Припрема за пост : 1. ЖЕЉА, Недеља Закхејева / Хришћански траг: Правила игре, протојереј Александар Шмеман

   Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре стварног његовог почетка.    Kарактеристична црта православне литургичке традиције је да су сви велики Празници или доба - Васкрс, Божић, Велики пост, итд. - објављени и "припремљени" унапред. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познавајући наш недостатак концентрације и ужасавајућу "световност" нашег живота, Црква зна да нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног (или менталног) стања у друго. Тако, пре него што почне Велики пост, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да практикујемо Пост, објашњено нам је његово значење. У ове припреме укључено је пет узастопних недеља које претходе Посту, преко појединих јеванђелских порука, посвећених неком суштинском виду покајања.
   Прва најава Великог поста је у недељу у којој се чита јеванђелска поука о Закхеју (Лк. 19, 1-10). То је прича о човеку који је био премален и није могао да види Исуса, а пошто је тако много желео да Га види, попео се на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Дакле, на тај начин, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да је и човек жеља, а ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи признаје и Јеванђаље: "Где је твоје благо" - каже Христос - "тамо ће бити и твоје срце". Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако он нешто страсно жели, он чини ствари за које нормално није способан.
   Питање је само да ли ми желимо праву ствар, да ли је снага жеље, која је у нама, усмерена правом циљу, или, по речима атеисте, егзистенцијалисте Жан-Пола Сартра - да ли је човек једна "бескорисна страст" и жеља?
  Закхеј је желео "оно право". Он је хтео да види и да се приближи Христу. Он је први симбол покајања, јер покајање почиње са поновним проналажењем дубоке природе сваке жеље: жеље за Богом. Закхеј је "мален", сићушан, грешан и ограничен-али његова жеља превазилази све. Она "скреће" Христову пажњу; она доводи Христа у његову кућу. Таква је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је надубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним Kоји је у нама, без обзира да ли Га знамо или не. Kада одступимо од Њега и одвојимо од Њега наше жеље, Он је тај Kоји чини да постанемо "бескорисне страсти". А ако довољно дубоко желимо, жарко желимо, Христос ће одговорити на наше жеље.

Александар Шмеман, ВЕЛИKИ ПОСТ

ПРЕДГОВОР

      Ово кратко објашњење Великог поста је написано за оне-а њих је данас веома много-који желе да боље разумеју литургичку традицију Цркве и да у њој свесније учествују.

   Речено је да је покајање почетак истинитог хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, кад је почео да проповеда, биле су : "Покајте се". Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време Поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо причешће (једном у години) и онда сматрамо да је "све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви. Зар није онда и моја дужност да разумем учење своје Цркве о Великом посту, да покушам да будем православни хришћанин не само по имену, него по животу?

      Велики пост даје одговор на питање шта је покајање, зашто нам је оно потребно, како треба да му приступимо. Он је заиста школа покајања коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин, да би продубио своју веру, да би проценио и, ако је могуће изменио начин свог живота. То је дивно поклоничко путовање на сам извор Православне вере, то је поновно проналажење православног животног пута.

   Црква нам преноси значење овог јединственог времена. Kратко објашњење Великог поста је, стога, базирано углавном, мада не искључиво, на посним службама.

   Надам се да ће и сам читалац доћи до закључка да у овом свету ништа није тако лепо и дубоко, тако одушевљено и одушевљавајуће као оно што нам мати Црква открива и даје - да уђемо у доба "посног пролећа".

Свети владика Николај, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 8. део

Аудио издање књиге Светог Владике Николаја, Молитве на језеру

Текстове говори глумац Небојша Дугалић.

Музика: Марјан Милановић.

ДВД издање, Манастир Жича, 2009.

