Манастир Жича - Духовни допринос Св. Николаја жичког и Преп. Јустина ћелијског монаштву наше Цркве

извор: Наслеђе

Предавање Епископа Атанасија (Јевтића) на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.

Објављено ДВД издање са Симпосиона садржи видео записе свих предавања (25) преведених на српски, руски, грчки и француски језик..

Предавачи:

1. Митрополит црногорско-приморски г.г Амфилохије 

2. Митрополит Верије и Александрете г.г. Павле (Антиохијска Патријаршија) 

3. Архимандрит Јелисеј, Игуман Манастира Симонопетре на Светој Гори

4. Умировљени Епископ захумско херцеговачки г.г Атанасије

5. Проф. др Георгије Манзаридис, Теолошки факултет, Солун

6. Мати Теоксенија, Игуманија Манастира Хрисопиги, Крит

7. Проф. др Нона Пападимитриу, Теолошки факултет, Атина

8. + Проф. др Константин Пицакис, Правни факултет, Тракија

9. Епископ бачки г.г. Иринеј

10. Митрополит Самтависија и Горија г.г. Андреј, Грузијска Патријаршија

11. Архимандрит Јефрем, Игуман Манастира Ватопеда на Светој Гори

12. Епископ рашко-призренски г.г. Теодосије

13. + Старац Мојсије Светогорац

14. Проф. др Теодор Јангу, Теолошки факултет, Солун

15. Мати Павла, Игуманија Манастира Петропавлово, Требиње

16. Др Евгенија Жукова, Русија

17. Проф. др Ксенија  Кончаревић, Теолошки факултет, Београд

18. Митрополит Месогеје и Лавриотике, г.г Николај, Грчка Црква

19. Митрополит Лемесоса, г.г. Атанасије, Грчка Црква

20. Епископ зворничко-тузлански г.г. Фотије

21. Архимандрит Илија Раго, Француска

22. Др Сара Пено, научни сарадник Музиколошког института САНУ 

23. Мати Методија, Игуманија Манастира Часног Крста, Коринт

24. Марина Миријантеос-Куфопулу, Архитекта, Грчка

25. Митрополит загребачко-љубљански г.г Порфирије

Душко Милошевић, Из стварања "Жичке куле"

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ - 3.мај, Пренос моштију у Србију

   Сваке године пред прославу једног од два моја света заштитника које прослављам у Крсној Слави, Светог Николаја Српског, осим молитвом приближавам му се поновним читањем његових дела, дела о њему, записа које сам оставио правећи му како сам знао житија - филмско, позоришно и књижевно.
    И увек имам то двојно осећање - беспомоћности пред необухватљивом личности о којој је остало толико трагова и толико дела које је написао, и љубави која ме обухвата и која ми доноси велики мир.
    И увек желим да поделим оба та осећања са блиским људима.
    Није лако написати Николајево житије. Као и остали Свети он надилази наше жеље да га класификујемо и разумемо, али пошто има још увек живих сведока који су га познавали о њему имамо много више података него о старим светитељима.
    Николај је био свечовек. И скептици су пред њим остајали са необјашњивим осећањем поштовања а камоли они који су му били блиски и волели га.

    У његовим очима "сјајним као код арапа" видели су очи "онога који је видео Бога". Они који су га сматрали највећим хришћанским проповедником двадесетог века бележили су са љубављу и несмањеним поштовањем његово претеривање у посту и велики труд, његову мистичну дубину, али и то да је волео да се нашали, да је даноноћно пишући волео да попије по неку чашу вина и да је, пошто је понекад и пушио умео духовито да каже да "пушење није грех, него аскетска храна".

