Нови број „Православног мисионараˮ посвећен великом осмовековном јубилеју организационе пуноће Српске Православне Цркве

   Крајем априла из штампе је изашао нови 366. мартовско-априлски број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе који је посвећен великом осмовековном јубилеју организационе пуноће Српске Православне Цркве.
   У овом броју посебно истичемо интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Богословије Светог Петра Цетињског.

преузми везу:

У васкршњој радости, нови број представља нам катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима.

Садржај новог броја:

Реч уредника: Векови за нама и изазови пред нама
Материк: Света Нона и величина мајчинства
Историја хришћанства: Прогон Цркве у периоду раног хришћанства
Живот у Христу: О Великом посту и великопосним богослужењима: Света Четрдесетница – освештано време духовног препорода
У дијалогу за атеизмом: Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (III)

Тема броја:

Катихета Владимир Пекић: Осам векова
Катихета Бранислав Илић: Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем – Школа уз ћивот Светитеља
Протојереј-ставрофор Милун С. Костић: Свети Сава и самосталност Српске Православне Цркве
Драган Поповић: Из вековне историје Српске Цркве
Вишедетне хришћанске породице: Поповићи из Вранића
Сведочанство: Сведочење о чуду Светог Нектарија
Парохијани: О једном цвету у башти жарковачке цркве
Писма: Како преживети мужевљево неверство (други део)
Света земља: Александровско подворје
Света Гора: Манастир Светог Григорија – Григоријат
Хришћанска књижевност: Освешћивање српског средњовековног идентитета
Хришћанска књижевност: Манастир у прози Петра Кочића
Мисионарски излог: Историја је учитељица живота
Милосрђе: Милосрдни рад од Светога Саве до данашњих дана

   извор: svetigora.com

Монашење у манастиру Бешка

www.manastirbeska.com

26. мај 2019.

Протосинђел Андреј Дечанац ,Појмови о духовности у српском језику - монашка перспектива

АНГЕЛ ВОПИЈАШЕ

Пут до манастира Свете Тројице, Дучаловићи, Драгачево

Недеља Самарјанке у Манастиру Свете Тројице на Овчару

У недељу Самарјанке, пету по Васкрсењу Христовом,  Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру  Свете Тројице под Овчаром.

   Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски, јеромонах Орсисије, настојатељ Манастира Тројице, јереј Раде Марић, јереј Синиша Никитовић и протођакон Александар Грујовић.

   Након прочитаног јеванђеља Епископ Јустин у беседи се осврнуо на јеванђелску перикопу о жени Самарјанци рекавши: „Господ кроз ову причу говори да је Он извор живота, да је Он Истина, Пут, Живот, све у свему. Међутим, жена Самарјанка њега није препознала као Спаситеља док није ушла у дијалог са њим. Реч по реч дође до тога да Господ зна да је пет мужева имала и да овај којег сада има, није јој муж. То је њу удивило. Али је удивило када је чула да он има извор воде живе. Да би се лишила животне тегобе, свакодневног ношења воде, а чувши да постоји вода жива од које се не жедни, она је зажелела ту воду живу. Господ јој говори да је он тај Животворни Источник. Тада разгоре се у њој срце, сети се шта је чула од предака да треба да дође Месија који спасава род људски. Препознала је у њему Месију и одмах је отишла и рекла свом народу да је чула и упознала Месију. И поверова народ. Поверовали су они који су имали чисто срце и добру вољу.“
   Владика је истакао да има и данас оних у нашем роду који су исто тако чули за Свето Писмо од својих старих: да постоји Бог, да се слави слава, да иду у Цркву и слично. Из нараштаја у нараштај се то преносило, али је дошао нараштај да потомци заборавише на ту причу. И као што је Самарјанка хтела дијалог са Богом, са незнанцем, тако и данас има оних који неће дијалог са Богом, већ презиру Бога. Сматрају да је то превазиђено у временима прогреса и да су све остало бабске приче.
   Има и оних који се муче са именом Божијим; има ли Бога, нема ли Бога? Муче се са тим мислима. То је добро. Ту се може десети да Господ Бог омекша окорело срце. Чули смо како је жена Самарјанка разговор са Богом, а била је велика грешница. Она је постала и његова следбеница – Света мученица Фотина. Она је за име његово била спремна и живот свој да положи и страдала је као мученица.“
   Владика је казао да се данас хришћанима често спочитава лоше живљење, чак лошије него код људи ван Цркве. Међутим, разлика се састоји у покајању које хришћани живе. На тај начин се напредује, неприметно. Као што се жена Самарјанка сусрела са Христом тако се и ми сусрећемо са Христом, и у додиру са њим ми постајемо свесни своје грешности.
   Све нам је дозвољено, али нам није све на корист. Оно што је Реч Божија, само нам је то на корист. Приговарају нам да смо затуцани јер живимо по књизи старој две хиљаде година. Међутим, то није две хиљаде година него много више. Од постања света па до Христа, све је у њој садржано и у Христу се све испунило.
   Смирење је основа сваког подвига; да би се могао схватити домострој Божији, уз стално читање Светог Писма, житија Светих и дела Светих Отаца. Да би се приближили Богу, требамо се наслађивати његовом вечном Речју, а не сурогатима које нам медији нуде, поучио је сабране Владика.

