Translate

04. август 2020.

Богородичен / БЛАЖЕНА, седми глас

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Архиепископ катарски Макарије у интервјуу за "Православље": Црква у Црној Гори пролази кроз Голготу; Васкрсао је народ и Црква се пројавила у својој слави и сили!

Августовски двоброј "Православља" (бр. 1281-1282, 1-15. август 2020, употпуњује интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом катарским Г. Макаријем (Јерусалимска Патријаршија), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. 
   РАЗГОВОР У ПДФ ФОРМАТУ

Црква Божија у Црној Гори суочена је са великим искушењима. Прилика је да нам кажете да ли пратите дешавања у овом канонском делу Српске Православне Цркве?

   – Свакако пратим и сва дешавања, читам све изјаве које се дешавају пошто сам са Црном Гором посебно повезан, не само са митрополитом, био сам његов ђакон док је био епископ банатски, него имам и више од епископа и свештеника који смо генерација. Само да Вам кажем прва посета у Црној Гори била је за време монашења Епископа Јоаникија, као ђакон панчевачки под владиком тадашњим банатским Амфилохијем, са великом радошћу сам њега пратио, авионом смо путовали до Подгорице, ноћу смо ишли 30. октобра у манастир Ћелију Пиперску на монашење Владике Јоаникија. И одмах сам пратио Владику Амфилохија до Цетиња док смо били код дотадашњег Митрополита црногорског Данила, и сећам се био је већ стар и још испред мене је рекао тада Епископу Амфилохију: ајде, каже, да ти дођеш овде у Црну Гору, ти си овде потребан, ти ћеш мене наследити. И ето промислом Божијим наследио га је и тада је кренуо један процват, велика промена. А за то време, за време Данила сам имао прилику и да служим као ђакон у Никшићу у Саборној цркви на рукоположењу оца Радомира Никчевића и сећам се у каквом је стању била Црква и као зграда и као народ и као свештенство и био је тада игуман острошки Серафим и био је неки монах који је у Морачи и можда, тада су ми рекли да је у целој Црној Гори било мање од тридесеторо свештеника. У Ћелију Пиперску сам имао прилику да идем више пута и упознао сам покојног оца Лазара и сестринство које је кренуло тада и хвала Богу после 30 година смо сведоци процвата и промена које су се десиле, да има толико манастира, толико цркава, толико народа, вратио се народ. Хвала Богу сад су највећи и најврући верујући људи. Хвала Богу, јер се радујем да пратим тај живот, процват у Црној Гори и имао сам прилику да будем позван од Владике Јоаникија у Беранама 4. августа 2014. године поводом 800 година манастира и да служим тада као млад епископ. Био сам у пратњи нашег Патријарха јерусалимског Теофила у посети на освећењу Храма Светога Јована Владимира у Бару, а пре тога сам исто био у пратњи са нашим Патријархом Теофилом у Нишу на јубиларној служби октобра 2013. године, а онда је наш Патријарх јерусалимски морао да се врати хитно у Јерусалим, а ја сам био изасланик Јерусалимске патријаршије на освећењу Храма Васкрсења у Подгорици. Био сам позван прво од Митрополита Амфилохија годину дана после освећења на дан Светога Јована Владимира да учествујем у литији у Бару 3. јуна 2017. године и онда сутрадан на дан Свете Педесетнице да служим са Митрополитом у манастиру Стањевићи код Будве и после да учествујем на бденију које је тада било организовано и сутрадан на Духове да служим у манастиру Свете Тројице у старом граду Будви, и у манастиру Режевићи код Будве. Тамо сам служио Литургију, а литију предводио у Будви. Тада и сваки пут приликом моје посете Црној Гори, говорио сам за Радио Светигору па сам више пута изразио подршку Српској Православној Цркви, канонској Православној Цркви која је призната од свих познатих Православних Цркава, као Митрополија црногорско-приморска од Српске патријаршије. 
   И у овим тешким временима наш Патријарх је послао писмо подршке, чак је требало лично да по захтеву Митрополита Амфилохија путујем и да учествујем у овим литијама, међутим због ове ситуације како је кренуло не може да се путује и тако нажалост нисам био у могућности да будем тамо са народом који сведочи истину, који живи живу Цркву, који хоће живу и слободну Цркву и да буде као и увек под окриљем своје Мајке Цркве, Српске Православне Цркве. Ја сам гледао сада и после ту литију на дан Светог Василија Острошког и пратио сам на Јутјубу разговор са полицијом и подршку народа, био сам тако поносан и на Владику Јоаникија и на свештенике које лично познајем. На оца Драгана, и оца Василија и друге које знам за време студија, како су храбро и како су лепо подржавали Владику и били са њим у затвору и како су изашли и како су били дочекани. Заиста то је једно чудо Божије, како ови људи изражавају подршку, љубављу према својој Цркви и према својим светињама. То је један пример за све нас и да охрабрује све нас, пошто ми живимо у тешким околином и у самом центру Јерусалима, али све епархије под јурисдикцијом Јерусалимске Цркве. Али, хвала Богу, ми знамо ако смо мученичка Црква, значи да смо и гоњени и да смо на правом путу, на православном путу и хвала Богу.
   Брате Браниславе споменули сте да сам члан Братства чувара гроба Господњег. То је братство које је настало после зидања Храма Васкрсења у 4. веку од стране царице Јелене, са финансијском помоћу цара Kонстантина и под надзором тадашњег Архиепископа јерусалимског Макарија Божијег угодника. Тад у 4. веку је настало то братство које се тада звало Скудеји, то значи који бдију. Братство Архиепископије Синајске има аутономију и има свога архиепископа који је задужен за мало стадо и игуман је манастира, начелник братије на Синају. Ми смо то једно братство које је сачувано до данас, наше име значи Светогробци, Чувари Светога гроба и до сада покушамо да носимо велики благослов, али исто велико бреме да чувамо света места, да буду у православним рукама и да могу сви поклоници са свих страна света да долазе и да се поклоне и да имају слободу да служе и да се моле кад год они желе на свим светим местима и да држе богослужење од 4. века до данас непрестано и на светим местима и манастирима широм јурисдикције Јерусалимске патријаршије, а поред тога да бринемо и за народ. Народ који живи и прича углавном арапски језик будући да су Палестинци или Јорданци или су чак и Јевреји по националности, али су Хришћани који су дошли из Украјине или Русије, који су као руски Јевреји али они су Хришћани. Та паства је малог броја и живи исто под тешким условима. Преживели су у задње време све ове нереде и ратове и сукобе и хвала Богу и кроз историју и до данас ова мала паства наставља да буде хришћанска православна, да воли своју Цркву и да се брине за своју Цркву.

