Лешек Колаковски, Да ли је Господ Бог срећан

Лешек Колаковски, Да ли је Господ Бог срећан и друга питања, Бранко Кукић, Београд и Градац, Чачак, 2013.

    На 58. београдском сајму књига 2013. године, чачански Градац је у својој познатој едицији „Алеф“ објавио књигу Да ли је Господ Бог срећан и друга питања, славног европског философа Лешека Колаковског. Претпостављам да не морам друга, пардон, господина Колаковског посебно да представљам. Мада, ипак бих нешто рекао о њему. Хтео бих да кажем да Лешек Колаковски јесте оно што би Славој Жижек требало да буде, тачније, што мисли да јесте, а није. Колаковски је бескрајно духовит и генијалан, који и о баналним стварима говори на начин достојан философа. Жижек је покушао исто и то се завршило, тј. још увек се завршава тако што дави читаоце стотинама страна местимично духовитог текста, у коме му не полази за руком, за разлику од Колаковског, да о баналним стварима говори на философски достојан начин, већ се дешава супротно – о философским стварима говори на баналан начин. Има још једна значајна ствар због које у ствари и поредим ову двојицу аутора.Наиме, Колаковски је много писао о хришћанству; Жижек такође. Колаковски је хришћанство сјајно познавао; Жижек, нажалост, не. Данас се књиге Жижека на хришћанске теме доста читају, књиге Колаковски, нажалост, веома, веома мало. Ни један ни други то нису заслужили.
Елем, Бисерка Рајчић је одлично превела са пољског још једну књигу Лешека Колаковског, и тако немало обогатила наш учмали како философски тако, Бога ми, и теолошки живот. Књигу је, иначе, приредио Збигњев Менцел, вероватно најбољи познавалац дела Лешека Колаковског, а она се појавила у години смрти овог великог пољског мудраца, убрзо након његовог упокојења. Текстови које је Менцел сабрао у ову збирку писани су разним поводима у периоду од 1984. до 2008. године; укупно их је тридесет и четири и сврстани су у пет поглавља: О философима; О Богу; О свету; О томе шта је добро и истинито; О томе шта је коначно.
Веровали или не, управо о свему томе ћете понешто доиста вредно наћи у овој књизи. Записи Колаковског су кратки, паметни и лепи, препуни сјајних увида, понекад духовито изнесених, али је, то треба подвући, његова духовитост увек пажљиво одмерена и умесна. Долазим у искушење да сада не само о сваком тексту, него и о свакој мисли Колаковског коју је у тим текстовима записао, понешто кажем, али ћу морати да се суздржим. Не зато што ће ми главни уредник Православља исећи текст или ме, што је још горе, натерати да сам то учиним, већ зато што бих се огрешио о Колаковског препричавајући га. Зато се овде заустављам и најтоплије вам препоручујем да што пре узмете у руке књигу Да ли је Господ Бог срећан и друга питања. Сигурно се нећете покајати, сваки тренутак у друштву Колаковског, бар је моје искуство такво, није узалудно проведен.

Благоје Пантелић, "ПРАВОСЛАВЉЕ", бр. 1123/1124, 15.1.2014.

Сајам књига, Београд, 2014.

БОГОСЛУЖЕЊЕ - ИШЧЕКИВАЊЕ И ВИЂЕЊЕ БОГА

Манастир Жича

   Најпреподобнији архимандрит Емилијан, духовни отац светогорског манастира Симонопетре и свештеног општежића Благовештења Пресвете Богородице, и штавише ктитор његов, низом поука и беседа, већ објављених од стране своје духовне деце, отвара двери речи истине и надградње за ширу публику, ван круга монаха, монахиња и својих повремених непосредних слушалаца. Ризнице интелектуалног и духовног знања, које је сам уз напорно проучавање и искуство истина вере и најдубљих тајни живота у Христу, са трудом, напором и подвижничким знојем и неизрецивим уздасима претрпео, научио и сабрао, принети су и деле се као антидор љубави свима који су га знали, поштовали и који су се учили од његове искуствене речи и његовог логосног живота и са вером и љубављу му поверили своје духовно руковођење и напредовање.
   Онај ко је само по чувењу упознао вишестрано дело оца Емилијана и онај ко је својим очима пратио рађање и гледао пут и узрастање једног духовног подвига неизмерних димензија - стварање два вишечлана братства - бива запањен при помисли на снагу душе овог човека Божијег, који је благодаћу Божијом био „магнет" и узрок што су се толики млади, и особито надарени и вредни људи, посветили монашком начину живота.
  Отац Емилијан стоји на прекретници између, с једне стране, генерације која се окреће ка свету и бива прогутана његовим расејавајућим активностима, а на пољу црквеног живота се окреће ка световној духов-ној делатности у оквиру извесног вида унутрашње мисије, трудећи се да залечи социјалне мане и покрије животне потребе, трагајући тако за неким новим типом активног калуђера, и с друге стране, једног доба презасићености, али и духовног сазревања, које трага за оправдањем верника у безбрижном монашком животу, у трагању за сиромаштвом, мукама и својевољном одрицању од света Христа ради.

Сајам књига, Београд, 2014.

                                        

   Једно од питања у служби монашког чина, „другога крштења", то јасно говори: „Да ли ћеш зарад Царства Небеског поднети сваку муку и бригу самотног живота?" „Да, уз помоћ Божију, свети оче." Старац Емилијан је пак, по вољи и изабрању Божијем, одиграо часну улогу „учитеља у вери" и „посредника" у одрицању и сврставању у монашки ред многих који су изабрали да на божански позив одговоре са „да" у времену када је надолазеће море овога живота још увек варљиво мамило себи, али се већ и показивало као ужасно и разочаравајуће плитко. Тако је отац Емилијан, по благослову и благовољењу Божијем, био руководилац душа и оруђе љубави Божије.

