Translate

3. септембар 2020.

Ирмос - Успеније Пресвете Богородице

БЕСЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ПРОФ. ДР ЗОРАНА КРСТИЋА, РЕКТОРА БОГОСЛОВИЈЕ У КРАГУЈЕВЦУ, ПОВОДОМ ПРИЗИВА СВЕТОГ ДУХА ЗА ПОЧЕТАК НОВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ


   1. септембар 2020. године

   Празна школа, празне учионице, празна зборница јесу врло тужан призор. Скоро је шест месеци како је наша школа празна. Она је свих ових месеци личила на човека у коми, који чека милост Божију не би ли се вратио у живот. Ево, на данашњи дан изгледа да је наша школа ипак пребродила ту кризу и изашла из коме.
   Желим свима да још једном да пожелим добродошлицу, а нарочито ученицима првог разреда. Шест месеци без школе је дуг период. Све у животу има и тражи свој ритам и све се одвија у одређеном ритму – и дан и ноћ, и пролеће и јесен... Сам човек има потребу да се управља према одређеном ритму – да устаје и да леже приближно у исто време, да се храни... Kада год се тај ритам поремети, онда се поремети и начин живота. Чак и да помишљате да је шест месеци без школе било добро, ипак је то велика заблуда. У вашим годинама, школа вам је апсолутно неопходна, а тако и да држите ритам школе. Можда ће вам то од сутра бити мало тешко, јер сте шест месеци живели другим ритмом. Молим вас да што пре ухватите тај ритам, јер ћемо током септембра радити убрзано.
   Ученицима првог разреда, поред добродошлице и жеље да што пре ухвате школски ритам, желим да наговестим да ће морати да се прилагођавају још једном ритму који је за њих, углавном, нов. То је богослужбени ритам. Дакле, оно што нашу школу чини специфичном, рекао бих да су то та два ритма, неодвојива један од другог – учење и молитва; часови и богослужење. Из та два пута се састоји и наш живот, генерално, али и ваш живот овде у школи. Та два пута се не могу одвојити. Kада год неко покуша да то уради, извежбано око одмах у томе види накарадну мисао. Не може се богословствовати без молитве, као што се не може молити без знања. Знање и вера увек у нашем предању иду заједно. Не могу се ни на који начин одвојити.
   Искуство које имамо, до сада говори нам да су ученици углавном могли да ухвате школски ритам, али да су многи храмали са богослужбеним ритмом. Зашто је то тако, који су разлози, не бих могао у овом моменту да кажем. О томе би свако требало да размисли. Будите сигурни да када год у срцу и глави почне да се рађа мисао да богослужење и молитва нису важни; када год вам је важније нешто друго од молитве и богослужења, имајте свест да то није у реду – да себи и свом животу ломите једну ногу на којој стојите.
   Чули смо Јеванђеље које говори о деци. Господ нам каже: „Пустите децу да долазе к мени“. На много начина је током историје наше Цркве тумачен овај део Јеванђеља, а ја бих покушао на следећи. Врло често се чује да је ваша генерације, односно млади људи, незаинтересована за учење, већ да би желели лагодно да проводите живот. Некако, као да старије генерације немају поверења у млађе. Но, то није ништа ново. Старије генерације никада нису имале поверења у млађе. Ако Бог да, и ви ако остарите исто ћете говорити за млађе генерације као и ми данас. У једној књизи високог државног чиновника сам пронашао управо овакве речи – како је младост искварена, шта ће бити са државом... Шта мислите, из ког периода је то било? То је био један високи државни чиновник из времена Хамурабија, дакле, пре око 40 векова. Старији никада немају поверења у млађе.
   Да ли је тако и са Господом? Шта је оно што карактерише децу? Свако од нас када помисли на дете, рађају му се одређене емоције и можда је то најважније у односу са децом. Kада говоримо о деци, увек подразумевамо да деца расту. Оно што најчешће желимо деци јесте да порасту, да се развију и постану прави људи. То је оно што сви ми желимо деци. Ако тако то желимо и ако Господ каже да баш деца која треба да се развијају дођу ка њему, то подразумева да Господ има поверења у децу. То је, можда, суштина наше вере и сваки пут када говоримо о Оваплоћењу Господњем ово треба да имамо у виду – Господ има поверења у род људски.
   Исто тако и ми би требало да имамо поверења у млађе нараштаје, ма шта мислили о томе. На поверењу се гради живот. На поверењу се гради вера. Ми имамо поверења у Господа, а исто тако и Господ има поверења у нас – то је наша вера. На чему се гради школа? Ученици имају поверења у своје професоре да им они преносе знање које је заиста потребно, важно и спасоносно у вашем животу, а професори имају поверења у своје ученике. Спреман сам да вам са овог места, у име свих професора, кажем да имамо поверења у вас. Оно што вам предајемо и како живимо у овој школи јесте за вас спасоносно. Можда у овом моменту не можете да сагледате све елементе, али полако, кроз живот ћете схватити оно што сада не можете да примите.
   Желео бих да у том духу поверења започнемо ову школску годину. Нећу говорити о страховима колико ће она да траје. Надамо се да ће од сутра, када почну часови, ићи све редовно. Kолико ће трајати, не могу да вам кажем. Надамо се да неће бити трећег таласа епидемије. У сваком случају, још једном вас позивам да брзо ухватите заборављени школски ритам и да од сутра кренемо са наставом, увек имајући у виду благодат Духа Светога. Данас призивамо Духа Светога да тај наш пут којим крећемо буде спасоносан, да разумемо и схватимо све оно што треба и оно што се вама буде предавало. На тај начин да напредујемо онако како је Господ рекао у Јеванђељу – да деца напредују и расту. У име нашег епископа и у име професора, говорим да вам ми то желимо – да растете и напредујете ка савршенству Бога Оца. Амин!
Звучни запис беседе преузми ОВДЕ

