Свети владика Николај, Беседа о робовима који проповедају слободу

                                                   

25. јул/7. август

Света Ана. Мати Пресвете Богородице. Данас се празнује њено успеније, но њен главни празник је 9. септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника. После дугог и богоугодног живота упокоји се у дубокој старости.

Манастир Свете Тројице, Дучаловићи, Драгачево

   И обећавају им слободу и сами су робови покварености;
  јер кога ко надвлада онај му и робује. (II Пет. 2, 19)

   Још увек апостол говори о нечистим, безобразним и самовољним опомињући верне, да се чувају њихових завођења поноситим и лажљивим речима. Прво је рекао о њима, да хуле на славу Божју, друго да прелашћују на нечистоте тјелесних жеља, а сада пак говори, како они обећавају слободу, то јест обећавају нешто што и они сами немају, јер надвладани скверним страстима они су робови својих страсти покорни робови најгрознијих тирана овога света. О браћо моја, како су нама савремене ове апостолске речи, писане пре деветнаест столећа! Погледајте, како запенушено свуда око нас декламују о слободи они који ни мало слободе немају! Послушајте вику очајних робова страсти и порока, како обманути обмањују, и ослепљени проповедају светлост! Страсти су ткиво мреже, изаткане од ђавола, да њоме људе лови. Ухваћени у ту мрежу они називају друге људе робовима а себе слободним, на смех ђавола, који ћутке прибира мрежу и привлачи је својој обали. О браћо, чувајте се оних очајника, који себе називају весницима слободе, док даноноћно служе господару своме ђаволу. Своју немаштину они називају богатством, и туђе богатство називају немаштином, као што безумник цео свет назива безумним а себе умним. Тако и они, најнеслободнији, називају друге неслободним. И службу Богу и ближњима, по љубави, они називају робовањем, док службу ђаволу називају слободом. То су пакосници Бога и људи, као што је и сам ђаво пакосник Бога и људи. Кад год чујете, да вам неко говори о слободи, испитајте прво добро, да ли он није роб неке страсти и порока. По нечистоти живота, по безобразлуку и самовољи познаћете све лажне учитеље слободе. То вас апостол опомиње.
   О Господе, једини дародавче истините слободе, сачувај нас од мреже свију пакосника Твојих и наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

Сећање: Предраг Пеђа Ристић

   „Постоје народи који то презиру, правци у умјетности који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне“, говорио је велики српски архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић који је свом роду оставио велико и свијетло завјештање у више од 150 храмова.
   Доајен српске архитектуре проф. др Предраг Пеђа Ристић који је јуче уснио у Господу у 88. години, остаће упамћен као највећи неимар православних храмова нашег времена на просторима гдје живи наш народ. Поред многих цркава проф. др Ристић себе је уградио у бисере савремене црквене архитектуре код нас: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. 
   Носилац је Ордена Светога Саве II реда и многобројних награда и признања. За изградњу светиња у Црној Гори одликован је Златним ликом Светог Митрополита Петра II Петровића Његоша (2013) и орденом Светог Јована Владимира (2016).
  Уручујући Ристићу високо одликовање Златник лик Ловћенског Тајновидца, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, на свечаности уприличеној октобра 2013. у новоосвештаном подгоричком Саборном храму, рекао да се Саборним храмом Христовог Васкрсења, Подгорица уписала у Божје градове у Европи.
   „Један од најзаслужнијих за љепоту овога храма, за његово знамење, јесте др Пеђа Ристић, који је његов главни неимар. Он је, мирне душе могу да кажем, надахнут Духом Светим, а не само својим образовањем, пројектовао овај храм. Са тог разлога додјељује се Златни лик Петра II Петровића Његоша архитекти др Пеђи Ристићу, богонадахнутом неимару Храма Христовог Васкрсења, озареном виђењем тајне свесветија Ловћенског Тајновидца“, рекао је тада Митрополит  Амфилохије.
   Владика је рекао да је храм у Подгорици круна Ристићевог животног дјела заједно са Храмом Светог Јована Владимира у Бару.
   „Ја овдје осјећам пуноћу, пуноћу свих својих предака и пуноћу свих својих потомака на свом тлу, на свом коријену“, казао је проф. др Предраг Пеђа Ристић те 2013. године.
   Уз одликовање, Архиепископ цетињски Амфилохије је Ристићу поклонио и реплику чувеног Подгоричког дискоса из четвртог вијека чији се оригинал чува у санктпетербуршком Ермитажу.
   Гостујући у емисији Духовни портрет ТВ Храм, архитекта Ристић је истакао да је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици назидан тамо гдје су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, геодета Митар Чворовић и он осјећали да треба да буде црква. То је назвао „цивилизацијским ударом“. Испоставило се да је руски дипломата, око 1852. године, на том мјесту гдје је подигнут храм ископао ранохришћанску цркву у којој су сачувани сасуди међу којима и Подгорички дискос чију је реплику као награду добио у Подгорици.
   „Постоје народи који то презиру, правци у сликарству који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне.“
   Говорећи о Косово и Метохију професору Горану Раденковићу у емисији Духовни портрет, Предраг Ристић је казао да смо нашу завјетну земљу на неки начин привремено физички изгубили, али духовно никада:
   „Остаје наш духовни простор и у цијелом том простору Црква треба да се зида на највећем гробљу ради васкрсења.“
   Говорио је брат наш Предраг да му је црква у Пребиловцима драга јер је ишао стопама Светога Саве који је знао да је цивилизацијски центар у Јерусалиму.
   „Црква Христовог гроба је прављена ради васкрсења и ја се надам да ће у Пребиловцима да се упали благодатни пламен који се пали само у православљу.“
   Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол васкрсења и симбол живота.
   Евоцирајући успомене током изградње Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, проф. др Предраг Пеђа Ристић је испричао пред телевизијским аудиторијумом да је имао прилику да разговара са богословима који су се вратили из Свете земље: „Пуни утисака говорили су да сада знају због чега су православни и гдје се пали благодатни огањ – јер прво мјесто до Христовог гроба гдје се пали благодатни пламен су православни. Тако је и са на нашим црквама које градимо на гробовима васкрсења“.
   Вјечнаја памјат брату нашем Предрагу Ристићу!

