ЧУДОТВОРНА ИКОНА И ЗВОНА ЧАЧАНСКЕ ЦРКВЕ

    Постоји предање да је у средњем веку у манастиру постојала чудотворна икона Богородица Градачка која је била стециште великог броја ходочасника. Никакви поузданији подаци о тој светињи не постоје и данас јој нема трага. На једном од звона ископаних 1875. стоји запис: „Ово звоно приложи преосвећени митрополит градачки Никифор пресветој чудотворци градачкој у дане благоверног господина деспота Ђурђа.“
   Икона Богородице Одигитрије, која је данас у чачанској цркви, је из 16. века. Рад је непознатог мајстора из Приморја. У ризницу храма је доспела као дар Миле Борисављевић из Нове Вароши.
   Једина сачувана драгоценост из средњег века су свакако два звона из 1454. године откривена у тзв. јами-скривници 1875. године, приликом копања темеља за зграду начелства. Са натписа на звонима закључено је да су дар градачког митрополита Никифора. Звона су пронађена на око 40 метара од данашње цркве. Како је записао М. Валтровић, веће од два звона је димензија 0.49 м, а мање 0,27 м. Ливена су од лепе ситнозрнасте бронзе, а са натписа закључујемо да их је радио неимар Радоје. Копије тих звона чувају се у Народном музеју Чачка и сталној збирци, док су оригинали у Народном музеју у Београду.
                         
   Илија Кривачић, очевидац ископавања, записао је: „Приликом копања темеља за здање нашло се три комада звона, два су звона мања предата Музеју државном у Београду а највеће звоно дигнуто је у кубе чачанске цркве које и данас звони.“

(Р. Станић, „Непознате иконе у југозападној Србији, Зборник за ликовне уметности, књ. 11, Нови Сад 1975, 260-261; Д. Рајић, Иконе чачанског краја (XVI-XIX век), Чачак 2001, 19; С. Новаковић, Два прилога к српским старинама, Гласник СУД, књ. XLI, Београд 1875, 353-361; А.И. „Значајна старина“, Сион., Београд, 31. децембар 1875, 734, 735; Б. Радојковић, „Средњовековна звона Богородице Градачке“, Богородица Градачка у историји српског народа, научни скуп поводом 800 година Богородице Градаачке и града Чачка, новембар 1992, Чачак 1993, 115-123; Прота Рад. Кречковић, „Чачанска црква“, Православни календар свети Лазар за просту 1926. годину, Ужице, 1925, 93; М. Валтровић, „Стара српска звона,“ Српске илустроване новине, бр. 3, Нови Сад, 18. Август 1881, 37.)

(http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlist.php?pageNum_Recordset1=19&totalRows_Recordset1=36&arhiva=1146

http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlist.php?pageNum_Recordset1=8&totalRows_Recordset1=36&arhiva=1147)

   Милош Живановић, вероучитељ чачански

   извор: caglas.rs
               

МОНАХ АЛИПИЈЕ: НА ВАЛАМУ ИКОНОПИС ДОЖИВЉАВА ПРЕПОРОД

Након дуге паузе, настао је препород Валамске иконописачке радионице. Радионица у којој монах Алипије носи послушање, формирала је свој стил. Мајстори овог посла сматрају да је канонски. Стил који је усвојен још у старој Византији: са неким традицијама, канонима, без сувишних детаља. Мала просторија где настају иконе налази се на другом спрату Владимирског скита. Новинарка РИА Новости, Јулија Чичерина је имала среће да поразговара са иконописцем и открије танчине његовог заната.
                               

—Оче Алипије, испричајте нам о свом послу. Колико људи је на послушању у овој радионици?

   —Свега четворо људи. Није најважнија количина радника или димензија атељеа, већ то да је на Валаму почео препород технике иконописа, која је у најтежим данима по нашу земљу прекинула своје постојање. Радује нас садашњи препород.
   У процесу рада користимо технологије које су се користиле још у 12. веку. Живопишемо темпером — природном бојом. Све радимо сами: рибамо пигменте, мешамо их са јајчаном емулзијом. Најважније својство емулзије — отпорна је на ватру. Векови су то проверили, што се не може рећи за савремене боје. Наравно, живописати правом темпером је јако тешко — само да би се рука навежбала, потребно је најмање четири године. Темпера је лазурна боја, и да би била интензивна, потребно је, у процесу сликања, наносити најмање пет слојева, а често и више. Даске за икону су најчешће од липе и бора.
   Свака икона има свој карактер, историју и свој унутрашњи свет. Уметник се, уз помоћ свог доживљаја, труди да пренесе тај унутрашњи свет једне или друге иконе.

