ПЕСМА ЗА ОЦА Опленац

Песма за оца
Слободан Тркуља, КРАЉЕВСТВО БАЛКАНОПОЛИС, 2013.

1914. и српско-руски крст борбе за слободу златну

   Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла...

Свети Владика Николај Велимировић

Српски народ као Теодул

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, Мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе
мај/јун 2014.
ТЕМА БРОЈА: За Крст часни и Слободу златну

   Стогодишњица почетка Првог светског рата је веома важан календарски подсетник српском народу. Огромне жртве наших предака траже молитвено сећање и дубоко поштовање, чувене победе које су српске војсковође извојевале нас надахњују у искушењима, а проучавање нашег историјског пута нам расветљава крупне догађаје који се данас дешавају у свету. Наведене димензије, међутим, своју пуноћу и смисао добијају тек кроз сагледавање историјске парадигме "часног крста и слободе златне", толико карактериситичне за историју српског народа.

   У Првом светском рату Срби су изнели веома тежак крст који им је додељен. Изнео га је наш народ као ретко који хришћански народ у историји света. Није реч само о томе да је мала и исцрпљена Србија смогла чудесне снаге и одважности да се одупре неупоредиво јачем непријатељу. Ми не желимо да укажемо толико на храброст да се историјски крст понесе, колико на часно и достојанствено ношење тог крста.

   Начин ношења крста најбоље показује ширину једне хришћанске душе. Где се види српско хришћанско достојанство и ширина душе у Великом (одбрамбеном) рату? Најбоље у чињеници да се српски војник није светио за зверства која је једна назови "цивилизована" и "хришћанска" монархија током рата починила према српском цивилном становништву. Шта је учинио српски војник у силовитој контраофанзиви? Одговорио је тако што се према заробљеним аустроугарским војницима односио поштујући њихово људско достојанство. Изразит пример је самилосни однос према заробљеним рањеницима и болесницима окупаторске војске, који је чак довео и до страдања српске војске од тифуса. Слично је Србин поступио и према својој једноверној браћи Бугарима, који су такође показивали невиђену бруталност према становништву током рата - довољно је да се сетимо чувене приче о редову Обраду Достанићу (познатијем као Пацко) који у Другом балканском рату губи живот, погођен непријатељским куршумима у тренутку када сахрањује погинулог бугарског војника, желећи да му ода пошту онако како доликује православном хришћанину. Сви ови примери нису само појединачни случајеви, већ су парадигма српског војника. Они одсликавају суштину етоса хришћанског ратника у борби за слободу златну: непријатеља отаџбине треба тући силовито док је на бојном пољу, али када је побеђен или се предаје, он је човек коме треба указати милост.

   Није само српски народ показао ширину душе у Првом светском рату - никада не смемо заборавити жртву коју су за нас поднели православни Руси. Да није било помоћи Руске царевине, данас би Срби у најбољем случају били народ у траговима, расут по белом свету. Највећу улогу у томе имао је цар-мученик Николај Други Романов, који је без двоумљења узео Србију у заштиту, иако руска армија тада није била довољно добро опремљена. Његова одлучност да сачува Србе видела се и у кључним фазама рата - лично је запретио склапањем сепаратног мира у случају да западни "савезници" не пошаљу бродове за евакуацију исцрпљене српске војске. Последњи хришћански цар је на тај начин показао пример хришћанског заједништва. Није стога претерано ако кажемо да свако српско домаћинство треба да има и икону Светог цара - мученика Николаја, заштитиника српског рода.

   Сто година после Првог светског рата српски и руски народ преживљавају нова искушења. Не знамо како ће се сва та искушења завршити. Ипак, једно знамо сигурно: наши свети преци су нас својом жртвом обавезали да свагда стојимо једни уз друге, и у добру и у злу, и да достојанствено носимо крст који нам историја као православним народима додели.

С љубављу у Христу Господу

презвитер Оливер Суботић

Владика западноамерички Максим, КОСОВСКИ ЗАВЕТ НЕ ПОСТОЈИ ИЗВАН НОВОГ ЗАВЕТА

Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног

„Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету.

– У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим.

Како је дошло до тога о чему говорите?

Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје.

Шта је основа видовданског завета или етике?

Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба.

Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra.

Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом?

Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту.

С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма.

Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора?

Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине.

Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија.

Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем?

Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге.