   Једаред је он, приликом једног духовног сусрета, био упитан како тумачи тај феномен, како је стигао до тога да буде сматран - и да јесте - „вођа општежитељног живота" и до тога да га на стрмој и уској стази монашког живота прати мноштво младих људи, као и како тумачи то што се удостојио да са својим бртством постане један од оних који су настанили Свету Гору и један од обнављача светогорског монашког живота у времену све већег недостатка људи. Тада је погнуо главу и дуго ћутао. Затим је са крајњим смиреноумљем рекао: „Такво је време." Опет је заћутао и затим додао: „Бог, када се за тим појави потреба, шаље људе, а други следе. Долазе сами: Бог их шаље." Старчеве речи су њега самог скривале од узалудних овосветских похвала, али су и откривале једну истину и трезвено, праведно расуђивање, како се не би наносила неправда другим људима и временима. То је тражило и за тим је имало потребу или барем то је могло време оно, и то је том времену по срцу његовом давала или трпела љубав Божија.

   За ново време требало је да дође пуноћа времена, да духовна земља да плод у време своје, да засићеност изазове гађење и да укус узалудности покаже празнину овосветског преузношења и испразност такозваних добара и вредности овога живота који тече и протиче. Тада се милост даде онима који се стараху о узалудном и лажном, те проговори Бог устима преподобних Својих. Један од њих је био и отац Емилијан. И напунише се пуста обиталишта Свете Горе и процветаше, и осим тога подигнути беху и украшени и женски манастири у славу Божију, а зарад подршке и надградње љубљеног народа Божијег. Тада се испуни истинита реч пророчка: „Обрадуј се ти која си јалова и не рађаш, род роди и повичи ти која не претрпе родне боли, јер више је деце у пусте но у оне која мужа има"'.

   И оствари се визија и тврдња свештеног химнографа: „Процвета пустиња попут крина, Господе... присуством Твојим, у којем се утврди срце моје". Јер, заиста Бог даде монашки живот Цркви Својој и свету као утеху и тврђаву у овим последњим временима, али и као образ и потврду васкрсења из мртвих онима који су живели и болни били због увенућа и, по људским проценама, очекиване смрти православног монаштва средином двадесетог века. Тада показа Бог знак Свој нама маловернима, као знак Јоне пророка и оживљавање седморице Светих Дечака у Ефесу, који „наочиглед свих посведочише васкрсење из мртвих.

   На почетку смо рекли да објављивање текстова, оних који су претходили овоме тому и ових овде, представља откривање тајанственог света оца Емилијана и кључ за разумевање и тумачење његовог дела, али и излазак речи његове из уског круга његове духовне деце и његових тадашњих слушалаца ка широј читалачкој публици, ка целом свету, откривање бездана његове освећене душе, али и разрешење тајне пресудног утицаја речи његове и продорне снаге и убедљивости његовог учења. Реч његова је пуна, озбиљна, али и сладосна, очинска и уједно пријатељска, недотерана, али не и невешта, без преузношења и реторике, једноставна али и дубока, созерцавајућа али и крајње практична и приземљена. Он разговара и говори с љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Силази „као роса на руно и као капље које капљу на земљу". Гради, не разара, не бори се, не оправдава се. Не разбија, не уздрмава, него умирује, смирује душу. Говори без страсти и са миром, вишњим миром, миром Духа Светога. Ка том миру воде поуке и речи његове. Истог су кова као и божанско богослужење, где се у миру приближавамо Богу и у миру се молимо за мир света, вишњи мир „који превазилази сваки ум" и за спасење душа наших. Онај који началствује сабрањем тај мир даје и предаје народу путем благодати свештенства, кроз молитвену реч своју и крстообразним благосиљањем повезаним са именом Исуса Христа, као што је и писано, „Благословисмо вас у Име Господње", да би народ истим добром узвратио свештенику: „И духу твоме". Тај божански мир, сладостан искуством и именом, народ Божији прима у божанственом богослужењу и са њим излази са сабрања, да би га пренео свету, васелени.

   Старац Емилијан нас поукама својим које су објављене у овоме тому води кроз божанско богослужење „у духу и истини", у миру Христовом. Са неизрецивом сладошћу у изразу, са јасноћом и страхом Божијим, са „истинским познањем" литургијских текстова, Светога Писма, Отаца и тумачења Свете Литургије, особито тумачења Светог Максима и Светог Кавасиле, он нас уводи у божанско богослужење и отвара нам врата знања о свештеним богослужбеним речима и литургијским обрасцима. Једном речју, тајноводи нас. Ови текстови представљају дело изванредног и непосредног свештеничког искуства, „светишу над светињама" и највеће дубине скривене иза завесе његовог светог живота. Он живи тајну вере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесветлог искуства по речима „Окусите и видите да је добар Господ" и „Отпочините и познајте да сам ја Бог; узвисићу се у народима, узвисићу се на земљи. Господ над војскама је са нама".

   На томе се завршава дело руковођења, поучавања. Подиже се за-веса и верник „гледа лице светог престола", Лице Божије, окуша, зајед-ничари у неизрецивим и невидљивим добрима Царства Божијег. При-чешћује се Телом Христовим, постаје учесник у извору бесмртности. Одатле па надаље, свако тело земаљско занеми, јер се Цар царева и Го-спод господара, Христос Бог наш, даје за храну вернима, „да би онима који се чисте душе причешћују био на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа Његовога".

    Ка томе води и ту занеми тајноводитељна реч, руковођење се приводи крају и испуњава се и употпуњава очинско упућивање у божанско и тумачење тајни, неизрецивих и небесних, које отац Емилијан са неисказивим смирењем и божанским познањем и мудрошћу спроводи у дело. Одатле па надаље говори само Бог по речима: „Говораше Бог Мојсију, лицем у лице, као што неко говори пријатељу своме".2) „Назвао сам вас пријатељима", каже Господ, „и ја вама завештавам Царство, као што Отац мој мени завешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме." Човек, по благодати Божијој, бива причасник божанске природе.' Искуствено постаје „научен од Духа Светога", „научен Богом", „од Бога научен".