   Весна Девић
   извор: mitropolija.com

Јеромонах Доситеј Хиландарац: РЕЧ БОЖИЈА У НАШЕМ ЖИВОТУ

Манастир Ћелије код Лајковца

27.7.2019.

ДОГМАТИК ШЕСТОГ ГЛАСА

ДУХОВНИ ЖИВОТ И КОМФОР

Сабрат Сретењског манастира, уредник портала „Православие.ру“, јеромонах Игњатије (Шестаков) одговара на питања гледалаца и водитеља програма телевизијског канала „Сојуз“ „Разговори са свештеником“ о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици?

   „Ламборгинијем нећеш ући у рај“

– Човеку је својствено да тежи ка комфору, он се труди да олакша себи живот, да олакша и поједностави свој рад. Али да ли је то за њега корисно у духовном смислу?

    – Чини ми се да човекова тежња ка комфору делимично изражава његову тежњу ка повратку у рај. Живећи овде стално осећамо извесну нелагоду. И тежња ка комфору такође сведочи о томе да плачемо за изгубљеним рајем. Није случајно што многи центри удобности, на пример, раскошни хотели, дворци, тржни центри и центри за разоноду носе назив „Парадис“, односно „Рај“. Ово је наизглед вулгарно, али с друге стране, људи тако несвесно покушавају да се врате у неко рајско место и стање.
   Јасно је да ако се човек буде бавио само стварањем материјалног комфора то неће имати никакве везе с богоопштењем. Наизглед, овде није очевидан и очигледан грех који нас одваја од Бога. Али погледајмо неке савремене цивилизације, на пример, нагли пораст комфора на Западу у ХХ веку – а сад је то дошло и код нас – или наш комунистички експеримент.

   – Жеља за изградњом раја на Земљи?

  – Да. Овај совјетски рај је био у извесној мери аскетски, али је много учињено и за комфор: електрификација у свим крајевима, изградња зграда у којима је у становима било грејање и топла вода, струја, и све то скоро бесплатно. А сад видимо примере бескрајног комфора који достиже невероватне размере – таквих ствари никад није било међу људима. Истовремено је то често праћено окретањем од Христа, од Бога. То се дешава и на Западу и код нас.
   Међутим, апсолутни физички комфор и Бог су неспојиви. Они су као уље и вода. Премда бисмо веома желели да их спојимо. Желимо да уђемо у рај ламборгинијем. Желимо да будемо с Богом, а да притом живимо некако изузетно лепо, добро и срећно као што живе некакве звезде Инстаграма: да будемо вечно млади, лепи и успешни. Ова реч „успешни“ се данас стално понавља. Премда се често не објашњава: успешни у чему?
    Чак и страх Божији који постоји у нама, православним хришћанима, понекад се претвара у некакав сујеверни страх – у жељу да нам и тамо, у другом свету, буде комфорно. Чини ми се да данас постоји тренд у свакодневном животу православних хришћана: да не излазећи из зоне комфора, као да седимо у кабриолету, будемо с Богом, да будемо причесници божанске благодати. Међутим, ту постоји врло озбиљан дисонанс и ми то још увек не схватамо. Још увек нисмо у стању да схватимо суштину и последице оног степена комфора који се обрушио на човечанство, укључујући, ако не пре свега, народе који исповедају Христа.

   – У чему је корен противречности између комфора и духовног живота?