—Какав пут сте прешли до Валама?

   —На Валаму сам свега годину дана. Када сам имао 22 године и иза себе имао уметничко образовање, решио сам да се посветим манастирском животу. Већ 30 година носим послужања за добро манастира. Више од 19 година сам провео у Пскову — прво је моја обитељ био Псковско-Печерски манастир. Затим сам се трудио у Мирожском манастиру. Ето, нисам од почетка почео да се бавим иконописом.
 
—Какве квалитете треба да поседује особа која жели да живопише ликове светитеља? Шта је у том послу најважније?

   —Најважнија је молитва која прати човека у сваком послу, а посебно када се ради о писању икона. Једна од највећих тешкоћа састоји се у томе што се лик не преноси из природе, већ из срца. Он изгледа онако како га види душа иконописца. Уметник преноси на ту даску сву љубав и дивоту, накупљену у молитви. Зато пре него што приступимо послу, увек се молимо.

—Који иконописачки посао је био најтежи у Вашем животу?

   —То је икона Мајке Божије „Свецарица“. Сада се та икона налази у олтару Свето-Преображенског храма, у параклису посвећеном Благовестима. На њено живописање је отишло седам година. Доста је велика: висина око 7 метара, ширина два. Наравно, такво дело је било тешко радити.
   Једно од лакших сматрам дело под „прозором“ — икона која се налази у раму. Не бих погрешио ако бих рекао да је тешко фрескописати „небо“ — сводове храма. Не би сваки мајстор прихватио такав посао: доста је пипав, не дозвољава грешке и тежак је у физичком смислу. На пример, тренутно пишем „прозор“ — радим на икони свете Ксеније Петроградске. Та икона ће стајати у једном од храмова у Пскову.

—Да ли се на Вашим радовима одражава лепота Валама?

   —Иконопис је мистика. Све што се током рада налази око уметника, даје одсјај у његовој уметности. И природа светог острва свакако је присутна у ликовима и расположењу, које се преноси на призоре светитеља. Узгред речено, јако ми се допада јапанска графика: флека, силуета и линија — сви ти детаљи врло су блиски иконопису.
 
—Свака Ваша икона има свој карактер. Да ли могу бити понављања?

   —Икона се не може поновити, то није калуп. Испред себе видите два лика Ксеније Петроградске (показује на своје радове. — прим.аут.). Ако бисте се загледали: лик је исти, али ипак се разликују. Овде много фактора игра улогу: колорит, расположење, душевни пориви, бриге, или напротив, радост у срцу, сунце — бездан осећања. Пробудио се, појурио у радионицу како би уловио и пренео та осећања.

—Можете ли поделити свој живот на пре и после монашења?

   —1990. године сам завршио Симферопољску уметничку школу, и решио да одем у манастир. Тада сам често пребивао у „неразмишљању“, то јест без неких мисли — без кретања напред, сазнајући и созерцавајући нешто ново... Као да се живот зауставио, а ја стајао заједно са њим.
   То има своје минусе, али и плусеве. Некада ми то стање помаже: стојиш „унутар себе“, без свакојаких мисли, живопишеш дело, а твојом руком неко руководи. То је блажено стање. Искључиш се, а онда видиш резултат и радује те сваки покрет.
   Доспео сам у манастир. Могу рећи да су мом формирању као иконописца помогле молитве стараца — протојереја Николаја Гурјанова и сабрата Псково-Печерског манастира, архимандрита Јована (Крестјанкина). Приликом сусрета са њима, замолио сам за молитве.

—Који је по Вама најважнији циљ иконе?

   —У иконопису је најважнија чистота срца. Икона представља помоћ у постизању главног циља — љубави, доброте и срдачности. Икона је уметност над уметностима, то је више од стваралаштва. Током писања иконе, непрестано се молимо.  
   Монашки посао је пренети унутрашњу чистоту срца. Њу човек треба да спозна у себи — тамо постоји бездан, у ком ћеш пронаћи одговоре на сва питања. Колико човек очисти своје срце, толико ће икона бити чудотворнија.