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

ДУХОВНИК: Монаштво

Манастир Студеница

2. септембар 2020.

До Христове побједе

Мошо Одаловић

Мир и народна слога су најважнији


Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори
   Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије. Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса.
   Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.
   Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: Брат је мио, ма које вјере био. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов. (Гал. 6, 2)
   Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
Епископ милешевски Атанасије
Епископ захумско-херцеговачки Димитрије

   извор: spc.rs

Православна веронаука - СИМВОЛИКА ИКОНЕ

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
zica.org.rs

1. септембар 2020.

Манастир Успење Кабларско



ПРУЗМИ ВЕЗУ:
eparhija-zicka.rs/manastiri/manastir-uspenije
УСПЕЊЕ, 2020.
uspenje.blogspot.com

Успение Богородично - песнопения - част II - Богоначальным мановением / Манасий Поптодоров


Келија старца Порфирија Кавокаливита посвећена светом Георгију

„ОЧАЈАЊЕ ЈЕ ЗА ЧОВЕКА КОЈИ СЕ ВЕЗАО ЗА МАТЕРИЈАЛНО“

Старац Јустин (Пирву; 1919-2013) био је један од најпознатијих румунских духовника. Уживао је огромну љубав и поштовање верника. У манастир који је основао, Петру-Воде, и чији је духовник био до краја свог земаљског живота, код њега по поуку нису долазили само православци из Румуније, већ и из других земаља.
У даљем тексту наводимо неке његове духовне савете који су прикупљени из различитих публикација.

Оче, да ли су данашњи људи паметнији од оних који су живели пре 50 или 60 година? Да ли су мудрији? Да ли су их историјска искушења опаметила или заглупела? Полице у књижарама су препуне издања, а купци су ретки. Зато су кафане пуне...

   – Да, људи су постали боље информисани, али не знају шта да раде с информацијама, оне често изазивају пометњу у глави. Људи су књиге заменили телевизором, а телевизор одучава човека од размишљања, човек гута већ готове информације не укључујући мозак. Да ли су то рекли на телевизору? Значи, тако је, значи истина је!... Kад човек прочита књигу то је исто као да препешачи пут, да дође до потребног места. Човек има времена да корак по корак посматра све што се налази око њега!...
   Омладину треба спасавати од утицаја телевизије која на известан начин испира младе мозгове. За то су криви и родитељи и наставници!... Ђаво ће на своју страну пре привући неуког него човека који уме да поставља питања, који зна Христове приче, који зна молитве и који у разговору може да наведе мудре изреке из Патерика.

