Уручењем Жичке хрисовуље у Трпезарији Манастира Жиче песнику Ђорђу Нешићу, завршен је Жички духовни сабора Преображење 2015. Награду је уручио Томислав Илић, градоначелник града Краљева, нагласивши да се овим чином ''Нешић уписао у ред бесмртних српских песника''.
- Честивам Вам награду и желим да у овој области и даље постижете успехе. Ви сте се овим обавезали да ћете верно служити језику свога народа и поезији уопште…рекао је Илић.
Чину уручења претходила су слова о песничком делу Ђорђа Нешића др Драгана Хамовића, председника жирија и песника Ђорђа Сладоја.
- Из крајева у којима делује Нешић пристизали су многи што подигоше нову српску књижевност, писмену и учену, поред забележене усмене класике. Сада су тамо српски гласови опасно проређени и пригушени. Замењује их, на самој граници, и озвучује овај ненаметљиви песник, у чијем резонантном гласу отпевају значајни претходници, као и поетички сродници нашег бездушно леденог доба. Бираним, реским речима с покрићем, овером језика што дуго памти, одсудно подупирући исказ песника. Ђорђе Нешић је у небројеном низу збирки и језички крајње економичних песама изрекао више него толики исписанији и познатији савременици и уздамо се да ће то и даље чинити, присутнији и оглашенији у нашој укупној савременој књижевној свести, без граница…рекао је Драган Хамовић.
 |
| фото: Народни музеј, Краљево |
Зато се понекад чини да поезија и свакодневни живот трају у паралелним свјетовима који се тек спорадично дотичу.
Поезија јесте данас на маргини друштва, али то је право мјесто за поезију. На маргину стиже тек прочишћени ехо буке из центра збивања. С маргине је, као са трибине, бољи преглед, читање и разумијевање игре.
Иако сам изразио чврсту вјеру у будућност поезије, јер не може тек тако ишчезнути нешто што траје хиљадама година, а везано је уз суштину човјековог бића, не бих ту вјеру могао пренијети и на оно што пишем. У протеклих више од четрдесет година, колико се бавим слагањем стихова, често сам се питао зашто то радим, која је сврха и смисао тога посла, морам ли да пишем, или је то егзибиционизам, охолост и умишљеност? Те сумње узроковале су бјежање од оловке, измишљање разлога за неписање, дуге паузе, перманентну стваралачку кризу...А и оно што је написано увијек подлијеже утиску да је најважнији дио доживљеног остао неизречен. Остала је прегршт пјесама која живи свој живот, а ако је која од њих у неком читаоцу пробудила емоцију, труд није био узалудан.
Послије учења заната, почео сам озбиљно да пишем онако како млади писац најчешће почиње - иронијsким отклоном према традицији и пародирањем устаљених поетских форми и поступака. Неоспоран је утицај ондашње књижевне моде, али и узора - руске и западноевропске авангарде из тридесетих година. Тим лудистичким маниром исписане су моје прве двије књиге.
Онда је дошао рат и све се окренуло наглавачке. Загрували су топови, а музе су на трен утихнуле. Од материјалног свијета остале су крхотине, а духовни је прснуо као балон. Превратна времена с наговјештајем апокалипсе тјерају и немуштог да проговори, као свједок посљедњих времена и као видилац ништавила. Ни ја нисам имао куд него сам се, чим су се стишали бука и бијес, латио оловке. Али та оловка није више била инструмент лудизма. Окренуо сам се традицији, а традиција је и предачка кућа у којој се живи, садница лозе у винограду, ракија која цури из казана, храна спремљена на отвореној ватри...
Активирао сам класичне лирске форме, исте оне које сам пародирао пар година раније, и окренуо се базичном лирском пјевању. Чинило се да је то једини начин којим могу поново да изградим свијет исцјепкан ратом на комадиће. Именовао сам топониме и хидрониме из окружења са жељом да их склоним у ријеч, у пјесму. Лирским гласом призивао сам непатворене слике дјетињства као спас и противтежу свеопштем расулу и деградацији. Држала ме је ос коју чине Сава Мркаљ, Никола Тесла, Симо Матавуљ, Владан Десница, а из ужег окружења Јаков Игњатовић, Милутин Миланковић, Милан Кашанин...
Бљеском олује из Хрватске су с народом изгнани и његови најзначајнији књижевници. С оне стране Дунава остао је Драго Кекановић , чијој ренесанси у српској књижевности свједочимо и два културна посленика - Чедомир Вишњић у Загребу и Боривој Чалић у Вуковару. На њима је да, радећи као мултипрактици, па још за тројицу, обаве посао евидентирања културне прошлости и садашњости народа који нестаје, народа којем ће књига, ријеч и слово бити једино уточиште. Јер поново се чује топот црних коња, ратни покличи и кидисaње на културу, на ћирилично слово.
Данас, на овај свети дан, на овом светом мјесту, гдје су крунисани владари царске лозе Немањића, у пречудно извајаној седмовратој Жичи, коју је Доментијан упоредио с невјестом из Пјесме над пјесмама, осјећам радост и сјету. Радост јер су ме се браћа по перу сјетила и нашла и у заграничном простору и уврстила, недостојног, у друштво значајних српских пјесника добитника часне хрисовуље и сјету што друштво, у ком са сународницима живим, убрзано брише трагове нашег постојања.
С надом да ћу будућим служењем поетској ријечи постати достојан данашњег признања, свима вам се захваљујем...рекао је у свом обраћању захвалности Ђорђе Нешић...
извор: www.kv-biblio.org.rs, 19. август 2015.