   – Почећемо од главног. Ми идемо за Господом Исусом Христом, Он је наш „Начелник“, пример за углед. Али хајде да погледамо како је Он живео овде, на Земљи, да погледамо и окружење у којем је проповедао, у којем је одрастао. Људи су у време Христа живели много скромније. Чак су и најбогатији цареви тада живели скромније него што данас живи неки просечан власник салона аутомобила. Али је чак и за тај свет Христос био сиромашан: није имао ни кућу, ни неку имовину, и то није случајно. Постоје друге религије и вероисповести које су везане за одређене личности и људи, без обзира на ове личности, виде оваплоћење моралног начела. А ми се угледамо на Христа, на апостоле. Али они су живели врло скромно, чак и по стандардима ондашњег света. И није случајно то што Господ није дошао у овај свет као богати цар, или као освајач, или као трговац.

   – Рођен је у јаслама, у врло некомфорним условима...

   – Да. Дошао је као прогнаник. И у томе је важна основа нашег хришћанског живота. И треба да се угледамо на овај идеал. Не можемо да заборавимо на то. Некадашње генерације хришћана, и код нас у Русији, никад то нису заборављале. Може се рећи да људи нису тежили да премаше извесну границу комфора управо зато што су се руководили Христовим моралним идеалом.
   Једном ми се десила следећа ствар. Нека бака је продавала чарапе у метроу. Та бака ми је била симпатична и одлучио сам да купим њен производ. Питам: „Пошто?“ Одговара: „150 рубаља.“ А тада је већ 150 рубаља била скоро као сад, врло мало новца. Нисам имао потребне новчанице, па сам јој дао нешто више, а она каже: „Не, нећу да узмем.“ Узела је колико је тражила, није хтела да узме више. Чак је рекла: „То је грех.“ Разумете? Генерације наших предака су живеле тако да се врло строго односе према томе да стекну неко материјално богатство, уопште нешто материјално. Опрезно су се односили према томе. И полазећи од тога чак се наша цивилизација развијала посебним путем. То су међусобно повезане ствари.
   Чини ми се да прави хришћанин не може бити претерано богат човек и да се купа у луксузу. Односно, он може de facto, али то нема никакве везе са хришћанством. Човек може бити богат, може имати, рецимо, две куће, и још много свега. Али постоји извесна црта после које се поставља питање: „А да ли си ти уопште хришћанин? Да ли живиш по Јеванђељу ако се купаш у таквој раскоши?“

   Живети у ритму Цркве

– А да ли је уопште дозвољено прилагођавати себи принципе хришћанског живота? Уобичајена је ситуација: човек се понекад толико умори да га мрзи да чита јутарње или вечерње правило, жели дуже да одспава или увече да што пре легне у кревет. Да ли треба да приморава себе да се моли? Да ли је то исправно? Јер постоји пословица: „Невољник није богомолник.“ Или честа ситуација, посебно у току лета кад многи суботом и недељом одлазе у викендицу: нема храма у близини и људи изостају се недељне службе, иду у храм у граду – за време радних дана и чак на празнике само кад падну у радни дан. Овде се такође ради о томе како је нама згодније, комфорније...

   – Ако је човек уморан и буквално приморава себе да обави молитвено правило мислим да неће погрешити. Не треба се плашити тога. Ако се мало потрудимо, ако будемо поштовали молитвено правило, то ће нам бити само на корист. Али је притом врло важно унутрашње расположење. Као прво, треба да постоји радост и захвалност Богу. Уопште, било би исправно кад бисмо пробудивши се започњали дан речима: „Господе, хвала Ти за ову кишу напољу, за ово сунце, за место на којем живим, за посао који имам, за моју родбину.“ Врло је важно да је човек захвалан. Захвалност и радост увек треба да буду присутне у нашој молитви, па ће се мењати свет око нас. Чини ми се да је то главно.
   Али важно је и молитвено правило. То је исто као и тренинг у спорту: ако редовно тренираш, лакше ти је да тренираш. Понекад се вероватно може нешто скратити, али не тако да пређе у навику.
   А што се тиче одласка у храм... Јасно је да понекад не можемо да одемо на службу недељом или на празник и да после то на неки начин надокнађујемо, али то такође не сме да постане правило, зато што су недељна Литургија, недеља или празнични дани – посебни дани, то су Божији дани. Црква их није случајно установила и овај ритам је врло важан за нас. И ако га нарушимо добро је да то на неки начин надокнадимо. Има људи који су просто узели за правило да иду на Литургију средом или четвртком, али често не оду недељом. Наравно, то је чудно и погрешно с духовне тачке гледишта. Треба да се трудимо да се придржавамо црквене богослужбене струје.

   Робови испразности

– Оче Игњатије, рекли сте да Црква задаје одређени животни ритам. Кад човек тежи комфору он мења свој животни ритам: обично га убрзава, труди се да све уради брже, да поједностави општење. Да ли је то благотворно?