   Слава Теби, Боже наш, слава Теби! На Педесетницу лета Господњег 2001.

Јован М. Фундулис,

Професор

www.spc.rs

Књига о Светој Петки

                  

Сајам књига, Београд, 2014.

 
   Издање ове књиге је приредио протопрезвитер Сретен М. Лазаревић, док је рецензент протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, професор Православног богословског факултета. Извесне текстове из румунских изворника превео је Арсеније Бугарски.
   Књига на 224 стране доноси житије, акатисте, молебне каноне, чуда, сведочења, духовне песме посвећене светитељки којој се моле сви православни хришћани за здравље и спасење душе.

Храм Силаска Светог Духа на Апостоле, Рума, 2014.

                                                      
   У рецензији ове књиге протојереј-ставрофор, професор на Правослалвном богословском факултету др Драгомир Сандо пише:

„Одувек су се светитељи у Цркви Христовој сматрали непоно­вивим личностима. Или ако хоћемо, њихова појава и живот на земљи могли би се са било ког другог становишта назвати феноменом. Зашто феноменом? Зато што ни у једној религији света и времена немате личности које ће живети вером као што је то хришћан­ски начин живота који се мери постојањем и сведочењем. Очигледан пример и сведочанство оваквих личности су Житија светих.
   А Житија светих нису ништа друго до продужено Јеванђеље кроз веко­ве. Од првог до последњег календарског имена, као у некој ниски, ређају се све дивнији од дивнијег примера, све светлије од светлијег имена, чинећи украс Цркве. Заиста, у очима Цркве они су природност најс­ветијег наслеђа. Христов позив за сведочансвто Њему опомиње на пут одрицања и страдања. И то не макар каквог одрицања, и не макар как­вог страдања. „Ако су Мене гонили, и вас ће гонити“, Христове речи које се могу схватити и на следећи начин: ако су Мене посланог од Оца пљували, понижавали, вређали, избили, шибали, разапели, али и дан-данас Ме разапињу на безброј начина, чему се надате ви који узима­те сопствени крст и полазите за Мном? Али одважних није био зане­марљив број. У неустрашивој војсци Христових регрута настајали су читави одреди преподобних, исповедника, подвижника, пустињака, мученика, светитеља, боготражитеља...
   Ретка је Богом дана личност попут Свете Петке, за коју би се мог­ло рећи да јој приличе сви ови свети атрибути. Зато је једни називају преподобном, други мученицом, трећи подвижницом, и тако редом.
   А она је уистину све то. По својој разборитости, имала је апостолску снагу речи. По својој одлучности и карактеру, имала је мучеништва трпљивост. По својој ревности и доброти, могла би се мерити мером свематеринства. По својој вери могла је лаке руке гасити ужарене пећи гонитеља и џелата. По својој љубави, могла се назвати свељубљено чедо Јована Богослова. По доброти, ћерком великих Јерараха! И ко би све набројао дарове којима је обиловала ова дивна Светитељка. Уосталом, векови покушавају да све то поброје и увек су, готово, на почетку. Зна наш мудри народ за то! А бивао је умудрен управо Њоме. Нема Светитељке која се више пројавила на јави или у сну, у визији или не­посредно, у молитви и несаници него што је то Света Петка. Колико ли је само било Њених опомена, колико прекора, колико преклињања? Колико ли је на свет донела новорођених српским мајкама, а колико ли је упућено Богу молитава посредством Свете? Зато нема Светије која се више поштује у нашем народу од Свете Петке.
   И сад сам затечен. Зашто ја то све напомињем када је то у овој књи­зи све речитије, лепше и систематичније написано? Природно је што је ова књига почела од живота Свете Петке преко акатиста Светитељки, који је, у ствари, молитвено препевани њен живот. Житија попут Свете се и пишу да би се нараштаји огледали пред силом такве непоновиво­сти. Да нам се на један апликативан начин покаже целосна могућност нашега постојања. Поготову тамо и онда где женска снага превазила­зи све оквире мушкости живота. И када јој се на основу њеног Житија богослужбеним антифонским  методом молимо кроз акатист. И то је врло препознативо данас у нашој Цркви. Акатисти су поста­ли врло пријемчиви за савременог верника који воли да на најактив­нији начин учествује у молитви, а то се управо чини кроз такав вид молитве.
   Да ова „књига“ зрачи својом комплетошћу показује пример Светитељкиних чуда која се доносе у наставку. У том синергијском од­носу Светитељке и нас разуме се да Светитељка из разних временских дистанци говори најчешће језиком чуда. Њене мошти које имамо у не­ким храмовима наше Цркве, постају полазност за овај и овакав диван дијалог. Храмови подизани у Њену славу по својој посети верника го­воре речитије него било која друга сведочанства, па макар то била и писана сведочанства. Не само зато што су Њене нетљене мошти биле у српском поседу око 140 година, него што је на посебан, христолик начин својатамо као своју родитељку и заштитницу, своју молитвени­цу и ревнитељку доживљавамо на посебан молитвени начин.
   Стога, поред многих претходница које су претходиле овој сабирни­ци о Светој Петки, стално нам се чини да их није довољно, да их недостаје на нашем видокругу. Зато поздравимо излазак ове свете књиге која ће нас приближити Богу, приближити молитви и начину опхођења Светитељки, а кроз Њу и сваком једних према другима. Одабир цело­купног текста, у чему предњачи вредни отац Сретен Лазаревић, парох румски, заслужује потпуну читалачко-молитвену благодарност. “

www.spc.rs

НА БОГОЧОВЕЧАНСКОМ ПУТУ

Сајам књига, Београд, 2014.