   Разговарала Јулија Чичерина
   Са руског Ива Бендеља
   РИА Новости
   извор: www.pravoslavie.ru
   26.8. 2017.

БОГОРОДИЦИ ЧАЈНИЧКОЈ

                                            
Тебе ширу од небеса
Не виде прах земаљски
Пустињу храниш
И стан свој бираш
у непрегледној слободи,
Лицу твоме време прилази
Повијено и Младенцу потчињава

Тебе ширу од небеса
Ми земни славимо Богородице

Престо крила твојих
Удостојила си за Бога
Образ чудесног зацарења
Целивима нашим дала си
И лек од смрти кад роди

Тебе ширу од небеса
Трулеж не виде

Жртва твоја пресвета
Засењује  муке
И свако злато тамни
Пред богаством душе
Девичанства твога

Тебе ширу од небеса
Усудио се зограф да образи

У храм примаш
Без разлике и гледаш нас
Жељне  твог заступања
Пред сином ти и Господом
Христом

Тебе пресвета собор ангелски
Слави, и ми принели сиротињу


Благост мајчинску којом
Неговала си Бога ми грешни
Тражимо и незнајући
Којим речима, о каквим делима
Треба прићи образу пресветоме

Иконом коју  даровала си
Освештај нас
И брани од лукавог

Александар Марић
извор: aleksandarmaric.blogspot.rs

Чајничка Красницо - Ризницо чудеса и предивних блага!

   Радуј се, заштито и спасење наше, Чајничка Красницо, Дародавко Драга, Ризницо чудеса и предивних блага!
                                   
   Чајниче је малена планинска варош. Веома необично, занимљиво и неприступачно планинско мјесто. Смјештено је између планина Цицеља и Чивчибрда, на тромеђи Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Вјероватно да би уским и вијугавим путем у овај градић свраћао само понеки љубопитљиви путник и намјерник. Што је Чајниче познато поклоничко и завјетно мјесто и светилиште, то је зато што се у овом малом градићу чува Чудотворна икона Мајке Божје. Икона је због своје љепоте названа Чајничка Красница.

Манастир Хиландар, Тројеручица, 2017.

појање: Манастир Хиландар, Васкрс, 2013.

фото: Милутин Хиландарац
извор: Манастир Хиландар

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

   Свети Јован Дамаскин поверовао је предсказању Светог Саве Освећеног да ће у његов манастир у Палестини једном доћи царски син који ће се звати Сава и да ће пред њим пасти патерица - његов игумански штап којим му треба дати заједно са иконом Пресвете Богородице названом Млекопитатељница и придружио је драгоценостима које треба дати царском сину из непознатих крајева и чудотворну икону Богородице Тројеручице.
   Икона је била највећа драгоценост Светог Јована Дамаскина. Наследио ју је као породичну икону, а кад му је због сплетки иконоборачког византијског цара калиф као издајнику одсекао десну шаку, преко Јованових молитава пред Богородичином иконом дошло је до чудесног зацељења. Свети Јован додао је на окову иконе сребрну шаку.
   Пред смрт одлучио је да Икону која је добила име Тројеручица остави уз дарове Саве Освећеног непознатом принцу монаху.
   Пет векова касније у манастир Светог Саве Освећеног долази наш свети Сава. Враћа се на Свету Гору са две драгоцене иконе и патерицом светог игумана.
   Са царем Душаном икона стиже као благослов у Србију, Бива и у Студеници али се у тешким годинама турског пустошења манастира враћа у Хиландар, на леђима богомвођеног магарета, које се мртво срушило на земљу чим су монаси преузели његов драгоцени терет.
Крајем петнаестог века после смрти хиландарског игумана, у манастиру настаје спор око избора новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем.
   Чудесно се поставља на игуманско место. Постаје игуманија манастира, а сваки предстојник манастира од тада поставља се поред ње, на друго место.
   И данас је у игуманском трону украшена даровима оних који су доживели од ње исцељења.
Има оних који постављају питање зашто жене не могу на Свету Гору. А не виде да жена влада Светом Гором. Пресвета Богородица присутна у својим чувеним посебно поштованим иконама у свим светогорским манастирима.
   А икона Пресвете Богородице Тројеручице стара најмање 1400 година међу њима има посебно место.
   Најсветија и најпознатију српску икону нису иконописали Срби, не налази се у Србији а ипак посебно бди над Србима, подсећајући их на тиху моћ љубави Пресвете, љубави веће од света.
Данас је њен празник. Помолимо јој се и не престајмо...