   – Мислим да је тежња ка убрзавању и поједностављивању већ ропство у извесној мери. Шта значи тежити комфору? Човек који тежи комфору неминовно тежи богаћењу. Заправо, он почиње мање да служи себи, а више мамони и почиње да поступа по законима који му се намећу и хтео или не хтео доспева у таштину. Практично, сви ми живимо у овој таштини и вреви. То се посебно види у градској средини, у Москви. Дођеш у Москву, враћаш се однекуд и просто осећаш да си ујутру устао и да у глави почињу да ти се врте неке куглице. Мораш да трчиш негде, зато што сви некуда трче. А куда сви трче? Сви трче да зарађују новац. Куда још могу да трче у Москви?!
   Наравно, има професија у којима се људи баве служењем ближњем, где материјални фактор није основа. Али у суштини, већина људи који живе у великом граду, као што је на пример Москва, заузета је зарађивањем новца. Заправо, зато и долазе овамо. Цела Русија долази у Москву да би овде зарађивала новац и преживела. Створен је такав систем. И људи који желе да се обогате врте се као у зачараном кругу, практично постају робови. Почиње врева и није јасно чему то. Наравно, у томе има нешто болесно. И нажалост, сви смо тиме обузети. Треба чешће да размишљамо о томе како живимо и због чега и чему сва та трка.
   Човек некуда жури и каже: „Брже, брже, брже!“ И поставља се питање: „Чујте, а зашто? Који је коначни резултат? Куда трчимо?“ То је у ствари нека нездрава журба, врева у чистом облику. Брже и више. И човек губи контролу, он више не разуме шта ће му све то. Управо то је замка среброљубља, стицања богатства и комфора. Јер практично, што више новца људи зарађују, тим више троше. А кад дођу на ниво врло богатих људи, практично сви постају робови. Робови трендова, моде, положаја, одређеног начина живота.
   Ова луда трка и убрзање рађају тежњу ка средствима за брзо преношење информације. Брже и више. И на крају се не сећаш с ким си јуче причао и о чему, зато што ти је глава препуна огромног броја порука и информација и мозак не може да издржи. Судим по себи. Понекад ме то просто плаши: сећам се да сам после ручка разговарао с неким, и не сећам се о чему. Човек више није у стању да прима овај ритам, мозак се искључује и готово. Али лако је нама, причесницима божанске благодати, православним хришћанима, да причамо. А можете ли да замислите како је онима који се не причешћују, не исповедају и нису заједничари божанске благодати? Они чак нису ни свесни тога. Они су као куглице из лутрије „Спортлото“, убачени у центрифугу, па се врте. То је испразност – плата за тежњу ка комфору. Човек тежи комфору и постаје роб испразности, трке, вишка информација.

   – И сам човек се неприметно мења изнутра.

   – Да, човек се мења. У принципу, комфор као и богатство – они иду раме уз раме – нису безопасна и наивна ствар. Кад човек улази у одређене односе с новцем, са својом каријером, он се мења. И чини ми се да је то главна ствар на коју ђаво хвата човека. Сад нико не каже, бар у Русији: „Ви сте хришћанин, нећемо вас примити на посао.“ Чини ми се да тога нема, иако се не зна шта ће бити даље. таква је ситуација и у Европи, и у Америци. Наравно, суочавамо се с тим да и код нас неки желе да скину извесне хришћанске симболе, али нема ствари као што су биле у Русији 1918. године или негде у Мексику за време револуције кад су свештеници стрељани.
   Како ђаво данас може да зароби човека, да га убаци у свој програм? Управо кроз тежњу ка богатству, ка комфору, ка неким насладама које се свуда проповедају. Сва реклама је усмерена на то, чак и реклама неких невиних ствари, хемијских препарата за кућну употребу, лекова и услуга. Тако се рекламира сваки вид људске делатности: ево, уради ово и одмах ћеш почети да живиш у рају, бићеш вечно млад и леп, имаћеш власт и могућности. Овом картицом ћу тамо да платим, овде ћу да платим, све ћу да купим, не излазећи из куће. И чини ми се да тежња ка богаћењу и комфору, ка бесконачном одмору и забави упропаштава човека, он је управо за то спреман да добровољно прода душу.

   „Не можемо да ‘промовишемо’ православље исто ка шампон“
 
   – Да ли дух комфорног живота продире и у православну средину?