   Након причешћа верних, сабрање је настављено за трпезом љубави коју је уприличило братство манастира на челу са оцем Орсисијем.
   Владика је у наставку посетио Манастир Сретење и тамо одслужио молитвени помен за упокојену монахињу Ирину.

   Чтец Владан Макањић
   извор: eparhija-zicka.rs

Тајна празника - Недеља Самарјанке / Песма Светој мученици Самарјанки

Епископ жички Господин Јустин, Манастир Свете Тројице, Недеља Самарјанке, 26.5.2019.

                                             
                                             

Света Архијерејска Литургија и монашење у Манастиру Вољавчи

   Манастир Вољавча, чудесно место историје и духовности, у свом окриљу чува две богомоље: стару брвнару, посвећену Светом Прокопију, коју је према предању, приликом велике сеобе Срба, подигао Арсеније III Чарнојевић са народом, и другу новију, посвећену Светој Параскеви, изграђену у другој половини двадесетог века. Ово омиљено место молитве за вернике из Краљева и околине, било је на дан Светих Кирила и Методија центар духовног празновања.

   На Светој Архијерејској Литургији, којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је искушеница ове свете обитељи Ивана Крчмаревић, добивши монашко име Ирина. Молитву Господе помилуј, за новопострижену монахињу једнодушно је певало сабрано монаштво из манастирȃ: Каменац, Сретење, Преображење, Благовештење, Ваведење, Згодачица, а празник је увеличао и архимандрит Стефан (Миленковић) који је са братијом дошао из манастира Зочишта косовског, да донесе благослове наше Свете земље.
   Око Свете трпезе Владики су саслуживали: архимандрит Стефан (Миленковић), архимандрит Сава (Илић), јереј Никола Вучетић, протојереј Саша Станишић, јеромонах Иларион (сабрат манастира Преображења овчарског) и јереј Владимир Благојевић, уз присуство архимандрита Јакова (Лазовића) из манастира Жиче и великог броја свештеника, пријатеља ове свете обитељи. За певницом су се смењивали гласови протопсалта Ивана Трајковића и Теодоре Стојковић, вође хора “Свети владика Николај“ у Љубићу. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јевађеља Епископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио речима очинске поуке:
   „У дан када сваки монах даје завете Господу Богу, он умире за свет и за све оно што је у свету. За свакога монаха је дан монашења, тренутак када се практично раставља од овога света – јесте у свету, живи у свету, али више није од овога света… Ви знате да у Светој Гори монаштво већ вековима опстаје. Ту наши молитвеници (као и на сваком месту где су сабрани два или више у име Божије, у светим обитељима, у манастирима) приносе молитве Богу за читав свет. Они мудри светогорски старци, а и млади мудраци кажу: „Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када будеш умро.“ Данас смо сведоци тога. Можда све то вама изгледа тужно, али ми смо данас у стању радостотворне туге. Ми се радујемо што нас је Господ Бог призвао Себи пре него што умремо. Јесмо умрли за овај свет, али се рађамо за онај други. Ми већ сада имамо предукус раја, у коме нема мушког ни женског, роба ни слободњака, нема нација, нема богатих, школованих и осталих – тамо су сви једно у Господу, зато што је Господ глава Цркве своје и зато што Он у Себи возглављује све. Сваки који хоће да врши вољу Божију, и свако ко се одрекне себе, пође за Њим, узме крст свој – неће му плата пропасти. Каже Господ да би нас утешио: који остави браћу, сестре, родитеље, кућу, имање или било шта у овоме свету, добиће сто пута више од тога и добиће залог вечног живота. Тај залог је нама дат и задат. Својим животом, љубављу, трудом и молитвом, Господ Бог ће нам заиста дати оно што нам је обећао.“

