17. фебруар 2018.
16. фебруар 2018.
Празник Сретење у Манастиру Сретењу
На празник Сретења Господњег, 15. фебруара 2018. године, манастир посвећен овом великом празнику у Овчару прославио је славу Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин.
Преосвећеном Епископу саслуживали су високопреподобни архимандрит Венијамин, игуман манастира Преображење, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј Србољуб Стојковић, протођакон Александар Грујовић и јерођакон Иларион (Богојевић).
Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из манастира Благовештења, Преображења, Јовања и Ковиља, свештеници и мноштво верног народа који је дошао да са својим Архипастиром прослави данашњи необичан и тајанствени празник.
У литургијској беседи, Владика Јустин рекао је да празник Сретења Господњег за наш народ представља велики дан, не само као црквени празник него и као државни. Владика је подсетио на сретењски устанак и сретењски устав:
„Вековима наш народ се труди да опстане и остане као слуга Божји, чувајући оно што је национално, оно што га обележава и оно по чему је јединствен.“ Владика је додао и да то што је неко јединствен не треба да буде камен спотицања другоме, већ да поштујемо ту јединственост једни код других. Пошто нас је све Бог створио непоновљиве и различите, свака душа вреди више него цео створени свет.
Преосвећени је подсетио на догађај који Црква на данашњи дан прославља, указавши на Светог Симеона Богопримца, који је преводећи Свето Писмо хтео да исправи месијански стих да ће девојка зачети. Анђео Господњи га је одговорио од тог, па му и обећао да ће он доживети да види остварење истог.
Свети Симеон и пророчица Ана су се удостојили виђења Бога, а они који су слепо држали само закон као фарисеји и били беспрекорни по закону, не проничући у дух његов, гонили су и разапели Господа.
Владика је рекао да и данас исто тако имамо врло мало људи који су спремни да у срце пусте Господа. Многи већ читају Свето Писмо и дела Светих Отаца, али све погрешно схватају и тумаче на неке своје начине: „Светогорски духовници, од којих сам упознао Порфирија, Пајсија и Јакова, су говорили да долазе времена када нећемо имати живе примере светог живота. Да тога неће бити ни на Светој Гори. Нема стараца као што је Пајсије био, као што је Јефрем био, јер их је Бог склонио од очију наших. Нисмо достојни да гледамо такве. Рекли су да ће се хришћани спасавати читањем Светога Писма, дела Светих Отаца и поукама светитеља, али да постоји велика опасност да свако у том читању пронађе неки свој смисао, те опет имамо велика замешатељства“.
Владика је рекао да треба да останемо јединствени, саборни у различитости, али да слушамо глас Божији који сабором Архијереја доноси одлуке. Као у породици, увек постоје несугласице, што не значи да нема љубави међусобне и љубави према деци. Епископ Јустин је рекао да су многи лажни пророци одлазили и долази, људи за њима кретали и враћали се Цркви, а они који би остајали са њима пропадали би. У Цркви се истина већ хиљадама година говори и треба да је примамо и са љубављу целивамо, да се не плашимо ничега сем греха.
Честитајући славу сестринству ове свете обитељи, Преосвећени је молитвено зажелео да Бог буде милостив овој светој обитељи, а свима онима који долазе у ову светињу Бог да подари дух кротости, смирења и љубави кроз све векове.
Након заамвоне молитве Преосвећени је преломио славски колач и честитао игуманији Аквилини и њеном сестринству славу, а после тога уприличена је празнична трпеза љубави за све госте манастира.
чтец Владан Макањић
извор: eparhija-zicka.rs
Збор зборила господа хришћанска: Небојша Дамјановић: „Живот и дело св. Стефана Првовенчаног“
У оквиру циклуса предавања поводом осам векова проглашења српске краљевине, у храму Вазнесења Господњег у центру Београда одржава се циклус предавања посвећен овом изузетном јубилеју. Данас емитујемо прво предавање, одржано 6. децембра 2017. године у парохијском дому ове цркве. Беседио је историчар Небојша Дамјановић, из Историјског музеја Србије, а тема предавања била је „Живот и дело св. Стефана Првовенчаног“.
Радио Слово љубве
Радио Слово љубве
 |
| предавање преузми ОВДЕ |
Иларион (Алфејев), Митрополит Волоколамски, БОГОСЛОВЉЕ ЛЕПОТЕ
„Једно сам молио од Господа, само то иштем,
да... созерцавам лепоту Господњу” (Пс. 26, 4)
Лепота је једно од централних појмова не само философке и естетске мисли, него и богословља. Међутим, за простог малограђанина разговор о лепоти може се показати као нешто излишно, као нешто што није неопходно или је чак испразно. Јер је лепота оно без чега је теоретски могуће изаћи на крај. Постоје ствари заиста потребне човеку. Међу њима су храна, кров, одећа, без којих нећеш преживети ни у тешко несрећно доба, ни у мирно време. Све ово има мало заједничког са лепотом.