   – Чак не бих рекао да продире, просто живимо у свету у којем ликује дух комфора. Природно, то утиче на нас. По мојим запажањима, за последњих пет-седам година чак и у сфери православних медија, кад изражавамо став Цркве на неким каналима, у часописима и друштвеним мрежама испољава се чудан став: немојте мислити да смо ми тако ограничени, у војничкој униформи и у војничким чизмама, не, не и не, ми смо врло симпатични, савремени интелектуалци, а што је главно, ми смо лепи и успешни – ето, такви смо ми православци! Све се то говори под изговором да треба под хитно да изађемо из „гета“.
   Међутим, ради се о томе да, као прво, у томе има неке нарочите тежње ка томе да се свидимо овом свету. А као друго, постоји тежња да се примењују модели које овај свет користи за пропаганду, за продају, за маркетинг, рецимо, шампона, а ми тако желимо да промовишемо православље. На пример, да узмемо глумца и да га ставимо на корице православног часописа и испоставља се да је он истовремено на корицама нашег часописа и неке „жуте штампе“. Чини ми се да ту постоји опасност. Наравно, не треба да будемо ни у каквом „гету“, све је то апсолутно јасно, али треба да схватимо, и од тога смо започели разговор, да ће хришћани у овом свету свеједно изгубити. Изгубиће у смислу да не могу да буду неки супер-Рамбо или нека суперлепотица целог живота.
    Човеков живот је свеједно трагедија. Да, човек тежи ка срећи, рецимо, ка породичној срећи, али нећемо вечно бити млади, нећемо сви до једног вечно бити лепи. Не могу сви да иду по летовалштима и да стављају своје фотографије на друштвеним мрежама, не може цела земља да оде у ресторан и да фотографише своју храну. То се неће десити, ма колико то да желимо. Не могу све добре и симпатичне девојке наћи православне Алене Делоне, разумете? И обрнуто. Па то се неће десити, то се не дешава. Тим пре што лепота није у томе и човек се не воли због тога. И кад почнемо да тежимо ка овом стандарду ми не схватамо ка чему тежимо. А тежимо ка стандарду рекламних часописа за козметику; у суштини, наше поступке често покрећу неке пи-ар технологије. Али од тога нема користи. Само ћемо секуларизовати свест и то је све.
    Људи од нас очекују нешто друго. То не значи да треба да идемо неочешљани и неумивени, то нико не каже. Али не треба да мислимо да се не зна ко смо ако не будемо изгледали као с корица модног часописа. Не желим никога да оптужујем, али нажалост, нешто слично постоји, на пример, међу православцима који пишу и наступају у јавности. Посебно међу мирјанима, али то постоји и међу свештеницима, и међу монасима. Овде постоји извесна нејасност: у суштини, узимамо клише по којем живи овај свет и који се свима намеће и покушавамо да се свидимо овом свету и да будемо успешни у њему. Међутим, суштина хришћанства није у томе. Не ради се о томе да ископамо земуницу у шуми и да живимо у њој и једемо корење. Јасно је да то не могу сви, а у принципу и не треба. Али сад је ова тежња према комфору као некакав цунами.
   Али раскош и комфоран живот се ни на који начин не могу повезати са стварима као што је, на пример, рад. А ако се у реклами приказује породица у њој увек има једно или двоје деце. Зашто не шесторо? Рекламирате неку храну, па прикажите велику породицу која је блиска идеалу традиционалне, хришћанске породице.
   Данас се све гради на пропаганди греха. И кад почињемо да користимо исте методе то је врло опасно и чини ми се да тако нећемо постићи никакав циљ. То ће бити близу онога што је Господ рекао: не бацајте бисере пред свиње да се не окрену и не згазе вас (уп.: Мт. 7: 6). Врло је важно да то имамо на уму.
    Кад се у Цркви дешавају неки већи скандали најчешће се може видети да смо прво нешто покушали да учинимо по законима овог света. То сам имао прилике да видим и у другим помесним Црквама. Одлучили су људи да узму неке пи-ар менаџере да све убеде да је то добро и на крају нису никога убедили. Или свештеници почињу да се понашају као фудбалски навијачи и то је потпуно бесмислено. Има много сличних ствари. Чини ми се да треба то да сагледамо и да се опрезно односимо према томе, зато што ни ми нећемо бити потребни овом свету ако обљутавимо (уп.: Мт. 5: 13).

   Не с „френдом“, већ с другом

   – Друштвене мреже су једно од обележја савременог света. Реците ми, молим вас, да ли општење у друштвеним мрежама има исту вредност као и жива комуникација? И како се уопште односите према друштвеним мрежама?

