Манастир Вазнесење: Преподобна Анастасија Српска Беседа протојереј...

Манастир Вазнесење: Преподобна Анастасија Српска Беседа протојереј...: Иконописачка радионица манастира Жича Према источно хришћанској духовној традицији, размишљање о правичности једне богољубиве мајке мо...

Преподобна Анастасија Српска Беседа протојереја-ставрофора др Владимира Вукашиновића, Манастир Студеница, 5. јул 2013.

Иконописачка радионица манастира Жича

   Према источно хришћанској духовној традицији, размишљање о правичности једне богољубиве мајке може се сматрати исправним полазиштем које ће свакој души пружити разумевање дефиниције личне хришћанске врлине у породичном окружењу.

   На пример, оно што се највише истиче у вези са личним идентитетом Дјеве Марије је њена улога праведне и свете мајке будући да је највиша титула коју ју је Црква доделила „Богородица“, од грчке сложенице Теотокос. Богородица као извор врлина открива се у контексту њене привржености и истинске посвећености Свом Сину и нашем Богу, Господу Исусу Христу. Постојану љубав, као врхунац свих хришћанских врлина, Она непрестано испољава и чак дарује свима онима који чезну за спасењем. Стога сваки православни хришћанин слави Увек-Дјеву Марију првенствено због Њеног дивног мајчинства које је у потпуности остварено кроз њену врлинску постојану љубав према Њеном Сину и нашем Господу, Исусу Христу, Спаситељу света.
   У складу са овом традицијом, најпоштованији светитељи православне цркве увек су признавали божанску улогу својих мајки. Григорије Богослов је величао своју мајку Нону; и Василије Велики и Григорије Ниски су узносили своју мајку Емелију; Амфилохије је величао своју мајку Ливију; Јован Златоусти је узносио своју мајку Антусу; и списак се наставља. Овим женама је припала слава и част због њихових врлина посвећене вере и љубави према Господу Исусу Христу и Његовој Мајци, Благословеној Дјеви Марији, коју су оне у овом свету конкретно испољиле својом посвећеношћу и постојаном љубављу према сопственој деци и породици. Буквално говорећи, иза сваког светитеља налази се његова праведна и богољубива мајка! А ову традицију наставила је и светитељка коју овом приликом желимо да скромно представимо, света Анастасија, праведна и преподобна мајка светога Саве, Просветитеља Србије.
   Попут Благословене Дјеве Марије, Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа IV Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. Мајка највећег српског светитеља, Саве, била је, дакле, грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ (1219-1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане.
   Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа.
   Као млада принцеза, Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном (жупан – патријархални вођа) Стефаном Немањом. Овај краљевски брак је учврстио како политичке тако и религиозне везе између Краљевине Србије (Рашке и Зете) која је била на помолу и Византијског царства са седиштем у Цариграду. Током раних година брака, краљица Ана је родила два сина, Вукана и Стефана; у позним годинама, око 1175. године, када је имала скоро 50 година, милошћу Божијом, родила је последње дете, Растка, касније монаха Саву, који је постао (и још увек је) највољенија личност у историји српскога народа. Попут Јелисавете, врле мајке Јована Крститеља, Ана је била у позним годинама када је родила свог вољеног сина Саву, за чије рођење су и жупан Стефан и она усрдно молили Господа Бога. И попут Благословене Дјеве Марије, Ана је „о свему томе дубоко размишљала у свом срцу“, нарочито о делима свог сина Саве, јер је осећала Божију руку на себи и том истом милошћу Божијом на крају је могла да види почетак процвата српске православне хришћанске културе и цивилизације. Коначно, два Анастасијина сина, Сава и Стефан Првовенчани, као и њен супруг жупан Стефан (монашко име Симеон), замонашили су се и канонизовани су као светитељи целокупне православне цркве. Лоза Немањића је прва српска краљевска лоза која је канонизована и која је на тај начин указала будућим краљевским породицама да православље треба прогласити и успоставити као пут и мерило које ће Краљевину Србију трансформисати у Божије Краљевство што се постиже потпуном посвећеношћу нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу.
   На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом, великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу који је основала династија Немањића, а који се налази у долини реке Ибра, на левој обали мале реке Студенице, око 20 минута од Ушћа. Краљица Ана добила је достојно име Анастасија чији је корен у грчкој речи „Анастасис“ што значи „Васкрсење“ (у смислу Васкрсења нашег Господа Исуса Христа). У то време имала је 71 годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице, једном од првих манастира династије Немањића (саграђен 1168-117~). Када је њен супруг, ново пострижени монах Симеон, напустио манастир Студеницу 1196. године како би отишао на Свету Гору да би се поново срео са светим Савом, препуштајући краљевски престо свом сину Стефану Првовенчаном, Анастасија је остала једини родитељ изворне династије Немањића који је још увек боравио у Краљевини Србији. Након што је 1192. године њен син Сава са 17 година напустио краљевски двор у корист монашког живота на Светој Гори, блажена Анастасија никада више није видела свог сина у овоземаљском царству.
   Међутим, благословом Божијим док је још живела у овом свету чула је вести о изградњи и оснивању манастира Хиландар на Светој Гори; захваљујући тим вестима могла је да предвиди будуће учвршћавање и процват хришћанства међу српским народом. Анастасија је провела преосталих пет година свог живота у манастиру Куршумлија где је мирно уснула у Господу 21. јуна 1200. године. Имала је 75 година. Она се упокојила у Господу само четири месеца након упокојења њеног супруга, великог жупана Стефана Немање – монаха Симеона, који је уснуо у Господу у 86-тој години у манастиру Хиландар, 13. фебруара 1200. године. Светој Анастасији је приређена хвале достојна православна хришћанска сахрана у манастиру Студеница, где се поново придружила свом супругу у „ишчекивању васкрсења мртвих и живота будућег века“.
   Заоставштина свете Анастасије, вољене мајке светога Саве, Просветитеља Срба, представља постојану љубав и посвећену веру у нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа коју је она посведочила у свом овоземаљском животу својом подршком мужу, светом жупану Стефану – монаху Симеону Мироточивом, својом преданошћу својим синовима Сави, Стефану Првовенчаном и Вукану, својом љубављу према свим Божијим створењима, и дивним осликавањем у свом лику хришћанских врлина вере, наде и љубави које су у њој процветале захваљујући сили Најсветијег и Животодавног Духа Божијег. Нека се сви благоверни заљубљеници у Христа приклоне њеним молитвама пред престолом Свемоћног Бога.
   Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклоњење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Манастир Острог
Извор: Митрополија црногорско-приморска