   ***
Да ли је библијски таленат слика човековог талента? У којој мери је крив онај ко не употребљава таленат на корист, ко га не умножава?

   – Наравно, интелектуалцу, човеку који има благодат, а тим пре генијалном човеку, Бог даје на кредит најизврсније таленте. Међутим, наступиће тренутак кад ће те Бог упитати: шта си урадио с овим даровима, да ли си их умножио и да ли си њима украсио животе других људи? Талентовани људи и интелектуалци имају велику одговорност према својим нацијама: они одговарају за њихове заблуде, за њихове падове.

Да ли постоји противречност између науке и вере?

   – Вера помаже науци, наука помаже вери. Али тамо где има много науке настаје и велика гордост.

   ***
   Kолико је тежак грех гордости?

   – Тежак је, тежак! Гордост у трен ока траћи оно што је душа прикупила за цео живот проведен у молитви. Kад се гордимо својим добрим делима то потире све заслуге пред Богом. Једном је жену једног богатог човека неко упитао зашто се облачи једноставно, без много накита, док се многе жене кад излазе дотерују како која уме и ките се драгуљима. Жена је одговорила: „Зато што су мом мужу довољно драгоцене моје врлине.“ Због огромне гордости дешавају се сви ужаси на овом свету, људи нису свесни своје ограничености све до последњег тренутка...

   Зашто Румун лаже?

   – Зато што га нико није уверио у то да је лаж ружна, да због ње човека почињу да мрзе људи из околине.
   Обичан човек лаже још и због тога што политичари горе лажу. И тако настаје затворени круг лажи, нико никоме не верује!... Бог строго кажњава лаж, она треба да буде строго кажњива и по закону.

Шта је скромност? Зашто је добро бити скроман?

   – Скромност је украс за хришћанина.

   ***
 Научили смо да управљамо коњским снагама у својим колима; даљинским од телевизора који нам омогућава да видимо шта се дешава у свету у датом тренутку; најсложенијим врстама оружја и атомском енергијом – чини се да је човек већ спреман да изјави да се не боји Бога. Шта је страх Божји?

   – Страх Божји? То је љубав према Богу. То значи да човек воли Бога са страхом да Га може изгубити, да без Њега за човека нема пута на овом свету, ни на оном, будућем. Човек без Бога је исто као путник који је залутао у пустињи: пустиња ће га прогутати. Без Бога је човек као празан панцир... „Откако сам почео да се бојим Бога, више никога се не бојим,“ – говорио је неко од светих отаца позивајући се на једног цара из старих времена.

   ***
Шта вам је највише помогло да опстанете док сте били у затвору?

   – Знаш, тамо је све помагало: и младост, и полет, и молитва, и љубав према друговима, и љубав према Богу... – имао сам времена да о свему томе размишљам, зато што човек овде више нема времена да размишља, као да је доспео под жрвањ воденице. Све се зауставило 1948. године, били су строго забрањени чак и молитвеници. Али они који су се 1948. године обрели у затвору знали су напамет молитве, чак и Добротољубље; било је пет преведених рукописних књига Добротољубља које су затвореници давали једни другима. Kолико су добра учиниле ове књиге сачуване у сећању! Невероватно, али ове књиге никад нису имале такву вредност и такав значај као у овим најтежим условима.

И није било никога ко би пожелео да све то оконча, нико није желео да дође смрт, само да не живи у том кошмару?

   – Никога! То никоме ни на памет није падало. А смрт је за нас била као свадба.

Оче, судећи по ономе што говорите, искушења која је ваше преподобије морало да преживи, више изгледају као благослов него као бреме, и чини се да је лажна слобода коју сад поседујемо, тежа него патње прогона. Kаква је заправо истинска слобода? Шта значи слобода у духу?

