Translate
9. септембар 2020.
8. септембар 2020.
Богословија Светог Саве: Тумачење Новог Завета
Богословија Светог Саве у Београду, са благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и материјалну подршку Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама, започела је пројекат Тумачење Новог Завета.
Први серијал садржи 15 епизода у којима ће се обрадити и протумачити првих 15 зачала из Јеванђеља и првих 15 зачала из Дела апостолских на основу тумачења Светих отаца Православне Цркве. Позивамо вас да запратите Yоутубе канал Тумачење Новог Завета (овде). У прилогу можете погледати тумачење Светог Јеванђеља по Матеју 1,1-17 (зачало 1) и тумачење књиге Дела апостолских 1,1-8 (зачало 1).
![]() |
| ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, 16.век Народна библиотека Србије |
Архимандрит Јован (Крестјанкин), О винограду наше душе
“Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград, чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу, говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божије? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство.
Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота.
Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем.
(…) Пожуримо да творимо дела Божија, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божију. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божије.
Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја.
Амин.“
Архимандрит Јован (Kрестјанкин)
извор: eparhija-zicka.rs
Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота.
Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем.
(…) Пожуримо да творимо дела Божија, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божију. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божије.
Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја.
Амин.“
Архимандрит Јован (Kрестјанкин)
извор: eparhija-zicka.rs
![]() |
| Поглед са Овчара на Драгачево фото: Драган Ђоловић |
7. септембар 2020.
Литургијско сабрање у Годачици

На дан када се молитвено сећамо Светога свештеномученика Евтихија и Свете мученице Сире, а у недељу 13. по Духовима, Епископ жички Господин Јустин благоизволео је доћи у канонску посету парохији у Годачици. Наш Владика је као предстојатељ ове епархије началствовао Евхаристијским сабрањем, приносећи молитве и Свете дарове за сав сабрани народ у нашем храму.
Након прочитаног Јеванђеља Владика је беседио о одељку из Светог Јеванђеља по Матеју, који говори о господару и виноградарима, јер је Господ све што је проповедао чинио у причама. Овај господар је начинио виноград, оградио га и дао виноградарима да га обделавају. И, после извесног времена он шаље слуге своје да види шта то раде виноградари, јер је Господ све припремио да тај виноград добар род роди. А они видевши слуге растераше их и побише, и господар немајући сазнање шта је са његовим виноградом шаље још више слугу, али и овима учинише исто. И, напослетку посла сина свога мислећи да ће се побојати њега и неће смети да учине као са слугама. Међутим, они и сина убише.
Владика је објаснио да се ова прича односи на виноград који је Господ дао Јудејцима јер су они били изабрани народ. Бог их је избавио из египатског ропства, давао им воду за пиће, ману за храну, обдарио их разним другим помоћима, али они су се оглушили и Цара славе разапели. Због свега тога тај виноград ће бити дат новом Израиљу, али пре тога Господ пита старешине Јудејске шта ће бити са овим злим виноградарима.
Они не разумевши да се на њих односи, сами кажу да ће господар виноградаре злом смрћу казнити и дати виноград другима на управљање зато што тако бива са онима који не обделавају на прави начин. Потом Господ даје виноград новом изабраном народу, али не само Јудејском, већ свима онима који примају Христа као Спаситеља свог. Пошто се ова прича односи и на нас, јер смо и ми управитељи овога винограда, следујући Христовим речима да је Он Чокот а ми лозе и свака лоза која не рађа сече се и у огањ баца, треба да верујемо у Христа, да ћемо са Њим бити у Царству Небескоме.
Све ово што смо добили није наше већ дар Божији и дужни смо да дајемо плодове, а то су мир и радост у Духу Светоме, да смирено сабирамо у себи врлине Христове. То је једина вредност. Сетимо се оне удовице која је дала две лепте, а Господ је оправдао јер је дала све своје имање. Тако нека Господ Бог и нас оправда, нека нас позна и призна и постави у Царство Небеско, рекао је Владика Јустин.