   – Мислим да општење у друштвеним мрежама и посредством месенџера и мобилних уређаја не може у потпуности да замени нормално дружење. Чак се често дешава: с неким човеком дуго времена комуницираш преко електронске поште, почињеш да се дружиш, ступаш у пријатељске односе, чак као да сте истомишљеници. А онда сретнеш овог човека и осећаш да немаш о чему да причаш.
   Наравно, све ове техничке иновације су у извесној мери корисне, посебно кад помоћу њих превладавамо растојање. На пример, ти живећи у својој улици не можеш да се упознаш с човеком који, рецимо, воли Пушкина и преводи га на шпански језик. И упознајеш се с таквим човеком захваљујући мобилним уређајима и интернету, а он живи у Барселони. Наравно, то је корисно. И човек може много тога да уради захваљујући друштвеним мрежама. Имао сам много случајева кад нам је пошло за руком да урадимо нешто добро – у области издаваштва, и у организационом смислу, на пример, неке изложбе, и у Цркви, разуме се – кад сам се упознао с људима преко друштвених мрежа.
   Међутим, видим у томе и озбиљну опасност, зато што људи – посебно млади и деца који данас почињу да комуницирају у друштвеним мрежама – практично не умеју да комуницирају уживо, нормално. Зато што френда имаш на Фејсбуку – то ти није баш друг и ако тамо имаш 500 „пријатеља“ то не значи да су сви они стварно твоји пријатељи. Наравно, овде долази до велике замене појмова.
   Ово је постало класична слика: људи се окупљају и свако држи свој мобилни. Треба да постоји нека златна средина. Данас не би било сасвим исправно искључити општење на друштвеним мрежама, а то не могу сви: треба одржавати извесне контакте и везе. Али обавезно треба да имамо институцију општења уживо и чини ми се да Црква овде треба да одигра важну улогу. Врло је важно да људи могу да остану после Литургије и да поседе и попричају. Често одлазим у Србију и тамо је то као део богослужења, кад се заврши Литургија, посебно у манастирима. Људи се причесте и обавезно поседе заједно после Литургије. На неким местима ће се чак и увредити ако одмах побегнеш. Таква окупљања се зову „послужење“. Људи пију кафу, мезете, причају. Али главно је, друже се – пола сата, четрдесет минута, сат.
   И било би добро да се у манастирима, и посебно у градским храмовима пронађе такво место, нека то буде напољу, под надстрешницом, за дружење. Зато што људима недостаје комуникација. Постоји опасност: људи комуницирају на друштвеним мрежама и престају да комуницирају уживо. Чини ми се да је један од наших црквених задатака да развијамо ову способност међусобног општења. И треба то људима да омогућимо, да им дамо кров под којим ће моћи да се друже, посебно млади људи, деца, пубертетлије.
   Јеванђеље се такође преноси преко речи, кроз лично општење. Јер Христос није узео и послао свима писма као што се шаљу обавештења свим запосленима да ће сутра бити одржан састанак или да се уводи нешто ново. Да, апостоли су писали посланице, али су свуда ишли и сами. Комуникација је врло важна.
   Сећам се, пре неколико година, кад је „Живој журнал“ био врло популаран, дошло је до серије међусобних скандала између прилично познатих православних публициста. Било је потпуно јасно да се то дешава зато што се ови људи просто нису срели и нису попричали.

– Односно, друштвене мреже удаљују људе: они већ комуницирају с аватарима, а не међусобно?

   – Да, посебно кад људи крију своју личност. То уопште није нормално. Пре свега 30 година то би био неки апсолутно немогући начин општења. А постоји и друга ствар. Често се дешава да човек на пише, на пример на Фејсбуку или „ВКонтакте“ нешто у љутњи или да погреши, или је био просто превише узбуђен, није спавао, уморан је, можда је попио... И онда се и каје због онога што је написао, али више не може да врати, јер што је написано, написано је. Дешава се да људи уђу у неку богословску дискусију и напричају штошта. А после бране свој став, на известан начин су већ таоци онога што су написали, срамота их је да повуку реч. Јасно је да кад би се људи просто окупили, сели и поразговарали, они би и спорили, а онда би неко рекао: „Стварно, нешто сам лупио, па добро-де, то је глупост. Нисам прочитао ову или ону књигу.“
   Осим тога, друштвене мреже нам постављају стандарде у комуникацији: ово треба да лајкујемо, да покажемо да нам се оно не свиђа. Практично нам намећу како да се понашамо. Да ли знате да сад у новим моделима телефона у режиму камера постоји функција „Храна“ за фотографисање онога што једемо?

  – Програмирано је у телефону?

   – Да. Већ је достигло такав врхунац да, на пример, произвођач „Самсунг“ у камеру убацује функцију фотографисања јела. Чини се да је то потпуно лудило. А откуд то? То је ефекат истих ових друштвених мрежа. Људи воле да сликају храну и стављају слике на друштвеним мрежама. Односно, ако купиш телефон, он ти каже: и ти се тако понашај – фотографиши храну. И већ ти је жао да то не искористиш, осим тога тамо постој одличан ефекат: ивице су нејасне, а у средини је све јасно. Телефон ти каже: буди таква будала – фотографиши храну у сваком ресторану и објављуј фотографије онога што једеш. А шта је то? Све је заправо почело од друштвених мрежа. Намеће нам се такав модел понашања.
   Друга опасност од општења на друштвеним мрежама је та што се људи навикавају да не одговарају за своје речи. Јер човек зна ако се не сретне с оним кога је увредио неће морати да му се извињава. А да би „регулисао“ односе просто ће му ставити неки лајк или ће обрисати свој пост и све ће бити у реду. Чини ми се да сви треба да имамо на уму одговорност за речи, пре свега они који одговарају за васпитање: и родитељи, и ми, свештеници. И треба то да учимо.
   И поновићу: треба да се учимо живој комуникацији. У последње време се често срећем с тим да се родитељи жале: одрасла деца која су већ завршила факултете ништа неће да раде и врло је тешко комуницирати с њима. А ради се о томе што су одрасли на таквом општењу и то им већ деформише психу. Тако да је то озбиљан проблем.

   Христос нам даје слободу

   – Оче Игњатије, шта бисте желели да кажете у закључку нашег разговора?