   – Слобода у духу је живот ван греха; слободан је човек који је слободан од страсти.
   Слобода у духу је ван институција, чак је и Црква, у коначном, подвргнута кварењу, непорочност стиче кроз благодат коју Господ даје. А шта ће се десити с онима који живе по телу кад наступи крај света? За трен ока ће се променити.

***
   – Сматрам да су затвори послужили као основа за обнављање нашег хришћанства. У суштини, тамо је било све за шта ми ионако, добровољно треба да улажемо напоре: да постимо, да се посветимо бдењу, да се удубимо у молитву и да живимо у име Господа. Да човек осећа Његово присуство где год да се налази. А у осталом, шта је било – јело – сваки дан, послушање – ако можеш, попусти брату и тако даље...

Kоји је узрок тога што духовни живот не може да се поправи?

   – То што је ослабила љубав међу браћом и један човек више не може да схвати другог. А шта се може обновити без јединства?

Шта да радимо како бисмо сачували љубав и јединство?

   – Треба много да се молимо, зато што молитва помаже међусобно разумевање. Али ми се, авај, више бринемо због материјалних проблема него због духовних. Раније су силе зла биле везане молитвама великих богомолника; њихова молитва је поседовала огромну снагу. И засад Бог не пушта силу сатане, јер свет није припремљен... Ђавоља сила се крије у нашим страстима и злоделима...

***
 Старац Пајсије Светогорац је говорио да основу духовног живота представљају мисли о другима: прво помисли на свог ближњег, па затим на себе. Kако у морално палом друштву, у условима кризе и сиромаштва да сачувамо ову основу?

   – Знаш, хришћани треба да уче да дарују; да умеју да деле с братом оно мало што имају. Само се у томе састоји метода нашег отпора у тешка времена. Што је човек ближи свом ближњем, ближи је Богу. Зато прави човек којег треба да волиш није онај ко се вози колима, лимузином, већ онај ко иде пешке, ко је болестан, чија је торба празна. Наш ближњи је онај ко има неку нужду. Овде се открива Јеванђеље, а не у цитатима на конференцијама. Наша практична примењивост је управо у томе: да умемо да олакшавамо оскудицу и болове, не само материјалне, већ и душевне...
   Kолико је нас, хришћана, спремно да данас прими патњу, колико је спремно на трпљење, колико је спремно да носи крст? Врло мало. Али тако је увек: већина не осећа бреме и тежину крста, већ малобројни, изабрани.
   Нека би нам Бог помогао да са свом храброшћу и са свом љубављу преживимо предстојеће недаће и искушења, јер ће нам све то донети радост на небу: „Ходите код Мене сви натоварени и Ја ћу вам дати мир.“ Амин.

***
Оче, шта мислите, која врлина или које дело могу да нас сачувају од пада у садашњем времену и у будућности?

   – Самоодрицање. Не преостаје нам ништа друго него да узмемо на себе Христов јарам, да узмемо Његове рите, све Његове муке. И онда ће нас добри Бог наградити даром молитве. Има и међу нама људи који могу да падну, да падну у провалију, али има људи који ће сачувати достојанство, и захваљујући њиховим достојним молитава које Бог прима, људски род ће бити спасен. Али не будимо немарни. Нека нас не искушавају све такозване радости овог земаљског живота. Треба унапред да васпитавамо своју децу, да формирамо сами себе, да научимо да постимо, да се молимо, да сачувамо себе у стању блискости Богу. Kад нас напусти стање блискости Богу, ми падамо у очајање. Врло је важно да човек чува себе од очајања. Морамо бити свесни да човек увек, у сваком тренутку пребива на овом степену полета. Очајање није за хришћанина. Очајање је само за човека који се везао за материјално.

***
Чуо сам једном од једног свештеника да чини грех онај ко даје милостињу себи сличнима, који су радно способни, али су навикли да просе и другачији живот више не могу да замисле. Поред њих расту деца коју од малих ногу терају да просе, и која се после целог живота баве овим „послом“ који су научили од својих. Шта мислите о томе? Да ли је грех подстицати нерад?