   Затим се Владика осврнуо на сам празник Светих Кирила и Методија и рекао:
   „Ми данас славимо велике светитеље и просветитеље словенских народа – Кирила и Методија, које је моравски кнез Растислав у 9. веку позвао да саставе писмена, јер је увидео да је немогуће слушати Јеванђеље на језику нама непознатом. Захваљујући њима и њиховим ученицима, Светим Петочисленицима, Словени су добили писмо које нам је омогућило да читамо Јеванђеље и да се Господу Богу молимо. После триста година таквога живота, ми се удостојавамо да добијемо своју аутокефалну Српску Православну Цркву, у којој већ осам векова спасавамо душе своје и молимо се Господу. И не само то, него смо и зидали, градили, бавили се уметношћу и свим наукама које су потребне човеку. Све што је Господ Бог, који је Премудрост, дао нама преко слова, преко језика, ми то, ево већ толико векова усвајамо. На томе се темељи и лежи наша култура, наша нација, наше усмерење ка вечном. То су велики тренуци, то су велики дани. Овај дан је, после толико времена, ове године постао државни празник. По томе видимо да су, Свети Кирило и Методије, просветитељи свих словенских народа, били некако неправедно запостављени. Ретко ко је и знао ко су Кирило и Методије, ретко ко је знао њихово дело. Суштина је да су то били људи црквени – један је био Епископ, други монах. Дакле опет се види да Црква предњачи у свему што је добро. Она даје смисао, она даје светлост живота. Сви ми који ходимо за том светлошћу, нећемо ходити у тами, него ћемо имати светлост живота. Тај живот, та истина, та љубав Божија јесте у Цркви Божијој која упркос свим искушењима одолева већ толико векова.
   Нека Господ Бог буде милостив нама, нека буде помоћник нашој мати игуманији и свим њеним сестрама у Христу и читавом нашем народу да савлада све тешкоће које су пред нама. Али да знамо да тешкоћа ствара трпљење, поверење, осећајност, а Господ ће и нашим тешкоћама учинити крај. И нас ће Господ Бог погледати. Амин.“
   Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремиле игуманија ове свете обитељи Теодора (Станојевић) са својим сестрама. Поздрављајући за ручком све присутне, архимандрит Стефан (Миленковић) је у дивној и надахнутој беседи пренео благослове Косова и Метохије.

   Монахиња Христина
   извор: eparhija-zicka.rs

Антипа Светогорац, Ангел Вопијаше

Ртари, Драгачево

ПОКАЈАЊЕ И ВРЛИНА УВОДЕ У РАЈ

Како избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним).