Ormylia Greek Orthodox, Nuns Hymns of St. Mary Magdalene

Света Марија Магдалина - Блага Марија

(На фотографији лева рука Марије Магдалине која има температуру људског тела и миром мирише. Једна од највреднијих реликвија светогорског манастира Симонопетра)

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

Тропар (глас 1):

Христу нас ради од Дјеви рождшемусја, честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси, того оправданија и закони храњашчи: тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче, грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.

www.facebook.com/PrijateljiManastiraHilandara

Православно појање на Балкану на примеру грчке и српске традиције

Емисија "ВРЕМЕ МУЗИКЕ" Радио Београда 2 из 2017. године у којој је уредница Горица Пилиповић разговарала са Весном Саром Пено, сарадницом Музиколошког института САНУ, ауторком књиге "Православно појање на Балкану на примеру грчке и српске традиције".

   извор: www.rts.rs

Нови број „Православља“ - новина Српске Патријаршије

   У новом броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте:
   У рубрици Актуелно, у тексту под насловом „Две деценије од масакра Срба у Старом Грацком“ сећамо се трагичних догађаја од 23. јула 1999. године у том селу код Липљана, када су, и поред присуства међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, припадници тзв. ОВК стрељали на пољу, а потом и масакрирали 14 српских жетелаца само зато што су били православни Срби. Протекло је 20 година од тог страшног злочина који је још увек некажњен.
   Још једну суморну годишњицу обележавамо - у тексту 24 године од „Олује“ др Срђа Трифковић подсећа на коначну фазу прогона Срба са територије данашње Хрватске, а ми исписујемо болне цифре: 280.000 протераних, 2.000 убијених (1.205 цивила, 522 жене, 12 деце), 40.000 објеката попаљено, опљачкано и уништено 78 срушених цркава, 920 уништених споменика...
    У августовском броју новина Српске Патријаршије подсећамо и на 45 година архијерејске службе Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и јубилеје отачаствених архијерејâ наше помесне Православне Цркве који су обележени у јулу лета Господњег 2019.
   У тексту под насловом „Православље јесте савремено, али није модерно“ Марина Марић је забележила разговор са Његовим Преосвештенством Епископом аустралијско-новозеландским г. Силуаном. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић пише о актуелним збивањима у Митрополији црногорско-приморској излажући историјски пресек односа Цркве и државе у Црној Гори. Благоје Пантелић се бави питањем односа према избеглицама и разрешавања проблема како обезбедити мирно сапостојање, како ускладити свој начин постојања са егзистенцијом странаца, а не угрозити ни себе ни њих, нарочито када долазе из средина у којима је култура живљења значајно различита.
  У Рубрици Из Старе Србије, др Радован Пилиповић износи на светло дана детаље духовног живота Старе Србије у периоду од 1766. до 1872. године. Лела Марковић за нови  број Православља пише о положају хришћанки на просторима Косова и Метохије током османске владавине, истражујући животе неколико умних и храбрих жена са тога простора у првој половини 19. века. О руским монахињама у српским манастирима између два светска рата прича проф. др Ксенија Кончаревић...
   Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама...

    извор: www.spc.rs

ИЗ ЖИВОТА ЦРКВЕ

"У време оно"
музички албум са духовним песмама Асима Сарвана и архимандрита Тимотеја

..."Цео албум је одсвиран махом акустичним инструментима и песме зраче тихом радошћу...
   Цео албум обилује живо дочараним сликама и искрено изражава духовност и велику веру у љубав Божију, од прве песме посвећене обновитељу манастира Вазнесење ( 'Витезу светом - Владици Николају') до последње ( 'Христос Воскресе' ).
...Песме су писане из срца и у духу народних црквених песама; врли лако могу да заживе међу вернима и да буду део црквенонародних свечаности и прослава...
   Они љубитељи музика којима пак духовне вредности Православља нису блиске треба да послушају ово издање јер Асим Сарван и после низа деценија бављења музиком и са музичке стране нуди једно свеже и окрепљујуће издање..."

Из текста Данка Страхинића о албуму "У време оно",
 издању манастира Вазнесење, 2019.

ПРАВОСЛАВЉЕ, 1-15. август 2019.

Солжењицин Србима: Уз помоћ Господа, остајте крај гробова својих ближњих!