   – Пре свега не смемо да заборавимо шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. То звучи уобичајено, али у ствари једноставни идеали хришћанства, између осталог, скромност, треба да нам буду најважнији. У комфору, у трци за новцем, нити ћемо побољшати свој живот, нити ћемо постати прави хришћани. Испоставиће се да нисмо ни тамо ни овамо. Заправо, у томе се састоји наша слобода: треба да будемо слободни од свега тога. А слободу нам даје Христос. Он нам је донео управо ову слободу, слободу од овог света. Треба да будемо просто слободни људи, слободни у Христу и у Духу Светом, и тада ћемо разликовати дух овога света, видећемо шта је добро, а шта лоше.
   Свима бих хтео да пожелим да сачувамо трезвен ум, да умемо да разликујемо знамења овога века како не бисмо постали робови и како не бисмо обљутавили.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Марина Тодић
   Московски Сретењски манастир
   извор: www.pravoslavie.ru

Др Драгољуб Марјановић, Византијски свет и Срби кроз векове

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕУЗМИ ОВДЕ: 
svetigora.com

   Гост Радија Светигоре био је византолог и историчар др Драгољуб Марјановић, научни сарадник Семинара за Византологију Одељења за Историју Филозофског факултета у Београду

   Са уваженим гостом разговарали смо поводом великог јубилеја 800 година самосталности Српске Цркве, о разним занимљивим темама, између осталог о васељенском значају Светог Саве, о његовим путовањима у Свету Земљу и Александрију, о залагању за добијање аутоефалности Српске цркве, о његовој васељенскосаборној личности, о византијској цивилизацији, о византијској књижевности, светим патријарсима у борби за иконопоштовање, знаменитим Србима у средњем вијеку, Српској православној цркви, о Манастиру Михољској Превлаци, Зетској епископији…

   Такође је било ријечи и о двије књиге, које је написао др Марјановић, „Кратка Историја- патријарха Никифора Цариградског – Историјска анализа дјела„, која је изашла 2017. године на енглеском језику.
   И о најновијој књизи, која је изашла у децембру прошле године и носи назив „Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку„.
   Разговор са др Драгољубом Марјановићем водио је Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре.

Збор зборила господа хришћанска : Духовна академија у храму Светог Вазнесења Господњег у Београду

Звучни запис:

www.slovoljubve.com

Доносимо звучни запис свечане Духовне академије у Вазнесењској цркви у центру Београда, одржане 31. јула 2019. године у навечерје празника св. Деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему "Витештво Св. деспота Стефана данас" произнео је презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, а историчар и археолог Марко Алексић говорио је на тему "Св. деспот Стефан Високи као историјска личност". О Светом деспоту Стефану певали су Небојша Мастиловић и Јелена Јеж, а програм је водила Бојана Јовановић, новинар радија "Слово љубве". Вече је словом закључио јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма, а звучни запис начинио је Марко Весић.

НОВО ИЗДАЊЕ: ЕВАНЂЕЛСКИ ОСНОВ И ДОГМАТСКИ СМИСАО ПРАВОСЛАВНОГ МОНАШТВА

 
   Пред читаоцима је дубоко богословски и веома студиозан докторски рад Свештеномученика Јеромонаха оца Михаила Ђусића (1910–1945). Ова студија је подељена на пет делова – (1) Основ и проблеми монаштва, (2) Завет послушности и његова примена, (3) Завет сиромаштва и његова примена, (4) Завет девичанства и његова примена и (5) Унутрашњи смисао монашких подвига. На самом крају горепоменуте дисертације налази се краћи чланак оца Михаила Сотириолошки човек, који представља својеврсну критику на књигу Владике Николаја Речи о Свечовеку. У напомени уз овај чланак дајемо и кратак самокирички осврт самог Светог Владике на тај чланак оца Михаила.

Манастир Жича, 2019.

   Отац Михаило рођен је у селу Гледићу, код Краљева на Видовдан 1910. године, а на крштењу је добио име Миодраг. Основну школу учио је у селу Гледићу, а Гимназију с великом матуром завршио је са одличним успехом у Крагујевцу. У Београду је завршио Теолошки факултет. Студентске дане на Богословском факултету проводили су заједно он и Бранко Рапајић, касније отац Јован Рапајић, и утицали један на другог својим знањем и карактером и допуњавали се. Обојица су братски и богословски с мисионарском љубављу другарили и у животу и у смрти, остајући нераздвојни. Најистакнутији њихов рад био је у Богомољачком покрету са Владиком Николајем у Хришћанској заједници у Крагујевцу. За њега је Владика Николај говорио, да је још док је био матурант гимназије ступио у Богомољачки покрет и у њему остао са ревносним радом, како се види, до своје смрти. Пострадао је отац Михаило од комуниста на правди Бога 1945. заједно са оцем Јованом Рапајићем и са још 12 српских свештеника и свештеномонаха у селу Блажују на Врелу Босне.

