Translate

5. јун 2016.

БОГ КАО ТВОРАЦ


                                        
Буквар Православља, ТВ НС, 1993.
 Јеромонах Порфирије (Перић), садашњи Митрополит загребачко-љубљански 

Манастир Вазнесење, НЕДЕЉА СЛЕПОГ, 5.6.2016.

Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 2015.

Свети Владика Николај Охридски и Жички, ПРАВДА СВЕТОГА КРАЉА ВЛАДИМИРА

   Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора.
   У историји српскога народа два човека сликају се, као свети Јован Крститељ, са две главе: са једном на рамену и другом у руци. То су два света владара мученика: краљ Владимир и кнез Лазар. Обојица су посечени, и обојица су до дан данас остали живи. Управо то и означавају две главе, са којима их слике представљају. Посечена глава у руци означава њихову телесну, мученичку смрт, а здрава глава на рамену означава бесмртност душе њихове. Цар Ирод је посекао главу Јована Крститеља, али није могао посећи живот његов. Кад год је злочинац ударио смртоносним ножем по праведнику, увек су извршена два злочина истовремено: убиство и самоубиство.

4. јун 2016.

КАД СЛЕПИ ПРОГЛЕДА

   Јеванђеље у Недељу Слепог, недељу пре Вазнесења Господњег, позив је свима да искористе благодатни период и да ако још нису прогледали духовним очима, прогледају и виде васкрслог Христа док се још није вазнео Оцу.
   У Јеванђељу које се чита на Недељу Слепог описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Пљунуо је на земљу и направио мало блата којим је помазао очи слепог и упутио га да се умије у бањи Силоамској ( преведено име бање значи - послан).
На запрепашћење присутних слепи је прогледао. Наравно, сви су били радознали ко је тај исцелитељ и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.
Људи и даље збуњени одведу исцељеног код фарисеја. Фарисеји не верују да је исцелитељ послан од Бога, проверају код човекових родитеља да ли је заиста био слеп од рођења...
Једини ко брани Христа је исцељени који је прогледао.
   Кад га Христос поново сретне он уверено исповеда да је његов исцелитељ Син Божији...
Цео догађај забележен је убедљиво, са пуно детаља. Прича је сама по себи јасна. Међутим, данас, кад не присуствујемо таквим чудима или тек повремено само глас о нечем сличном да ли треба да цео догађај оставимо у историји, међу чудима које је Син Божији чинио на земљи, у људском телу?
   Они који су живели под комунистичком идеолошком влашћу учени су "историјском материјализму". Повлачењем комунизма, поред привидних промена и ослобађања Цркве из окова, историјски материјализам у потпуности је тријумфовао, сад у облику апсолутне владавине потрошачке цивилизације. Свудприсутног конзумеризма.
   Све у свему, живимо у потпуно материјалистичкој цивилизацији.
   И данас као и у неким другим периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима.
Можемо да покушамо да цео овај догађај испратимо из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. И нису ништа мања, у сваком случају нису мање значајна од исцелења очног вида.
   Слеп од рођења... Многи од нас су проживели део живота као духовно потпуно слепи. Буљили у шаренило детаља и атракција али све је то било на површини као мрена илузије иза које се не виде најважније ствари.
   Необјашњиво како, док још увек не видимо прилази нам странац који нам помаже очи блатом. Заводљиво шаренило претвара се у безвредно блато, открива нам се његова природа. Они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа.
   Ти умивени покајањем, исцељени, новообраћени, су једини који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Сина Божијег. Кад наиђемо на њих загрлимо их, не би ли мало њихове благодати прешло и на нас. Можда ми који смо дуже у вери имамо шта да их научимо, али од њих добијамо непосредно снагу, ватреност вере.
   Народ ће збуњено да посматра, да сумња, да се пита, фарисеји ће покушати да све врате под своју бирократску власт, без обзира да ли се ради о фарисејима огрнутим мантијама или маскираним у искусне вернике. А благодат новообраћених ће постепено да се умањује. Верници и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Време пролази и ти новообраћени ако не предају своју благодат неком жедном благодати и ако се та благодат која се заврти у заједници не врати понекад и онима од којих је пошла, и они али и ми можемо да останемо без ње,
   А онда побеђује млакост. И фарисејска памет.
   Загрлимо и прихватимо новообраћене, поготово ми који имамо слично искуство. Можда се тако и у нама обнови благодат коју смо пригушили пристајући на оно чувено "такав је свет".
Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали.   Прогледајмо поново заједно са новообраћенима. А кад их нема у близини, сетимо се сами шта смо видели кад смо прогледали и никако не дајмо да нам то избледи.

   Ђакон Ненад Илић, Facebook

Свети Јован от Елбасан

Многобрижност удаљује од Бога

3. јун 2016.

Тропар Светом цару Константину и царици Јелени

Војислав Луковић, ПОБЕДА ПРАВОСЛАВЉА, уље на медијапану

Епископ Атанасије(Јевтић), Цар Константин, лик и дело

извор:Zarko Zdravkovic

ЗАШТО ВЕРОНАУКА?

   Др Душан Т. Батаковић
   директор Балканолошког института САНУ

   Добро осмишљени програми, без превеликих додатних обавеза, са много рада на терену и примерима из свакодневног живота, учиниће веронауку важном саставницом живота нових генерација које ће, с Божјом помоћи покренути један широк духовни препород какав је потребан нашем народу, често поколебаном у својој вери, уздрманом у свом идентитету и без поверења у будућност.
      Без познавања Старог и Новог Завета, као што је познато, немогуће је разумети нашу јудохришћанску цивилизацију, која је у последња два миленијума угаони камен наше европске културе, основни оквир наше духовности, наше уметности, књижевности и традиције. Нема књижевног, уметничког или политичког дела које се, у распону од раног средњег века па најмање до краја 19. Столећа, може разумети без доброг познавања симболике хришћанства, садржаја његових духовних поука, и мученичког Христовог пута ка васкрснућу.