 |
| ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ |
Храм Светог Вазнесења Господњег, Чачак
2. мај 2020.
ВЕЧНО СЕЋАЊЕ
Некад је и поред снажне вере у вечни живот тешко опростити се од вољених људи који су преминули. Сâм Христос је заплакао због одласка Његовог пријатеља Лазара. Богомати је и поред анђела који је потврдио Божји Промисао везан за живот Њеног Сина – плакала и ридала док је гледала како умире. А тек хиљаде и хиљаде хришћана који су оплакали одлазак својих најближих! Ретко ћемо наћи у житијима светих мученика колико је велик био бол оних који су се морали опростити од својих најближих. Сигурно је да су свети отишли у сусрет Васкрсломе и да с Њим бораве у блаженству, али је ближњима било потребно много времена да прихвате њихов одлазак.
Зато нам је потребно сећање, жива успомена на њих и онда када оду. Са друге стране, потребно је да их пустимо да оду. Маколико било тешко опростити се од некога због кога је наш живот попримио одређени облик и боје, не смемо свој живот обезличити и обавити тамом јер онда одричемо и побијамо сав труд и љубав који су нам наши вољени пружили. Они су нас волели, а и даље нас воле, управо због те тајанствене светлости која у нама сја, а коју је добри Бог у нама запалио. Сигурно не би желели да та светлост у нама згасне заједно са њиховим овоземаљским животима.
Потребно је времена да се навикнемо да су вољени људи преминули. Оно што остаје јесте живо сећање, успомене на њихове осмехе, речи и дела и остаје њихов траг у нама самима, у ономе што ми јесмо. А то ни сама смрт не може да збрише. Зато се на данашњи дан молимо Господу за покој душа наших најмилијих. Заједништво са њима остаје, у Христу ни смрт не може да направи понор између оних који се воле. У Њему нема живих и мртвих, већ само две стране једнога живота.
Зато палимо свеће и узносимо молитве за наше вољене. Јер су они својом добротом и примером били светлост нашем животу, да бисмо боље видели путеве који су пред нама. Њихова светлост и даље сја. Пут који су нам осветлили простире се пред нама. Наше је да и ми другима будемо светло. Kао што се на Васкршње јутрење светлост свеће предана из олтара шири даље, тако је Господ Светлост предао нама и пут ширења Светлости не сме стати.
Не заборављајмо наше преминуле, никада, али и наше телесно живе, све који су велика светила нашег живота. И не заборављајмо ону исконску Светлост Kоја ће и помоћи да бол губитка ближњих постане радост што смо их познавали и називали се њиховим пријатељима и кћерима, очевима, мајкама, браћом. Такво сећање није тек присећање прошлих догађаја, то је својеврсно оприсутњавање, животно сведочење доброте и племенитости нама указане.
Сачувај, Господе, душе свих слугу Твојих, свих оних који су ширили Твоју Светлост и били живи сведоци Твоје љубави! Сохрани, Боже, све оне који су у нама оставили неизбрисав и свет траг који ћемо пратити и којим ћемо стићи ка вечности!
„Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести ни уздисања, већ живот бесконачни!”
А ми? Kретаћемо се даље и светлети. Будимо другима светлост као што су наши ближњи нама.
„Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца који је на небесима” ( Мт. 5, 16).
Kатихета Марко Радаковић
извор: www.spc.rs
Проф. др Србољуб Живановић, О броју деце убијене у Јасеновцу
Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20 000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван „родитељ изгубљене генерације“. Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу „били су само деца“. Том приликом ми је рекао да је успео само да направи попис оне деце чије је податке успео да прикупи, као и да је тај попис, објављен у књизи, сасвим непотпун.
Познато је да су Хрвати, у Независној држави Хрватској убили све Јевреје, и да су се тиме хвалили у својој штампи. Јевреја је било нешто преко 33 000, а у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено је око 23 000 Јевреја. Нису поштедели ни малу децу. О страдању Јевреја и њихове деце ја сам сазнао више у Јад Вашему и у Аки у Израелу него у тадашњој Југославији под комунистичком диктатуром.