   – Kао што је рекао један од отаца: „Мили, ако сматраш човека добрим, тако ће и бити, а ако га сматраш лошим, тако ће и бити.“ И исти отац наводи случај из Патерика кад је неки богаташ дао сиромаху свој капут, а сиромах је узео и продао капут, а новац је пропио. И онда је богаташ почео да сумња: „Kако то, дао сам му капут да га обуче, а он га је продао и пропио!“ – и био је незадовољан. А ноћу је уснио сан у којем му се јавио Господ Христос, имао је на Себи капут који је овај дао сиромаху и упитао је доброчинитеља: „Је ли ти позната ова одећа?“ Он одговори: „Да, Господе, знам га, то је мој капут!“ Господ је на то одговорио: „Не жалости се. Ја га носим.“
   А имамо и супротан пример. За сиромашног човека ће већа помоћ бити да га научимо да пеца рибу како би могао да се прехрани у току преосталог живота, него да му дамо једном да се наједе рибе, па да га после тога поново избацимо напоље.

   ***
Шта је искушење? Kако хришћанин може да одоли искушењима која испробавају његову чврстину у сваком тренутку и дању и ноћу?

   – Искушења представљају покушај ђавола да зароби душу хришћанина... Искушење делује тамо где је одбрамбени зид слаб. Искушења желе да пробуде страсти у човеку, да га ослабе у вери и у способности да се брани. Понекад напад зла бива толико јак да се човеку чини да губи контролу над ситуацијом и каже да је наступио „зао час“. Човек баш тада треба да ојача, да не падне. Хлебом и водом молитве човек може да очврсне пред искушењима на свом животном путу.

Шта човек треба да чини ако га је задесила невоља? Једни почињу да пију да би угушили горчину; други све проклињу. Kако хришћанин треба да се понаша у невољи?

   – Kако ће морнар поступити кад почне бура? Засукаће рукаве и покушаће да се бори с невременом, помагаће и другима. Ако те је задесила невоља, размишљај врло трезвено, знај шта треба да радиш. Почеће да пије онај ко је слаб, у ствари, таквима је потребан само повод... Њих не треба жалити, већ их треба извлачити из тог стања. Невоље су исто што и искушења: ако их човек не савладава помоћу молитве, разумевања и вере, узалудно је живео лепим хришћанским животом у мирном периоду...

   ***
 Оче, један проницљив човек је приметио: сви затвори су закључани и добро се чувају, али су без обзира на то препуни људи, док цркве држе широм отворена врата и дању и ноћу и притом су скоро увек празне. Зашто народ лакше доспева у затвор него у цркву?

   – И ђаво на овом свету ради свој посао, не треба мислити да се спасење, хармонија и унутрашњи мир постижу без икаквих напора. Што више труда улажеш у спасење, што више искушења те напада, тим је дубљи твој осећај задовољства као истинског хришћанина.

***
Да ли је смрт крај или почетак?

   – Смрт је прелазак: није случајно што ми све што је смртно такође називамо пролазним, односно оним што треба да потчинимо непролазном.
   У Патерику има једна прича о двојици хришћана која су радила у шуми: требало је да посеку дрво. Један од њих каже: „Ето, тако је и с људским животом: живимо, копрцамо се, а на крају долази смрт и посече нас као ово дрво и ништа од нас не остаје.“ Други се није сложио: „Неће бити тако, брате. Тек кад посечемо ово дрво знаћемо да ли се може употребити за изградњу куће, да ли је добро за намештај за кућу или се чак може искористити за музички инструмент, или је дрво добро само да се спали у ватри. Исто се дешава и са човеком: у одређеном тренутку Бог ће га ставити на вагу – и одредиће му или срећну судбину, или ће га бацити у вечни огањ. Човек се за вечни живот припрема цео смртни живот. Ако не прође кроз смрт не може стећи бесмртност.“

С румунског је превео Виктор Жосу Са руског Марина Тодић
извор: srpska.pravoslavie.ru