   Друго, допуњено издање књиге На Богочовечанском путу ће обрадовати како читаоце који су читали првобитну верзију књиге, тако и оне који ће је по први пут читати у новом руху. У време када је штампано прво издање, (не тако) давне 1980. године, била је потребна велика храброст да се оно објави, будући да је било посвећено богословском лику и делу о. Јустина Поповића који је одмах после Другог светског рата проглашен за непријатеља режима (уз то, у књизи су постојали и критички осврти приређивача који су се од тадашње политичке врхушке лако могли протумачити као „реакционарни“ и „субверзивни“ (в. нпр. стр. 82–85 у 1. изд).Тада је, по први пут широј јавности, откривена задивљујућа хришћанска ширина и дубина личности Аве Јустина Ћелијског у условима који су били веома тешки за црквено издаваштво. Првобитни животопис Аве Јустина (који је саставио јеромонах Атанасије (Јевтић) је задржан и у новом издању књиге, при чему је местимично допуњен релевантним подацима, углавном у критичком апарату. Неке од допуна се тичу навођења личности и догађаја који се „во времја оно“ нису могли објавити јер би то значило дефинитивну забрану дистрибуције књиге (в. нпр. фус. 79), док се друге углавном тичу података у вези са до сада објављеним књигама Преподобног Јустина Ћелијског и делима планираним за издавање (в. нпр. фус. 43–47). У главном тексту овог одраније написаног житија на неколико места смо у допуњеном издању пронашли и нове, кратке, али важне богословске осврте, попут додатног нагласка на утицају Апостола Павла у формирању Јустиновог богословског лика (в. стр. 26 и одн. фус. 17).
   Оно што ће посебно обрадовати читаоце другог издања књиге јесте наставак првобитног Житија у виду посве новог текста који је по први пут доступан јавности и тиче се највећим делом периода боравка Аве Јустина у манастиру Ћелије. Овај део књиге се буквално чита у једном даху и он је највећа новина допуњеног издања. У њему се износе широј јавности мање познати увиди и чињенице, нешто из периода Авиног живота током рата, но пре свега из послератног периода, односно времена у коме је посебно просијао као непролазна христолика личност Српске Цркве. На пуних 75 страна текста читалац ће пронаћи толико занимљивих епизода, веома живо описаних, које додатно откривају лик Аве Јустина, догађаје везане за њега и окружење у коме је живео и радио. Епископ Атанасије (као аутор и овог дела житија) је успео да нам пружи аутентичан доживљај Јустина из периода када га је и сам упознао. Лични, синовски доживљај Ћелијског Старца обилује топлином сведочанства које о другом човеку може дати само онај ко га је добро познавао. Тај део житија је такође поткрепљен великим бројем података који пружају историографски допринос у проучавању лика и дела Аве Јустина. Посебно је дирљива завршница Житија, у којој се наводе појединачни благослови које је Ава изговарао својим духовним чедима пред саму кончину, док је лежао окружен њима на самртном одру – та сцена нас је неодољиво подсетила на Јаковљево благосиљање синова пред своје уснуће (ср. 1. Мојс. 49, 1–28). Навешћемо само неке изводе: „Ти си, чедо, учинио много јер си пошао путем исповедничким, путем Владике Варнаве. Из гимназије си отишао у богослове...“ (из благослова датог јеромонаху Иринеју); „Бог нека благослови твој дар за подвиге...“ (из благослова датог јеромонаху Амфилохију); „Ти имаш да водиш сестринство. Све решавај саборно...“ (из благослова датог мати Гликерији) (в. стр. 158–159).
   У ово издање су унете и белешке о чудесним исцељењима по молитвама Аве Јустина. Сведочанства су кратка, убедљива и код већине постоји јасан податак о којој је особи конкретно реч и у којој прилици се чудесни догађај десио. Један део тих сведочанстава је пре двадесетак година објављен у неким другим књигама (из изворног текста који је писала ћелијска мати Олимпијада), но овде су она употпуњена и односе се на шири временски период. Из првог издања је пренет део са беседама и речима о Ави Јустину, при чему је значајно проширен: сада садржи и чувену беседу јеромонаха (данас Митрополита) Амфилохија (Радовића) на Авином опелу, затим беседу још једног духовног сина, Епископа Иринеја (Буловића), изречену на двадесетпетогодишњици од упокојења о. Јустина, као и друге квалитетне беседе и слова.

Манастир Ћелије, 2014.

                                                        
    Неке читаоце ће, могуће, збунити чињеница да у другом издању нема неких Јустинових текстова који су објављени у првом, али то је разумљиво због другачијег распореда грађе у оквиру целине Сабраних дела која су у припреми (читавих 40 књига). Тако су у овом издању од Авиних списа пренета његова Писма и Молитвени дневник, а од нових текстова се појављују два из рукописног наслеђа (За душом цвећа и Плава птица). Приређивач је друго издање књиге завршио са Записима о екуменизму, потеклим из рукописне заоставштине Преподобног Јустина. Тај део књиге је пре неколико година штампан засебно, а сада га прати и верзија на енглеском језику. Епископ Атанасије (у критичком апарату и у засебним белешкама) коментаришући текст примећује да је Ава Јустин „критикујући западни папско-протестантски екуменизам“ („римски и женевски“, како га приређивач додатно карактерише) не само оповргавао плитке приступе који у потрази за заједништвом граде недопустиве компромисе у истини, већ је и понудио „Еванђелски Богочовечански Екуменизам“ односно „Православни Саборни Икуменизам“ (в. нап. стр. 350, 380). Приређивач на тај начин указује читаоцу да Ава Јустин није тежио просто да негира, већ да преобрази сам појам екуменизма и да је то чинио по угледу на светоотачку традицију, усмеравајући термин на „Христа у Цркви, у Јединству и Саборности Цркве Православне“. На основу тога се може закључити да је Преподобни Јустин Ћелијски, оштро и беспоштедно критикујући човекоцентричне видове екуменизма у исто време имао христоцентричну идеју у дијалогу са неправославнима, што је приступ који суштински произилази из његовог богословља у коме централно место заузима Тајна Христа Богочовека онако како је бескомпромисно у истинитим догматима сведочи Православна Црква.
   Преподобни Јустин Ћелијски је непроцењиво значајан за нас због својих дела, али далеко више због себе самог – тачније, због своје непролазне христолике личности која је светионик времену у коме постоји доста истинитих речи о Христу, али је мало истинитих људи Христових. Због тога друго издање књиге На Богочовечанском путу има велику вредност – оно сведочи о истинитом светачком лику, о истинитим светачким речима и о истинитим светачким делима. На тај начин нас изнова подсећа да светитељство није мера давно прохујалих векова, већ мера свагдашња којом ће се свако промерити.