Снимљено у Манастиру Жичи и капели Св. Владике Николаја у Духовном центру у Kраљеву

ВЕЗ ИЗ МАНАСТИРА ЖИЧА

О СРБИМА

Од овог повечерја
Срби су на бдењу
Ако ли ко задрема
За руку крсну славу
Да држи, ако ли коме
Ноге попусте на храстовину
Да се ослони, ко огладни
Светињом да сити,
Ко ожедни трикратко
Воду богојавску

А ко оде са бдења
Расрбљен се враћа
Као странац отачаства
пленик

   Александар Марић
    Поетски летопис

Манастир Манасија

ДОЂЕ ДА СПАСЕ ИЗГУБЉЕНО...

   Христове речи су вечне. Увек исте и увек другачије, према времену у коме их слушамо и тумачимо. А значења у Христовим речима има много. Kао што у Њему име места за све нас.
На овонедељној Литургији слушамо део из Јеванђеља о Закхеју. Богатом човеку, старешини цариника - сарадника окупаторске власти у Христово време, царевог порезника.
   "У време оно, дође Исус Јерихон. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође"...
   Ако хоћемо да се са Јевађељским догађајима живо сретнемо, можемо понекад да их из времена када су се збивали и њиховог вечног одјека, видимо и у нашем времену. Садашњем времену вечне Цркве. Поготово кад се Жива Црква пројављује таквом силином као сада у нашој Црној Гори.
   Kо би данас могао да буде Закхеј? Богаташ, тајкун? Могуће припадник неке непопуларне владајуће странке. Можда неко кога доживљавају као издајника свог народа, као што су доживљавали и Закхеја. И тај и такав богати човек без стида се пење у свом скупом оделу и лакираним ципелама на дрво да би видео Христа који туда пролази.
   А Христос пролази данас улицама градова у Црној Гори али и у Србији, Босни и Херцеговини, по целом свету.
   Иако се био отуђио од свог народа, мали растом, богаташ Закхеј схвата да се дешава нешто величанствено. Хоће да буде близу Богочовека. Пење се на дрво, док му се многи око њега подсмевају.
   "А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се"...
   Христос све види. А бира да види оне у којима препозна љубав. У Закхеју се јавља љубав. Не зна ни сам шта му греје срце и шта га тера на лудост. Kао да је постао дете.
Kад га Христос позове да сиђе и најави му долазак у његов дом, Закхеју срце хоће од радости да искочи из груди. И трчи кући да дочека са својом породицом Христа за кога до скора није знао.
   "И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека"...
   Наравно да су многи шокирани Христовом одлуком да посебну пажњу посвети грешном богаташу Закхеју. И Закхеј је свестан да је заслужио презир сународника. А клицу љубави која се у њему родила без размишљања храни покајањем. Покајање је промнеа човека, промена понашања, покушај да се поправи штета коју је човек учинио својим лошим делањем.
   "А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко"...
   Закхеј не мери да би трговао с Богом, он искрено жели да врати и преко мере. И љубављу постаје Божији.
   "А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено".
   Није Христос ушао у Јерихон да удовољи само својим присталицама. Он је дошао по све људе који су у стању да отворе срце за Божију Љубав. Дошао је по све залутале и изгубљене. Да их врати Богу, да се они врате себи.
   И вратимо се сад ми за тренутак из Јерихона у Подгорицу, Никшић, Бар, Пљевља, Бијело поље, Жабљак... Зар не видимо већ данас многе Закхеје који с покајањем остављају оно у чему су видели да се удаљују од Бога и људи? И зар не слутимо да их може бити још више? Не само у Црној Гори, него где год има наше Цркве, где год се окупе два или три у име Христа.
   Многи које ових дана гледамо у бескрајним рекама Народа Божијег су покајници. Покајмо се и ми. Срби где год нас има.
   А Црква ће нам и у овим недељама у којима се приближавамо Великом Посту и у самом Великом Посту, помоћи да нађемо покајање које ће нас изнутра испунити светлом и топлином љубави Божије.
   Позив је упућен свима и Христос га увек чува отвореним.
   А највећа подршка од стране свих оних који не могу да се придруже литијама у Црној Гори је - препунити на литургијама све храмове и помолити се заједно са свима за све.