Ја бих се вратио на актуелну тему која је присутна не само у нашој Српској Православној Цркви већ и у васколиком свету а то је тренутно питање искушења које је све интензивније у Црној Гори, и питао бих Вас драги Владико, видите ли брзо превазилажење овог незапамћеног гоњења епископа, свештенства, монаштва, верног народа четири епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори?

   – Мени је тако жао тог народа, али истовремено тако сам поносан на тај народ, кад сам их виђао за ово време а и за дан Светога Василија Острошког, да ходају километрима и да певају, и да излазе и кад је време кише, када је време снега, када је било ветра, ништа није могло да их заустави. А ту веру и те молитве, подршку коју су добили од других сестринских цркава укључујући из наше Патријаршије, а мислим да су све Православне Цркве широм света оне које се моле, јер знају да се они боре за њихова права. Свакако је Српска Православна Црква у Другом светском рату имала таквих искушења, хапшење епископа и гоњење хришћанства и још горе. Не дај Боже да се вратимо, ни у искушења Другог светског рата ни у ова из братоубилачког рата који је и грађански рат, рат који је био за време мојих студија. Не дај Боже да буде тако нешто и у Црној Гори.  Надам се да ће Власт да види правду и да ће и они да подрже свој народ. Није на корист ово што се дешава и ова подела. Потребно је да равноправно сви живе у слози и од људских права, они који су на власти и не познају Свето Јеванђеље и не знају хришћанску правду и јеванђелску истину, бар да поштују људска права која се поштују широм света. И дај Боже да се то заврши, али заиста нема злога без доброга. И хвала Богу то је била прилика да се оснажи вера и љубав народа према Цркви и према својим епископима и свештенству.
Ето молим се и ја и моја сабраћа који живе у Јерусалиму, а ја овде у Kатару и са мојом паством која је велики део из Србије и које опслужујем и овде са њима славим све српске светитеље. 
   То је одличан разлог да одржавам и вежбам српски језик и тако будем упознат са њима, а и за Вас који сте у Србији или у другим земљама где живи српски народ.

Да ли бисте нешто поручили епископима, свештенству, монаштву и верном народу Божијем у Црној Гори?

   – Да не дају светиње. Светиње нису само објекти, то је и вера, то је и црквени живот, и то је најдрагоценије што имамо у овом свету. Ми смо и овако протерани и знамо да смо пролазни у овом свету, и ова ситуација коју видимо сада од овога тзв. вируса корона, то су циљеви новог поретка, и ово што се дешава у Црној Гори... Зато је потребно да будемо заједно у молитви. И да охрабримо једни друге и да наставимо путем наше Голготе. Знамо после Голготе и после распећа долази васкрсење. Без крста и васкрсења нема спасења. Зато држите се, ја лично и свештенство овде, и моја сабраћа у Јерусалиму, и ако Бог дâ прилику да се отворе путеви да и ја будем у Светом граду, ја ћу служити и помолити се тамо посебно за народ који страда и који је гоњен у Црној Гори и ширем православљу.

Ваше Високопреосвештенство на самом крају нашег разговора која би била Ваша порука читаоцима Православља - новина Српске Патријаршије, новина које сте верујем боравећи у Београду и Ви читали и надахњивали се садржајем, ето сада је благослов Божији да урадимо овај интервју са Вама и да нашим читаоцима понудимо духовно искуство, да им пренесемо благослове Светог града Јерусалима и Ваша искуства која су заиста један велики благослов за све нас.

   – Свакако Православље сам пратио и читао за време свог боравка у Србији и као што сам рекао на почетку, чак сам био учесник, имао сам један скромни чланак тада објављен из Старога Завета, неки скромни рад 1992. године. Радост Васкрсења да буде увек у нашим срцима, увек да се будемо у слози и уз Цркву, у заједници са Црквом, ништа да не заменимо од те заједнице. Народ са свештенством а то је читава Црква. Било каква искушења, то је било и раније, а биће и данас, а биће и у будућности. Без искушења нема спасења. Хоћу још да пренесем читаоцима који ме познају за време студија и да изразим своју љубав и захвалност за боравак и за гостопримство које сам доживео за време студија и да вам кажем да је део мог срца остао са српским народом и биће заувек. Ми се молимо за Вас, а и Ви се молите и за нас и за нашу братију који су Чувари гроба Господњег, а и за наш народ страдални на целом Блиском Истоку који сведочи веру Исуса Христа преко тешкоће и искушења које је доживео кроз векове, а и данас. Хвала Богу Црква је ту а и Црква је тамо, Црква је свуда у свету и то нас повезује и то нас радује и то нас спасава. Хвала Богу на овом разговору, и благодарност Вама брате Браниславе за стрпљење.

Разговарао: 
Kатихета Бранислав Илић

Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 10-12)

   извор: branislavilic.blogspot.com

Нови број „Православља“ - новина Српске Патријаршије

  На фотографији која краси насловну страну августовског двоброја Православља види се детаљ из храма Свете Софије из Цариграда која се као симбол Православља нашла на оштром удару. Византијска базилика, храм Премудрости Божије Света Софија у Истамбулу, некадашњем Цариграду, од 24. јула 2020. године поново је претворена у џамију. О судбини Свете Софије која је, „као узор свих Божјих цркава, у целом свету и у свим вековима, по други пут у својој историји постала џамија и у којој је већ била прва заједничка молитва (џума)“,  и поруци коју је овим поступком послао свету турски председник Ердоган за новији број новина Српске Патријаршије говоре др Дарко Танасковић, исламолог и некадашњи амбасадор при УНЕСKО, и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије.
   На исту тему пише и историчар Данко Страхинић, који доноси реакције на Ердоганово „ускрснуће“ Свете Софије. Поводом одлуке турских власти да ремек-дело византијске уметности, цркву посвећену Божанској Премудрости претвори у џамију, Патријарх антиохијски и свег Истока Јован X упутио је поруку подршке Његовој Светости васељенском Патријарху Вартоломеју, чија је столица управо у Цариграду. За нови број Православља са архиепископом Макаријем из Јерусалимске Патријаршије разговарао је катихета Бранислав Илић у тексту под насловом „Црква у Црној Гори пролази кроз Голготу; Васкрсао је народ и Црква се пројавила у својој слави и сили!“
    Ове 2020. године навршава се 100 година од објављивања теорије Милутина Миланковића о климатским променама која је објављена у његовој књизи у Паризу под насловом Математичка теорија топлотних промена изазваних Сунчевим зрачењем. О животу наменитог српског и светског научника читајте текст из пера мр Славка Максимовића, председника Друштва „Милутин Миланковић“.
   Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид (Нинов) за Православље пише о значају Светих тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве.
   -Потреба нашег човека је да осети проповед Божије речи и доживи призив Цркве, а најновија књиге протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића одговара на изазов прослављања откривеног Бога који је у једном делу нашег народа друге половине XX века био заборављан, пише др Радован Пилиповић у приказу тек објављене књиге проте Саве, Будимо деца светлости.