  Презвитер Оливер Суботић, Православље, бр.1142, 15.10.2014. 

Евхаристијско славље у манастиру Моравци

                         
   Дана, 31. октобра 2014. године, када наша Света Црква слави Светог апостола и јеванђелиста Луку и Светог Петра Цетињског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету архијерејску Литургију у Светоархангелској обитељи у манастиру Моравци, уз саслужење свештеномонаха, свештеника, ђакона и учешће многобројног верног народа качерског краја.
   На беседи којом је Преосвећени Владика поздравио све учеснике евхаристијског сабрања, истакао је значај литургијског и подвижничког начина  живота за спасење човека и свеколике творевине.
   Радост литургијске заједице је настављена на трпези љубави, коју је припремила манастирска братија.
   На крају, пре свог одласка Владика је својим архијерејским благословом и речју Божијом надахнуо и укрепио сав окупљени народ, још једном истакавши значај врлинског живљења за духовно узрастање, изградњу Цркве Христове и, коначно, обнову српског народа.

Братство ман. Моравци
www. eparhija-zicka.rs

др Ксенија Кончаревић, САВРЕМЕНО ОБРАЗОВАЊЕ: ПОСТОЈИ ЛИ АЛТЕРНАТИВА?

   Православно образовање као сведок православне духовности

   Зашто бисте патили, када вас школа може на време припремити за – доживотну отуђеност?
   Кад годину за годином продајете пљескавице на киоску код аутобуске станице, када по читаве дане седите за рачунаром укуцавајући непрегледне низове ко зна коме потребних бројева и имена, када по десет сати дневно распакујете и ређате по полицама гомиле робе у загушљивом супермаркету, са досадом која вас обузима и осећањем бесмисла сопственог постојања лакше ћете се носити уколико имате оскудан ниво образовања и сиромашан унутрашњи свет. Зашто бисте патили, када вас школа може на време припремити за – доживотну отуђеност? Отуђити децу од њих самих како не би добијала снагу из својих аутентичних мотива и афинитета, отуђити их од породице, традиције, вере, културе – то је социјална поруџбина којој треба да удовољи образовни систем епохе либералног капитализма и економије масовне потрошње.
   Још почетком 20. века Херис и сарадници, познати у академској философији као „хегелијанци Св. Луиса“, школски систем САД конципирали су као оруђе за изградњу глобалног друштва, које се базира на замрзнутим односима где се свака иницијатива и свако незадовољство (а тиме и потреба за мењањем друштва) сасеца у корену. У својој Философији образовања из 1906. Херис пише: „Деведесет девет од стотину ученика јесу аутомати који пажљиво ходају прописаним стазама и пажљиво следе прописане процедуре. Ово није случајно: то је резултат опсежног образовања које је научно дефинисано као класификација појединаца. Велики циљ школе – отуђење од самога себе – може се боље остварити на тамним, ружним местима без ваздуха... Треба покорити физичко биће да би се надвладала лепота природе. Школа би требало да развија снагу за повлачење из спољног света“.

                                 
   Макс Ото је у есеју из 1949. ( Наука и морални живот) изнео констатацију да велика заинтересованост бизниса за конципирање школског система (а додаћемо: и породичне, и педагогије слободног времена) уопште не треба да нас чуди. Запањујућа револуција у маркетингу изазвана је експанзијом масовне производње која се није могла ограничити на то да једноставно удовољи људским потребама, него је потребе производње поставила изнад људских жеља. Било је потребно створити потражњу за било чим што би доносило профит. Да би златна кока и даље носила јаја, требало је поучавати да је потрошња најважнија сврха живота. То је била та нова стварност либералног капитализма која објашњава како бизнис манипулише школовањем и одрастањем уопште.
   Стратегија серијског образовања давала је очекиване резултате још пре него што је у танчине осмишљена. Америчка новинарка Хелен Тод у чланку „Зашто деца раде“ објављеном још давне 1913. у McClure’s Магазине наводи како је фабричка инспекторка 1909. обавила неформално истраживање на 500 деце запослене у 20 фабрика. „Утврдила је да њих 412 радије ради у ужасним фабричким условима него да се врате у школу“. Дана 11. априла 1933. председник Рокфелерове фондације Макс Мејсон најавио је опсежни национални програм за САД који ће, уз помоћ Фондације, омогућити „контролу људског понашања“. Два истраживања за Конгрес – једно из 1915. и друго из 1959 – дошла су до истоветног закључка да се школска политика у новом педагошком поретку намерно креирала далеко од очију јавности, у корпоративним уредима – убаченом у школске механизме софистицираном, суптилно разрађеном кампањом утицаја која је јавном мњењу била невидљива.

                          
   Две деценије након Другог светског рата, између 1967. и 1974, донети су кључни документи образовне политике, међу којима посебно место заузима вишетомна Таксономија образовних циљева Бенџамина Блума, која, по речима аутора, представља „алат за класификацију начина на које појединци треба да делују, мисле и осећају на основу одређених упутстава“ (обратите пажњу на фрагмент „мисле и осећају“ – у питању је тотална контрола појединца). Све је нормирано, стандардизовано, задато, адаптирано, подложно тестирању. Епилог? Само 31 посто високообразованих Американаца, по подацима за 2006, може у потпуности разумети најобичнију причу објављену у новинама, што представља пад у односу на претходну деценију, када је свега 40 посто особа са дипломама факултета то било у стању. Или: 35% младих жали због свог искуства на факултету и не сматра га вредним уложеног времена и новца; више од половине изјављује (2006) да на факултету није научило ништа корисно. А свему томе претходили су конкурси, ранг листе, напето ишчекивање младића и девојака хоће ли бити примљени на престижне студије, стрепње како ће се изаћи на крај са финансијама, хоће ли наћи запослење у струци, да ли ће бити лакше „пробити се“ са овим или оним специјализацијама, потврдама, дипломама, титулама.