С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао?

Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу.

Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета

Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити?

Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса.

То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета.

Живојин Ракочевић

"Политика", 7.7.2014.

Митрополит Порфирије, ДОЛАЗИМ ОТВОРЕНОГ СРЦА

ЗАГРЕБ, 4. јула 2014. (Хина) - Долазим отвореног срца, а настојаћу да применим три начела - дијалог, праштање и помирење, уз поруке да морамо прихватити једни друге онаквим какви јесмо и да је "боље сусед близу, него брат далеко", изјавио је у ексклузивном интервјуу Хини новоименовани Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.

Владику др Порфирија Перића Сабор Српске Православне Цркве крајем маја, после упокојења митрополита Јована, именовао је за његовог наследника на челу Митрополије, а на нову дужност биће устоличен у Загребу 13. јула. Поздрављајући "све грађане Хрватске и Словеније - православне, католике и свих других вероисповести, али и агностике или атеисте", митрополит Порфирије наглашава да долази "отвореног срца, с љубављу према свој браћи и сестрама".

Каже да му је његов претходник, владика Јован, оставио "драгоцено наслеђе сејући јеванђелско семе у деценијама које нису биле нимало лаке, као и да није за собом затворио ниједна врата".

"Искрено ћу радити на дијалогу са свим добронамерним људима у Хрватској, али у првом реду ћу, разумљиво, водити бригу за поверене ми православне хршћане у Епархији загребачко-љубљанској. Њих поздрављам Христовим речима: ‘Што је људима немогуће, Богу је могуће’, а у исто време, речима премудрог Соломона: ‘Боље сусед близу, него брат далеко’ ", каже владика Порфирије.

Као своја темељна полазишта у унапређењу односа са Католичком Црквом у Митрополији и уопште, нови Митрополит загребачко-љубљански наглашава "веру у Бога, веру у изворну доброту човека и веру у хршћанску цивилизацију љубави".

Ћирилица је органски део идентитета Срба

Коментаришући тврдње да је оспоравањем ћирилице угрожен и национални идентитет Срба у Хрватској, овај великодостојник Српске Православне Цркве указује да је ћирилично писмо "органски део културног идентитета српског народа".

"Срби немају другог писма. Онај ко се залаже за укидање ћирилице тамо где је њена употреба у складу са људским правима и домаћим и европским стандардима и законодавством, заправо тежи да укине и српски културни и национални идентитет", оценио је митрополит Порфирије, истовремено указујући и на одлучно реаговање хрватске државе на протесте због ћирилице.

"Претходни, немили догађаји и реакција хрватске државе уверили су ме да се, овим поводом, ипак не морамо позивати на законодавство Европске уније и да су они који не желе да виде ћирилицу у Хрватској у мањини. Наглашавам, не постоји алтернатива - морамо учинити све да прихватимо једни друге онаквима какви јесмо", порука је новог Митрополита загребачко-љубљанског.

Он наводи да је био "ако не протагонист, а оно сведок и скромни сaрадник настојања одговорних личности у Српској Православној Цркви да католици, као и верници других вероисповести, имају у Србији иста права као и православни".

"Што смо од државе тражили за себе, у истој мери смо тражили за друге Цркве и верске заједнице и њихове вернике. Ни више ни мање. У погледу законодавних решења, друштвеног живота, враћања имовине, заступљености у медијима, свега...", објашњава владика Порфирије.

Светац мора бити свет свим хршћанима

Коментаришући тврдње појединих челника избегличких удружења Срба из Хрватске у Србији да се мења национална слика и да су хиљаде Срба у Хрватској у међувремену покатоличени, владика Порфирије каже да "нема егзактне податке, али жели да верује да је прозелитизам далека прошлост".

"Изнад свега поштујем слободу свакога и у слободи лично опредељење по сваком питању, па и по питању вере", наглашава он и каже да би, примети ли "било какав облик принуде у вези с вероисповешћу, у складу са својом одговорношћу, указивао на такву појаву и чинио све да се заштити слобода вере и савести сваког људског бића".

Коментиришући актуелне расправе и полемике о могућем канонизовању кардинала Алојзија Степинца, владика Порфирије каже како "дели мишљење Патријарха српског Иринеја да светац, којој год Цркви припадао, мора бити личност светла и света за сву браћу у Христу".