Разумевши речи Светога Kирила Александријског да свагда јесте Ново ово што сада познајемо и чиме се причешћујемо, верни народ је у великом броју са страхом Божијим и вером приступио Светој Чаши.
На крају Свете Литургије, Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић је прочитао акт, а Епископ Јустин доделио грамату господину Мирославу Тодоровићу из Раванице као великом добротвору нашег храма.
Заједница је потом настављена трпезом љубави у току које се надлежни парох захвалио Епископу на принесеним молитвама за овај народ, и изразио жељу за поновним скоријим виђењем у литургијском сабрању.
парох годачички
Јереј Ненад Јаковљевић, извор: eparhija-zicka.rs
„СВЕТЕ СРПСКЕ ЖЕНЕ“ - РУСКО ИЗДАЊЕ О ПОЗНАТИМ СВЕТИТЕЉКАМА
У издању Псковопечерског манастира Успења Пресвете Богородице „Вољни страник“ објављена је књига која говори о светим женама Српске Цркве, чији се спомен поштује и у руској црквеној традицији „Свете српске жене“ – зборник у којем су приказана најпотпунија житија дивних подвижница, у чијим подвизима се огледају искрена вера, побожност, љубав, пример молитве и бриге о ближњима. Управо оне су васпитавале будуће подвижнике, христољубиве владаре и подвижнике за веру.
Ова књига представаља дуго очекивани поклон хришћанкама које носе имена у част српских светих жена, као и свима онима који се занимају за српску историју и културу. Аутор зборника је стручњак за историју Српске Цркве јеромонах Игњатије (Шестаков).
У књизи се наводи краћи речник манастира и храмова који се помињу у житијима светих жена. А многобројне фотографије ће помоћи у томе да се већ сад започне ходочашће ради обиласка српских светиња.
***
У свом предговору књизи Митрополит загребачки и љубљански Порфирије пише:
„Драго нам је да видимо да и данас, као што је то било у току векова, у Руској Цркви и народу живе посебно поштовање и љубав према српским свецима. Они су толико дубоко ушли у руску црквену традицију, да су за вас постали своји – рођени и блиски.
И у томе нема ништа чудно. Управо тако, кроз свеце, испољава се љубав Творца према целом људском роду у којем се у Христу бришу националне, културне, државне и временске границе. Свеци су увек с нама и увек нас уједињују, чине нас једном породицом. Управо то је она жива и непрекидна веза између наша два братска народа и између Цркава о којој тако често говоримо.
Свете жене српског рода свима нама дају пример правих подвижница, које нису на речима, већ на делу оваплотиле идеале хришћанских мајки, жена, сестара, кћерки, монахиња и служитељки Цркве Божје. Оне представљају диван симбол љубави, верности и искрене непоколебљиве вере, свега онога што је толико неопходно и савременим хришћанима. Из њихових примера црпимо снагу, спасавамо се молитвама које им упућујемо.
Сасвим недавно, 2019. године, обележили смо 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Овај датум представља озбиљну границу у вишевековној историји нашег народа, светосавског народа, народа Христа и Његове Цркве. Српски народ је у току ових векова доживео много искушења и ако имамо чиме да се поносимо, то су пре свега наши свеци. Они су највеће богатство нашег народа. Они су наслеђе које неподељено поседују све генерације Срба и које су спремни да поделе с целим светом.
Занимљиво је да су се неки од ових светаца за живота обраћали истоверном руском народу. Тако је мати Ангелина, коју ватрено волимо, одржавала односе с московским великим кнезом Василијем III, којем се обраћала за помоћ почетком XVI века и којег је молила да узме под покровитељство манастире на Светој Гори Атос, што се и десило.
Можда није ни случајно што име у част управо ове светице данас на крштењу добија тако много руских хришћанки.
Говорећи о упознавању живота и подвига наших светица желео бих да истакнем: што више знамо једни о другима, тим ће јача бити љубав међу нама, тим ће чвршћа и непоколебивија бити наша вера.
Надам се да ће ова мала књига о српским светим женама послужити за још веће јачање јединства наших народа и Цркава, наше саборне проповеди јеванђељске правде и истине.