Чудотворна икона Пресвете Богородице УМИЛЕЊЕ(Псковско-Печерска)

  О, преблагословена Дјево Богородице Владичице, Мати свих страдалника и напаћених срцем, Заштитнице града и земље наше, обитељи Псковско-Печерске лепото и славо! Призри на нас смирене, обремењене многим гресиме, притиснуте жалостима и јадима, што скрушено и са сузама гледамо у пречисти лик Твој на икони чудотворној. Сачувај од сваког зла свету обитељ ову, коју преподобни Корнилије и стрци Марко и Јона Теби на старање предадоше, и све који се у њој са вером и надом подвизавају. Спаси и град овај, и све људе који благочестиво живе и Теби прибегавају, од најезде иноплеменика, од свакога страха и потреса, од помора и глади, од злих људи и сваке невоље. Прислони се уз нас милосрђем Својим, као што си лик Твој Божанствени уз образ Богомладенца с љубављу прислонила. Угреј нас дахом љубави Своје и никада не одступај од нас, ни у овом, ни у будућем животу, да се, очекујући Твоју свесилну Материнску помоћ, удостојимо да безбедно стигнемо у вечни живот, прослављајући Небескога Оца и Сина и Светога Духа, у Тројици слављенога Бога, у све векове. Амин.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

Празнује се 3. јуна /21. маја, 6. јула /23. јуна, 8. септембра/26. августа, 20/7. октобра и у недељу по Васкрсу.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење 29. јун 2014.

