Шаљиве поуке старца Пајсија

                                    
   Деца су као дрвенарија

   Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж.

   Добар учитељ

   Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празне касете: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао.

   Дечије духовне прехладе

   Прве духовне прехладе деца добијају од отворених прозора родитељских чувстава. Највише их прехлади мајка, када није одевена у скромност, па "кваси" децу својим понашањем. Живот родитеља пун светости обавештава дечије душе и она се природно томе подређују и расту са побожношћу и без душевних повреда.

   Запремина душе

   За духовни живот не постоји "рецепт", или правило. Свака душа има сопствени квалитет и запремину. Постоје посуде велике запремине и посуде мале запремине. једне су пластичне и нису издржљиве, а друге су металне и издржљиве су...

   После северца неопходни су сунчани дани...

   Људима које су ишибали северци ( искушења ), неопходно је после тога много сунчаних дана и духовног освежења како би процветали и донели плод. баш као што је и дрвећу, када се раније пробуди током зимских сунчаних дана, па га пресече северац, неопходно потом много сунчаних пролећних дана и благе пролећне кише, како би се покренули сокови и како би процветало и донело плодове...

   Без благодати Божије залутао бих и на Омонији

   ( На питање једног младића да ли старац поседује Христову моћ.)
   - Ја сам, чедо моје, само један обичан човек. Молим се Христу и Он дејтвује. Кад би ме напустила благодат Божија, изгубио бих се и на Омонији...

   Духовни слаткиши

   (Младићу који је окусио мало духовне радости.)

   - Послужио те Христос једним ратлуком из Своје посластичарнице. А има и торти...

   Батерије Светога Духа

   Од Педесетнице, када им је Христос послао Светога Духа, апостоли су непрестано били преиспуњени благодаћу Божијом. Пре тога су само понекад добијали божанско просветљење. Били су као да су им се пуниле батерије, па опет празниле. Требало је поново да их прикључе на извор ( у утичницу), да се напуне! А када им је послао Духа Светога, више им није било потребна...утичница.

   Животне горчине су као горки лекови

   Живот је лажан и кратак. Малобројне су његове године. Али срећна је околност што су малобројне, јер ће брзо проћи горчине, које ће исцелити наше душе као горки лекови. Видиш, лекари болесницима, док једни трпе болове, дају горке лекове, јер ће им само тако помоћи да оздраве, а не дају им слатке. Хоћу да кажем да здравље происходи из горчине, а и спасење душе происходи из горчине...

   Искушења су антибиотици за болести душе

   Искушења су понекад антибиотици које нам Бог даје против болести наше душе и духовно нам много помаже. Добије човек понеки благи шамар и омекша му срце.

   Луда жица

   Да би човек напредовао, треба да има луду...жицу, у добром смислу. Према томе како ће искористити ту луду жицу, постаће или светитељ или јунак. Али ако не добије помоћ, па застрани, може да постане злочинац. Човек који нема луду жицу не може да постане ни светитељ, ни јунак. Зато је потребно да укључи мотор да ради, срце треба да полуди.

   Муве и демони

   Када је казан на ватри и када ври, муве му не прилазе. Али, када се склони с ватре, оне упадају унутра. Исто се дешава и са душама: што су ближе духовнику и Тајнама, демони их посматрају издалека, али када се удаље...

   Духовни слаткиши

   - Старче, зашто не осећам свето Причешће као кад сам био мали?
   - Ако имаш децу, можеш то лако разумети. Отац даје малој деци слаткише. касније, када порасту, морају сама да их купе. Тако и Бог у почетку дарива благодат Своју. касније, међутим, тражи од нас личну борбу, како бисмо осетили свето Причешће.

   Како треба да се молимо?

   - Старче, како треба да се молимо?
   - Треба да осећаш да си ти мало дете, а Бог да је твој отац. Почни да га молиш. Ако понекад затражиш и неку глупост, ништа не брини, неће се љутити...Подариће ти оно што је за тебе најбоље. То је као када дете тражи од свога оца да му купи мотор, јер верује да је одрасло, а његов отац, пошто се боји да се детету не догоди нешто рђаво, може да отеже, али му напослетку купи аутомобил.