На данашњи дан прије 11 година Русија и свијет изгубили су једног епохално значајног писца, писца какве је рађала само земља Русија – Александра Исајевича Солжењицина.

   У августу 2008. године у деведесетој години умро је славни писац писац, публициста, историчар, пјесник, друштвени радник, нобеловац, бивши дисидент и то само пар мјесеци након што је послао поруку охрабрења свом братском народу – Србима, поручујући им да не иду са свог светог косовског тла, већ да ,,остану уз своје гробове“.
   Супруга свјетски угледног писца Наталија Дмитријевна Солжењицина је у фебруару 2008. године предала писмо упућено свим Србима и поручила тада да њихова цијела породица тешко доживљава неправду која је учињена, како је казала, српском намученом народу.
   – Наши бол и забринутост су природни јер смо ми Руси и Срби један народ – рекла је тада Солжењицина. Она је додала да је у тешким данима за Србе најважније да не напусте колијевку своје културе и духовности.
   А у писму великана свјетске књижевности писало је следеће: „У недавним тешким годинама ви сте већ претрпјели разарање и уништавање православних храмова,паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих„.
   Солжењицин се никада није устручавао ни сустезао да Западу поручи да су били окрутни и да су неправедно кажњавали Србе. После бомбардовања Југославије он се оглашавао и поручивао свијету и Западу да је „бомбардовање Србије отрезнило Русе“.
Говорио је да је 1994. године у Русији затекао скоро обожавање западног свијета и државног уређења, али то обожавање, објашњавао је он, није се темељило на знању, већ на одвратности према бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Међутим, након најокрутније агресије на Србију, у приче о западној правичности и демократичности у Русији не вјерују, како је наглашавао он, чак ни они најнаивнији.
   – Ситуацију је измјенило жестоко НАТО бомбардовање Србије, оно је направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва – говорио је славни писац.

   ,,Живјети по савјести није лако, али је такав живот могућ“

   Дјела Солжењицина су заиста мијењала свијет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мјерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумјевања, зле воље, па и мржње.
   Солжењицин није био само писац, био је борац – не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човјека – он је био  борац за свој народ.
   Вјечито га је мучило питање „како уредити Русију”, што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примјерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, затим публицистика „Русија у провалији”, као и романи, почев од „Једног дана Ивана Денисовича”, па све до последњег, „Двеста година заједно” – били заправо програмски радови који су потресали друштво.
   Али, ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човјек чије књиге мијењају људе”, онда је Солжењицин био велики, па и један од највећих свјетских писаца.
   Девиза по којој је живио, и показао цијелом свету да је такав живот могућ, јесте „живјети по савјести”. А такав живот, говорио је, није нимало лак и да га је можда и уморио. Можда је зато у последњем интервјуу „Шпиглу”, кад му је новинар пожелио дуг живот, он је одговорио: „Не, не, доста је”.
   Говорио је да би желио да умре у својој кући, у љетњим данима. Испуниле су му се обје жеље.

   извор: mitropolija.com

АЛИЛУЈА, глас 5.

Никола Ковачевић, БЛАГОСЛОВ ПРЕДАКА

Сећање на митрополита Антонија Блума

 
   Без обзира да ли му прилази особа краљевског рода, архијереј у одјејанију, бескућник или чистачица, он се односио исто – гледао је човека у очи и разговарао са човеком. Многи од његове духовне деце који су имали малу децу сведоче да се за важне одлуке владика обраћао деци на истом нивоу као и одраслима.
   Кад је једна од његових духовних чада хтела да да пређе из протестантизма у православље,    сматрала је да је то њена лична одлука. Али владика је рекао да он мора обавезно да се види са њеном децом, којима је тада било 8 и 9 година. Она је довела децу, владика је пола сата или сат разговарао са њима иза затворених врата, потом су отишли, деца су села у ауто, а мама их брзоплето питала: „И, о чему сте разговарали са владиком?“. Они су се погледали и углас одговорили: „Нећемо ти рећи, договорили смо се с њим“.