                                          

Чудотворна икона Пресвете Богородице ВЛАДИМИРСКА

Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Владимирске 3. јуна/26. маја, 6. јула/23. јуна и 8. септембра/26. августа


Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске

Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском д брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победеоносна. Јер наиђе одједном неописани страх од Татара, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овог чуда.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

Молитва Пресветој Богородици

   О, Свемилостива Госпођо Богородице, Небеска Царице, свемоћна Заступнице, непостидно наше Уздање! Благодарећи Ти за сва велика добра која си из нараштаја у нараштај чинила народу руском, пред пречистом иконом Твојом молимо Те: сачувај град овај (или село ово, или свету обитељ ову) и овде присутне слуге Твоје и сву земљу руску (и српску) од глади, погибије, земљотреса, поплаве, пожара, мача, најезде туђинаца и међусобног рата. Сачувај и спаси, Госпођо, Великог Господина и Оца нашега (име), Највсетијег патријарха московског и целе Русије, и Господина нашега (име), Преосвећеног епископа (или архиепископа, или митрополита), и све Преосвећене митрополите, архиепископе и епископе православне. Дај им да Црквом Руском (Српском) добро управљају, а верне оце Христове од пропасти да сачувају. Помени, Владичице, и сав свештенички и монашки чин, загреј срца њихова ревношћу за Бога и сваког утврди да се влада достојно звања на које је позван. Спаси, Госпођо, и помилуј и све слуге Твоје и даруј нам да свој земаљски пут пређемо без мане. Утврди нас у вери Христовој и усрдности према Православној Цркви, стави у срца наша дух страха Божијег, дух побожности, дух смирења, у искушењима дај нам трпљење, у благостању уздржање, према ближњима љубав, према непријатељима свепраштање, успех у добрим делима. Избави нас од сваког искушења и од окамењене неосетљивости, а у дан страшног Суда удостој нас да Твојим посредовањем станемо с десне стране Сина Твога, Христа Бога нашег, Којем приличи свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

Мисли о Божанственој Литургији Светог Праведног Јована Кронштадског

"Шта је то Литургија? Божанска Вечера, Брак Јагњета, у коме се Јагње Божије сједињује са душама верних".

"Шта је на земљи величанственије, дирљивије и животворније од служења Литургије? Сједињујући Бога са људима кроз оваплоћење, кроз Богопоучавање, кроз страдања, смрт, погребење  и васкрсење, ту се изображава и савршава највећа тајна љубави Божије према људском роду - тајна обновљења и обожења људске природе, тајна сједињења људи са Богом посредством причешћивања Његовим Телом и Крвљу."

"...Дело Божије које се савршава на Литургији, својом узвишеношћу превазилази сва дела Божија савршена у свету, па и само стварање света..."

"Литургија је ослонац за верне пред сталним развраћивањем које господари у свету, освећење оних који су оскврњени падом у грех, исправљање оних који греше, подизање оних који падају, прогнање греховног смрада и осењивање миомирисом Духа Светога..."

Манастир Вазнесење

"Литургија је ризница, извор истинског живота: јер у њој Господ, Владика живота, предаје Самога себе за храну и пиће онима који верују у Њега, и у изобиљу даје живот причасницима Својим, како и Сам каже: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни (Јн. 6, 54)..."

"Шта је важније, величанственије, чудотворније, светлије, божанственије и дирљивије од Литургије?"

"О како је величанствена, света, спасоносна и жељена Литургија за хришћанина! Храм заиста постаје небо!...Какве је само части Бог удостојио човека усељавајући се у њега кроз Свете Тајне и ходећи у њему и са њим, речју - учинивши га одуховљеним храмом Својим, како је Господ и рекао..."

"У Литургији је наша снага за борбу против моћних непријатеља и победа над њима, која нас иначе често побеђују нашим страстима..."

"Божанска Литургија је непрестано и највеће чудо у благодатном Царству Божијем...Она је бесконачна жртва Сина Божијег - она је сећање на Његова искупљујућа страдања, смрт, васкрсење и вазнесење и на Његов Други долазак..."