                                     
   Животе намењене рутинским пословима најбоље је задржати незрелима. Децу и омладину програмирану по мери креатора нових друштвених односа срећемо свуда око нас: то су апатична створења без животних интересовања и јаснијих циљева, увежбана да организују своје време само око експлозија одушевљења и забаве или избегавања казне (ређе, јер и кажњавање је „кршење дечјих права“). Најстрашнији коментар о овој деци јесу хиљаде и хиљаде сати које она проводе у неистраживању, неигрању, нетражењу прилика за своје стваралачко изражавање већ у пасивном гледању музичких спотова (ако се музиком може назвати агресивни ритам), мењању ТВ канала, сурфовању по интернету, игрању компјутерских игрица, куцању стотина СМС порука баналне садржине и крајње осиромашеног вокабулара.

                                       
   Заглупљеност постаје нарочито опасна за децу из средњих и виших слојева, која су под притисцима, наметнутим њиховим већ ионако несигурним родитељима, успела да дођу до извесних диплома. Кад постану радно способна, та дојучерашња деца осећају да морају нешто знати, јер њихове дипломе јемче да знају и умеју, да су „оспособљена“. У то и остају уверена док неочекивано бруталан развод, отказ или напади панике који настају услед њихове неспособности и несналажења у односима са људима не уздрмају несигурну равнотежу њихових непотпуних и јалових, али већ одраслих живота. Људи осуђени да буду непотпуни, неспособни и застрашени светиће се на онима у својој близини, док ишчезавају из властитог и туђих живота погрбљени испред светлуцајућег монитора. У свим неуспешним друштвима, како показују социолошка и криминолошка истраживања, поштовање према својим обавезама и својој породици пада заједно са саосећањем према својим ближњима, да би било замењено преокупираношћу забавом, а одатле до болести зависности и света криминала није далеко.
   Да, превише је драгоценог времена, покушаја и погрешака утрошено седењем у полумраку, у виртуелном свету. Бити зрела особа значи живети са сврхом, својом властитом сврхом; значи прихватити одговорност; значи борити се са својим слабостима и развијати срце, ум и дух. Покажите младој особи зависној од компјутера и мобилног телефона да је живот занимљивији од електронског сурогата, а сама стварност ће временом учинити остало.
   Алтернатива је – успостављање критичке дистанце према актуелној парадигми „образовања за информатичко и постмодерно друштво“. Неопходно је трезвено се суочити са утилитаристичким концептом школе и његовим погубним утицајима на развој индивидуалне и друштвене свести, дехуманизацију, релативизацију културних и цивилизацијских вредности. Пошто је, по речима Михаила Кардамакиса, „најважније дело православне духовности у данашњем лудилу нове иконоборачке јереси, то јест у сатирању човека као иконе Божије, њена борба за очување хришћанске иконе човека, за заштиту и подршку човека и истините човечности, целосног човека и свеукупне људске стварности“, православно образовање призвано је да сведочи и пројављује богатство те духовности, онтологију њеног унутарњег искуства са својственим јој историјско-есхатолошким динамизмом и богочовечанском пунотом, обухватајући, али и надрастајући, преображавајући и оживотворавајући културне, научне, цивилизацијске вредности које се транспонују процесом образовања.

Манастир Вазнесење

                         
   Људи васпитани и образовани на традиционалним духовним и културним вредностима немају потребе да ишчезавају у сајбер простору или да се одају јефтиној забави, јер они ретко доспевају у ситуацију да не знају шта ће са својим временом. Време посвећено приватности таквима је благослов, јер им се свиђа да буду у друштву најближих, а ако су сами – у друштву књиге, музике, природе, у разговору са Богом, у понирању у своју душу.
   Људи васпитани и образовани на традиционалним вредностима свесни су своје пролазности и потребе да оплемене сваки свој тренутак.
   Такви људи уочавају потребе других и своје аутентичне потребе. За разлику од отуђених, свесни, уравнотежени и одговорни људи никад не постају превише зависни од материјалног богатства, осећајући да се највреднија добра – љубав, благородност, доброта – не купују.
   Наше време на земљи строго је омеђено. Немамо времена за бескрајне изборе животних путева и опредељења. Сваки избор искључује неки други – то је стварност са којом се суочавамо у овом привременом животу који увире у вечност. Зато нараштајима који долазе дугујемо избор вредности које су бар једнако тако добре као и оне које су надахњивале нас и наше родитеље – а ако је могуће и боље.

ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1139, 1.9.2014.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља 21. по Духовдану, 17.11.2013.

Миодраг Павловић, НАУЧИТЕ ПЈЕСАН

Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злохуднике, пауке - војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачити руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуда се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и бога, на брвну.
Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!
Уђите кроз гусле у мраморно око,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата,
славословите док се храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на сљеме,
попевајте, коледајте
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!
                                                            


Хвалитне стихире/Глас први, стихирарни, ВАСКРШЊЕ ХИМНЕ, Манастир Жича, 2013.