   ђакон Ненад Илић
   

Тросунчаном светлошћу ,озари ме,Тројеручице

                                                               
Онога дана
Када си на магарету
Одлазила од нас
остасмо сироти

Хитала си
натраг
међу торжествене
мужеве
и високе кипарисе
Хилендарске

Тамо где се речи
не претварају
у муку,лаж и клетву
већ у Химне
и поезију

Трећом руком
док си брисала
сузе материнске
жалећи
децу
што ће се тек
родити
ниси оклевала
да бациш
семе
наде
на будуће
песнике и Химнографе.

Велентина Терзић
извор: valentinaterzic.blogspot.rs

Чудотворна икона Пресвете Богородице ТРОЈЕРУЧИЦА

преузми везу:

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2014/07/blog-post_78.html

Иван В. Лалић, ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака –
Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле –
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.

извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs
                                

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ

извор: Max Fabris

Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула....Безбројне милости указује Дјева Богородица онима који се моле пред Њеном Казанском иконом - једном од најраспрострањенијих у Русији икона Пречисте наше Матере, Покровитељице православног руског народа. Посебно поштована чудотворна Казанска икона налази се у Московској Богојављенској патријаршијској саборној цркви.

Чудотворна икона Светих Козме и Дамјана (Велика Лавра)

    У близини Лавре налази се невелика црква саграђена у част светих бесребреника Козме и Дамјана. Цркву је саградио свети Атанасије по налогу Мајке Божје, ради избављења од ђаволских лукавстава, која су покушавала да га спрече да зида Лавру. Према предању, подигнута у једном дану. Налази се на десет минута хода према молдавској испосници. У ову цркву веома малих димензија не може стати више од 12 људи.
   У овој истој црквици налази се чудотворна икона Светих Бесребреника Козме и Дамјана, која стоји на малом иконостасу. Године 1818. један поклоник обузет среброљубљем покушао је да скине са иконе светитељске венце. Они су били причвршћени за икону малим шрафовима, јер она није била читава опточена металом и једино су главе светитеља биле покривене овим венцима. Када је овај несрећни лажни поклоник желео да спроведе свој светогрдни чин, из светитељских глава потекла је жива крв. Тада се он преплашен оканио своје зле намере.

   извор: Пријатељи манастира Хиландара
  

Свети владика Николај,Беседа о страху безбожника

9. јул(26. јун)

1. Преподобни Давид. Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.
                                                 
2. Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

Чудотворна икона Пресвете Богородице Тихвинска

3. Празник иконе Одигитрије. Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија – Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

4. Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

Икону Лидску Богоматере
Патријарх Герман, заточеник вере,
Испосла папи из Цариграда
Кад за иконе исток пострада.
Икона пође по врху воде.
Бржа но броди што морем броде,
Лакша од воде и од зефира.
Врхом таласа, воду не дира.
Дуго икона у Риму оста,
Доста времена, година доста,
Све док цареви иконоборни
Од борбе ц Христом сташе уморни
А кад мир златни Исток позлати
Икона Лидска дома се врати,
Лакша од воде и од зефира
Врхом таласа, воду не дира,
Две престонице, две мученице,
Познаше силу Богородице,
Силу пречудну Лидске иконе
Што мртве диже и лечи болне.

РАСУЂИВАЊЕ

Покајање је неопходно за хришћанина непрестано, до последњег издисаја. „Размотри и видећеш“, говори св. Марко Подвижник, „да се тајна благочешћа у угодницима Божјим остварила кроз покајање.“ Покајање и на самртном часу! Десио се овакав случај: стари испосник и познати духовник умирао, и позвао свештеника да га причести. Уз пут се придружи свештенику неки разбојник, и пожели и сам да види како свети човек умире. Свети старац је мирно примио Причешће и мирно се разговарао са свештеником. Тад се разбојник заплаче и рекне: „Благо теби! Ах, какве ли ћу се смрти ја удостојити?“ Свети старац (наједанпут погорђен) одговори му: „Буди и ти као и ја, па ће и теби бити као и мени!“ Разбојник се врати путем све плачући и кукајући сам над собом. Утом падне и умре. Тада људи видеше неког јуродивог где плаче над светим старцем а игра и пева над разбојником. Кад су га упитали за узрок томе, он одговори: „Гордошћу онај погуби све заслуге; покајањем овај обра све плодове!“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење жене згрчене (Лк. 13, 11) и то:

1. како Господ метну руку на жену згрчену, и жена се исправи,
2. како је и душа моја као жена згрчена, и к земљи искривљена,
3. како Господ може метнути на моју душу руку Своју, тј. Духа свог Светог и згрчена ће одмах бити исправљена.

Беседа о страху безбожника

Бјеже безбожници кад их нико не гони, а праведници су као лавићи без страха.
 (Приче Сол. 28, 1)

   И сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне, безбожник мисли: осветник долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. О браћо моја, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха, грех од ђавола, а ђаво је отац сваке лажи.
Страх је први плод греха. Кад Адам сагреши, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну, он рече: чух глас твој, па се поплаших (Пост. 3, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег, но, напротив, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши, поплаши се!
  А праведници су као лавићи без страха. Без греха, без страха. Без греха, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници, само праведници.
   О Господе безгрешни, спаси нас од празнога страха, но пре тога сачувај нас од греха, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Ω του παραδόξου, Τριχερούσας, ΧΨΤ/Подобна стихира из службе Пресветој Богородици Тројеручици

извор:  Igor Zirojevic

 Текст: старац Герасим Малосветоански
 Мелос: Герман Нове Патре (спој два тумачења, Хурмузија Хартофилакса и Николаја Дихијарца, направио Игор Зиројевић)
Поје: Хор појаца Тројеручица
 Хороначалник: Игор Зиројевић.
На снимању су учествовали (по азбучном реду):
Појци: Арпакулакис Сократис, Кинусис Јелисеј, Мантзурис Јордан, Мандзурис Пантелејмон, Рисанос Георгије.
Исократи: Георгакопулос Јован, Гларос Атанасије, Гларос Еванегелос, Котикис Атанасије.
Снимано у храму Св. Параскеве, на Неа Пенделију 25. јуна 2017. године.
Audio and video production: Игор Зиројевић
Copyrigh: Игор Зиројевић
Photo: Бранислав Пуљевић

Στιχηρό Προσόμοιο από την ακολουθία της Παναγίας της Τριχερούσας.
Ποίημα γερ. Γερασίμου Μικραγιαννανίτου. Μέλος Γερμανού Νέων Πατρών (διασκευή των δύο εξηγήσεων, Χουρμουζίου και Νικολάου Δοχειαρίτου από τον Ίγορ Ζιρόγιεβιτς). Ψάλλει Χορός Ψαλτών Τριχερούσα. Χοράρχης: Ίγορ Ζιρόγιεβιτς.

Στην ηχογράφηση έλαβαν μέρος (κατά αλφαβητική σειρά):
Ψάλτες: Αρπακουλάκης Σωκράτης, Κινούσης Ελισαίος, Μαντζούρης Ιορδάνης, Μαντζούρης Παντελεήμων, Ρισάνος Γεώργιος.
Ισοκράτες: Γεωργακόπουλος Ιωάννης, Γλάρος Αθανάσιος, Γλάρος Ευάγγελος, Κοττίκης Αθανάσιος.
Ι. Ν. Αγ. Παρασκευής, Νέας Πεντέλης, 25/6/2017.
Аудио и видео продукција: Игор Зиројевић
Фотографија иконе: Бранислав Пуљевић

Византијско појање - Достојно јест, глас друго-први, Петар Филантидис

извор: Хор Мојсије Петровић - Choir Moisey Petrovch

24 /11. јун

Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Књига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети владика Николај, МОЛИТВА ПРЕД ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖИЈЕ ПЕЋКЕ КРАСНИЦЕ