"Ако побожно и чистим срцем савршавамо Литургију, онда можемо и треба чврсто да се надамо да ћемо кроз њу од Бога измолити све што је потребно за наше душе и тела: опроштај грехова, здравље и спасење и напредак у свему онима који су живи, а онима који су се преставили у вери, покајању и нади у живот вечни - опроштај грехова и упокојење са свима Светима..."

"Литургија је свемоћна и сведелотворна - замислите само каква се жртва на њој приноси!? Приноси се Сам Јединородни Син Божији."

"Литургија је дух и живот, њена идеја је: да сви једно буду у Христу (н. 17, 21)"

"Литургија је највеће и непрестано чудо доброте, премудрости и свемоћи Господа Бога: савршавању Литургије увек треба да присуствујемо са радошћу и страхом, са љубављу према Богу и са љубављу један према другом."

"У време Литургије увек невидљиво служе небеске силе."

"Литургија - то је тајна очишћења, освећења, просвећења, обнове и оживотворења човека за живот вечни; то је тајна Божанске љубави; то је тајна прослављања и обожења обешчашћеног, униженог и у грех палог човека."

"Литургија је најбољи пробни камен нашег духовног стања: да ли смо живи или мртви, шта се крије у нама - какве страсти, какве душевне слабости?"

Из књиге "Божанствена Литургија - тумачење", св. Јован Кронштадски, Добротољубље, Нови Сад, 2000.

Дивна и Мелоди, ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊЕ, Манастир Ваведење, Београд, 2004.

ЛИТУРГИЈА Манастир Жича, 1. јул 2014.

Поводом 100 година од смрти Стевана Стојановића Мокрањца, а под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, у току је реализација пројекта "Литургија", аутора мр Александра Сворцана, асистента на Катедри за музику у медијима Филолошко-уметничког факултета у Крагујевца. Пројекат има за циљ да деци и омладини приближи структуру и суштину Литургије кроз образовну емисију на ДВД издању.  Поред снимка Литургије  у Манастиру Жича,  коју је служио архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење,  део ДВД издања биће и аудио снимак Литургије Стевана Стојановића Мокрањца у извођењу хора Филолошко-уметничког факултета који води мр Урош Степановић, доцент на Катедри за дириговање.

МОКРАЊЧЕВЕ РУКОВЕТИ СТУБ СРПСКЕ МУЗИКЕ

Најзначајнији српски композитор Стеван Стојановић Мокрањац рођен је  9. јануара 1856. године у Неготину. Основао је прву музичку школу и гудачки квартет у Србији, а његове руковети представљају стуб српске музике.

                                                 

   9. јануара 1856. године, у Неготину је рођен Стеван Стојановић Мокрањац, најзначајнији српски композитор и централна личност историје српске музике. Ове године се навршава 100 година од његове смрти.

   Мокрањчеви савременици величали су његов смисао за организацију, ценили су га као диригента и педагога али су његову музику углавном сматрали превазиђеном.
   У годинама и деценијама после његове смрти показало се да су Мокрањчеве хорске руковети стуб српске музике.
   "Руковети јесу уметничка музика која припада западној традицији. Не више нашем фолклору него западно европској музици", каже професорка Факултета музичких уметности Соња Маринковић.
   Сама реч "руковет" у народу означава венац од најлепшег цвећа који девојка плете за свог драгог.

"То је једна поетизована симболика која означава оно што је Мокрањац радио. Бирао је најлепше песме, повезивао у складан букет, органски склопљен да означи лепоту песме ових крајева", истиче Маринковићева.

"Ја сам увек био љубоморан на Мокрањца, чак сам решио да променим место рођења јер као Београђанину вероватно ми никад ништа неће славити, а да сам рођен овде, мада овде не бих имао шансе поред Мокрањца, али у неком другом мањем месту, вероватно би правили моје дане", каже композитор Зоран Симјановић.

   Основао је прву музичку школу и гудачки квартет у Србији, путујући као диригент Београдског певачког друштва постао је својеврсни амбасадор српске културе. А надимак Мокрањац носио је као знак везаности за породично порекло, село Мокрање.