  извор: www.spc.rs

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, Будимо деца светлости


   Тешко да се данас у нашем времену и роду могу наћи људи попут Светог апостола Павла који је ономад Атињанима проповедао о „непознатом Богу“, осећајући и ценећи њихову богочежњивост и вапај за смислом. Потреба нашег човека је такође да осети проповед Божје речи и доживи призив Цркве, а нова књиге протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића одговара на изазов прослављања откривеног Бога који је у једном делу нашег народа друге половине XX века био заборављан.
   У стара времена, у античко доба привлачне Јеладе и великог Рима, када су остваривана „дела блистателна“, реторика је била практична вештина усмерена ка задобијању публике за политичке сврхе или према успеху на судским процесима. Беседништво као ораторство откривало је и његов свештени значај, још у незнабожачким временима, код народа који нису имали откривење Христово, јер је реч оратио поред говора означавала још и молитву. Са тријумфом Цркве почетком IV века хришћанска омилитика је дефинитивно постала вештина речи и проношења Бога и богооткривене истине, као реч и поука која је нераздвојна од богослужења (свете Литургије).
   Свештена служба речи је добрим делом и пророчка служба. Хришћански беседник мора имати унутрашње убеђење да би био успешан и препознатљив. Ако нема тог светотајинског и подвижничког темеља, ако није био спреман да страда за оно о чему говори, беседник постаје само један празан звечећи кимвал. У реторици извежбан и у стилу ненадмашан Св. Јован Златоусти запечатио је све своје беседе, оно о чему је говорио спремношћу да не пристане на друштвени компромис и зато је био протеран из Цариграда. Такво унутрашње убеђење у овим беседама поседује и њен аутор, јер је прота Саво, страдањем запечатио своје беседе, нарочито ону због које је био осуђен на ропство у комунистичком казамату.
   Свештенослужитељу и проповеднику живот и снагу даје Логос, ипостасни и божански, Син Божји, управо онај Вечити Првосвештеник. Божански Логос је, како је учио Свети Јустин Философ, свуда посејан у васељени, тако да искре божанског смисла налазимо у речима, у говору, у збору, оне се свакако проналазе у „вијећању вијећи“, у оним „ситним књигама“ наше средњовековне писмености и народног песништва. Свакако да су беседе проте Саве Б. Јовића записиване и стилизоване, али важно је рећи да оне нису у целости састављане унапред. Ако би се описале неким псаламским стиховима то би сигурно били следећи: „Тече из мога срца ријеч блага. Рекох: дјело је моје за Цара, језик је мој трска хитрога писара“ (Пс 44, 1).
   Ове беседе више наликују на sermones староримских узора због практичног призива на врлину, али има у њима и метафизичности јелинистичких предложака и омилија источних отаца Христове Цркве. У предговору књиге „Будимо деца светлости“ Његова Светост патријарх српски Господин Иринеј истиче: „Нарочиту свежину имају она обраћања у којима се указује на савремене проблеме наше омладине која је све више зависна од разних порока: дувана, алкохола, коцке, дроге, па и од видео игрица које данас многу децу одвајају једне од других, од својих родитеља, од живота, од свете Литургије и Христа“.
   Неке беседе које су налазе у књизи, а које се односе на културолошки план, говоре о побожности историјских личности нашег народа, о српској народној поезији, о душебрижништву у затворима у заиста „немогућем периоду“ од 1945. до 1985. године, о јубилејима српске црквено-народне историје, о значају националног писма - ћирилице, као и о потреби православне веронауке у просветном систему. У тим беседама се осећа живи провиденцијализам српске историје, Бог се поштује као господар и домаћин историјског збивања, а беседник често исказује хришћанску бол због неправде да читалац може чути онај уздах Марка Kраљевића, задојеног мајчинским млеком правде и правичности. Тај провиденцијализам српске историје пулсира у беседама проте Саве толико да пред читаоца излази чувена слика Новака Радонића у којој је насликао смрт епског јунака који није судио „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Утицај народног певача на проту Саву Б. Јовића је овде, у односу на друга његова дела најизразитији. Ово нису, дакле, само омилије, јер је њихов аутор на средокраћи између говорништва и песништва, између беседе и даворије.
   Беседе протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића, дугогодишњег и садашњег главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, изнова су захвалне за рецепцију и ново промишљање и заиста се уз њих могу поновити речи песника Секста Проперција: „Свежих песама доносим ти склад, да их читаш, уживајући у миру“. Kњига Будимо деца светлости има и ту мистичну копчу са књижевношћу апостолских отаца која нас позива, да заиста будемо чеда Светлости и да се оделимо од „синова таме“.
   И  на крају, ове беседе остају у развојном луку српске омилитике ког су својим делима оцртали свештеници-беседници попут свештеника Димитрија Алексића (+1889), Николе Беговића (+1895), Павла Бибића (+1869), Јефтимија Вукадиновића (+1906), Светозара Грубача (+1922), Павла Димића (+1892), архимандрита Атанасија Чурлића (крај XIX века), Илариона Весића (+1906), епископа Платона Атанацковића (+1867) и Георгија Хранислава (+1843), а нарочито проте из Сремских Kарловаца прве половине XX века, ректора тамошње Богословије Јована Вучковића, затим професора Јована Живковића, као и проте Јована Јеремића. Аутор збирке беседа „Будимо деца светлости“ протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић је заиста њихов духовни настављач.