    Често је без икакве компромиса опомињао власти преко мере коју је власт могла лако да трпи. Неки су говорили да као епископ није добар администратор и да је често делећи и шаком и капом потребитим људима остајао без новца прикупљеног за градњу неке цркве, али и како је успешно обновио много цркава.
    Имао је пријатеље и међу Индијцима и међу Енглезима, оптуживали су га Срби и да је екумениста и да је конзервативац. Слушали су га и највећи интелектуалци, српски и страни државници, имао је два доктората и говорио одлично неколико страних језика, а с највећом усрдношћу се бавио простим богомољцима.
    Умео је да живи као усамљеник, али се на свој начин бавио и политиком. Учинио је у Великом рату у англосаксонском свету за српску ствар више него цела српска влада. Био је један од ретких црквених великодостојника у немачком концентрационом логору у Другом светском рату. "Кад избије пожар кућа се не гаси изнутра" рекао је после рата и остао доживотно ван граница вољене Србије. Оптужен у земљи као националиста, од међусобно завађених српских националиста у Америци морао је да се склони у руски манастир.
    Упокојио се у Америци 18.марта 1956. године. Тамо, у Либертвилу је и сахрањен, а на сахрани је неко мконстатовао да ако је такав човек толико волео српски народ, можда он ипак и вреди нешто.
   Мошти су му пренесене у Србију 3.маја 1991. Отприлике тада сам и ја оживео, иако и нисам био свестан ко се у Србију вратио.
    И сад га славим са породицом поред Светог Алимпија Столпника кога сам као заштитника наследио од предака.
     И још ништа за њега нисам рекао. Огромно је Николајево дело. Протумачио је за нас Свето Предање Цркве, оставио нам упутства за све препреке које стоје пред нама. Дао нам сва охрабрења. Немогуће је за славу Светог Николаја издвојити нешто из свега што је написао, а да не буде премало да изрази поштовање захвалност коју и ја и верујем многи други осећамо.
    Можда само молитву коју треба да запамте сви Срби који имају и славе неку Крсну Славу.
    "У огромном колу светих Твојих, Господе и моји су преци; сви свети српски благочестиви цари, благоверне царице и књегиње, краљи и војводе, праведници, мученици, испосници, пастири и учитељи, богомољци, добротворци – народ велики и сјајан, Небесна Света Србија.
    Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем достојан предака својих, верних слугу Твојих а сада великих племића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору анђела свих светих.
    Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној милости Твојој и удостој ме уврстити се у моје послављене претке на небесима, Господе Боже мој, Христе Спаситељу мој, животе мој, све добро моје. Амин".

    о. Ненад Илић
    www.facebook.com

Мошти Светог владике Николаја, Манастир Вазнесење, 6.6.2014.

Чачак

ПРАВОСЛАВНАЯ ЭНЦИКЛОПЕДИЯ - НИКОЛАЙ СЕРБСКИЙ

3 мая, память Свт. Николая, еп. Охридского и Жичского (1956)

"Если бы история последних трех столетий, восемнадцатого, девятнадцатого и двадцатого, пожелала быть названной истинным именем, то не нашлось бы имени более подходящего, чем — «Протокол суда Европы и Христа».

Братья мои, в наши дни процесс завершен. Христос удалился из Европы, как когда-то из Гадары, но настоянию гадаринцев. Но как только Он удалился, начались войны, беды, ужас, разрушения, уничтожение. В Европу вернулось дохристианское варварство — аварское, гуннское, лонгобардское, африканское, только в своем стократном кошмаре. Христос взял свой крест и благословение и удалился. Остались тьма и смрад. А вы, решайте, с кем быть — с темной и смрадной Европой или со Христом. Аминь" 

"Сквозь тюремное окно" послания сербскому народу из Дахау.Свт.Николай Сербский

Икона святитель Николай в концлагере Дахау, монастырь Ясеновац.