   Добра воља

   Дешава се да проповедамо неком човеку, кажемо му две-три духовне речи и он се преобрати. После кажемо: "А! Спасао сам једног човека." Ја верујем да би се човек, који има добре воље и доброте у себи, преобратио исто тако и од медведа, или лисице, или било чега другог, ако га не бисмо ми преобратили. Чувајмо се лажног мисионарења.

   Памет у фрижидеру

   Ђаво не лови изгубљене, него лови паметне, оне који су блиски Богу и могу да чине чуда. Од њих одузима уздање у Бога и почиње да их мучи самопоуздањем, логиком, судом и размишљањем. Зато треба памет да ставимо у фрижидер, све док нам је Бог не врати освештану.

   Духовни бензин

   - Старче, осећам велику несигурност, тескобу.
   - Осигурај се, чедо моје, код Бога. Зар знаш једино за осигурање аутомобила? Постоји ли већа сигурност од уздања у Бога? Када се човек поузда у Бога, непрестано од Бога добија "супер" гориво...и његов духовни мотор никада не стаје: непрестано ради.

   Васиона и човекова савест

   - Старче, колико вас умарају ови посетиоци Свете Горе који непрестано долазе и одлазе?
   - Рећи ћу вам. Духовни разговори не умарају. Зло је када почну да постављају бесмислена питања. Образовани људи, па ти кажу: " У каквом су односу васиона и човекова савест?" Хајде сада, да извучемо закључак! Онда им кажем:
   - Имам кафе и кутију - две аспирина. Поседите мало на припреци, па ћемо решити то питање. Видите, потребно је да имамо и кафу и аспирин.

   Озонска рупа

   -Старче, шта ће бити са озонском рупом?
  - Бићемо мало стрпљиви, све док тамо горе не оду научници са пет кила гипса и не загипсују рупу!
   Да, нека оду да затворе оне рупе горе...Видеће да је Бог створио све тако добро, у таквом сагласју и рећи ће: "Благослови, ми то нисмо добро учинили." Молите се да се затвори рупа која се отворила у атмосфери.

   ОД ОСМЕХА ДО ПРЕМУДРОСТИ, Очев дом, Београд, 2015.