   ***
   Институт на ком сам радила је део велике болнице у коју су на операцију довели дечака из Русије. Ни дечак ни мама нису говорили енглески па су мене позвали да преводим. Ситуација је била веома лоша и ја сам схватала да је велика вероватноћа да ће дечак или умрети, или проћи кроз тешку операцију и највероватније свакако умрети у мукама. Дечак је по грађи, чак и по имену, веома личио на мог сина. Ја сам пресликавала ту трагедију на своју ситуацију, што је довело до тешке унутрашње кризе. Рекла сам владици да не могу да се причестим, јер не могу да кажем Богу: „Да буде воља Твоја“. Саслушавши ме пажљиво, владика је посаветовао: „Ставите то питање пред Бога, и не одлучујте себе од причешћа“. После тога ми је испричао како је код њега дошла девојка и рекла да су њени родитељи религиозни и да је терају да се причести на Васкрс, али она то не може да учини, јер не верује у Бога. Владика је покушавао да је припреми за причешће, али ни у шта је није убедио. Тад је стао на молитву, трипут је питао и добио одговор да она треба да се причести, поставивши питање свог неверја пред Богом. И причестивши се, девојка је осетила да је добила нешто више од хлеба и вина, и од тада је почело њено обраћење.

   ***
   Све ово су речи (у слободнијем преводу) Јелене Садовњикове, која је као биолог деведесетих отишла у Лондон, прикључивши се једној тамошњој научно-истраживачкој групи. Тамо је сазнала да у центру Лондона има црква у којој стари свештеник држи беседе „на великолепном руском језику 19. века“. Није била верујућа, али јој је недостајало да размени коју реч на руском, па се једног дана упутила у цркву. Дошла је и схватила: ту је оно што је читав живот тражила. Имала је прилику да се сусреће и разговара са митрополитом Антонијем Блумом последњих једанаест година његовог живота.
   4. августа се навршава 16 година од смрти митрополита Антонија. Будући да сам га некад пуно читала и да ми је заиста пуно значио, што сам чини ми се последњих година заборавила, такође и да ми је веома драга св. Марија Магдалина на чији се празник (као и наш прадеда) упокојио, решила сам да поделим ово са вама.

    Мирјана Милетић

Песма „Умна молитва“ – поју монахиње манастира Рустово

Звучни запис преузми овде:
svetigora.com

Са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, у прилогу емитујемо духовну песму „Умна молитва“, коју поју сестре манастира Рустово, монахиње Богородичине свештене обитељи на Паштровској Гори, са професорицом музике и соло певања мр Софијом Јевремовић

РЕЧ ДУХОВНИКА: О МОЛИТВИ

КИСЕОНИК ЗА ДУШУ

 
   Молитва није дуг, односно није: „Ради то, а ако не будеш радио, отићи ћеш у пакао!“ Она је кисеоник за душу. Потребна нам је да бисмо живели. Ко неће да се моли, не мора, али свакако ће у животу увидети да ће стално бити у пометњи и паници – „Неко ми је нешто рекао, и сав се тресем!“
   А шта је молитва? Кажемо да је она додир са Христом. Додирнемо ли ми Бога на светој литургији, у молитви? Доказ за то ће бити наша срећа: ако си срећан, тиме доказујеш да заиста имаш искуство тог додира у свом унутрашњем врту душе. Али ако ниси срећан и носиш у себи оно о чему говоре многе жене – роптање, гунђање, притужбе, незадовољство, ако мислиш да су сви криви пред тобом и да се нешто стално ради како не треба, нека грешка се обавезно прави, онда је Христов мир далеко од тебе.
   Молитва сједињује човека са Христом, и зато кажемо да она има велику снагу. Свака молитва. Реци шта хоћеш, како хоћеш, само говори Христу. Хоћеш да кажеш „Оче наш“? „Царе Небески“? Давидове псалме? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, али главно је: Господе Исусе Христе, помилуј ме...
   Исусова молитва "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" садржи пет речи, али тих пет речи те поставља пред Престо Божији; пет речи смештају у тебе Христа и чине те блиским Њему.
Понекад кажемо: "Ја хоћу да се помолим, али немам времена". Спремаш ли ручак? Моли се! Мешаш јело у шерпи? Сваки пут кад промешаш кашиком, реци: Господе Исусе Христе, помилуј ме! И док спремаш храну, у тебе улази Божија благодат, улази целокупан миомирис тог имена, улазе животни сокови тог имена. Исусово име је пуно сокова који дају живот, благослова, силе.
   Знаш ли шта значи стално изговарати нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати некога да дође? Кад на пример кажеш: "Исусе мој!", "Пресвета Богородице, помози ми!", "Свети Анђеле!", "Свети Нектарије!" - зар они неће доћи? Доћи ће.
Када зовеш некога по имену, тада име изражава присуство и живо осећање тога кога зовеш. Када призовеш Бога, кад призовеш Христово име, Он долази ту где си ти. Кад имаш било какакав проблем и кажеш: "Исусе мој! Господе Исусе!" - и зовеш Га, Христос долази.