Слично је било и са Ромима. Исувише је добро познато да су сви убијали Роме, а да их нико није бројао. То је била „прокажена“ раса људи. Хрвати су за време Другог светског рата само бележили колико су вагона Рома послали у смрт, али нико није бележио колико је Рома било у сваком вагону за депортацију. Зато нико не може да каже колико је у ствари Рома побијено у Независној држави Хрватској, али се зна на основу пописа извршеног по завршетку Другог светског рата да је у Хрватској остало само 457 Рома, а у Босни и Херцеговини, која је била део Независне државе Хрватске, остало их је свега 450. Значи, Ромске жртве су бројане по вагонима за депортацију и убијање, а не поименично. Познато је да је само у једном периоду пребачено преко Саве из Јасеновца у Доњу Градину 40 000 Рома. То су биле целе породице са децом. Сви су побијени. Највеће гробље Рома је у Уштици, али су садашње власти уклониле све спомен плоче и све трагове масовних гробова Рома. Нажалост, на стратишту у Доној Градини и сада стоји плоча да је убијено 20 000 деце. Нико не каже да су то она деца које је пописао Драгоје Лукић, већ многи мисле да су Хрвати убили само толико деце.
Тешко је рећи колико је српске деце страдало у хрватским логорима. Сведоци говоре о страшним мукама, изгладњавању, клању, убијању маљевима и полугама итд. те деце, о распореним мајкама из чијих су трбуха вадили нерођену децу и убијали, о бацању деце у гротло Паћилијевог крематоријума итд. О свему томе ми је причала и Професор др. Зора Радујков, која је била 27 лекар по реду у хрватском логору за истребљење мале деце.
Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југославије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110 000 деце од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор др. Бернард Kлајн.
Република Хрватска је недавно упутила протестну ноту Републици Србији поводом одржавање изложбе о хрватском геноциду у Јасеновцу. Тим поводом је Министар иностраних послова Републике Србије, у једном емотивном и саркастичном тону, поред осталог рекао, да ће послати Хрватској имена 20 000 деце коју су побили у Јасеновцу. Разна медија у Србији као и РТС навели су ту цифру у својим извештајима, као да је то стварни број побијене деце. Чињеница је да су Хрвати у своме логору смрти у Јасеновачком систему концентрационих логора убили преко 110.000 деце до 14 година старости.
Професор др Србољуб Живановић,
Међународна комисија за истину о Јасеновцу,
Лондон Велика Британија
извор: eparhija-zicka.rs
1. мај 2020.
Ђакон др Ђорђе Петровић, “Радост: увод и разматрање“
Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан.
Из уопштеног осврта на прилике у којима се радост доживљава, произилазе три везана правца који прожимају антрополошки феномен радости:
(а) први се бави питањем смисла живота угроженог смрћу, поривом према вечној стварности и (крајњем) смислу човековог лика (личности),
(б) други је (животни) покрет према заједница са Васкрслим Христом као већ дат одговор на питање људског смисла и циља,
(в) трећи описује радост као исход тог достигнућа.
Тешко је заиста говорити о појму живота који је инфициран смрћу. Kакав је уосталом и најлепши живот ако се завршава смрћу? Човек се вреднује према највећем проблему. Тражећи решење за највећи проблем, увиђамо тежину човекове муке. Највећи проблем обично потпуно обузима човека. Све вредности и промашаји сливају се у тој највећој муци која нагриза читавог човека, видљиве и невидљиве факултете његовог бића. Сагледавајући напор који човек улаже да победи смрт, постаје очигледно колико је смрт највећи проблем. У тражењу одговора, проблем је пренет на богове као суштински проблем божанства. Условљавајући и вреднујући богове према овоме, човек увиђа пресудну одговорност да изабере правог бога. Само онај бог који надмудри смрт и претворити је у радост јесте прави бог.