СЛОВО КОЈЕ САМО СЕБЕ ЧИТА

IN MEMORIAM:
Миодраг Павловић, песник (1928-2014)

   У овом тексту, само по поводу некрологу, наглашавамо неколико – од многобројних – одлика
стваралаштва Миодрага Павловића у којима савремени хришћанин може да нађе потврду да на веру у Бога не утичу, односно не мењају је категорије као што су традиционално или модерно. Божија творевина, највеће уметничко дело, увек је, а и вечно ће, привлачити уметнике и песнике да је опонашају као највећи верници
    Пре истицања богословског аспекта песништва Миодрага Павловића и доприноса овог аутора промени схватања о (дис)континуитету нашег културног модела, обавеза је да подсетимо колико је његова појава у нашој књижевности (87 песама, 1952), упоредо са Васком Попом, допринела раскиду српске поезије са стерилним конвенционалним изразом и испразном романичарско-револуционарном узнесеношћу. Сви прегледи историје српске књижевности XX века сагласни су да се у његовој поезији „спаја поетика модерног са класичним естетским идеалима, неспокојство савременог света са далеким историјским сећањима“. Елементи који се укрштају у његовом песничком говору су, према Јовану Деретићу, класични и средњовековни,фолклорни и модерни, „опевао је пропаст античког света, појаву Словена у историји, успон Срба, описао је значајна места и пределе на савременој културној мапи света, трагао за основним егзистенцијалним и духовним ситуацијама савремене цивилизације, за кључним симболима на којима се она темељи“. Предраг Палавестра као битне карактеристике Павловићеве поезије препознаје уздржаност и објективизацију израза, строгу контролу имагинативних токова и емотивних импулса, дубоку мисаону концентрацију и довршеност класично једноставне и чврсте композиције. А његов песнички језик је „прочишћен и јасан, смирен и звонак, само овлаш превучен лаком патином прошлости... и доведен је до пуне садржајности“.

Свадба у Кани, Манастир Каленић

   Оживљена традиција као могућност и облик тумачења савремености, односно исказ америчког песника Езре Паунда, који Павловић наводи, да је традиција „лепота коју чувамо, а не систем окова који нас спутава“, чини се да најпотпуније обухвата опозицију прошлост-садашњост коју Миодраг Павловић доследно спроводи и као песник, али и као, у нашој култури XX и XXI века, доминантни есејиста, теоретичар уметничког стваралаштва, антологичар. Овај модел интелектуалног убеђења посебно је видљив у врло меродавној и утицајној Антологији српског песништа(1964), о чијем великом значају говоримо нешто касније.
   И читаоци нашег часописа имали су повремено могућност да се сусретну са хришћанским темама Миодрага Павловића, на пример пре неколико година. Каленић је објавио кратак одломак из књиге Поетика жртвеног обреда са насловом Апостол Павле, Платон у којем читамо ову прецизну оцену Апостолове мисије: „Његов је нагласак на оснивању нових заједница без нагласка на хијерархији, а храмовност се повлачи са предања и храмовног оквира на реч, ново учење, чистоту односа међу људима, наглашава се значај међусобног општења у новим заједницама...Значај вере у васкрсење добија свој пуни смисао  у Павловим посланицама.“ Такође, у неколико бројева штампане су песме Светих отаца Цркве  у преводу(препеву) Миодрага Павловића, као и неке његове песме.
   Уз Момчила Настасијевића, Миодраг Павловић је један од ретких српских песника новијег доба у чијој поезији су књижевни знали чисту хришћанску инспирацију. О овоме се писало и у световним, али и црквеним публикацијама. Може се запазити, што је за похвалу, а и реткост је, да се у тим текстовима Павловићеви хришћански и црквени мотиви не мешају са митским, традицијским,општерелигијским. Изузетак од овог правила проналазимо у недавно објављеном есеју Марка М.Радуловића Стара српска књижевност у „Антологији српског песништва“ Миодрага Павловића који анализира појам естетизована религиозност: „Са Зораном Мишићем као критичарем, на челу са Павловићем и Попом, артикулише се у српској поезији друге половине XX века певање које се ослања на Растка Петровића и Момчила Настасијевића, које од потраге за традицијом ствара нову песничку веру. Изворна хришћанска религиозност у њиховој поезији је садржај који се естетизује, а поезија притом задобија сакрални облик. Међутим, било је природно да естетизована религиозност уграђена у поетике ових песника на крају проговори гласом религиозног и да саму поезију измени изнутра. Естетизујући религијске елементе, поезија се истовремено сакрализује, те се тако на концу њеног пута јављају чисто религиозне жеље и жудње које сведоче о животворности поетског, сада исказаног у све приснијем окретању молитви, и то не само као жанру, него молитви као насушној потреби људског бића. Поетска религиозност модерног песника исказује се, такође, у превазилажењу артизма и у жудњи за епифанијом. Оваква поетска религиозност снажно је присутна управо у песништву Миодрага Павловића“ (Трећи програм, бр. 153, зима 2012). И наслов овог осврта, стих из једне његове песме, може бити потврда претходних констатација.

