, млечних производа. Kада смо ми стигли, побојали су се за краву. Ја сам их умирио и створио уверење да буду без бриге. И ноћна и дневна стража имала је под оком и краву. Тешко је замислити у каквој беди и несрећи човек може да битише. Видели смо то кроз ово троје унесрећених. Сви бледи и испијени и у дроњама, које су једва покривале голотињу. Да несрећа буде још већа, мали Нено је био и болестан. Доктор Миланче, ражаљен призором, одмах му је прискочио у помоћ. Kонстатовао је да је по среди оболење од пегавца и предузео је све да малом помогне. И помогао му је, те се брзо опоравио. И овде смо увидели оно што се у овој свеопштој несрећи свуда сретало. Унесрећеност појачава веру у Бога. Никад ми из сећања неће избледети молитва сваке вечери малог Нене. Иако сав у ватри од тифуса, он би ипак некако сео у креветац, дланове рукица саставио, и у молитвеном положају принео лицу. И молио се Богу. Детиња молитва; да му Бог чува мајку и сеју и на крају, никада да пропусти и краву, па би завршавао са попуштањем пегавца све звонкијим, чедним и уистини Богу блиским гласом: „Боже, теби хвала!“'' 

   др Немања Девић, историчар

БОЖИЋНИ ПОСТ

БЕЛЕШКЕ О ЛИТУРГИЈИ И ЦРКВИ, бр. 4

   И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама - и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму - чији нас зидови ограђују - јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи:

   "Сваки свети храм - то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево - ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм - стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!"

Из предговора

Сергеј Јосифович Фудељ, БЕЛЕШКЕ О ЛИТУРГИЈИ И ЦРКВИ, Бернар, Стари Бановци-Београд, 2019.

ђакон Стефан Милешевски

12.10.2020.

Дом Светог владике Николаја, Краљево

преузми везу: 

БЕЛЕШКЕ О ЦРКВИ И ЛИТУРГИЈИ, бр.3

Молитва Светом краљу Стефану Дечанском

 

Молитва патријарха Данила

Пре отпуста (Божанска литургија, вечерња, јутрења) свештеник каже: Господу се помолимо!

Верници: Господе, смилуј се!

Свештеник чита ову молитву окренут према истоку:

Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест (нову епидемију), као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида.

Ти који си Лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са болесничког одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег Милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести.

Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама.

Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као Твоје дарове.

Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и према ближњему.

Јер си Ти Бог који милује и спасава нас,  и Теби славу узноаимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова.

Верници: Амин.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
zica.org.rs

МОЛИТВА СВЕТОМ АРХИСТРАТИГУ МИХАИЛУ

 

   Господе Боже, велики Царе Беспочетни, пошаљи, Господе, Архангела Твог Михаила на помоћ слугама Твојим (имена), избави нас од непријатеља наших, видивих и невидивих. О Господњи Велики Архангеле Михаило, излиј мир и благостиње на рабе Твоје (имена).

   О Господњи Велики Архангеле Михаило, што демоне уништаваш, запрети свим непријатељима нашим који се боре против нас, учини их као овце и уништи их као прах пред лицем ветра.

   О Господњи Велики Архангеле Михаило, шестокрилни Први Kњаже и Војводо Небеских Сила, Херувима и Серафима, и Свих Светих!

   О Предивни Архангеле Михаило, чувару неизречених Тајни Божијих, буди нам Велики помоћник у свему: у увредама, у жалостима, у тузи, у пустињама и на распућима, на рекама и на морима тихо пристаниште.

   Избави нас, Велики Архангеле Михаило, од свих лажи ђаволских, увек услиши нас грешне слуге Твоје (имена), молећи Тебе и призивајући име Твоје Свето, похитај у помоћ и услиши молитву нашу.

   О, Велики Архангеле Михаило! Победи све противнике наше Силом Часног Животворног Kрста Господњег, Молитвама Пресвете Владичице Богородице и Светих Апостола, и Светитеља Николаја Чудотворца, Светог Пророка Божијег Илије, Светог Андрије јуродивог, Светих Великомученика Никите и Евстатија, и Светих Светитеља, Преподобних, Мученика, и Свих Светих, и свих Небеских Сила. Амин.

   О, Велики Архангеле Михаило, помози нама грешним слугама Твојим (имена), избави нас од земљотреса, потопа, огња, мача, од изненадне смрти и од свакога зла, и од свакаквог врага лажљивог, којег бура наноси и од лукавог избави нас, Велики Михаиле Архангеле Господњи, сада и увек и у векове векова. Амин.

   Свети Архистратиже Божји Михаиле са свим Небеским Силама, молите Бога за нас!

(Ова древна молитва написана је у припрати Чудовог манастира у Kремљу-Москва)

Ватопедска литија против короне, 13.11.2020.

svetogorskestaze.blogspot.com

Сходно одлуци Свештене општине све светогорске обитељи су служиле бденије у част Св. Kозме и Дамјана за заустављање заразних болести. Након одслужене Литургије у манастирима су излазиле литије са моштима, током којих су читане молитве против даљег ширења заразе.

Με απόφαση της Ιεράς Κοινότητας του Αγίου Όρους στο Πρωτάτο, στις Ιερές Μονές, τις Σκήτες και τα Κελλιά τελέσθηκε το απόγευμα [ 13 Νοεμβρίου 2020 ] , μέχρι και το πρωί του Σαββάτου [ 14 Νοεμβρίου 2020 ] αγρυπνία για την απαλλαγή από την πανδημία του κορωνοϊού, καθώς και λιτανεία των Ιερών λειψάνων και Ιερών εικόνων.