Избор, пре свега слобода живљења за правог бога, тј. Христа и последично заједница са Христом, представља несакривени прогрес истинског живота. Прави прогрес открива се у ономе што побеђује смрт. Сваки други покрет, радња или стање које не гарантују бесмртност човеку није ништа друго до фатални регрес човека. Истинско мерило хришћанства је Богочовечанско општење или заједница које се доживљава у Причешћу. То је најприснија благовест човечанства. Без заједничења односно тајанственог јединства са Васкрслим Христом, људска одисеја ослобађања од смрти кроз фригидну науку може се описати као горковест. Избор за Христа је васпостављање истинског човека, онаквог какав је саздан — да живи вечно и да буде радостан у вечности. Тај избор је живи догађај у Евхаристији као доживљај покрета из небића ка Свебићу — ό έσχατος Αδάμ. Овај избор је онотолошког више него етичког својства истинског прогреса: човек превазилази своје не-биће кроз уподобљавање правом човеку Христу и у вечној заједници са Христом.
Радост је исход сусрета са Христом, јер Христос јесте радост. Тај сусрет догађа се у Евхаристији, где на светотајински начин у облику хлеба и вина човек прима и улази у Радост. Ипак, исход заједнице са Христом није само победа смрти и вечни живот. То је само квантитативно антрополошко својство. Заједница са Радошћу повлачи један вечно занимљиви живот са Богом у категорији квалитета. Kакав је живот вечни ако је без живота са Христом, без Радости?
У ове дане поста, Црква позива све верне и читаву васељену да препозна истински прогрес у Богочовеку Христу. Радост је оличена у Оваплоћењу, односно у Васкрсењу Христовом. Радост се открива као догађај, тј. покрет ка Христу, и као стање, тј. доживљај тог сусрета у Евхаристији. Радост је увек жива прилика да се човек са-оваплоти у Христу кроз Причешће да би са-васкрсао са Христом у вечности.
Ђакон др Ђорђе Петровић,
Жички благовесник, април-јун 2020.
извор: eparhija-zicka.rs
Нова књига у издању Епархије жичке: Презвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш?
У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Kњига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Kосановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000.
"Kњига Господе, где станујеш? је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар.
[…] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Kњига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“
Презвитер др Оливер Суботић, Уводна реч
“Kњига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Kраљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […]
Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […]
У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […]
Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“
Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа
извор: eparhija-zicka.rs
Поново је засијало злато на студеничком Распећу
Бројна видљива и невидљива оштећења на површини фреске као и у дубоким пукотинама зидова, трагови су времена, страдања и трајања.
Заменом старих пломби и чишћењем наслага различитог порекла које су прекривале осетљиве осликане површине, враћен је некадашњи колорит свуда где фреска није сасвим уништена.
Захваљујући посебним деликатним и поступним захватима чишћења, који су спроведени на површинама ореола, поново сија злато које је било прекривено слојевима чађи и кречних наслага.
Монументална композиција Распеће Исуса Христа најважнији је део јединствено остварене уметничке целине као што је Богородичина црква, која својим постојањем сведочи о високим узорима, начелима и стремљењима њених ктитора.
Аутор и руководилац пројекта мр Стојанка Самарџић, конзерватор-рестауратор, стручни саветник
Стручна екипа конзерватора-рестауратора:
Гордана Јаковљев, руководилац стручне екипе за фирму KОТО
Весна Чанак, Ненад Богојевић, Марија Пешановић, Драгана Протић, Лука Дедић, Владимир Маркоски, Сузана Златарић, Мирко Одаловић, Милица Анђелић, Јована Јовановић, Станица Младеновић, Анастасија Јовичић, Милана Јовановић, Страхиња Ђорђевић Тијана Kнежевић Магдалена Дробњаковић
Јелена Симић
Студенти основних и мастер академских студија Студијског програма конзервација и рестаурација Факултет Примењених Уметности Београд, одсек Kонзервација и рестаурација
Павле Ђајић, Kристина Поњавић, Милена Стојковић
Тијана Тошковић, Вања Велисављев, Александра Павловић,
Марија Цурк, Тијана Лекић, Исидора Љубисављевић
извор: www.manastirstudenica.rs
Пријавите се на:
Постови (Atom)