Говор пред учитељима средњих школа г. Волоколамска
Из књиге „Ви сте светлост свету“
Пре него (почнем да) говорим о духовном животу, желео бих да појасним појам „духовност“. Данас много слушамо о духовности. О њој говоре људи најразличитијих професија и погледа на свет, различитог животног искуства, уносећи у то схватање најразличитије садржаје. По православном, хришћанском схватању духовност је пре свега повезана са схватањем о Светом Духу. Духовност – то је способност да се живи тако да читав живот буде проткан присуством Светог Духа, да би Свети Дух деловао у човеку. Тако је духовност пре свега религиозни појам. Ван религије, овај појам је лишен смисла.
1. Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран, по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
2. Св. муч. Антонин, Никифор, Герман и Манета. Прва тројица видевши један пут, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога.
3. Преп. муч. Дамаскин. Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Св. Гору, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице.
Црква слави светога Јована, Златоуста Богом дарована, Христовога великог војника, Што је цркви и понос и дика. Дубокога и срца и ума, А на речи харфа златоструна, Он порони у дубине тајни, И улови бисер звездосјајни; Он се диже небу у висине, И објасни божанске истине; Историји сагледа дужину, Сву је даде Божијему Сину, Он нам откри греховне ужасе, И врлине што човека красе; Показа нам најмилије тајне, И све сласти Раја милобајне. Јеванђелист, тумач Јеванђеља, И носилац духовног весеља, К’о апостол ревнова за Христа. Ни уз какву неправду не приста; К’о мученик он прими мучење,- Мучење је залог за спасење – Христов слуга показа се прави, Зато црква Златоуста слави.
РАСУЂИВАЊЕ
Казна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда, – награда какву само Бог може дати. Аделтије, епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу, по смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола, заједно са Херувимима и Серафимима.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно створење света (Постања 1.), и то:
1. како Бог у почетку створи небо и земљу;
2. како земља би без вида и устројства;
3. како се Дух Божји носаше над водом.
Беседа о темељу и о камену крајеуголном
Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос. (Еф. 2, 20)
Темељ апостола и пророка то је, браћо, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен, који везује пророке и апостоле, и држи их уједно, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему, налазе смисао у Њему, окрећу се око Њега, надахњавају се Њиме, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека, у једно бесмртно тело, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања, тицало се то појединог човека, или породице, или народа, или свуколиког рода човечјег, или садашњости, или прошлости, или будућности, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању, као што је Он глава у телу цркве Божје.
О Господе Исусе Христе, стено спасења нашега, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
28. новембра почиње Божићни пост. О смислу поста смо писали више пута, али како показује искуство, верујући људи и даље имају питања о посту. Јер, неки православни хришћани посте по први пут, а код неких се питања појављују захваљујући искуству поста које је човек стекао. На питања о Божићном посту одговара митрополит Сартовски и Вољски Лонгин.
— Владико, да ли Божићни пост има нека посебна својства?
— Божићни пост је дуг, али је мање строг од Великог: у одређене дане Божићног поста дозвољено је да се једе риба. А у свему осталом је то исти пост као и други, зато што је у њему главно да се човек припреми за велики празник, у овом случају за Христово Рођење. А у чему се може састојати ова припрема? У томе да се човек потруди да очисти своју савест, да поправи свој живот, да се унутрашње и спољашње сабере.
Циљ Божићног поста, као и сваког другог, јесте да се човек заустави у свакодневној трци свог живота и да размисли о Богу. Јер, како живимо? Чак и ако смо верујући људи, хришћани и идемо у цркву, ипак помало скрећемо с нашег пута под наизглед врло оправданим изговорима. Црква зна за то и због тога је установила периоде поста који човеку помажу да се поврати и да крене правилним путем.