ИЗБОР ВЕРЕ

 
    Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру. Као пред „Витезом на распућу“ на слици В. Васнецова, пред кнезом су се појавила три пута: хришћанство, ислам и јудаизам. Док је сваки проповедник пред кнезом хвалио своју веру небески свет је замро у напетом ишчекивању. Шта ће привући кнежево срце? У ком правцу ће потећи живот многобројног народа?
   Царево срце је у рукама Божијим. И Бог често треба да призове једног како би преко њега обратио многе. То се десило с Владимиром. Али није само он био драгоцен у очима Творца. Драгоцен је сваки човек. И док је тада вођа бирао за све своје поданике данас свако бира за себе. У наше време небо свако мало занеми у очекивању, јер се сваког часа негде у свету бира поглед на свет, решавају се питања верског самоопредељења.
   Навикли смо да на питања вере гледамо као на питања целог народа. Као старозаветни Израиљ размишљамо у категоријама великих бројева: „сав народ је грешан – сав народ је свет“, „сви верују – сви су одступили“. Међутим, ситуација се одавно променила. Многе друштвене споне су се распале. Реч „саборност“ звучи архаично и скоро неразумљиво, зато сви знају шта значи реч „индивидуализам“. На плећа појединца (истаћи ћемо: он најчешће уопште није делија) пала је тежина личног верског избора. Да ли Бог постоји или не?! Ако постоји, у коју заједницу ући, по каквом закону живети, како се молити? Који фактор је одлучујући приликом овог избора: глас крви, ауторитет предака, лично искуство? Ово су више него озбиљна питања. Уколико човек не осећа њихову оштрину то рађа преступну лакомисленост, рађа саблазан да се на лак начин лече дубоке ране.
   Бојим се вере по навици. У случају да човек верује само због традиције и због порекла, своју непобитну истину имају и пагани, а кнез Владимир је прекршио обичаје отаца. Питање вере је питање истине. Ако традиција противречи истини, такву традицију треба одбацивати због јеванђељске новине, колико год векова да се налази иза ове традиције. Верско самоодређење у нашем свету и у нашој епохи, дакле, захтева пробуђену свест и унутрашњи огањ. Верско самоопредељење се најмање може спојити с миром самозадовољног човека.
   Наш народ чијих је неколико нараштаја искочило из колосека и нашло се у ватреном виру, добио је реалну прилику да поверује поново, да осети и схвати Цркву као истинску Мајку и Лествицу ка Небу, а не као културно-свакодневни привезак стварности на коју је навикао. Овај поклон је тежак као Мономахова царска капа, као мач Илије Муромца. Бог не даје ове поклоне било коме, већ само онима који су у стању да понесу ову племениту тежину. Враћамо се кући. Али се не враћамо у складним колонама, већ појединачно, као борци који су побегли из заробљеништва или су пробили опсаду. Процес повратка светињама временски се одужио и искомпликовао се хиљадама условности. Све ово захтева већу танкоћутност од пастира и већ уцрквљеног дела народа.
   Коме од нас није позната чињеница да су многи, врло многи људи пре него што су прекорачили праг и исплакали се пред Распећем или на исповести, обишли на десетине секти, пропустили кроз себе тоне верске литературе и старе хартије? Чињеница је врло добро позната, али је нисмо довољно свесни. Људи се не баве због глупости или лакомислености гимнастиком дисања седећи у чудним позама, не муче се зато дијетом и гладовањем, не читају зато књиге мудровања и не гледају зато с чежњом на Исток замишљајући Рерихове пејзаже. Људска душа тражи дубину. Чини јој се да је Црква окоштала у обреду и сувопарном морализму. Да би се Црква и истина зближиле у човековој свести, да би човек могао да понови речи апостола Павла о томе да је „Црква стуб и утврђење истине“ треба да пређе дуг пут. Док не пређе овај пут црквени живот му изгледа банално. А истина не може бити банална. И тако душа лута. И огледа се час у окултној пракси, час у искуствима развоја дубоких снага и способности у себи. Све је то, у суштини, лутање блудног сина „у далекој земљи“, све је то духовна глад која га тера да напаса свиње и да се храни њиховим жиром.

   Људи ће се вратити. Треба веровати у то. Треба то да желимо и да се за то молимо. Сачувај нас Боже тога да узмемо на себе лик старијег брата из приче, који није тражио млађег, којем млађи није недостајао, а кад је дошао, није се обрадовао и чак је почео да прекорева оца. Отац чека и воли. Блудни син се каје. И само старији брат злокобно тамни у задњем плану приче. Понекад блудни син и не долази кући само због страха од прекора старијег брата.
   Човека некад треба изгрдити, човек се може смиравати. Али га прво треба учити. Ако је он, уморан од духовног лутања, дошао сам, не треба га одмах ни учити, ни грдити. Треба се радовати због њега, јер је „био мртав и оживео је; нестао је и пронашао се“. Мистичне дубине Истока ће преварити својом празнином и испоставиће се да су године потрошене на медитацију узалуд проживљене године. Онда ће људи доћи у храм. Доћи ће гладни, чезнући за речи Божијом и за молитвом, жудећи за светим причешћем. Ако се налазимо међу исповедницима истине треба да чекамо ове људе, да извирујемо са прагова наших храмова. Да ли се враћају, да ли иду? И то је минимум наше одговорности, а да не говоримо о томе да им треба и помоћи и пружити руку.
   Вратиће се и протестанти. Нека се не врате сви, многи хоће. Јер већина их је крштена у детињству и у протестантизму су се обрели само зато што им је неко други, а не православни свештеник, први пут отворио Јеванђеље. Они ће се вратити, а ми ћемо сматрати да су у претходним заједницама били на специјалном курсу за проучавање Светог Писма. Таква је била Божија Промисао. То ћемо записати. Све се то дешава већ данас, али не толико масовно да буде приметно за малограђански, незаинтересовано поглед. Временом, по вољи Васкрслог из мртвих, овај процес ће падати у очи већини људи, и код нас, и у иностранству.
   Човек временом губи животну снагу. И цело човечанство као јединствени организам постепено се исцрпљује и слаби. Повећава се његов број и оно обраста техником, али ипак закржљава. Дакле, без обзира на ову општељудску ицрпљеност може нас очекивати период, врло налик ономе што је речено у Откровењу: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао Имена мога“ (Откр. 3: 8).
   Наша Црква ће временом у својим недрима имати мноштво хришћана који су прошли кроз замисливе и незамисливе духовне саблазни. Ове хришћане више нико и ничим неће саблазнити. Они ће бити способни за сведочење целом свету. Не фантазирам, већ говорим о ономе што је врло могуће и што лично предосећам.
   А до тада треба спорити, проповедати, читати и говорити. Треба устати, ако си пао, и будити друга ако је он заспао. Треба да прођемо кроз епоху верског колебања да бисмо се на крају опет с правом називали Светом Русијом.
   Само једно треба додати: свештенство на ове процесе треба да буде спремно боље од свих и пре свих.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