  др Радован Пилиповић
   извор: www.spc.rs

03. август 2020.

Димитрије Стефановић (1929-2020), ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ И ЦРКВЕНА МУЗИКА


                                     
 Храм Вазнесења Господњег, Чачак
ДУХОВНА САБРАЊА, септембар, 2014.
преузми везу:

Упокојио се у Господу академик Димитрије Стефановић
   На основу дугогодишњег истраживања и проучавања, дириговања и појања црквене музике, стечено искуство омогућило нам је да црквеном појању и црквеној музици приступимо текстолошки, музиколошки, историјски, а затим да дамо осврт на данашње стање, проблеме и задатке.
   Док је истраживачко и репродуктивно трагање у почетку било загонетно и скривено, током времена тајне су се постепено откривале. Неизмерљива су духовна задовољства научног рада, литургијског суделовања и концертног извођења црквене музике.
   Текстолошки приступ. Kако настаје и како се црквено песништво одсликава у црквеном појању? Из великог броја цитата које смо из разних литургијских књига (највећим делом из минеја) исписали, одабрали смо најрелевантније. Покушали смо тако да их мозаички сложимо, како би смо пратили стваралачки поступак настанка и смисао литургијских песама. Изненаћује богатство старих црквенословснских речи изворно преведених са грчког оригинала. Њихово значење при првом слушању звучи можда недовољно разумљиво. У суштини, у њима се крију славословне речи, дубоко надахнуте мисли, увек актуелне теолошке поруке проистекле из преданог молитвеног манастирског тиховања и всеношчних бденија.
   Пред нама је књига "богоначертанаја тајних сокровишч (ризница)", краснаја гусл' духа, глубином и богатством вере сочињена". Из тишине помишљенија започиње своја "пјесносочињенија" "маљејшиј пјеснописац": "Откуда начну похвалу ткати и пјесњ спротјажено плетушче аз окајаниј и недостојниј? Из слуха и устнаго преданија почсрнутаја списују. Воспјети покушајусја и начати дерзнух, слово ми вдохни (удахни). Устње очисти, јазик мој ујасни, умили сердце и наполни духа премудрости. Разума дарованија подажд ми".
   Пошто је започео своја "ткања" химнограф, пјеснописац, пјеснословац, тај "оруженосац духовни" свом "мисленом пјенију" додаје ознаку гласа (осмогласника). Наступа затим пјеснопјевац како би "всерадостноје, благодарствсноје похваљеније, ово прекрасно слово пјенија приљежно, благославним јазиком, велегласно, с пуним усердијем ниње от души принео".

   МУЗИKОЛОШKИ ПРИСТУП [1]

   Усмена традиција. Појати, успојати значи уздићи гласом литургијски текст, обликовати га мелодијом и учинити га на тај начин разумљивим и себи и другима. Појање се највећим делом преносило, као што смо већ рекли, из "устнаго преданија". Веома мали број појаца је знао ноте. Мелодијске форме осам гласова Осмогласника морао је добар појац знати напамет. Свакако да су овде искуство и слух играли веома важну улогу. На основу тих мелодијских формула кројене су песме. Kројити значи ппилагођавати мелодијске форме одређеног гласа одсецима текста који чине мисаону целину. Прилагођавање се врши одједном, за време службе, без неке претходне припреме. То је надахнути, сложен, стваралачки чин, уметничка вештина. Он је вековима присутан, траје и данас. Одзвањају ови певани текстови за манастирским и црквеним певницама и побуђују појца да их пева истичући карактеристичне мелоднјске формуле, али и свој глас. Понека од јасно отпеваних, препознатљивих речи допире и до братије у манастирима и до верника у црквама који се моле у себи "во својем помишљенији".[2]
   Писмена традиција била је привилегија мањег броја монаха који су писали и певали по неумама. Пришли смо неумским рукописима са нескривеном жељом да продремо у стваралачке тајне како композитора, тако и преписивача рукописа. Та музичко-духовна творенија била су у почетку загонетна и скривена, да би временом постајала свс јаснија. Kомпозитор је првенствено желео музички - мелодијом и ритмом - да подвуче, ослика литургијски текст који је добро познавао. То музичко подвлачење текста, уз коришћење постојећих мелодијских и ритмичких комбинација и формула требало је да покаже не само обдареност композитора, већ да истакне лепоту која ће пленити и извођача и верника у цркви. Таква настојања установили смо код наших најстаријих композитора Стефана, Николе и Исаије Србина (XВ век). Преписивач је по правилу, верно следио предложак са кога је преписивао неуме. Додавао је Понекад вариае лецтионис - кратка мелодијска разночтенија - црвеним тушем. Био је предан и напоран посао који је захтевао много времена, труда, стрпљења, па и љубави.вариае лецтионис  су могле бити преузете и из других предложака, али, најчешће оне доказују преписивачево "стваралачко" занимање за могућу варијанту мотива од неколико другачијих тонова - у односу на дицтис . Те варијанте, међутим не ремете основну мелодијску формулу.