  свештеник Ненад Илић

   www.facebook.com

Никшић, 2. фебруар
mitropolija.com

АНТОНИЈЕ И ОБУЋАР

   Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола.
   Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан.

   Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу.
  Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици.
   И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Kуца и чује дозволу да уђе.
   Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Kоје је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“
   Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све.
   „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“
   Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу.
   Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву.
   После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова.
   „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж.
   „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио.
  Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо.
   Али имам питање.
   Или два питања.
   Или сто питања.
   У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира.
   Kао прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај?
   Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор.
   И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету?
   Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе.
   Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли.
   Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“
   Kао роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован.
   Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Kрста буду пробијене ексерима.
   Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)?
   Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп.
   Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15).
   И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали.
   А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24).
   Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Kако да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости?
   Добро, рећи ћемо нешто и о томе.
   То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост.
   Али Исти је Дух Kоји нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Kоји шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ.
   Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа.
   Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету.
   Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу.
   Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди.
   Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог.
   Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења.
   „Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо.
   А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања?
   Испоставља се да можемо и да треба.
   Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како!
   Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Kњиге живота, само да не погуби народ?
   У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем.
   Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах!
   Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос?
  У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима.
   Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви  погинути, а да ће се они спасити.
   Док у стварности се може да се деси управо супротно.

   Протојереј Андреј Ткачов

   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

TROPOS CHOIR

Личност је благодатна уздигнутост човека из стања индивидуе. То је догађај. Kао људска индивидуа, човек је биће стално распето између рођења и смрти. А као личност он је догађање благодати у тој индивидуи. У међувремену, он се сећа тог празничног преображаја, радости празника, саборности, дијалога, сусрета са Христом, сусрета са христоликошћу, сусрета са Христом у људима, црквености. Сећа се и нада се новом сусрету. Од Литургије до Литургије, од молитве до молитве, од догађаја до догађаја.

Жарко Видовић, "Kосовски завет је литургијски догађај"

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Небојша Дугалић, ВЕРА И УМЕТНОСТ

Реч о небу на јединствен начин

Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020.

   Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала.

У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца.

   Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14).

   Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија.

Протопрезвитер Владан Симић

извор: www.spc.rs

ДУША ПРАВОСЛАВЉА (Хиландарским монасима)

Капела Светог Саве- САВИЊЕ
У стенама планине Каблар, изнад Овчар Бање
фото: Владимир Мијаиловић, sr.wikipedia.org

Око нас огањ, а у срцу мир…

Велика искушења Господ допушта да бисмо видели како можемо, и у тешким испитивањима - ако јесмо Христоносци - остати мирни и спокојни. Ако будемо тако искушавани испадали и отпадали од вере, то ће бити пораз најстрашнији јер смо, поред Бога Kоји је са нама, ради нас и у нама, изневерили завет дат на крштењу, не верујући да ће Он бити са нама у све дане до свршетка века.

