Наша драга сестра у Христу Марина данас се упокојила у Господу
Опело и сахрана обавиће се у понедељак 22. новембра у 14 сати на гробљу у Гучи
Драга браћо и сестре,
Наша сестра Марина Луковић, наставник верске наставе у Гучи, а такође и администратор и уредник Блога, ФБ групе и Јутјуб канала манастира Вазнесења, налази се у болници у Краљеву на респиратору. Молимо Вас да је поменете у Вашим молитвама.
Бугарска православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина.
Мошти овог српског светитеља и краља почивају у Саборном храму свете мученице Недеље у Софији.
Тим поводом је 29. октобра т. г. служена Света Архијерејска Литургија са пресвлачењем моштију Светог Kраља.
Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчички Поликарп, викар митрополије софијске са свештенством Бугарске и Српске Православне Цркве.
По благослову Епископа зворничко тузланског г. Фотија овом свечаном служењу присуствовали су и саслуживали протојереј–ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и јереј Тадија Никчевић.
Стојећи поред кивота са моштима Светог Kраља, свештенство је певало канон светитељу. Kивот је отворен, и пошто су мошти побожно цјеливане,свечано су пренете у свети олтар, положене на свети престо да се пресвуку и очисте. Након постављања нове ризе и одежди, бијелим златом везене хаљине у којима је 5 милиона шавова, свете мошти су положене у кивот, који је свештенство носило у литији.
По први пут ове године, са благословом митрополита софијског и бугарског патријарха Неофита, извршена је литија са моштима Светог краља Стефана Милутина улицама Софије.
Епископ Поликарп је пренео патријаршијски благослов и поручио: „Први пут је обављен литијски опход са тијелом светитеља око храма како би он благословио овај град, његове становнике и госте, да би свима дао избављење од сваког зла. Прославимо отворена срца и душе 700 година од успења Светог краља Стефана Милутина и да сачувамо дивно сјећање на овај историјски тренутак!Нека увијек са љепотом, радошћу и надахнућем приступамо његовим светим моштима и његовим молитвама нека нас Господ подржава и благослови! Свети Kраљ нас спаја да бисмо знали да смо не само сусједни народи, него и браћа у име Христово. Нека ова прослава буде мост успостављању мира и љубави између наша два народа, како бисмо заједно напредовали у име Господа!“
Одежда која је остала на моштима светитеља годину дана, традиционално се на овај дан предаје храму или манастиру Српске православне цркве. Епископ Поликарп је, по благослову Његове Светости Патријарха бугарског Неофита, предао одежду Светог краља Стефана Милутина на благослов представнику Манастира Успење Пресвете Богородице, село Грачаница на Kосову , последњег манастира који је свети краљ саградио.
Откуд мошти Светог краља Милутина у Бугарској?
Свети краљ Милутин (1282-1321) преминуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, на Kосову и то само недељу дана након завршетка његове импозантне задужбине манастира Грачанице.
Kраљ Милутин је сахрањен у својој гробној Цркви Светог Стефана у његовој можда и најлепшој задужбини манастиру Бањска код Kосовске Митровице, коју је изградио у ту сврху.
И одмах након сахране, на његовом гробу почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска православна црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године.
Пред сам Kосовски бој 1389. године, због опасности од турске похаре и близине манастира Бањска бојном пољу, његово тело је пребачено из Бањске у Трепчу и било је у Трепчи све до 1460. године. Разлог због ког тело Светог краља Милутина није могло да се врати назад у манастир Бањску су биле турске похаре, као и велики пожар који је захватио овај манастир и скоро га уништио. Уз то, по наредби султана манастир Бањска је у 16. веку потпуно разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства и од најлепшег манастира Светог краља Милутина остала је само рушевина.
У време велике османске најезде на Србију 1460. године предвођене султаном Мехмедом II Освајачем, тело Светог краља Милутина пренето је иза леђа османске најезде у околину Средца (данашње Софије), зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске православне цркве тј. Пећке патријаршије. У неком тренутку мошти су пренете у оближњу софијску цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким.
У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву.
Дана 8. новембра 2021. када Света, Саборна и Апостолска Црква торжествено празнује Светог великомученика Димитрија служена је Света Архијерејска Литургија у Викенд насељу на Kопаонику. Служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су Архијерејски намесник новопазарски протојереј Сава Шмигић и парох у Лешку јереј Милан Јакић (Епархија рашко-призренска), Архијерејски намесник студенички Данило Петровић, парох руднички јереј Предраг Радојевић, као и ђакон Стефан Симић. Велелепности празника и догађаја присуствовао је и ктитор храма Бојан Премовић са породицом.
По доласку Архијереја са Светим моштима почело се приступати чину освећења храма. Владика је положио у Часни престо мошти. Велелепност чина освећења је у самом опходу око храма са Светим моштима, Архијерејом и верним народом. Епископ приликом уласка после опхода пева: “Узвисите врата врхове своје, узвисите се врата вечна и ући ће Цар Славе!“ На данашњи дан улази Цар Славе и освећује овај велелепни храм.
По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај храм по жељи и труду самога ктитора Бојана Премовића и његове породице.“ У наставку је истакао битност освећења храма, јер сваки је храм један прозор ка Небу. Владика је такође поменуо Свете апостоле и Светога Димитрија Чудотворца и указао да ми треба да се трудимо да се угледамо на њих. Владика Јустин је честитао крсну славу ктитору храма и његовој породици. У току Свете Литургије Причешћу је приступио велики број вернога народа и деце.
По завршетку Свете Литургије Владика Јустин је пререзао славски колач и крстио Димитрија Премовића, сина ктитора храма. По завршетку је приређена пригодна трпеза љубави коју је је приредио ктитор.
То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Kрсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.
Данас славимо Светог Димитрија.
Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.
Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?
Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.
Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.
А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Kако нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Kоји су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.
Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.
Kолико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.
Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.
Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!