Шенген, Нутела, Црква

    У оквиру ЕУ дошло је до побуне извесних чланица које су захтевале да се не врши дискриминација у квалитету хране. Није прошло много, а Европска комисија је признала да дискриминација по питању хране постоји, али и да мора престати. Тако се сазнало да чланице Европске Уније једу различиту храну, како по квантитету – што смо знали – тако и по квалитету – што нисмо знали. Европска Унија је на тај начин постала позорница која показује неједнакост међу чланицама. Гранични прелази унутар ЕУ готово да су ишчезли, али границе крема Нутеле коју једемо, итекако су јасне и видљиве. То више нису само границе које су видљиве у оквиру ЕУ, већ се преливају и према земљама које нису чланице.
    Оно што једе дете у Италији, не једе дете у Србији, Албанији, Румунији (ЕУ), Бугарској (ЕУ)… Уместо правих прелаза, успостављене су јасне границе хране. Уколико је храна симбол живота, онда је очигледно да не делимо исти живот. Сазнање о разлици у квалитету хране изазвало је лавину критика, туге и острашћености. Лицемерно понашање ЕУ произвођача са правом је довело до оваквих реакција, јер се из тога ствара посебан менталитет по коме смо ми којима је намењена лошија храна (па и лошија Нутела) третирани као грађани другог реда, инфериорнији и нижи облици постојања. Замислимо само када би такве границе постојале и у нашем црквеном искуству? Да ли би то исто тако било болно искуство за нас? Да ли би стварало неки други менталитет?

  

ВЕРА ТЕ МОЈА ВИДИ

Овчар Бања

О МОШТИМА СВЕТИХ УГОДНИКА

   Један од најтежих и најсаблажњивијих догађаја последњих година за нас, верујуће православне људе, повезан је са отварањем моштију Божјих угодника.
    Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем.
Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, тј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење.

Манастир Вазнесење

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

ПСИХОСИНТЕЗА И (ЛИ) ПСИХОАНАЛИЗА

   Однос хришћанства и психологије је деценијама актуелна тема у дијалогу између теолога и психолога. За адекватно разматрање те проблематике морамо за почетак разлучити о ком хришћанству и о којој психологији се ради. Није исто говорити о православном хришћанству, римокатолицизму и протестантизму у овом домену, с обзиром да је предањски метод исцељења душе кроз богату подвижничко-литургијску праксу ( особито исихастичку ) очуван само у православљу. Слично томе, у погледу психологије као науке није свеједно да ли, примера ради, говоримо о логотерапији Виктора Франкла или о психоаналитичким теоријама Сигмунда Фројда.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 360, МАРТ/АПРИЛ 2018.

   Када је реч о односу православног хришћанства према значајној већини психолошких школа и праваца чији се приступи данас примењују у савременом свету, могу се јасно уочити темељне разлике. Њих је у својој књизи Православна психотерапија систематизовао митрополит Јеротеј Влахос, савремени православни богослов предањске оријентације. Владика Јеротеј наглашава суштинске разлике на равни онтологије душе, затим здрављу, болести и исцељењу душе, и, на крају, проблематици разликовања створених и нестворених енергија. Изложићемо његово детаљно разматрање у кратким цртама.

   Митрополит примећује да психолошке школе још увек не могу да дефинишу шта је то душа, премда се, парадоксално, управо њоме баве, те да у пракси психологија душу своди на нешто што би могло да се назове енергијом без суштине. Са друге стране, у православљу је човекова душа јасно опитована и одређена. Она је икона Божија која има суштину и енергију. Друго, у психолошким правцима болест душе се углавном своди на проблем унутрашњих конфликата, потиснута трауматична искуства и психичку неуравнотеженост, док се здравље тражи у уклањању наведених симптома и својеврсној избалансираности личности. Уважени митрополит истиче да је, насупрот томе, у православљу болест душе њено противприродно стање које се очитује у огреховљености ( у тежим случајевима реч је о острашћености), а првенствено у помрачењу ума. Притом, сасвим је могуће да према критеријумима савремене психоанализе човек буде психички здрав, а да је гледано кроз призму православног подвижништва тежак болесник уколико њиме владају страсти гордости, среброљубља, блуда....У православљу је, дакле, здравље душе њено природно, врлинско стање. Да би се до тог стања дошло, потребно је прво проћи кроз процес очишћења од греха, затим просвећења ума, да би на крају следило уподобљавање Христу. У том смислу, истински здрави људи су једино Светитељи, будући да су успели да икону узведу до подобија. Сви ми остали, у мањој или већој мери, потребујемо духовно исцељење. Приметимо, притом, да психологија као наука и психотерапеутски третмани до сада нису створили ниједног Светитеља. Разлог је једноставан: њих рађа искључиво благодатна материца Цркве, путем вере, светотајинског живота, молитве, покајања и држања Заповести Божијих. Митрополит Навлактоса у овом смислу посебно истиче то да психолошке школе не познају ни феномен утицаја демонских сила нити дејство нестворене благодати Божије којом се човек обожује. Овај истински православни антрополог нашег времена закључује: чивекова душа има потребу за психосинтезом ( у смислу обједињавања сила душе растројених грехом и њихивиг преусмеравања ка врлини), а не психоанализом. Његовом се закључку, у суштинском смослу, тешко шта има додати.

   Но и поред принципијелних разлика које смо навели, неки мостови сарадње се ипак могу направити. На првом месту, у случајевима оштећења нервног система, разних неуролошких обољења и тешких психичких поремећаја, помоћ психотерапеута односно неуролога у погледу прописивања одговарајућих медикамената је неопходна. Ту је често реч о физиолошким процесима који директно угрожавају телесно здравље и такве случајеве свештеник мора да препозна у својој духовничкој пракси, упућујући их на медицински третман. Друго, међу психолозима хришћанске оријентације се може наћи доста корисних и практичних савета за породични живот, који потичу из праксе ослоњене на хришћанске вредности љубави, искрености, поштовања, праштања, пожрвованости. Ти савети обично подразумевају припреме младих за брак, домен понашања и васпитања деце, реакције у специфичним ситуацијама и решавање брачних конфликата. У том смислу, сарадња православних свештеника и психолога хришћанске оријентације не само да је могућа, него је и пожељна. Посебна тема је логотерапија Виктора Франкла, која има добар потенцијал да постане стабилан мост комуникације на овом пољу. Нажалост, и поред генијалног приступа, Франкл  још увек није изборио равноправност са Фројдом, Јунгом и Адлером у стручним психолошким круговима, док се на студијама психологије углавном само успутно помиње.

   Радује нас чињеница да је пре неколико година покренута иницијатива да у Србији заживи нека врста организоване заједнице психолога хришћанске оријентације. Ту прегалачку иницијативу, коју су покренули неки стални сарадници Православног мисионара, здушно подржавамо и надамо се да ће допринети да се психологија обогати вековном филокалијском праксом исцељења душе.

С љубављу у Христу Васкрслом

презвитер Оливер Суботић

Саопштење Светог Архијерејског Сабора

Призрен

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са почетка редовног мајског заседања поводом актуелног стања на Косову и Метохији

Из свог историјског седишта, манастира Пећке Патријаршије, које са својим верним народом пролази крсно-васкрсни пут страдања и обнове, тридесет седам година од мучког подметања пожара у конак Пећке Патријаршије, двадесет једну годину од мученичке смрти јеромонаха Стефана, служитеља ове свете обитељи, Свети Архијерејски Сабор којим председава Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, после посете нашим светињама – Пећкој Патријаршији, Дечанима и Зочишту, после разговора са надлежним епископом, свештенством, монаштвом и верним народом у Пећи, Призрену и Великој Хочи, даје своје саопштење поводом актуелне ситуације на Косову и Метохији.

Српска Православна Црква, као чувар историјског, духовног и културног идентитета нашег народа, осећа се позваном да се на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора најозбиљније позабави тренутном ситуацијом на Косову и Метохији и пренесе изузетну забринутост свештенства, монаштва и верног народа поводом све чешћих званичних и незваничних изјава у вези са коначним статусом наше јужне покрајине. Сабор дели њихову забринутост поводом учесталих изјава моћних земаља Запада у којима се отворено говори о независности Косова и Метохије, као и због различитих спекулација о евентуалној подели јужне српске покрајине. Томе нарочито доприносе различити облици притиска од стране косовских институција, непоштовање закона и елементарних људских права, као и све учесталије узурпирање црквене и приватне имовине.

Имајући све ово у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве ће се темељно бавити овом темом на свом овогодишњем заседању и по његовом завршетку издаће званично саопштење.

   извор: www.spc.rs