На питање како Цркве и верске заједнице могу више допринети узајамном поверењу и помирењу међу народима бивше Југославије и шта он лично жели и може учинити, нови Митрополит загребачко-љубљански каже како је "послање Цркве да изграђује мир и међусобно поверење" и подсећа на Христове речи: "Мир свој дајем вам".

"Ако имамо мир Божји у себи, мирићемо се с другим човеком, с природом и са собом. Ширићемо мир око себе, бићемо сведоци мира, благовесници мира, миротворци", каже он, наглашавајући да то могу само "истински људи Цркве у којима влада императив љубави, истине и правде".

"Дијалог, праштање, помирење – три су начела која ћу настојати да применими у пракси. Трудићу се, а на Богу и људима је да процене мој подвиг", истакао је владика Порфирије.

У Загреб долазим с радошћу и страхом

Поводом честих коментара о зближавању Православне и Католичке Цркве и могућностима да Папа посети Србију, што је посебно помињано током обележавања годишњице Миланског едикта, владика Порфирије каже да је та тема досад била више "медијско нагађање, него што је имала службени карактер", као и да му није позната "било каква службена иницијатива која је потекла сa било чије стране".

"Како је дијалог начин на који Црква врши своју мисију у свету, лично сматрам да братски и добронамеран разговор може донети корист свима - и православнима и католицима", наглашава владика Порфирије.

"Што се тиче зближавања двеју Цркава, најважније је да ми, нарочито у подручјима која вековима делимо, живимо у заједници љубави. Тада ће и службени богословски дијалог, као и свако друго међусобно општење Католичке и Православне Цркве, дати благословене плодове", каже владика Порфирије и подсећа на недавне заједничке изјаве папе Фрање и патријарха Вартоломеја: "Бог нас учи да сматрамо једни друге члановима исте хришћанске породице, да волимо једни друге да бисмо могли исповедати нашу веру у исто Јеванђеље".

"И ми, у Хрватској, Србији, било где, заједно са нашим поглаварима треба да будемо предани путу ка јединству за које је и Христос молио Господа речима ‘да сви једно буду’", оценио је митрополит Порфирије, наглашавајући да на нову дужност у Загреб долази "са радошћу и страхом Божјим".

"Радујем се јер долазим у средину са великом и богатом хршћанском традицијом, а страхујем јер не знам хоћу ли достојно испунити овај велики задатак који су пред мене поставили Бог и Црква", каже митрополит Порфирије, који ће од 13. јула бити на челу Митрополије загребачко-љубљанске.

Богатим друштвеним ангажманом стекао значајан углед

Нови митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Перић рођен је 1961. у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, гимназију у Новом Саду, дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, а замонашио се годину дана раније.

На постдипломским студијама у Атини био је од 1986. до 1990. када је постављен за игумана манастира Ковиљ код Новог Сада, који од тада постаје духовна матица многим младим људима, интелектуалцима, али и уметницима, глумцима и рок музичарима.

Као игуман манастира, посебно је ангажован у лечењу болести зависности, а 2005. године утемељио је терапијску заједницу "Земља живих", која је призната као најуспјешнији пројект за лечење зависности о дрогама и данас, под вођством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије.

Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је 1999. за епископа јегарског, викара Епархије бачке, а докторирао је 2004. на Богословном факултету Универзитета у Атини.

На Богословном факултету у Београду предавач је на катедри Пастирске психологије, његова предавања посећују и студенти других факултета, а суоснивач је грађанског удружења које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова.

Епископ Порфирије истовремено је и председник Управног одбора хуманитарне организације "Привредник" која стипендира талентоване, а сиромашне ученике и студенте.

Скупштина Србије га је, као представника свих Цркава и вјерских заједница, 2005. године изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције (РРА), независног тела са јавним овлашћењима у регулисању радиодифузне политике у Србији. Веће РРА га је за свог председника изабрало 2008. године. Од доласка владике Порфирија на то место у радиодифузном спектру Србије чују се и православне радио станице као и католички Радио Марија, а покренут је и низ радијских и телевизијских емисија које се баве религијским темама.

Својим је не само духовним, већ и богатим и разноликим друштвеним ангажманом стекао је значајан углед у Србији. Говори грчки, енглески и немачки, служи се руским језиком.

Велимир Илић

извор: spc.rs

Чудотворна икона Пресвете Богородице ТИХВИНСКА

Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Тихвинске 9. јула/26. јуна

Призива се у помоћ за очување здравља деце.

