Како да започнемо разговор о овој честој животној појави? Могли бисмо почети од „Енциклопедије руског живота“ – од „Евгенија Оњегина“. У првој глави романа упознајемо се с породицом главног јунака по којем је роман добио назив.
Служећи за част и име,
Његов се отац у дуг сплео;
Три бала даво сваке зиме
И страћио иметак цео.
Као што постаје јасно већ на први поглед пред нама је „професионални дужник“ који је навикао да троши више него што има и који је упропастио породицу бацајући друштву прашину у очи. Такав је Евгенијев отац. Данас се каже да „и одрасли имају своје играчке, само што су оне скупље“. Али сам принцип постоји од давнина.
Суштина овог принципа је следећа. Људи због нечега одлучују да троше више него што имају. У дилеми „бити или изгледати“ одлучују се за ово друго, за „изгледати“. И плаћају за имиџ… туђим новцем. После нису у стању да врате оно што су узели. Даље варијанте су разноврсне: одлазак у затвор због дугова, заплена имовине, бекство, самоубиство, пијанство због безнађа и др.
Евгенијев отац је трошио новац на шампањац, посластичаре и куваре, плаћање оркестра и лепу одећу. То му је било потребно како би се правио важан у друштву. Иако у прво време није био сиромашан касније је пропао. Као што је своје одбијање да игра карте објаснио други Пушкинов лик, Герман из „Даме пик“, он „није хтео да ризикује да изгуби неопходно у жељи да добије сувишно“. Евгенијев отац је управо изгубио потребно уздижући привидно свој статус и „пружајући се преко губера“.
То се дешава од памтивека до данас. Управо се релативно имућни људи, у сваком случају не сиромашни, лако пецају на „превару богатства“ (Мт. 13: 22) и падају у дужничко ропство. Историја нам убедљиво доказује да финансијска моћ поверилаца расте управо захваљујући људима који су навикли на раскош и који у принципу не желе да живе скромније. Некада су то били изданци племићких породица, који су се очигледно изродили и који нису умели да живе осим тако да их сви виде и за туђ рачун. Данас број људи у овој армији расте независно од разлика између слојева које су се максимално избрисале. Али се нису избрисале ни похлепа, ни глупост, ни људска неодговорност.
Студент који се храни у „Мекдоналдсу“ и који се облачи секнд-хенду узима кредит да би купио нови модел ајфона. Човек који вози кола од пола милиона рубаља узима још пола милиона рубаља на кредит и купује још престижнији аутомобил. Породица која може себи задуживања да дозволи одмор у приступачном летовалишту средње класе због одласка у престижно летовалиште узима кредит. Оваквих примера има врло много и свако од нас ће, ако то жели, допунити њихов списак или сопственим „хировима“ или сличним примерима из живота познаника.
Нећемо разматрати случајеве зајмова за потребе посла или плаћање комуналија, односно случајева кад човека покреће стварна, а не привидна потреба. Али обратите пажњу на мноштво примера који спадају у категорију коју смо поменули на почетку. Мода, статус, жеља за новином, вечита тежња ка променама, страх да не будемо гори од пријатеља и познаника, бојазан да ћемо бити окарактерисани као прости… Сви ови мисаони тирани, па чак и демони, као наоружани стражари грубо терају људе на поступке који уопште нису последица истинске нужде или животне потребе.
То је духовна болест. И треба да се лечи Духом. Уколико је човек гладан и наг то су материјални проблеми (који такође имају духовне узроке). Али везивање себе дуговима због, рецимо, моде је чисто духовна болест, која ни на који начин не зависи од материјалних фактора. Истаћи ћемо да су управо људи који прокламују идеолошки материјализам („ето, ја не верујем у Бога и не молим се, све су то измишљотине“) у пракси незаштићенији од верника пред агресивном поплавом рекламе, јавног мњења или живота у атмосфери журке.
Чујмо глас апостола Павла. Нека он није ауторитет за све, али ће, даће Бог, његове речи сигурно дирнути некога у душу: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1 Тим. 6: 6-8).
Нека се човек задржи на овим речима и размисли: шта је донео на свет кад је изашао из утробе? Шта ће понети кад склопи очи и престане да се креће? Зар му неће као сан изгледати сви снови о стицању и иметку? И свет који је тако успешно свакодневно варао човека, који га је изазивао и мамио, смејаће му се, мртвом, како би наставио да вара живе.
Поновимо да мноштво дугова и опасних подухвата нису изазвани ничим, апослутно ничим битним, осим таштине и глупости које живе у души којој је страна вера Божија. О томе даље Павле говори: „А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао“ (1 Тим. 6: 9).
Среброљубац није онај ко има много, него ко много хоће. Притом није важно да ли вози ладу или мерцедес. Садржај срца одређује тајну човека по којој ће му судити непоткупљиви Бог. Зато је речено „који хоће да се богате“, а не просто „богати“. Управо то је „превара богатства“ о којој је раније било говора. Превара значи обмана, привидан сан који у себи крије страшне невоље. У „искушења и замку“ спадају и оне невоље у које дужник може доспети. Што је већи зајам, то је већа опасност. Деца, покретна и непокретна имовина, унутрашњи органи и сам живот често постају средства за враћање дуга. Да је тако потврђују нам и црна хроника и историјски примери.
извор:
www.pravoslavie.ru