Почетком 30-их година ХХ века у бољшевичкој Русији естетска мисао, заснована на марксизму, уопште није развијала у суштини проблеме лепоте и чак их је одрицала. У часопису „Пролетерска књижевност” писци-идеолози младе совјетске државе тврдили су: „Наша нормативна марксиситичка естетика одриче и објективне и субјективне критеријуме лепоте, јер је она... против лепоте уопште”(1)
да... созерцавам лепоту Господњу” (Пс. 26, 4)
Лепота је једно од централних појмова не само философке и естетске мисли, него и богословља. Међутим, за простог малограђанина разговор о лепоти може се показати као нешто излишно, као нешто што није неопходно или је чак испразно. Јер је лепота оно без чега је теоретски могуће изаћи на крај. Постоје ствари заиста потребне човеку. Међу њима су храна, кров, одећа, без којих нећеш преживети ни у тешко несрећно доба, ни у мирно време. Све ово има мало заједничког са лепотом.
Почетком 30-их година ХХ века у бољшевичкој Русији естетска мисао, заснована на марксизму, уопште није развијала у суштини проблеме лепоте и чак их је одрицала. У часопису „Пролетерска књижевност” писци-идеолози младе совјетске државе тврдили су: „Наша нормативна марксиситичка естетика одриче и објективне и субјективне критеријуме лепоте, јер је она... против лепоте уопште”(1)
 |
| фото: www.google.rs |
15. фебруар 2018.
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Радуј се, благодатна Богородице Дјево,
јер из тебе засија Сунце Правде (Истине),
Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини.
Весели се и ти, старче праведни,
који си у наручје примио Ослободитеља душа наших
Који нам дарује васкрсење.
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, односно Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.
По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.
Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше мојавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.
Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси у Сирну, тј. Белу Недељу.
СМИСАО СРЕТЕЊА ГОСПОДЊЕГ
Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога волиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.
о. Александар Шмеман
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
јер из тебе засија Сунце Правде (Истине),
Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини.
Весели се и ти, старче праведни,
који си у наручје примио Ослободитеља душа наших
Који нам дарује васкрсење.
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, односно Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.
По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.
Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше мојавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.
Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси у Сирну, тј. Белу Недељу.
Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога волиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.
о. Александар Шмеман
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
Ој Космају, висока планино
Ој, Космају, висока планино, мила моја дивна постојбино,
Ој, Космају, моје место мило, кажи мени шта је некад било.
Моја жеља онде нек се блажи кад одмора у твом 'ладу тражи,
а душа ми нек налази мира код Тресија, старог манастира.
Богомоље из времена стара, сакривене двери од варвара,
које славе много горских лета, Створитеља природе и света.
И то, браћо, усред гора густих, допрли су азиоти пусти,
турска сила која силом влада, порушише овог светог храма.
Јеванђеље свето запалише, крст са цркве земљи обалише,
исцепаше свете слике бледе, исекоше калуђере седе.
Али веру и јуначко име порушити немадоше чиме,
још ту стоје разбацане стене, по којим се дивља лоза пење.
Бели спомен од мермера бела, кога диже околина цела,
јунацима на овом обранку, и војводи Катић Јанку.
Добар јунак поносита лика, њега воли сва људска прилика,
ал' су Турци за то добро знали, па би Јанка млада погубили.
Ал' је Јанко од њих боље знао, па у ову гору побегао,
ходио је преко хладних стена, и чекао дане васкрсења.
Жалио је славу Србинову што уздиже човек у окову,
игумана, игумана стара, подвижника Високих Дечана.
Покрај њега на камен је сео, па овако беше отпочео:
"Седи оче, дал' ти можеш знати, докле ћемо 'вако робовати?
Дал' ћемо се кад год избавити, славу своју мирно прославити?"
Књигу гледа игумане стари, књигу гледа, у лице се жари,
па у Јанка погледао благо: "Ао, Јанко, чедо моје драго,
гледај сине ову књигу свету, што казује нашу судбу клету,
дан ће стићи, час ће ударити, Срби ће се ропства избавити,
ал' ће опет у ропство паднути,
отац сину неће желет' среће а син оца послушати неће,
правог суда нигде неће бити, крв невина свуда ће се лити"
Јанко ћути, никуд се не креће, само рече: "Ваљда бити неће",
ту допаде Јанков слуга Џека, па он рече да га народ чека,
пред њима је Чарапић и Карађорђе, наоштрили своје бритке џорде,
сви су спремни сложно да ратују, само тебе Јанко очекују.
Јанко скочи, зграби сребрницу и прикачи дугме за сјајницу,
ал' Тресије притисли јунаци и вију се свилени барјаци,
а са зида млади тићи кличу, сада они млада Јанка вичу:
"Баци бригу што ти срце стеже, па хајд' у бој, ти млади витеже",
оде Јанко, оде соко сиви, оде Јанко ал' мало да живи,
али, браћо, данас што је главно, име њему остало је славно.
Оста Космај и старина седа да осталој браћи приповеда,
дивна дела наших соколова, грдне муке наших прадедова.
14. фебруар 2018.
Ава Јустин, Беседа 4. на Сретење Господње, Манастир Ћелије, 1977.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: „Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова“[1]. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо – то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.
Άξιον εστίν, ήχος γ΄
Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - «Άξιον εστίν...», Αθανασίου Καραμάνη, Ήχος γ΄
Αξιον εστίν ως αληθώς
μακαρίζειν σε την Θεοτόκον,
την αειμακάριστον και παναμώμητον
και μητέρα του Θεού ημών.
Την τιμιωτέραν των Χερουβείμ
και ενδοξοτέραν ασυγκρίτως των Σεραφείμ
την αδιαφθόρως Θεόν Λόγον τεκούσαν,
την όντως Θεοτόκον, Σε μεγαλύνομεν.
ХРИСТОС ЈЕ СВУГДЕ, Проповед у Недељу месопусну, о Страшном Суду
У име Оца, и Сина, и Светог Духа!
Данас прослављамо Недељу о Страшном Суду. Приближава се Велики Пост и то је време подвига, посебне молитве, и посебних благодатних духовних дарова, који чекају сваког хришћанина што се несебично подвизава у Цркви. Присећамо се догађаја, о коме свет или не зна, или се пажљиво труди да заборави. А ђаво то све чини како људи не би мислили на њега, и да не би знали какав ће тај догађај бити. То је неизбежни догађај у историји човечанства, и он чека све – не само православне хришћане, већ сваког појединца који се родио на земљи. Он очекује све потомке Адама и Еве. То је Страшни Суд Христов. Људи слабо знају о њему, па чак и православни хришћани већином не знају довољно. Овај Суд неће личити на остале судове, у којима смо имали прилике да учествујемо и о којима смо слушали. Разликоваће се од свих апсолутном праведношћу. Биће најправеднији и најправичнији и најправилнији, тај Суд. У Књизи о Јову постоје следеће речи: Доиста Бог не ради зло и свемогући не изврће правде (Јов 34, 12). Овај Суд неће бити покварен, већ истинит. На њему ће коначно победити правичност у животу сваког човека, и душа сваког човека ће добити тачно онолико колико је заслужила. Ништа је неће спасити, ништа неће помоћи да превари на овом Суду.
Али, како ће то бити? Доћи ће Господ Исус Христос у слави Својој. Он је већ долазио, али је Он долазио као Син Човечји, као један од нас. Он се смирио да би људска природа могла да разговара са Богом. Али, када Он дође, доћи ће у слави. Овај догађај се још назива и Други Долазак Христов. И Он ће бити са Судом. И сешће у слави, са архангелима и анђелима, са праведницима, и судиће свету. Сви народи стаће пред овај Суд и биће подељени на два дела: једни са десне стране, а други са леве. Као што се говори у Јеванђељу – како пастир дели овце и козе. Тако ће са десне стране стати верне овце стада Христовог, људи достојни вечног живота, а са леве стране стаће они који ће отићи у ад, у гену огњену, у муку вечну. Ето, какво смо важно читање данас слушали. Милости Божије удостојиће се људи за милост коју пројављују у овом животу. Важно је, стога, да овладамо једном вештином, којом је обдарена неколицина, ‒ да видимо Христа у свом ближњем. Господ говори да су се удостојили Царства Небеског они који су Га обукли; који су Га нахранили, када је био гладан, који су Га посетили у тамници; који су га посетили када је Господ био болестан ‒ и праведници ће бити у недоумици: када је то било? Не сећамо се и не разумемо шта говориш! Господ ће им узвратити: све оно што сте за ближње учинили, учинили сте Мени. Сасвим супротна ће бити судбина оних са леве стране: они, напротив, ништа од тога нису учинили. Ови ће бити изненађени и збуњени, узвикиваће: Господе, учинили смо то за Тебе, желели смо, бојимо се Тебе, волимо Те! Али ће им Он одговорити: не, пошто нисте учинили једном од малих ових, нисте достојни вечног живота.