ТРОПАР И КОНДАК СВЕТОМ И ПРАВЕДНОМ СТЕФАНУ ВЕЛИКОМ

Тропар, глас 8.

Кондак, глас 4.

Монахиње манастира Манасије, 2007.

Запис Деспота Стефана Лазаревића о Косову

Разговор са архимандритом Тимотејем, Ариље, 25.7.2019.

Обраћајући се публици окупљеној у порти цркве Светог Ахилија у Ариљу на концерту Асима Сарвана и групе “Таргум”, у оквиру овогодишњег Арлемм-а,  архимандрит манастира Вазнесење, Тимотеј (Миливојевић) рекао је, између осталог да се технологија допринела да се свет промени, али да је човек остао исти:

   -Јесмо ми данас технолошки напреднији ако погледамо. Али, ако погледате човека као човека оно што пише у Јеванђељу и што читамо и што је написано пре две хиљаде година и дан данас је актуелно.

   Полазећи од нашег разума којим можемо, и без превеликог удубљивања у историју и психологију, закључити да је љубав остала љубав, мржња-мржња, да се гордост,  завист, љубомора нису променили, исто као ни емпатија,марљивост или поштење,од настанка света до данас, не можемо да се не сложимо са оним што је отац Тимотеј рекао у наставку беседе:
   -Време оно и време ово у ствари су једно исто време. Кад погледамо јеванђељске приче и кад погледамо данашњи живот нема ту много неке разлике.
   Будући да највећи број људи збуњују промене које су, у складу са данашњим временом захватиле и манастирски живот, па се очекивања многих, при томе оптерећена предрасудама исто колико и сујеверјем, разилазе са стварношћу, то смо, након концерта,  и изабрали за тему разговора са оцем Тимотејем:
   -Много манастира има свој сајт, своју фејсбук групу, YоуТубе канал, блог и да се на неки начин оглашава на тим медијима.Ништа то није супротно, да се тако изразим, од традиције цркве, и монаштва уопште. Ако погледамо Светог Саву, који је био светогорски монах, а то значи да је живео по још строжијим правилима него монах у неком од манастира ван Свете Горе, и шта је он урадио? Дошао је у Студеницу, и основао прву српску болницу, То је, можда, и најшире отварање манастира према спољњем свету. Та болница је имала чак и карантин са 12 кревета за клиничко лечење, и у то време су постојале само још две болнице таквог ранга у Европи, и ова студеничка. На том примеру, на примеру Светог Саве, можемо видети један отворенији приступ животу, и то не само монашком, него животу уопште. Свети Сава је, рецимо,по доласку у Србију, на тадашњим црквама затекао грчке натписе на фрескама, а први српски натписи на фрескама, написани су у Студеници. Свети Сава је почео да осавремењава српску цркву, а самим тим и монаштво. Основао је преписивачку школу у Студеници, И много тога што се, у то време косило са, до тада устаљеним правилима, као и  са начинима живота у манастирима. Много тога што је он урадио изменило је до тада устаљени начин живота, али је било у духу потреба и у складу са тековинама друштва које се развило у односу на онај период када су нека правила и обичаји живота у манастирима, да тако кажемо, формирани. Данас рецимо, на помен Светог Саве, многи  везују термин конзерватизам, што је веома погрешно.Свети Сава је тај који је увео појам и у пракси показао како треба осавременити цркву, чиме се, и данашним променама, само држимо праксе коју смо научили од њега.
   Отац Тимотеј је аутор текста четири песме на најновијем албуму духовне музике Асима Сарвана, па смо га питали да ли и таква пракса, кроз сарадњу монаха, или свештеника у неким духовним творевинама световног типа спада у једну врсту новог односа према верницима.
   -Манастири су иначе врло затворене, или замишљене као затворене заједнице, које не би требало да се тако лако отварају према спољашњем свету. Када погледамо монашки живот, постоји разлика код Срба, Руса, и Грка, и у унутрашњем устројству живота, као и у односу манастира према спољњем свету. Ако се сада вратимо на српску историју и онај период од пет стотина година ропства под Турцима, сетимо се да тада нисмо имали државу, а једино што су Срби имали била је црква.Сетимо се да су устанци подизани на саборима око цркава или манастира, исто као што се и зачеци доношења световних  закона и Устава могу везивати за цркве и манастире. Сам назив Сретењског устава говори о значају који је српски народ давао вери, будући да носи назив по великом црквеном празнику.