   + Еп. Атанасије у Прослову књиге:

   Овај рад је отац Михаило припремао као докторску дисертацију док је студирао у Румунији у годинама пред Други светски рат. Своју дисертацију јеромонах Михаило није коначно завршио, што се види из садашњег, иначе врло обимног текста. Како сведочи братаница оца Михаила Загорка Ристић, он је свој рад дорађивао током лета пред сам Светски рат, што се да закључити и из текста. За рад се интересовао и сам Свети Ава Јустин, јер, како опет сведочи братаница, Ава је дошао 50-их година у родну кућу оца Михаила у Гледићу, да види да ли је нешто од књига и рукописа оца Михаила остало, па је тада вероватно и узео овај рукопис доктората, који смо по блаженом уснућу Светог Аве, нашли у његовом радном столу.
   По самом наслову рада, као и по распореду поглавља и поднаслова, могло би се закључити да је Отац Јустин бдио над тим радом, и Оца Михаила надахнуо да овако темељно обради, библијско-светоотачки и заиста јеванђелски – христоцентричну и тако битну тему живог Предања Православне Цркве о монаштву.
   У овој систематски писаној студији, изузетно документованој из Светих Јеванђеља и Апостолских Посланица, као и из дела Светих Подвижника и Отаца Цркве од раних векова њене историје, па све до времена Св. Николаја и Св. Јустина, види се да је Отац Михаило већ тада био искусан монах, богословски и литерарно обдарен писац, добро упућен и у богату монашку литературу, нарочито грчку и руску.
   Отац Михаило је био Жички монах код Светог Владике Николаја, и његов духовни син. О односима са Авом Јустином, закључујемо из књиге, да је млади монах Михаило био један од најбољих ученика Оца Јустина, чије радове често и наводи у овој студији, а такође и широко користи његову богословску терминологију и монашко–житијни речник.Идући тим путем, отац Михаило је врло често следио и Оца Јустина, и његов језик и стил, који је и код Аве Јустина језик и стил Св. Апостола Павла и Светог Златоуста, наравно и Светих Отаца: Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог, Григорија Ниског и Макарија Египатског, Светих Максима Исповедника, Теодора Студита и Симеона Новог Богослова, а затим је следио и потоње грчке и руске Подвижнике каснијих векова. Зато му је и стил и речник толико христолошки и христоцентричан, те ова студија заиста представља велики допринос историји и теологији Православног Монаштва.
   С правом закључујемо, и понављамо, да овај рад сведочи истовремено и о дубоком монашком искуству самог Свештеномонаха Михаила, потврђеном и његовом мученичком кончином за Христа.

   извор: zica.org.rs

Илиндан у Манастиру Илињу

 
   Много је оних који се називају немоћнима. Према речима Светих отаца – немоћни су само они људи који Бога немају, јер не верују у силу Божију и моћ Његових људи. Док онај ко верује у Бога – има душу живу и зато Свети владика Николај истиче да само живе душе верују у моћ и чудеса пророка Илије, јер оне знају да је то пројава моћи Божије, и да их та чудеса и храбре и радују. Колико је поштовање Светог Илије у кабларском крају, и колико има живих душа које верују у Бога и помоћ његових светитеља, показало се и ове године о Илиндану, када је Манастир Илиње, метох Благовештења кабларског, прослављао свог заштитиника.

   Окупили су се мештани, пријатељи манастира са разних страна, бројни колачари и приложници манастирске славе, да једном мишљу и једним срцем, помоле се овом дивном светитељу и затраже од њега сваку молитвену помоћ и благослов за своју породицу и ближње. Свету Литургију, на платоу испред манастирске црквице, служили су Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров и настојатељ Манастира Света Тројица на Овчару јеромонах Орисије (Ивановић), а још већој радости молитвеног сабрања допринели су монаси Манастира Преображење на Овчару и Манастира Јежевица.
   Након Свете Литургије, послужена је трпеза љубави у Манастиру Благовештењу, коју су припремили игуманија Михаила са сестрама и овогодишњи бројни колачари.
   Нека би Господ Бог наш – Спаситељ и Просветитељ, просветио душе наше речима вечнога живота, утешио нас благодаћу, да би смо од неверних постали верни, и од мртвих постали душе живе, јединога истинитога Бога, молитвама славног и огњеног пророка Господњег Илије. Нека би његовим светим посредовањем, стекли милост Божију и живот вечни. Амин.

   Монахиња Параскева (Парошки)
   извор: eparhija-zicka.rs

МАЈКО ПРАВОСЛАВНА (Албум сећања на 4. август 1995)

Централна државна манифестација обележавања Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији „Олуја“ биће одржана 4. августа 2019. године, у 19 часова,  у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

   Парастос жртвама служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству председника Републике Србије г. Александра Вучића, највиших представника Влада и Народних скупштина Републике Србије и Републике Српске, представника Војске Србије, чланова удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и многобројних грађана.
   Акција ”Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица тражиле спас у Србији. Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије саопштио је да је током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из својих домова протерано више од 200 хиљада крајишких Срба. Том приликом живот је изгубило или се води као нестало више од две хиљаде људи, а сећање на десетине километара дугу колону оних који су у Србију стигли преко Босне и Херцеговине и данас сведочи о једном од најмасовнијих егзодуса у Европи после Другог светског рата.

   извор: www.spc.rs