Игуман манастира протосинђел Илија (Буха) спојио родни Призрен и манастир Тушимљу
У данима када иза нас остаје највећи хришћански празник - Васкрсење Господње и идемо у сусрет празнику Његовог вазнесења, познатијем као Спасовдан, пут нас води у манастир Тушимљу. Смештен је на обронцима Голије, у близини пута који од Новог Пазара води ка Рашкој. Иако је манастирска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, народ га често назива и манастир Вазнесења Господњег јер је то један од три дана у години у којем се народ у манастиру окупља у већем броју и слави заветну славу села Тушимља- Спасовдан.
Манастир Тушимља припада Рашко-призренској епархији али за разлику од већине светиња у његовој близини (Ђурђеви ступови, Сопоћани, Петрова црква...), мање је познат широј јавности. Иако нема писаних података (сем повеље манастира Бањска у којој село Тушимљу са свим садржајима у њему, краљ Милутин поклања манастиру Бањска), предање каже да је манастирска црква постојала још у 11. веку. То предање и данас живи код мештана села Тушимља, које је и највеће село у новопазарској општини.
Манастир је кроз историју више пута рушен и обнављан. Непосредно пред Други светски рат на темељима високим око један метар, саграђена је манастирска црква мањих димензија и посвећена Успењу Пресвете Богородице. Претходну, чији су темељи постојали, срушили су Турци и од њеног камења направили кулу за турског агу, на оближњем брду, познату као ,, Агина кула,, У њој је ага живео до ослобођења 1912.године.
После обнове из четрдесетих година двадесетог века, манастир је обновљен и 1975. године, када га је освештао Епископ рашко призренски Павле, потоњи Патријарх српски. Постоји неколико црно-белих фотографија које сведоче да се то догодило у недељу после Успења Пресвете Богородице и то је до дана данашњег остало као слава и сабор. Захваљујући мештанима околних села 2007. године манастир је реновиран и заштићен од даљег пропадања. У обнови је учествовао велики број приложника, а нешто новца дало је и Министарство вера. Том приликом су у цркви промењени под и иконостас, а пре пар месеци у манастир су донете две нове иконе које су ових дана постављене на иконостас. Урађене су по дечанским мотивима Христа и Богородице и допринеле су да читава црква добије лепши и свечанији изглед. У манастиру се чува и Богородичина икона ,, Усрдно мољење“ која је познатија као Богородица Тушимска, и пред њом све више људи долази и тражи помоћ за различите душевне и телесне болести.
Народ из ближе и даље околине, сем на Спасовдан и у недељу по Успењу Пресвете Богородице, у манастир се у већем броју традиционално окупља и на Васкрс. Осталих дана у години, нема саборовања, али народ у мањем броју долази недељом и празницима на литургије које редовно служи игуман манастира Тушимља, протосинђел Илија Буха. Отац Илија је настојатељ ове древне светиње у последње четири године и на место игумана је постављен после јеромонаха Сергија који је прешао у други манастир. Сем оца Илије у манастиру је и један искушеник, који помаже оцу Илији у богослужењима и осталим манастирским послушањима.
-Последњих година је у селима у Рашкој области све мање становника, па је и мање људи који долазе у манастир - прича нам игуман Тушимља, отац Илија.- И само село Тушимља је све празније, о чему сведочи податак да је за тридесетак година од осамдесет ђака у првом разреду дошло до затварања школе. У селу је неколико малишана који сада путују до оближњег места у школу на наставу.
Отац Илија каже да би више људи долазило у манастир када би деоница од главног пута до манастира била асвалтирана:
-Тај пут је пресудан за долазак људи. Када људи не долазе нема ни прилога, а манастири опстају уз помоћ верника који долазе и помажу. Вероватно би требала нека акција око тог пута, у коју би свакако требале да се укључе и власти у Новом Пазару.
У једном делу порте, у малом манастирском конаку, налазе се две келије за монахе. У поткровљу су смештене још три собице у које у данима око слава ил понекад у току године, бивају смештени верници који дођу да помогну братству и одморе се од свакодневних обавеза и брига.
Иако је отац Илија већ четири године игуман манастира Тушимља, кад год може воли да оде у Призрен. У Призрену је рођен, а животни пут га је водио од школовања у Чачку, преко монашења у Црној Реци и боравка у Светој Гори, до студирања и служења на Богословском факултету у Београду, па опет преко Призрена и Светих Архангела до манастира Тушимља.
У Призрен оде када су славе у манастиру Свети Архангели, Богословији или цркви Светог Ђорђа. То му је прилика да прошета улицама тог древног града, у којем су живели и његови деда и баба, и емоције се сваки пут изнова јаве.
- Емоције су присутне када ходате улицама града у којем сте рођени. И сам боравак у Призрену значи за све нас, који смо пореклом отуд или смо провели неке године живота у Призрену. Нама Призренцима је живот до 1999. био углавном на релацији Призрен село Средска, где су обично живеле наше бабе и деде, где смо се дружили, окупљали, играли шах, домине и друге друштвене игре... После нас је живот однео на разне стране, и када се срећемо на неким сабрањима у Призрену после двадесет година, као да се изнова упознајемо, делимо успомене на наш град, људе, светиње...- прича отац Илија.
Често прошета и до Средачке жупе и до цркве Пресвете Богородице, која је била некада на педесетак метара од куће његовог прадеде.
- Црква Пресвете Богородице, се данас налази мало повише села у планини, јер је како предање каже ,,летнала“. Црква је по предању, преко ноћи прелетела из села на данашње место, побегавши од Турака који су хтели да је сруше. Чудом Божјим прелетела је у планину, где се сакрила од очију освајача. Одем понекад и у цркву Св. Николе на сеоском гробљу у Средској Те светиње су и вредни споменици, показатељи како се некад живело и како су и колико времена и новца људи одвајали за светиње.
Све те светиње Призрена, околине, а и ове у Рашкој области са манастиром Тушимља у којем је сада, сведоче поред осталог и колико су монаси и свештеници носили терет народног живота.
По речима оца Илије мисија свештеника и монаха и у ово данашње време је да увере људе да бити Хришћанин значи носити терет Христовог крста на својим леђима:
У данашњем свету је јако тешко бити Хришћанин, посебно што је иза нас период комунизма. Христос је страдао да би нас обновио, а ми морамо да се трудимо, да трпимо, да редовно одлазимо у цркву, постимо и причешћујемо се. Да будемо у заједници са Христом. И само ако изградимо тај лични однос са Христом можемо себе да назовемо Хришћанима. А то ћемо моћи тек ако се измиримо са братом својим, ако се измиримо са комшијом, ако му опростимо, или тражимо опроштај. Тек тада човек може да принесе жртву Богу, да се припреми постом и молитвом, да се причешћује телом и Крвљу Господњом. Тек тада могу да се радују сви и да ликују јер је Христос васкрсао.
- У овим данима, по Васкрсу, када се више него икада сећамо Васкрсења Господњег и када га славимо и поздрављамо се сверадосним поздравом ,, Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ желим вашим читаоцима да пожелим свако добро од Господа уз жељу да се сви максимално потрудимо и ако ништа друго да не чинимо другима оно што не желимо да други нама чине. Једино тако ћемо бити у заједници са Христом- поручио је игуман манастира Тушимља протосинђел Илија Буха, и упутио позив да сви који желе и могу дођу и посете манастир Тушимљу, помоле се Богородици Тушимској и бар на кратко учествују у богослужбеном животу ове средњовековне светиње.
Оливера Радић
извор:
www.pravoslavie.ru