Пост је време кад захваљујући уздржању од неких врста хране, од разоноде, од прекомерне вреве и злих дела покушавамо да вратимо својој души исправно устроство – њену устремљеност ка Богу. Ако смо свесни овог циља и ако га постављамо себи, наш пост ће бити користан. Тада неће бити толико важно колико строго смо постили, иако наравно, треба поштовати телесни пост. И то треба чинити у складу са својим здрављем, јер како је речено у Древном патерику, ми нисмо убице тела, већ страсти. Постом не убијамо тело, већ страсти. Заиста, опште је познато да човек који пости, који пази на себе, лакше излази на крај са својим недостацима. Зато пост није само уздржање у храни. Црква увек говори о томе, али је људи не чују увек. Обично нас поново и изнова питају о најситнијим детаљима «гастрономског» поста. Али, ради се о томе да чак и ако ништа не будемо јели, али притом водимо расејани начин живота који је за нас толико карактеристичан, овакав пост неће имати смисла.
1. Могао бих још многим примерима потврдити да је дозвољено употребљавати препреденост за добро, те да би је, заправо, требало називати похвалном оштроумношћу. Међутим, пошто је ради доказа довољно речено, било би досадно и излишно даље говорити о томе. На теби је, пак, да кажеш да ли сам својик поступком служио твојој користи.
1. Св. Јован Милостиви. Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург.
2. Св. пророк Ахија. Из Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11, 29).
3. Преп. Нил Синајски. Био најпре префект у престоници, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. године у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва“.
4. Преп. Нил Мироточиви. Родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу. Свети Нил Синајски монасима збори: – Исусово име у срцу говори! Срце своје вежбај у незлобивости, Тело у чистоти и уздржљивости. Ако си увређен, претрпи увреду, Тако ће увређач осетит’ позледу. Плачи за грешником и кад напредује: Он у сусрет правди вечитој путује. Ако трпиш беде, оне теби служе, Та беде су трње, на ком расту руже. Кад се Богу молиш, пријатност не проси, Но проси што души користи доноси. Смрти се не плаши, ал’ чекај смрт тела; Пре стида од људи стиди с’ од ангела. Клони с’ искушења и сам га не тражи, Но кад само дође, јунак се покажи; Ко се благим Христом често причешћује, Христос к’о у храму у њему станује, Са људима мало и ретко говори А са Богом често, и све чешће збори. Тако Нил Синајски монахе учаше, И све речи своје делом сведочаше.
РАСУЂИВАЊЕ
Многим светим људима и женама откривено је раније, кад ће умрети и променити животом. То је велики дар неба. Но не чекајући овај дар ми недостојни треба сваки дан покајањем да се готовимо за исход. Од људи се може и побећи а од Бога никад. Када св. Јован Милостиви бегаше од Персијанаца из Мисира, јави му се на лађи неки светао муж са златним скиптром у руци и рече му: „Цар царева призива те к Себи“. Јован разумеде ове речи и поче се приготовљавати за смрт, која ускоро и наступи. Св. краљу Стефану Дечанском јављао се чешће омиљени му светитељ Николај, па му се он јавио и пред смрт и рекао му: „Стефане, приготови се за свој исход, скоро ћеш предстати Господу“. По милосрђу ова два светитеља били су врло слични. Од неизмерног блага, којим је Јован располагао као патријарх при цркви Александриској, он је на самрти имао само трећину једног динара, и то је наредио да се да сиромасима. А када Дечански беше у манастиру Пантократору у Цариграду, посла му тајом неки милостиви великаш српски знатну суму новаца: „благодарим добром господину за љубав“, одговори Стефан доносиоцу, „но учиниће ми већу радост, ако новац, намењен мени, буде он раздавао сиромасима“.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам храброст апостола Павла (Дела Ап. 28.), и то:
1. како он две године сеђаше у оковима у Риму;
2. како слободно проповедаше Јеванђеље незнабошцима и Јеврејима не бојећи се никога;
3. како га од проповедања Христа не може одвратити ни оков, ни тамница, ни сама смрт.