Важно је да сви то схватимо. Управо сада наступа благодатно време за то. Циљ Великог Поста за сваког од нас је да прозре и увиди око себе Христа, и не само на иконама, фрескама, у велелепним храмовима, не само у свештеницима, већ свугде да Га препозна. Он је око нас, свугде је, моли да Му помогнемо, да Га нахранимо, обучемо, да Му дамо да се огреје, да Га прихватимо, утешимо. Авај, то не видимо. Зато најважнија молитва овог поста може постати молитва, којом су се у Јеванђељу слепци обраћали Христу: Помилуј нас Господе, сине Давидов!(Мт, 20,30). Желим да прозрем, желим да видим! И да видим пре свега Тебе у свом ближњем, да се не бих, на Страшном Суду нашао са леве стране са козама, већ са десне са верним овцама стада Христовог. Ето какву снагу поседује милост. Господ говори о милости, да управо она приближава човека Богу. Апостол нам данас говори: јело нас не поставља пред Богом (1 Кор. 8, 8). Заиста, једемо ми или не, суштински ништа не мења. Да, умирују се страсти, да, врло је потребан и правилан аскетски пут, који су утемељили Црква и подвижници, да би се избавили од страсти. Али није то главно. Не приближава нас то Богу. Богу нас приближава милост и способност да видимо у ближњем Самог Христа, Спаситеља нашег. Подај нам Господе снаге, дај нам, Господе, пажње и труда и просветли очи наше, избави нас од слепила, дај нам да угледамо Тебе и да се огрејемо милошћу у срцу своме, и да се сподобимо Царства Небеског. Амин!
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
Данас прослављамо Недељу о Страшном Суду. Приближава се Велики Пост и то је време подвига, посебне молитве, и посебних благодатних духовних дарова, који чекају сваког хришћанина што се несебично подвизава у Цркви. Присећамо се догађаја, о коме свет или не зна, или се пажљиво труди да заборави. А ђаво то све чини како људи не би мислили на њега, и да не би знали какав ће тај догађај бити. То је неизбежни догађај у историји човечанства, и он чека све – не само православне хришћане, већ сваког појединца који се родио на земљи. Он очекује све потомке Адама и Еве. То је Страшни Суд Христов. Људи слабо знају о њему, па чак и православни хришћани већином не знају довољно. Овај Суд неће личити на остале судове, у којима смо имали прилике да учествујемо и о којима смо слушали. Разликоваће се од свих апсолутном праведношћу. Биће најправеднији и најправичнији и најправилнији, тај Суд. У Књизи о Јову постоје следеће речи: Доиста Бог не ради зло и свемогући не изврће правде (Јов 34, 12). Овај Суд неће бити покварен, већ истинит. На њему ће коначно победити правичност у животу сваког човека, и душа сваког човека ће добити тачно онолико колико је заслужила. Ништа је неће спасити, ништа неће помоћи да превари на овом Суду.
Важно је да сви то схватимо. Управо сада наступа благодатно време за то. Циљ Великог Поста за сваког од нас је да прозре и увиди око себе Христа, и не само на иконама, фрескама, у велелепним храмовима, не само у свештеницима, већ свугде да Га препозна. Он је око нас, свугде је, моли да Му помогнемо, да Га нахранимо, обучемо, да Му дамо да се огреје, да Га прихватимо, утешимо. Авај, то не видимо. Зато најважнија молитва овог поста може постати молитва, којом су се у Јеванђељу слепци обраћали Христу: Помилуј нас Господе, сине Давидов!(Мт, 20,30). Желим да прозрем, желим да видим! И да видим пре свега Тебе у свом ближњем, да се не бих, на Страшном Суду нашао са леве стране са козама, већ са десне са верним овцама стада Христовог. Ето какву снагу поседује милост. Господ говори о милости, да управо она приближава човека Богу. Апостол нам данас говори: јело нас не поставља пред Богом (1 Кор. 8, 8). Заиста, једемо ми или не, суштински ништа не мења. Да, умирују се страсти, да, врло је потребан и правилан аскетски пут, који су утемељили Црква и подвижници, да би се избавили од страсти. Али није то главно. Не приближава нас то Богу. Богу нас приближава милост и способност да видимо у ближњем Самог Христа, Спаситеља нашег. Подај нам Господе снаге, дај нам, Господе, пажње и труда и просветли очи наше, избави нас од слепила, дај нам да угледамо Тебе и да се огрејемо милошћу у срцу своме, и да се сподобимо Царства Небеског. Амин!
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
Пријавите се на:
Постови (Atom)