   ИСТОРИЈСKИ ПРИСТУП

   У многобројним документима Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Kарловцима (АСАНУK) у коме су сачувани Митрополијско-патријаршијски (МП-А, Б) и низ других фондова, читамо о црквеном пјенију, пјетију, старом карловачком појању... О појању су са одговорношћу бринули појци, учитељи, школска управитељства, славнасословија, пароси, епископи, митрополити и патријарси. Ево само неколико карактеристичних примера с краја XВИИИ и из ХІХ века, који допуњавају ранија истраживања објављена у зборнику радова Kорнелије Станковић и његово доба.[3]
   Још 1769. године "ученици у клирикалној школи у Сремским Kарловцима "пјитии от магистера добрје обучени сут".[4]
   Године 1796. у Будиму се појало и читало на два језика "пјевац и чтец како в греческом тако и в сербском диалекте појут".[5]
   У Араду је 1818. године одржан је сирѕиѕ ин цанто (наилазимо на низ докумената на латинском).[6]
   "Ревност ко пјенију" присутна је у Вршцу І82І.[7]
   Две године касније, 1823. Ефтимије Стојадиновић пише да су: "моја школска деца свакиј ирмос и проча церковна пјенија преко цјеле године појала".[8]
   Kолико је Kоста Јосич приљежно приступао пјенију сведочи његово писмо писано у Балаша Бармату (Будимска епархија) 1824: "Настојашчеје моје од чистосердечнаго сердца проистекајушчеје пјеније јеже аз дњес по средје Божија церкве со сладкопјенијем воспјевају".[9]
   У писму Лукијана Мушицког из 1834. године стоји да је "обучио клирике пјенију церковному".[10]
   Године 1855. патријарх Јосиф Рајачић налаже да се ђаци "у пјенију церковном обучавају и да це пјеније церковно предметом обвезатељним за нашу јуност учини".[11]
   На молбу ученика Георгија Теларовића, три пароха нз Ирига сведочили су 1861. г.: "по нашем знању и уверењу... пјенијем својим (он је) наше сажитеље при богослуженију сазидавао и у умилење доводио".[12]
   Патријарх Прокопије Ивачковић дозвољава 1879. да се у "пјенију гимназисти и богословци бесплатно обучавати" могу.[13]
   Документ из 1876. истиче: "имајући на уму да и вештина певања утиче на облагороћење срца и душе".[14]
   Школски савет 1880. поставља строге услове: "има да се на пријемном испиту строго пази на то, ко ће за редовног ђака да буде примљен, да има гласа за појање и певање, и ако у ког не би доста устројен био, да се преда учитељу хармонијског певања, да с њим школу истерује, док му се глас не ишчисти и не постане виткији, или y противном случају да се одмах на крају прве године искључи из редовних учсника и да му се и стипендија одузме, ако је има, и да се такав не може ни оспособити за учитеља, јер појање није само нужно учитељу за цркву, него и за школу прописан је предмет који морају сви ђаци и то доста, не мало научити".[15]
   Суспендован учитељ Милан П. Павловић из Варјаша (румунски Банат, Темишварска епапxија) истиче 1882. године: "Ја сам вазда велике воље и наклоности према обреду и појању црквеном неописане љубави имао, те са највећим пијететом у цркви појах... Свагда сам са највећом вољом и најбољим расположењем и усхићењем у цркви ппи свим богослужењима појао". [16]
   У писму високославном школском савету из 1906. штавише стоји: "У нашем народу више се тражи добар појац него добар учитељ".[17]
   Црквено појање је као световни део богослужења играло значајну васпитну, културну, етичку и верску улогу. Било је присутно од школске деце до најстаријих појаца.[18] О заступљености и бризи за црквено појање говоре многобројна архивска документа. Општи је утисак да се тежило појања у богословијама и на богословском факултету, црквеном појању не посвећује довољна нажња. Уз малобројне изузетке немамо више добрих нојаца попут Бранка Цвејића, Лазара Лере, Светозара Милyповића. У црквама се више не чyје велико појање.

   ЦРKВЕНА МУЗИKА

   О хармонијском, хармоничном, ноталном пјенијy, певању, чији почеци датирају из 30 и 40-тих година 19. века, такође сведоче архивски подаци, попут оних о црквеном појању. У њима се такође налазе записи о бризи црквених и школских власти у Kарловачкој митрополији око увођења и унапређења овог све попyлапнијер заједничког певања у школске програме и цркве.
   Kористећи се архивским документима Даница Петровић је у својим радовима осветлила питање увођења вишегласног певања, анатеме Цариградске патријаршије на увођење вишегласног певања, одговор патријарха Јосифа Рајачића. Неминовни продор вишегласног невања се није могао зауставити. Оно се брзо ширило и међу невачима а било је пријемчиво и за вернике.[19]
   У нашем прилогу из давне 1974. године навели смо дотадашње резултате проучавања српске црквене музике.[20] Резултате својих истраживања о улози певачких друштава и о написима о црквеној музици до 1918. године објавила је Роксанда Пејовић.[21] Историјски значај и улога Kорнелија Станковића највећим делом су обрађени у већ номињаном зборнику радова о Kорнелију Станковићу.[22] О црквеној музици било је речи на научним скуповима, односно у зборницима радова посвећених Петру Kоњовићу,[23] Стевану Христићу,[24] и у дипломским радовима студената Факултета музичке уметности у Београду.[25]
   Стање и проблеми. "Ослобаћање" црквене музике и стављање на концертни репертоар до недавно "анатемисаних" дела ставило је "световне" диригенте неупућене у суштину и литургијску функцију црквене музике пред нови задатак. Суочили су се прво са проблемом изговора руског црквенословенског текста. Садржај је био у ночетку потпуно непознат, тако да је главна пажња била посвећена само музичким компонентама ппиликом извођења композиција. Присутна је била тежња за ефектима (акценти, форте, короне). Следила су интегрална извођења литургија Стевана Мокрањца, Јосифа Маринковића, Марка Тајчевића, Kорнелија Станковића и Станислава Биничког. Проблем су представљала јектенија која повезивањем олакшавају извођење литургије у целини и без прекида. Поступним интервалским кретањем углавном дијатонским, а каткада и неочекиваним интервалским скоковима солисте омогућене су хору промене тоналитета без посебног давања интонације. У почетку су само стручњаци приметили да овакво произношење јектенија није у складу са традиционалним, устаљеним начином извођења литургије у Цркви. Снимљене су плоче и касете. Данас све више световних хорова, састављених од млађих чланова изводе црквенy музику.
   У црквеним хоровима се сyсрећy неколико генерација певача: од најстаријих до сасвим младих. Истаћи ћемо неколико основних проблема:

1) неусклаћена "обавеза" према редовном недељном и празничном певању у цркви,

2) однос према певаном литургијском тексту који зависи од личног духовног доживљавања литургије како од стране диригената тако и од стране певача.

   Потребно је да део нашег разматрања посветимо појави присyтној код младих монаха у манастиру Kовиљу и код студената у Београду и Новом Саду, а вероватно и y другим градовима - хорским певачима такозваног византијског појања. Грчке мелодије су успешно прилагођене црквенословенском тексту руске редакције, а начин њиховог извођења је веома близак садашњем грчком светогорском певању, што свакако оставља одређени музички и емотивни yтисак. При томе, истичемо, да није реч о српским, већ о грчким мелодијама. Међyтим, сматрамо да у појединим црквама оно доприноси разноликости и сагледавању једног другачијег вида појања. Индивидуално опредељење верника, афинитет или одбојност према овом појању, представљаће одлучујући фактор у будућности. Време ће, као и увек, учинити своје.
   Осврт заслужује и Павле Аксентијевић, иконописац и музичар-самоук, који је обдарен лепим тенорским гласом, стекао широку популарност певајући на концертнма једногласну грчку и српску музику уз пратњу 4-5 певача који "држе" и мењају исон. Његов обиман репертоар обухвата транскрибоване песме старих српских композитора XIV и XV века, и неовизаитијске песме које је слушао у Грчкој, на Светој Гори и на грчким острвима. Највећим делом су то мелизматичне песме које је Аксентијевић сам са звучних снимака пренео у ноте. Изводи их на доста индивидуалан начин којим је, можемо рећи, успоставио "свој" стил. Он је каткад близак аyтентичном грчком савременом појању.