Беседа о томе како туђинци посташе чељад у дому
Тако дакле више нијесте туђи и дошљаци него сажитељи светитеља и домаћи Богу. (Еф. 2, 19)
Пре доласка Христа Господа изгледало је, да су само Јевреји блиски Богу а незнабошци даљни. У самој ствари и Јевреји и незнабошци подједнако су били удаљени од Бога и од истинског богопоштовања. Тада дође Он, Христос Спаситељ, и благовести мир вама, даљнима и блискима, и још кроз то приведе обоје, тј и Јевреје и незнабошце, у једноме духу ка Оцу. У новој твари, или новом човеку, или цркви Божјој, један је дух; и свак ко ступа у цркву Божју прима тога духа, тако да ма колико да се повећава број чланова цркве, увек остаје исти један дух Божји; и ма колико народа и племена и раса да ступе у цркву Божју, дух се не мења, но остаје вазда за вазда један и исти дух. Ето зашто ви незнабошци нисте туђи и дошљаци у цркви, ко као и сви остали чланови цркве сажитељи светитеља и домаћи Богу. Јер црква је на светости заснована, и њен камен темељац јесте Светац над светцима, и према плану сви чланови њени треба да су свети. Светима се називају и сви они, који живеше пре Христа но очекиваше Христа и надаше се у Њ, као и они који живеше после Христа признавајући Христа као Господа Сина Божјег, као Спаситеља, Искупитеља, Васркрситеља и Судију. Грех дели и отуђује од Бога. Но кроз Христа Господа деоба и отуђеност ишчезе, и сви верни били они пређашњи Јевреји или незнабошци посташе домаћи Богу. Све због и кроз Господа Исуса Христа. О браћо моја, Господ Христос нам је даровао нешто више и драгоценије од овог живота – даровао нам је мир и пријатељство с Богом. А ово је веће и драгоценије од живота у отуђености од Бога.
О Господе Исусе Христе, Миротворче и Миродавче, одржи нас до краја у миру с Богом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Књига Псалама обухвата оно што је најкорисније у свим осталим књигама. Она пророкује о будућности, подсећа на (историјске) догађаје, даје законе за живот, указује на то, како би требало да деламо. Једном речју, она је заједничка ризница добрих учења, која свакоме обезбеђује оно што му погодује, сагласно његовој сопственој ревности. Она зацељује застареле душевне ране, недавно рањеном даје брзо исцелење, васпоставља болесно а неповређено подржава. Уопштено, ова књига, колико год је то могуће, искорењује страсти, које у човековом животу на разне начине господаре његовом душом. Поред тога, она ствара неку складну утеху и насладу, које помисли чине целомудреним. Псалам је тишина душе и раздавање мира. Он умирује пометеност помисли, умекшава раздражљивост душе и уцеломудрује неуздржање. Псалам је посредник пријатељства, сједињење међу далеким, помирење непријатеља. Псалмопојање нам даје једно од највећих добара, љубав, сједињујући људе у један заједнички хор. Псалам је уточиште од демона, ступање под заштиту ангела, оружје у ноћним страховима, починак од дневног труда, сигурност за младенце, украс у цветном узрасту, утеха старцима, најдоличнији украс женама. Псалам насељава пустиње, уцеломудрује тргове. Из Псалама се учимо величини одважности, достојанству целомудрености, савршенству разборитости, начину покајања, мери трпљења и сваком другом добру.
1. Св. вел. мученик Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.
2. Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год., примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.
3. Св. муч. Виктор и Стефанида. Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен, а Стефанида растргнута, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.
4. Св. муч. Викентије ђакон. Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.
5. Преп. Теодор Студит. Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.
6. Св. Урошица кнез Српски. Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.
Мучен и прогоњен свети краљ Дечански Муке и гоњења поднесе хришћански, И кад се чињаше од свију побеђен Он победник беше, силан, неповређен. Свог оца победи дугом трпљивошћу, А Кантакузена дубоком мудрошћу. Симониду јетку победи ћутањем, А Шишмана цара богопоуздањем. Од свог Силног сина он силнији беше – Увек су силнији они што не греше. Земаљска се сила свршава без сјаја, А небеској сили нигде нема краја. Стефан краљ Дечански, кротак и умилан, Од небеске силе он бејаше силан, Од Христа му беше и сила и слава, Од Христа му живот, престо и држава. То увиде Стефан, и то исповеди, Зато све душмане на крају победи. Помоли се за нас, о чудесни краље, Да нам Бог спасење и милост пошаље.
РАСУЂИВАЊЕ
Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:
1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;
2. како и многе друге у том месту тако исцели.
Беседа о Творцу новог човека
Да оба сазида собом у једног новог човека творећи мир. (Еф. 2, 15)
Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.
О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