   Мокрањац је преминуо у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу где се са породицом склонио када је избио први светски рат. Закорачили смо у годину обележавања стогодишњице од његове смрти.
   На разне начине смо обележили јубилеје Моцарта, Вердија и других великана. Сада чекамо на достојно осмишљен програм посвећен највећем српском композитору.

   извор: spc.rs

АГАПЕ, ГРЕХ, Владика Порфирије и академик Владета Јеротић

Животопис новоизабраног Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија(Перића)

 

Новоизабрани Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, а Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. године.Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, када га је блажене успомене Епископ рашко-призренски, а потоњи Патријарх српски Павле, у манастиру Свете Тројице у Мушутишту рукоположио у чин јерођакона.
На последипломским студијама у Атини борави од 1986. до 1990. Године, када по благослову Епископа бачког др Иринеја долази у манастир Светих архангела у Ковиљу, где је рукоположен у свештеномонашки чин и постављен за игумана.
За њим у манастир долази мноштво младих монаха и искушеника. То су године када манастир Ковиљ постаје духовна матица многим младим људима: интелектуалцима, уметницима, популарним глумцима и рок музичарима, поготово из Новог Сада и Београда. Од тада се игуман Порфорије, посебно ангажује и на лечењу оболелих од болести зависности. У том циљу он 2005. године формира терапијску заједницу „Земља живих“, која је признатa као најуспешнији пројекaт за лечење наркоманије, а данас, под руководством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије.
На редовном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ у Београду 14. маја 1999. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епархије бачке.
На тему Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог, докторирао је 2004. године на Богословском факултету Универзитета у Атини.
Чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића, на Богословском факултету је наследио на катедри Пастирске психологије. Његова предавања, посећена су не само од студената матичног, него и других факултета у Београду.
Заједно са групом стручњака: психолога, лекара, криминолога, социолога, владика Порфирије оснива грађанско удружење које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова.
Епископ Порфирије је, већ деценију, не само председник Управног одбора, него и прави spiritus movens Хуманитарног фонда „Привредник“, који обезбеђује стипендије за велики број надарених, а сиромашних ученика и студената, без обзира на верску и националну припадност.
Републичка Скупштина га је, као представника свих Цркава и верских заједница, 2005. године, изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције, а за свог председника Савет га је изабрао 2008. године. Као председник Савета Републичке радиодифузне агенције, епископ Порфирије је заступао дугорочне интересе друштва и грађана, независно од политичких утицаја.  
У радиодифузном спектру Србије од тада се чују и црквене радио станице. Дао је кључни допринос покретању низа радијских и телевизијских емисијa које се баве религијским темама.
Свети Архијерејски Сабор му 2010. године, поверава дa утемељи свештеничку службу у Војсци Србије. Плодови његовог рада на том пољу, нису само одговарајући законски прописи, већ и одабир војних капелана, организација и опремање храмова у касарнама и вршење првих богослужења.
Своје стручне богословске радове Епископ Порфирије је објављивао у часописима код нас и у свету. Учествовао је у великом броју научних конференција и симпосиона широм света.
Владика Порфирије,  као један од најугледнијих савремених српских духовника и интелектуалаца, има изузетно широк круг пријатеља, на само у Отаџбини, а односе личног пријатељства и блиске сарадње негује и са свештеницима и представницима других Цркава и верских заједница.
Говори грчки, енглески и немачки, и служи се руским језиком,  a његов стил комуникације увек је прилагођен саговорницима.

***

Устоличење новога Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија обавиће се у недељу 13. јула 2014. у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу. Свечану архијерејску Литургију с почетком у 9 часова служиће Његова Светост Патријарх српски Иринеј уз саслужење великог броја архијереја Српске Цркве и других сестринских Цркава, као и свештенства и монаштва, и благочестивoг народа. После Литургије обавиће се свечано увођење новога Митрополита у трон Митрополита загребачко-љубљанских.
Очекује се да ће на устоличењу присуствовати представници највиших власти Хрватске, Словеније, Републике Српске и Србије, великодостојника Католичке Цркве, као и других Цркава и верских заједница, културних установа, личности из јавног живота наведених држава.

извор: spc.rs

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Недеља четврта по Духовдану, 21. јул 2013.

Манастир Вазнесење