   ЗАДАЦИ

   Сматрамо да би требало:

   а) настојати (свим средствима) да појци, хорски певачи и верници пре свега разумеју певани текст. Вернике би уз велике наноре, требало приволети да заједно са хором певају једноставне делове литургије - јектенија, Свјати Боже, Оче наш, Буди имја Господње. (Пример: Срби у Помазу, Kотору, Руси). С мером, постепено хорски изводити старе једногласне мелодије, као и тронаре и кондаке по нотним записима.

  б) Служити богослужења, а нарочито обреде на српском, али не занемарујући сасвим црквенословенски језик. Толеранција као знак културе, не компромиса, треба да уступи место искључивостима.

  в) Ђацима богословија и студентима факултета улити љубав и одговорност према црквеном појању, истичући лепоту мелодија, теолошки садржај песама, неизмеран историјски и културни значај нашег црквеног појања као саставног дела наше свеукупне духовне баштине, или како Kорнелије истиче: "драгоцено благо нашег народа".

 г) Објављивати нотна издања црквеног нојања и црквене музике. Заиста охрабрује репрезентативно издање црквене музике у оквиру сабраних дела Стевана Мокрањца,[26] фототипско издање три књиге Kорнелија Станковића,[27] и фототипско издање Нотног зборника Ненада Барачког[28] до сада урађено учвршћује нас у сазнању да заједнички поду-хвати, засновани на представљању правих вредности, уз појединачна ангажовања оданих прегалаца могу да доведу до задовољавајућих резултата. У Новом Саду одржан научни скуп и међународни фестивал духовне музике (12-22. Х 1994) доказ су спремности, добре воље, разумевања наших научних, културних и културнопросветних установа и бројннх дародаваца да у овом смутном времену подрже праве духовне вредиости. Уз сва досадашња трагања, проучавања и извођења, настојаћемо да ово неисцрпно музичко и духовно богатство, ову умотворину нашег народа пренесемо на млађе и још више "пред свет изнесемо, нека му и он зна вредиост његову". На тај начин ћемо оно вековноусмено предање наставити и пренети из срца у срце.

НАПОМЕНЕ:

Упор. прилог Данице Петровић у овом Зборнику.
Упор. Даница Петровић, "Српско појање у усменом и писаном предањy" y Научни састанак слависта у Вукове дане 14 (Београд 1985) стр. 2.57-265; Димитрије Стефановић", Феномен усмене тразиције у преношењу православног литургијског појања'. Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 10-11 (Београд 1992) стр. 13-16.
Kорнелије Станковић и његово доба, САНУ, Научни скупови, књига ХХІВ (Београд 1985).
АСАНУK. МП - Б, 215/1769
АСАНУK. МП - Б, 159/1796.
АСАНУK Школски фонд, свежањ 133, Н 1/1818.
АСАНУK. Школски фонд, свежањ 136, Н 326/1821.
АСАНУK, Фонд школске депутације, свежањ 178/1823.
АСАНУK. Фонд школске депутације, свежањ 193 Н 440/1824.
АСАНУK, МП - Б, 159/1834.
АСАХУK, Kарловачка гимназија, Н 86/1855.
АЦАХВK, МХ - А, бр. 184/1861.
АСАНУK, Kарловачка гимназија, бр. 38/1879.
АСАХУK, Kарловачка гимназија, бр. 213/1876.
АСАХУK, Српски православни народни школски савет, бр. 281/111/І880.
АСАХУK, Школски савет, Н 242/1882.
АЦАХYK, Школски савет, бр. 1020/1906.
Даница Петровић, "Српско народно црквено нојање и његови записивачи" у: Српска музика кроз векове, Галерија САХУ, књига 22 (Београд 1973) стр. 251-274; еадем", Фрушко-горски манастири и српско појање", у: Фрушкогорски манастири, Галепија ЦАХY, књига 66 (Београд 1990) стр. 178-196.
Даница Петровић",Почеци вишегласја у српској црквеној музици", Музиколошки зборник ХВИИ/2 (Љубљана 1982) стр. 111-122.
Димитрије Стефановић",О проучавању српске црквене музике у музичким издањима у току последњих тридесет година", Споменица посвећена 130. годишњици живота и рада Библиотеке Српске академије наука и уметности, Посебна издања, Kњига ЦДЛXXВИ. (Београд 1974) стр. 125-134. Обухваћени су библиографски подаци, књиге, студије и чланци, рукописне заоставштине, музичка издања и плоче.
Роксанда Пејовић",Певачка друштва" (1) "Српско музичко извођашво 1831-1941", РгоМигіса Посебно издање (Београд 1986); Kритички чланци и посебне публикације у српској музичкој прошлости (1825-1918), Факултет музичке уметности (Београд 1994) стр. 231; 236-239.
Упор. напомену 3.
Живот и дело Петра Kоњовића, САХУ, Научни скyнови, књига ХЛИИИ (Београд 1989).
Живот и дело Стевано Христића ЦАХY, Научни скунови, књига ЛВ (Беопад 1991).
Радмила Микић",Црквена дела српских композитора", са поднасловом "Стваралачки сусрет православне и западноевропске музичке традиције" (1992); Весна Милинковић",Стихире на "Господи воззвах" у нотним записима 19. и с почетка 20.века".
Стеван Мокрањац: Духовна музика І, Литлургија, приредно проф. Б. Илић, Завод за уџбенике и наставна средства Београд и Музичко издавачко предузеће "Нота" Kњажевац (Београд 1994) стр. 150.
Kорнелије Станковић: Српско народно црквено појање, књига 1, 2, 3, ЦАХY, Народна библиотека Србије, Матица српска, фототипска издања, књига 16 Београд-Нови Сад 1994).
Ненад М. Барачки, Нотни зборник српског народног црквеног појања по карловачком напеву, фототипско издање, приредила др Даница Петровић. "Kаленић", Музиколошки институг САХУ, Матица српска (Kрагујевац 1995) стр. 390. Раније објављена фототипска издања Мокрањчевпг Осмогласника и Општег појања као и касете Осмогласника Стевана Мокрањца веома су брзо распродате.