Тадашњи сабори, као једини начин када се народ скупљао, и то око духовних центара служили су да се и заклоне од Турака  велика дешавања на нивоу формирања државе, односно борбе за формирање своје државе. Ово говори о томе да су наши, српски манастири, као место живота монаха, увек били отворени према народу, отворенији за комуникацију са спољним светом од руских и грчких. Ипак, овако нешто, то што смо Асим и ја, аутори једног музичког албума, чак и за данашње услове, може изгледати чудно. Може изгледати чудно јер сам албум ниије у оном етно духу у ком данас цркве и манастири издају албуме у којима се обично препевају старе српске песме. Ми смо хтели да мало избегнемо, да искорачимо из те праксе, једним савременим звуком, али да задржимо дух традиције.Наравно, за цео овај подухват, добили смо благослов Епископа жичког господина Јустина. Кад смо почели да радимо послали смо у  неколико основних мелодија, и текстове за песме, и  тек након одобрења из Епархије да можемо да наставимо са радом, почели смо озбиљије да се бавимо нашом идејом, и на крају- издали албум. Сад, некоме може изгледати чудно, неко је једва чекао да се овако нешто догоди, али о ставовима и укусима, свакако можемо причати из више различитих углова.
   О једној врсти отворености говоримо и када се присетимо чињенице да су многи наши, па тако и Овчарско кабларски манастири, међу које спада и Вазнесење, увршени у туристичку понуду градова, регија, па и државе. Питање за оца Тимотеја је, да ли то, и у којој мери нарушава устаљени распоред у животу монашке заједнице, посебно имајући у виду да много људи свраћа у исте, без најаве, или неорганизовано, мимо најављених ескурзија или туристичких група?
   -Такви доласци, сметају, не може да не сметају, али сваки манастир се организује на свој начин, у скаду са својим, да се тако изразим-капцитетима, бројем чланова заједнице и својом величином.Братства и сестринства морају да нађу начин, и налазе га, за свој несметани богослужбени живот- сад, зависи да ли ће богослужење бити ујутро,пре отварања капија за посете, или увече, након њиховог затварања, а некада је и у току трајања могућности за посете, да би и народ могао да присуствује службама. То зависи од тога како се која заједица организује,а углавном већина објеката има термине када су капије манстира организоване за посете.
   На крају, питали смо и о познавању, или предрасудама народа који повремено долази у манастире или цркве, будући да се по понашању верника у самом објекту углавном види да ли владају знањем о начину на који се улази у цркву, пали свеће, врши чин молитве и слично, или се владају у складу да предрасудама па чак и сујеверјем:
   -Највећи проблем је што већина нашег народа има предрасуде према свему, па тако и према цркви, свештеницима, монаштву, самим монасима. Углавном се манастири сматрају као дебели, хладни зидови, са решеткама на прозорима, монаси као неки ригидни, строги људи, у најбољем случају- разочарани у живот, што је потпуно погрешно. Тај који је дошао у манастир јер га је напустила девојка па се разочарао, или не знам шта већ, дође такав, али буде недељу, месец, два и оде, јер није дошао из правих побуда из којих се долази у манастир, а то је љубав према Христу, љубав према богослужењу, посту, молитви,литургији, вечном животу. То  су разлози због којих се долази у манастир, и због којих монах не може да буде строг, ригидан, разочаран..,већ очаран, очаран Христовим ликом И онда не може бити другачији него што је у души- расположен и радостан, и пун љубави према људима. Не могу да кажем да се не деси да неко није тренутно расположен, дешава се и то, али углавом монаси нису разочарани животом, већ очарани Христом. Кад то схвате, људи који долазе, мењају свој однос и начин понашања приликом посете манастирима, и само однос према монасима. Што се тиче поступака, оних физичких, људи који долазе, према предметима или начину приступа истим у самој цркви, доста њих греши из незнања, али ако питају, или гледају друге који знају, врло брзо се коригују, и то није велики проблем. Већи проблем од тога је што се у манастир улази са овом врстом предрасуда о кома сам већ говорио.