Свадба у Кани, детаљ, Манастир Каленић

                                     
   О богословским аспектима поезије Миодрага Павловића највише је писао протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који нам је сведочио и да је песник био истински верник наше Цркве, уз вођење активаног литургијског живота. Није желео да се о томе говори у јавности. Све ово је препознала и наша Црква, доделивши му 2008. године Орден Светог Саве.
   Синтезу из више написа професора Вукашиновића о хришћанској и црквеној инспирацији Миодрага Павловића, нарочито у збиркама Књига староставна и С Христом нетремице, налазимо у расправи Тheologia Poetica Миодрага Павловића(Песништво и књижевна мисао Миодрага Павловића, Зборник радова, уредио: др Јован Делић, Институт за књижевност и  уметност-Учитељски факултет Београд, Београд 2010; Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 12 /2012/...у којој се ова област песничког стваралаштва одређује синтагмом поетско богословље: „Знајући да је Библија Књига Цркве, Књига која припада Цркви, песник проширује изворе свога људског и поетског надахњивања и на друге изразе којима Црква саопштава себе и своје богословље. Павловић својом поезијом препевава како библијске извештаје тако и богословске списе и трактате. Он потпуно природно пева о Мојсеју, али и о Григорију Нисијском и његовом богословљу. У Хиландару му се жижак гаси над отвореним списима једног руског светитеља... Када гради своја песничка здања, Миодраг Павловић у њих узидава и друго камење инспирације – житија светих, службе светитељима, велике ликовне предлошке – посебно фреску Васкрсења – све то бива уткано,унесено, преображено и сведено на праву меру у овом поетском делу. Сви ти песнички поводи, предлошци, текстови, надахнућа условили су појаву специфичног, богатог, слојевитог и комплексног језика којим песник пева. Тај језик на тренутке има својеврстан химнографски тон, одјек, посебно у песмама са литургијским завршецима. Оне такође имају ритам литургијске поезије, што се посебно види у песми о Симеону Мироточивом. С друге стране, Павловић своје певање огледа и у светодионисијевском надговору, у његовој монументалној апофатици"".
   Вукашиновић и у беседи на Педесетницу, често објављиваној у нашој црквеној периодици, стиховим Миодрага Павловића илуструје смисао овог празника: „Истинска чежња, истинска жудња за Богом хоће Бога блискога, присутнога, дејственога, хоће да живи са Њим на најближи могући начин. Она понекад добија израз жудње за животом у времену првога Доласка Оваплоћенога Бога. Велики песник нашег језика и рода Миодраг Павловић то је овако рекао:

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода претворила у вино
И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела
Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе

   Укључивањем старе српске поезије у своју Антологију,Павловић је знатно допринео ономе што су, у то време,ретки историчари и теоретичари књижевности, на челу којих су Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Ђорђе Сп. Радојчић и Ђорђе Трифуновић, теоријски образлагали – да у српској средњовековној књижевности егзистира песма као песма по естетским критеријумима, а не као одраз некњижевних идеја. То начело ће примењивати када су у питању и песници доцнијих времена, тако да је пионир и у залагању да су естетски критеријуми у литератури битније од њене идејне, етичке и социјалне функције.
   Додајмо и да је у време када је састављао своју Антологију, Миодраг Павловић био упознат са тада најмодернијим, може се рећи и веома поузданим начелима у тумачењу књижевног дела, која су, на једној страни заступали англосаксонски аутори такозваног александријског типа (Т. С. Елиот – утиче и на његову поезију), а на другој руски научници Д. С. Лихачов(Поетика старе руске књижевности, српски превод 1972) и С.С.Аверинцев (Поетика рановизантијске књижевности, српски превод 1982) који су у свом методу примењивали модерне поставке руских формалиста(Шкловски, Јакобсон, Бахтин, Лотман).
   И на крају да подсетимо да је Павловићева Антологија први пут објављена 1964. године (Антологија српског песништва /XIII-XX век/, а да је у пето издање укључена и наша народна поезија. У овом, допуњеном издању, са врло референтним предговором, објављује се и касније.Уз Антологију новије српске лирике Богдана Поповића(Загреб 1911) и Антологију српске поезије Зорана Мишића (Нови Сад 1956) најутицајнија је књига ове врсте у новијој српској култури.

  Н. Јованчевић

"Каленић", бр. 5, 2014.

Миодраг Павловић, ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ

   Православна духовност је идеал који измиче, уклања се с пута тражиоца. Наслућујемо тај високи идеал у визији речи, у речитости слике. У примерима храмовне архитектуре, у узорима испосничког понашања. Али и када је остварен, он постаје невидљив, као молитвени подвиг испосника у светогорским пећинама - каруљама. Форма дивних црквених здања на домаку остварене духовности враћа се на облак, беседа се дичи неизрецивошћу. Али то измицање духовности је, мислим, степенасто као лествица светог Јована Лествичника. Оно нас води, корак по корак, у висину која се чини да је лебдење, јер у благослову који прати или омогућава наш успон ништа не може да буде ни изнуђено, нити заувек зајемчено. Окружују нас искушења сумње, привиђења прерано оствареног преображаја. Па ипак, баш та лествица по којој се примичемо оном што узмиче и на којој благослов с висине не потире сасвим искушења понорних дубина, главно је уздање да ће се стићи у земљу духовних обећања.

Мотиви са фреско орнаментације из манастира Жича, аутор: Саша Илић

                                      
   У православљу је видна основна оријентисаност ка високој духовности и највише израженој узвишености култа. Утолико је тежи задатак уметника који ствара у православној сфери: не може се увек бити на серафимским висинама религиозно - уметничког надахнућа: уметник је као и сваки човек изложен недоумицама, падовима расположења, визијама нејасног порекла које га искушавају. Но те су осцилације код уметника по природи посла којим се бави видљивије, уочљивије но код људи чија делатност је можда пресудна за људске послове, али мање дефинисана у пластичним, вербалним или музикалним облицима. Уметник ствара своје дело на трусном подручју своје сопствене личности. Треба разумети готово сталан земљотрес који је основа са које уметник ствара. Традиционални облици сакралне уметности свакако олакшавају да се смири бура његове душе и тела, како рече Јефимија, и не само она. Зато је у дубини православног учења познавање и поштовање преузетих, наслеђених учења и мисли и модела осећања и поступања. Православна уметност, нарочито ликовна и музичка, има своје узоре и правила који одређују њену хијератичну природу. Али и ти узори су били постепено стварани, они су расли по законима духа, усавршавали се и тако учвршћивали. И како је дух безграничан, тако су и могућности духовне уметности - неограничене, ако не и безграничне. Зато и традиционалне форме сакралне уметности морају бити увек откривене од почетка, од своје основе са јасним усмерењем. А усмерење је достизање оне висине духовности која преображава и саму телесност уметничког дела и уметника који то дело твори.


Беседа на додели награде "Жичка хрисовуља", Жички духовни сабор, Преображење, 1994.

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино

И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела

Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани
нити сам
сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у хлеб
и Његова преображења


ПЕСНИЦУ У ЖИЧИ (Беседе на Преображење), Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2011.