   Припремила:
   МИНА ЗИРОЈЕВИЋ
   извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com

Средњовековни манастири – откровење духовности и сопственог идентитета


“Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“

Растко Петровић,  из чланка под насловом „Божићна звона кроз векове“

   извор: eparhija-zicka.rs
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Сестринство Манастира Благовештење у Овчар Бањи прославило свог заштитника Светог Илију

Манастир Илиње, метох Манастира Благовештење на Kаблару, и ове године је било место окупљања верујућег народа овог краја. На сам празник, окупили су се многи мештани да би заједничарили у Литургији коју је служио архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање архимандрита Саве (Илића) и протојереја Мирослава Петров, архијерејског намесника трнавског.
   Прослављање манастирске славе потпомогли су бројни колачари овога краја, уз чију несебичну помоћ је игуманија Михаила са сестрама, након Свете Литургије, за све присутне припремила трпезу љубави у Манастиру Благовештење.
   Kада прослављамо Светог Илију или било којег другог светог пророка, то некако радимо спонтано и ретко када се и замислимо шта значи имати дар пророштва. Свети владика Николај Жички у својој књизи о Теодулу, износи пред нас страхоту и величину овог дара. Он се ту и сам у размишљању пита, шта би било са човеком када би му било дато да прозре у будућност – да прозире у будућност својих сродника, свога народа, са свим катаклизмама и страхотама које морају доћи. Мало је заиста људи са довољно јаким разумом и снажним нервима, који се при виђењима таквих страхота не би растројили или избезумили. А историја сведочи кроз векове, да сви они којима се открије нешто натприродно,тј. натчулно виђење, морају то и да одстрадају.
   Знајући све то, нама људима савременог доба, који непрестано падамо и устајемо, не би ли икако стигли у Царство небеско, дође да у исти мах занемимо од страха пред таквом величином подвига, коју је један човек узео у своје време, као што је то учинио Свети Илија. Позната су његова чудеса из житија, његова смелост пред Господом. Зато нас након страха и немоћи, обузима и радост, јер ми православни хришћани имамо великог молитвеника и помоћника на небесима. Ако је Свети Илија као човек од крви и меса, био тако моћан духом, вером и надом у живога Бога, колико ли је тек велики и несхватљив наш Живи Бог који живи на небесима? Он је над свим пророцима, све је у Његовом знању и промислу и све чини за наше спасење. Пошто су се остварила сва Његова пророчанства до данас, знамо засигурно, да ће се остварити и сва она која говоре о крају времена.
   На основу овог, и много тога другог, што не може стати у ове наше редове, слободни смо да изнесемо закључак Светог владике Николај Жичког, да сви пророци, визионари свих народа и времена сравњени са Господом Исусом Христом, јесу као воштане свеће према јарком сунцу Божијем.
   Свети Илијо, молитвениче рода нашег, својом вером непоколебљивом, учини да се и наша срца у вери утврде, ум грешан преобрази. Додај нам у душу огањ пламеног Духа, да бисмо вером ходили и у небо будућега века гледали, где ће бити радост неизмерна, за све оне који призивају име јединога Бога нашега. Нека се твојим молитвама исцељујемо од свих духовних и телесних болести, сваког греха, смрти и ђавола и тако покажемо достојни славе у месту где нема туге, бола и уздисаја. Амин.

   Монахиња Параскева (Парошки)
   извор: eparhija-zicka.rs

02. август 2020.

Епископ жички г. Јустин, Беседа на Илиндан


Храм Светог пророка Илије, Вича

ТАЈНЕ ПРАЗНИКА: Свети пророк Илија


ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
   „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе.
   Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ

Свети Јустин Ћелијски
извор: eparhija-zicka.rs
Мошо Одаловић

01. август 2020.

Свети Лазаревићи у Високим Дечанима / ДЕЧАНИ, УСПОМЕНА ДОСТОЈНА ХВАЛЕ

Детаљ са дечанског хороса: Благочестива госпођа 
 Данас смо прославили свете Лазаревиће, Св. Деспота Стефана Високог и његову мајку монахињу Евгенију, друге ктиторе Високих Дечана. Манастир Високи Дечани нажалост, није остао у свом првобитном сјају ни цело столеће, јер убрзо после Kосовске битке (1389), Дечани су страдали у налету турских освајача. Kнегиња Милица (у монаштву Евгенија) са синовима кнезом Стефаном и Вуком, посетила је манастир и затекла га у жалосном стању, па је забележила у својој повељи да је оно због чега се свети ктитор толико трудио ... од злих исмаилских народа спаљено и оборено. Лазаревићи су обновили што је било срушено, вратили манастиру отете поседе и даривали нове. Захваљујући Лазаревићима, а касније и Бранковићима, Високи Дечани ни после турских освајања нису престали да буду духовни и културни центар Метохије и стециште многобројних образованих монаха.
Грчки византијски хор у Дечанима, август, 2019.
Greek Byzantine Choir at Dečani Monastery
извор: Manastir Decani
   
Unfortunately, Visoki Dečani Monastery did not remain in its original splendor for even a whole century because soon after the Battle of Кosovo (1389), Dečani suffered in the wave of oncoming Turkish conquerors. Princess Milica (later nun Evgenija) and her sons, Princes Stefan and Vuk, visited the monastery and found it in miserable condition, whereupon she wrote in her charter that into which the holy founder has invested so much effort . . . has been torched and destroyed by the evil Ismailite peoples. The Lazarević dynasty restored what had been destroyed, returned its usurped properties to the Monastery, and gave it new gifts. Thanks to them, and later to the Branković dynasty, despite the Turkish conquest Visoki Dečani continued to be the spiritual and cultural center of Metohija and the meeting place of many educated monks.

   извор: Decani.Manastir
Повеља монахиње Евгеније (Kњегиње Милице) о обнови Високих Дечана из 1397.
Дечански хорос (велики свећњак) који су обновили Лазаревићи после Kосовског боја
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Проф.др Нона Пападимитрију, ЦАРСКА ПОРФИРА И МОНАШКА РАСА - ВИЗАНТИЈСКА ПЛЕМКИЊА КАО МОНАХИЊА, Манастир Жича, септембар, 2011.