   О, Пресвета Дјево, Мати Господа вишњих сила, Царице небеса и земље, града и земље наше свемоћна Заштитнице, прими од нас, недостојних слугу Својих, ово похвално и благодарно појање и узнеси молитве наше к Престолу Сина Твога и Бога, да милостив буде према неправдама нашим и прибави благост  Своју онима који свечасно име Твоје поштују и са вером и љубављу се чудотворној икони Твојој клањају. Иако нисмо достојни да од Њега помиловани будемо, ипак Га према нама умилостиви, јер је Теби од Њега тражити све могуће. Тога ради Теби, као непоколебивој и брзој Заштитиници нашој прибегавамо: услиши нас који се Теби молимо, Својим нас свемоћним покровом осени и од Сина Твога и Бога измоли пастирима нашим ревност и бдење над душама, управницима града мудрост и снагу, судијама правду и непристрасност, наставницима ум и смиреномудрије, супружницима љубав и сагласје, деци послушност, повређеним стрпљење, онима који вређају страх Божији, тужнима добродушност, радоснима уздржање: а свима нама дух разумности и побожности, дух милосрђа и кротости, чистоте и правде. Госпођо Пресвета, сажали се на немоћне људе Своје: расејане сабери, заблуделе на прави пут управи, старе подржи, младе уцеломудри, децу васпитај, и на све нас погледај погледом Свог милостивог заступништва, уздигни нас из дубине греховне и просвети усрдне очи наше на гледање спасења. Милостива нам буди овде и тамо, како за време привременог земаљског пребивања тако и на Страшном Суду Сина Твога. А, заступајући у вери и покајању због читавог живота, учи да оци и браћа наша у вечном животу са анђелима и свима светима живе. Јер, Ти си, Госпођо, слава небесних и уздање земних. Ти, по Богу наша Надо и Заступнице свих који Ти са вером притичу. Теби се молимо и Теби, као Свемогућој Помоћници сами себе и један другога и сав живот свој предајемо, сада и увек и у векове векова. Амин.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

Манастир Јовање, Ивањдан, 7. јул 2014.

Беседа о. Ивана Терзића (Храм Успења Пресвете Богородице, Ражана)

ЛИТУРГИЈА Манастир Вазнесење, 6. јул 2014.

Манастир Жича, 1. јул 2014.

Поводом 100 година од смрти Стевана Стојановића Мокрањца ,у току је реализација пројекта "Литургија", аутора мр Александра Сворцана, асистента на Катедри за музику у медијима Филолошко-уметничког факултета у Крагујевца. Пројекат има за циљ да деци и омладини приближи структуру и суштину Литургије кроз образовну емисију на ДВД издању.  Поред снимка Литургије  у Манастиру Жича,  коју је служио архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, део ДВД издања биће и аудио снимак Литургије Стевана Стојановића Мокрањца у извођењу хора Филолошко-уметничког факултета који води мр Урош Степановић, доцент на Катедри за дириговање. Део материјала снимљен је у манастиру Вазнесење 6. јула. Пројекат је подржало Министарство за културу и информисање.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, 6. јул 2014.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Ивањдан, 7. јул 2013.

Ч ЧАША СПАСЕЊА

   Чашу спасења примимо и име Господње призовимо. Чаша спасења је пречиста крв Христова. Име Господње као огањ пали демоне. Четири су стране света: четири су окрвављена крака Крста Христова; четири јеванђеља. Три су лица у Свете Тројице; са три прста се крстимо. Два су извора науке Христове; две су главне заповести Христове: љуби Бога и љуби ближњега. Један је Бог, који је све у свему, кроз њега живимо и крећемо се, и јесмо (Дела 17, 28).

Свети Николај Охридски и Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, Аустрија, 2004.

Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

РАСУЂИВАЊЕ

   С коликом пажњом један научник испитује појаве природне, још са већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божје. Ево шта сведочи о дејству Причешћа један од великана духовних. О. Јован Кронштадски пише: "Дивим се величини и животворности божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, онога дана кад је од мене примила Причешће, почела се поправљати. Девојчица на смрти, после Причешћа почела се поправљати, јести, пити и разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила." О кад би сваки свештеник с пажњом научника и с љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства св. Причешћа слично о. Јовану.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.