   извор: pasaz.rs

Цар Лазар и Царица Милица

Епископ Фотије, КОСОВО (СРБ/EN)

Косово је жртвено поље

наше, где кости јунака

осташе и гле у црвене

божуре процветаше, да

нас сећају на крв

мученика, Обилића и

цара Лазара и осталих

косовских јунака и где

год на Косову станеш ту

је гроб и стена, са које

се све српске земље виде

и Заклетва Царева

лепрша, да род српски

увек опомиње: Ко не

дош'о на поље Косово...

И како онда Косово може

туђе бити, кад смо ми сви

на Косову и са Косова,

где светиње наше са нама

осташе, да се заједно

чувамо, док вран гавран са

неба не долети и писмо нам

свето не донесе, да је

земаљско за малена царство,

а Небеско увјек и до вијека.

Kosovo

 

Kosovo is our sacrificial field,

sown with heroes` bones,

and, look, into red peonies

did they blossom,

to remind us of martyrs` blood,

Obilich, Tsar Lazar,

and other heroes of Kosovo.

And wherever you set your foot

in Kosovo –

there lies the grave and a rock,

from which all Serbian lands are seen

and fluttering Tsar`s Oath,

warning Serbian nation:

“Who comes not to Kosovo field…”

Then, how can Kosovo belong to others,

if we are all in Kosovo and from Kosovo,

where our sacred homes remained with us,

so that we guard each other,

until raven flies from skies and brings forth

a blessed letter saying

that the earthly kingdom

is but a passing one,

and the Heavenly -

for all eternity.

 

Bishop Photios

   извор: www.eparhijazt.com

Надежда Петровић: Косовски божури – Грачаница, 1913 (Народни музеј у Београду)

МОРАВСКА СРБИЈА: Стефан Високи

Деспотовац

МАНАСИЈО ЛЕПА, МАНАСИЈО ДИВНА

ИКОНОГРАФСКА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ, 2015.

Tрибине: “Деспот Стефан Лазаревић – витез, песник, светитељ” / „Деспот Стефан – светлост посткосовске Србије”

Трибина “Деспот Стефан Лазаревић – витез, песник, светитељ” 

одржана је у среду, 25. априла 2018. у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски.

2018.

Трибина „Деспот Стефан – светлост посткосовске Србије” одржана је у четвртак, 20. септембра 2018., у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар, а гошћа трибине била је Николина Тутуш, мастер професор књижевности и језика и докторанд српске књижевности.