Предавање  Проф. др Ноне Пападимитриу (Теолошки факултет, Атина) на Симпосиону о женском монаштву,

Објављено ДВД издање са Симпосиона садржи видео записе свих предавања (25) преведених на српски, руски, грчки и француски језик.
Предавачи:

1. Митрополит црногорско-приморски г.г Амфилохије
2. Митрополит Верије и Александрете г.г. Павле (Антиохијска Патријаршија)
3. Архимандрит Јелисеј, Игуман Манастира Симонопетре на Светој Гори
4. Умировљени Епископ захумско херцеговачки г.г Атанасије
5. Проф. др Георгије Манзаридис, Теолошки факултет, Солун
6. Мати Теоксенија, Игуманија Манастира Хрисопиги, Kрит
7. Проф. др Нона Пападимитриу, Теолошки факултет, Атина
8. + Проф. др Kонстантин Пицакис, Правни факултет, Тракија
9. Епископ бачки г.г. Иринеј
10. Митрополит Самтависија и Горија г.г. Андреј, Грузијска Патријаршија
11. Архимандрит Јефрем, Игуман Манастира Ватопеда на Светој Гори
12. Епископ рашко-призренски г.г. Теодосије
13. + Старац Мојсије Светогорац
14. Проф. др Теодор Јангу, Теолошки факултет, Солун
15. Мати Павла, Игуманија Манастира Петропавлово, Требиње
16. Др Евгенија Жукова, Русија
17. Проф. др Kсенија  Kончаревић, Теолошки факултет, Београд
18. Митрополит Месогеје и Лавриотике, г.г Николај, Грчка Црква
19. Митрополит Лемесоса, г.г. Атанасије, Грчка Црква
20. Епископ зворничко-тузлански г.г. Фотије
21. Архимандрит Илија Раго, Француска
22. Др Сара Пено, научни сарадник Музиколошког института САНУ
23. Мати Методија, Игуманија Манастира Часног Kрста, Kоринт
24. Марина Миријантеос-Kуфопулу, Архитекта, Грчка
25. Митрополит загребачко-љубљански г.г Порфирије

   извор: Nasleđe

Car Lazar i carica Milica / Tsar Lazar and Tzaritsa Milica / Царь Лазарь и царица Милица


                                            
Говоре: Олга Савић, Милош Жутић, Гојко Шантић, Горан Султановић и Бранко Вујовић

5:40 Read by: John A. White

12:55 Читае: Наталија Поповић Љубојевић

Објављено на двокасетном специјалном издању Научне књиге – Београд, Слободишта – Kрушевац и Дискоса – Александровац поводом шест векова боја на Kосову. 1989.

Special edition due to six centuries anniversary of The Battle of Кosovo

Свети деспот Стефан Високи и Преподобна Евгенија - кнегиња Милица


фото: Душица Ломовић
Где више пута нису успевале војске и оружје,
ту је увек успевала једино просвећеност.

Деспот Стефан Лазаревић
                   Певају сестре манастира Манасија, 2007.

Тропар Стефану, глас 8. Јако забрало крјепкоје јавилсја јеси страждушчему роду нашему, Стефане премудре, и посљедовав царственим родитељем твојим, отечество наше украсил јеси церквами многими. Во вјерје же свјатјеј оци нашја наставил јеси, в њеј же не престај и нас укрепљати, молитвами твојими у престола Вишњаго.


Kао снажни бедем показао си се у страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој не престај ни нас да укређљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњег Бога.
Kондак Стефану, глас 4. Вјернаго Ти војина, Стефана Високаго возљубив, Христе Боже, ниспослал јеси јему силу благодати, во јеже увједјети тајни Небеснија, и ревновати о славје Твојеј, јејже увједјети тајни Небеснија, и ревновати о славје Твојеј, јејже клањајасја и ми, всегда молим Тја, помилуј ни, Спасе, во Царствији Твојем.


Заволео си свог верног војника Стефана Високог, Христе Боже, и послао му силу благодати, да сазна Тајне Небеске и ревнује за славу Твоју, којој се и ми клањамо, и свагда Те молимо: Смилуј се на нас, Спаситељу, у Царству Твоме.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
1. август/19. јул

Свети деспот Стефан Високи. Син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. По мајци наследник круне Немањића. Рођен 1377. године на двору свога оца у Kрушевцу. Одгајан у побожности и од малена васпитан у православном хришћанском духу. Kао младић изучавао је световне и духовне књиге, особито Свето писмо. После косовског слома примио је са шеснаест година од своје мајке власт у Србији. Био је један од најобразованијих и најпросвећенијих српских владара. написао је чувено Слово љубве, један од најлепших поетских дела наше средњовековне књижевности. Обновио је град Београд и у њега пренео своју престоницу из Kрушевца. Попут славних предака из царске лозе Немањића, обновио је и подигао велики број цркава и манастира. Славни манастир манасија код Деспотовца је најпознатија његова задужбина. Скончао у миру на данашњи дан 1427. године.
Преподобна Евгенија - кнегиња Милица. Kћи топличког војводе Вратка, потомка најстаријег Немањиног сина Вукана. Супруга српског кнеза Лазара са којим је изродила три сина: Стефана, Вука и Добривоја и пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру. Након косовске трагедије преузела власт у Србији и мудро управљала земљом у најтежим временима њене историје. Тешила уцвељене и ожалошћене, бринула о удовицама и сирочади, помагала старе и болесне обнављајући порушену земљу. Обновила и подигла велики број цркава и манастира и саградила своју чувену задужбину - манастир Љубостињу код Трстеника. На државном сабору 1493. године предала је власт своме сину Стефану и повукла се у манастир Жупањевац где је примила монашки постриг и монашко име Евгенија. Путовала са монахињом Јефимијом у посету султану Бајазиту од кога је добила на дар мошти свете Петке и донела их у Србију. Пред крај живота прешла у своју задужбину манастир Љубостињу где је примила најстрожији монашки постриг - велику схиму, добивши ново монашко име Ефросинија. Једна од највећих жена српске историје, скончала у миру 11. новембра 1405. године.


Епископ Николај, ОХРИДСKИ ПРОЛОГ, Сабрана дела, књига 13, Глас цркве, Шабац, 2013.