   Ако схватиш да је главно питање твог живота Христос, а не ти, и не ја, и не новац, нити ишта од онога што нас заокупља, знаш ли шта ће тада бити? Умирићеш се. Исцелићеш се. Сви проблеми које имамо: психолошки, потиштеност, болести, наши душевни проблеми и други проблеми исто - знаш ли зашто их имамо? Јер апсолутизујемо релативно, јер се у нечему заглавимо, постајемо зависни, заносимо се, доживљавамо нездраву љубав.
   Нека твоја прва мисао сваког дана кад отвориш очи буде Христос. Дај свом уму потребну храну, молитву са именом Христовим, уместо да му износиш бриге, стрепње, немире и проблеме дана који те чекају, само отвори очи.
   Хајде да размишљамо о Христу, хајде да у сваком дану који почне нађемо време да се мало помолимо, да кажемо нешто мало, узнесемо молитву "Господе Исусе Христе, помилуј ме" откад се пробудимо. Да прочитамо молитве које нам препоручује духовник. Неки читају део јутрења, други шестопсалмије, трећи се моле по молитвенику. Свако има своје правило које је духовник препоручио. Хајде само да га не заборављамо.
   Чак и кад устанеш да се обучеш, док скидаш пиџаму и одлажеш је, помоли се опет, говорећи: "Господе, како се ја свлачим, тако и Ти свуци са мене страсти и егоизам", а потом, кад се облачиш, говори: "Господе, како облачим кошуљу, џемпер и обућу, тако и Ти мене, Господе, обуци у смирење, обуци овај дан у љубав, а мене у смирење". Умивајући се, опет говори: "Господе, како ја умивам лице, тако и Ти умиј мене Пресветим Духом, дарујући ми благодат Духа Твога Светога".
   Веома је добро увек наћи време за молитву током дана. Наравно, треба да се молимо усредређени и у самоћи, али како је ритам нашег живота грозничав и брз, јер се у наше време догађа неко тотално убрзавање свега, биће добро ако нађемо време и молимо се у свако доба.
Знате ли како је добро да воз иде, а ти се молиш, освећујући дубине земље, освећујући простор и људе поред тебе, јер Божија благодат се распростире около. Стојиш, на пример, у реду, да платиш рачуне, или чекаш у банци, или у пекари да нешто купиш. Хајде да претворимо то у навику, хајде да постављамо нов почетак сваког дана, молећи се у те минуте кад можемо, којих је, ако их саберемо од ујутру до увече, много. Кад их сложимо, можда се испостави да их је свега неких пола сата, али веома је добро да нам молитва постане навика.
   Свети Никодим Светогорац назива те мале молитве "устрељујућим". Шта то значи? Значи да су оне као стрела коју избацујеш из лука своје душе ка Богу, и оне достижу циљ кад кажеш: "Господе Исусе Христе, помилуј ме".
   Веома је добро излазити из куће са молитвеним расположењем и враћати се такође са молитвеним. Моли се пре разговора са колегама, кажи неку реч Христу: "Господе, просвети ме шта да му кажем". Или пре него што уђеш у неку канцеларију: "Да ме не протумаче погрешно, да се не посвађамо." На пример, неко од сарадника ти се грубо обраћа, а ти се уздржавај, претварајући ситуацију у молитву и говорећи: "Господе, просвети ме".
   И тако, од данашњег дана, наша прва мисао, и сав остали дан такође, сав наш живот и догађаји у њему, да буду наквашени молитвом.

   Архимандрит Андреј Конанос
   превод: Мирјана Милетић
   извор: monastery.ru

Тропар Светом пророку Илији

Илиње, Илиндан, 2015.

Манастир Вазнесење, Илиндан, 2019.

Мошо Одаловић