   Пресвета Богородице, светла Узданице, спаси нас. Векови одмичу и поколења одлазе, а ти их сва дочекујеш и испраћаш, светла Узданице, из Пећког светилишта твога. Све их дочекујеш с материнском бригом и испраћаш с материнским благословом, мајко наша свемилостива.
   Сираци пред ликом твојим уздисаше, цареви се молише, патријарси клечаше с поуздањем у тебе, светла Узданице, па ево и потомци њихови у твој златогрли лик гледају и од тебе помоћ очекују.
   Од неверна друга и демонских поруга избави нас. Од страха ноћи и од саблазни дана буди нам оклоп и одбрана. Кад на зло кренемо, запречи нам; кад на добро пођемо, пут нам отвори Светла Узданице, одби нас од свакога зла и свако зло од нас, упути нас у сусрет сваком добру и свако добро нама који те срцем волимо и од срца ти се молимо.
   Стуб си и тврђа била вере православне, светлост свештеницима, крепост монасима, покров робовима, мајка сиротима, лек и мелем болеснима, страх безверцима и гром насилницима. Ниси постидела ничије уздање у тебе па немој ни наше, светла Узданице, мајко наша свемилостива.
   Сједини сва чеда Православља, просвети вером учене и неуке, молимо ти се; измири љубављу велике и мале, умери силне и омоћај немоћне, молимо ти се. Погледај из светилишта твог Пећког по свој земљи нашој и исправи што је неправо, осветли што је тамно, исцели што је болесно, светла Узданице наша. Да те величају сви векови и сва покољења, и прослављају Сина твог јединородног, са Оцем и духом Светим. Амин.

Чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељница

Празник иконе Тројеручице у Хиландару

Хиландар – Прослава празника иконе Пресвете Богородице Тројеручице (25. јул по новом, грегоријанском или 12. јул по старом, јулијанском календару) у свештеној обитељи хиландарској, одржана је молитвено и литургијски, у складу са манастирским типиком и гостопримством које се увек пројављује када дође време великих празника и манастирских слава. Свеноћном бдењу, светој литургији и за славском трпезом присуствовао је велики број гостију из других светогорских манастира, као и поклоника коју су за ту прилику приспели у Хиландар.

Светислав Божић, БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Копија иконе Богородице „Млекопитатељнице“ донешена у Белорусију

2012.

2015.

   15. јул

   Бобрујск, Белорусија –  Копија чудотворне иконе Богородице „Млекопитатељнице“ свечано је донешена 10. јула 2015. г. у саборни храм  Светог Николаја у граду Бобрујск у Белорусији. Са благословом игумана Свете царске српске лавре Хиландара, високопреподобног архимандрита Методија и уз помоћ добротвора г. Константина Шавела, икона је израђена на Светој Гори и пренешена у Бобрујску епархију, где ју је дочекао Његово преосвештенство Епископ бобрујски и биховски г. Серафим са многобројним свештенством и верним народом.
Током посете Белорусији и Белоруској православној цркви (Егзархату при Московској патријаршији) 2012. године , хиландарски игуман је храмовима у Минску са Свете Горе донео иконе Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице.  Сада је благослов Богородице, светогорске Игуманије и заштитнице стигао у виду њеног образа, који се од времена Светог Саве Српског чува у његовој келији „Типикарници“ у административном средишту Свете Горе, Кареји.

 

Преславна Приснодјева

   Много је мајки на овоме свету, али само једна је украс свих мајки, док је у Њој круна материнства - Њена девичанска утроба. У свим православним храмовима најмилостивији поглед са живописних фресака и икона јесте најсветији лик Приснодјеве.

   Од Бога измољена, у Јерусалимској пустињи на обронцима живописног Хореба, где се данас налази манастир Светог Георгија Хозевита, молитвама свог времешног оца, била је заветована Богу. Из Њеног пречистог тела родиће се Спаситељ света и Син Божији. Зато, према неким тумачењима, Свети пророк Језекиљ назива Богородицу вратима кроз која се само Бог прошао, а пророк Исаија је назива књигом која је тајанством запечаћена.

У ЊЕ НЕ БЕШЕ НИКАКВЕ ГОРДОСТИ, У СВЕМУ ПРОСТА, БЕЗ И НАЈМАЊЕГ ПРИТВОРСТВА; БЕЗ ИКАКВОГ МЕКУШТВА, ОНА У ИСТО ВРЕМЕ БЕЈАШЕ ОЛИЧЕЊЕ НАЈУЗВИШЕНИЈЕ СМЕРНОСТИ