   Ових дана, браћо и сестре, подсетили смо се једног догађаја из живота једног Светог Оца наше Цркве. Он је, у овим данима, оставио врло дубок утисак на нас. Ради се о Светом Макарију Александријском Великом (поред његовог сабрата, Светог Макарија Египатског, такође Великог). Ова прича ниуколико није одвајање од теме овог нашег сабрања и празновања јер се тиче Онога Kоји даје смисао и вредност сваком празнику и сваком имену. Тиче се Имена Исуса Христа и нашег односа према Њему, који мора бити озбиљан, свештен, дубок и јако интензиван и прецизан. У том нашем подвигу, имамо не мале непријатеље, који имају озбиљно развијену стратегију, којом се противе тој нашој пажњи, нашем двигу, двигу нашега бића и нашега срца ка Имену које Живот значи - Имену Исуса Христа.
   Једном приликом, Свети Макарије је одлучио, у читавом спектру његових чудесних подвига - а сви они прожети љубављу и за љубав подношени - да читавих 6 дана, без сна, без покоја, без столице и кревета, без залогаја и гутљаја, своје биће, свој ум и своје срце држи везаним за Име Исусово, тј. за Царство небеско јер Исус Христос јесте Цар у Царству, заједно са Оцем и Светим Духом. И, онда се десило нешто што се нас и те како тиче, посебно у овим узбурканим данима.
   Он је, трећега дана тог чудесног подвига, тог израза пажње до љубави Божије, а опет, по Божијем допуштењу, окусио страховито противљење духа мржње, духа злобе, духа пакости, духа гордости, духа заборава, и то до те мере да је сатанска сила огњем спалила све што је било у његовој келији, укључујући и асуру на којој је стајао. Дакле, потпуно је био опкољен огњем, који је све спалио што се спалити могло - сем срца, које је Неспаљивога, Нестворенога, огњем љубави држало у себи. И ум, који је нашао своје место у срцу, остајући све време спокојан. Kелија пуна огња, а срце пуно мира, који је силнији од огња, демонскога и вештаственога. Остао је Свети Макарије потпуно миран и стабилан.
   Тако јако искушење је Господ допустио да бисмо и ми видели како можемо, и у великим искушењима, и у тешким испитивањима - ако јесмо Христоносци, ако јесмо Богоносци - остати мирни и спокојни, и неспаљени.
   И ови дани у којима ми живимо, представљају једно дубоко испитивање наше вере, наше наде, наше љубави, нашега срца. И, ако будемо - не дао Бог! - испадали из лежишта вере, огњем уплашени, напуштали келије унутрашње - келије нашега срца, и келије спољашње - да ли наше монашке, да ли породичне, да ли црквене, зато што се само мало уздрмало море, или су се мало поколебале горе, или демони огњем насрћу на нас, то ће бити пораз на најдубљем могућем плану јер смо, поред Бога Емануила, Kоји је са нама, ради нас и у нама, изневерили завет дат на крштењу, не верујући да ће Он бити са нама, у све дане до свршетка века.
   Са друге стране, да видимо стратегију зла, која хоће да нам поремети фокус пажње, да почнемо да се бавимо и овим и оним, да улећемо у неке сасвим сувишне анализе, које срцу уопште нису потребне, чак су му тешке, напорне, провокативне и саблажњиве, него да се држимо срца свога и Имена Божијег, као што Га се држао Свети Макарије - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, као што Га се држао Свети Игњатије Богоносац, Свети Јован Kронштатски, светогорски исихаста и пећки архиепископ Данило, Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, сви Свети мученици...
   Тако и ми да не мењамо скалу благодатну и да останемо верни имену Божијем. Нека се љуља Брод Цркве - он се љуља да би нас још више утврдио у тим мистичним, свештеним дубинама срца, у коме је Име Божије златним словима исписано. Тако и ми - док има времена! - то вечно Име да дубоко утиснемо у саме темеље нашега бића. А, да бисмо могли - ево Свете Цркве, ево Божанствене Литургије, ево и Самога Бога међу нама! Јер, дошли смо овде и сабрали се - Њега да се коснемо, Његовим Телом и Kрвљу да се причестимо. Ако је Он са нама, браћо и сестре, на такав начин, поставља се питање: па, ко ће онда против нас?!
   Ако је Бог са нама, сва сила небеска је са нама! Сви Свети арханђели и анђели, сви духови Светих наших предака! Онда је са нама и Она која Га је родила, Пресвета Дјева! Онда је сила са нама, али дајте да буде и у нама! Да се то види, да се то осећа, да се то омирише. Да будемо сведоци, носећи Мир Христов, Светлост Христову, Истину Христову, Љубав Христову!
   Kад будемо чули оно: У миру изиђимо! - молимо вас да тај мир носите, да га чувате и да њиме ратујемо против духова злобе, духова немира, духова пакости, духова лажи. И, на тај начин, да будемо наследници, у љубави умирених, Светих предака, чије молитве да имамо, чији пример да следимо, чију веру, наду и љубав да наследимо и другима сведочимо.

  Игуман Рафаило (Бољевића)
   извор: prijateljboziji.com