Управо томе су ове свете подвижнице посветиле сав свој живот, и управо на то нас Господ призива.“
***
У књизи су прикупљени животописи оних светих подвижница које су прослављене на нивоу целе Цркве. Већина њих постоји и у руском црквеном календару.
Kао илустрације употребљене су фотографије из личног архива аутора, као и икона чији је аутор иконописац Јелена Хинић.
Ова књига представаља дуго очекивани поклон хришћанкама које носе имена у част српских светих жена, као и свима онима који се занимају за српску историју и културу. Аутор зборника је стручњак за историју Српске Цркве јеромонах Игњатије (Шестаков).
У књизи се наводи краћи речник манастира и храмова који се помињу у житијима светих жена. А многобројне фотографије ће помоћи у томе да се већ сад започне ходочашће ради обиласка српских светиња.
***
У свом предговору књизи Митрополит загребачки и љубљански Порфирије пише:
„Драго нам је да видимо да и данас, као што је то било у току векова, у Руској Цркви и народу живе посебно поштовање и љубав према српским свецима. Они су толико дубоко ушли у руску црквену традицију, да су за вас постали своји – рођени и блиски.
И у томе нема ништа чудно. Управо тако, кроз свеце, испољава се љубав Творца према целом људском роду у којем се у Христу бришу националне, културне, државне и временске границе. Свеци су увек с нама и увек нас уједињују, чине нас једном породицом. Управо то је она жива и непрекидна веза између наша два братска народа и између Цркава о којој тако често говоримо.
Свете жене српског рода свима нама дају пример правих подвижница, које нису на речима, већ на делу оваплотиле идеале хришћанских мајки, жена, сестара, кћерки, монахиња и служитељки Цркве Божје. Оне представљају диван симбол љубави, верности и искрене непоколебљиве вере, свега онога што је толико неопходно и савременим хришћанима. Из њихових примера црпимо снагу, спасавамо се молитвама које им упућујемо.
Сасвим недавно, 2019. године, обележили смо 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Овај датум представља озбиљну границу у вишевековној историји нашег народа, светосавског народа, народа Христа и Његове Цркве. Српски народ је у току ових векова доживео много искушења и ако имамо чиме да се поносимо, то су пре свега наши свеци. Они су највеће богатство нашег народа. Они су наслеђе које неподељено поседују све генерације Срба и које су спремни да поделе с целим светом.
Занимљиво је да су се неки од ових светаца за живота обраћали истоверном руском народу. Тако је мати Ангелина, коју ватрено волимо, одржавала односе с московским великим кнезом Василијем III, којем се обраћала за помоћ почетком XVI века и којег је молила да узме под покровитељство манастире на Светој Гори Атос, што се и десило.
Можда није ни случајно што име у част управо ове светице данас на крштењу добија тако много руских хришћанки.
Говорећи о упознавању живота и подвига наших светица желео бих да истакнем: што више знамо једни о другима, тим ће јача бити љубав међу нама, тим ће чвршћа и непоколебивија бити наша вера.
Надам се да ће ова мала књига о српским светим женама послужити за још веће јачање јединства наших народа и Цркава, наше саборне проповеди јеванђељске правде и истине.
Управо томе су ове свете подвижнице посветиле сав свој живот, и управо на то нас Господ призива.“
***
У књизи су прикупљени животописи оних светих подвижница које су прослављене на нивоу целе Цркве. Већина њих постоји и у руском црквеном календару.
Kао илустрације употребљене су фотографије из личног архива аутора, као и икона чији је аутор иконописац Јелена Хинић.
извор: srpska.pravoslavie.ru
6. септембар 2020.
5. септембар 2020.
4. септембар 2020.
Тропар Успења Пресвете Богородице
![]() |
| Успење Пресвете Богородице Дело од великог историјског, религиозног и уметничког значаја друга половина 16. века riznica.hilandar.org |
МИРИС БАБА САВАСТИЈИНОГ ХЛЕБА У СРЕДАЧКОЈ ЖУПИ
После недељне литургије у цркви Светог Георгија у Призрену, са парохом призренским јерејем Јованом Радићем кренусмо пут Средачке жупе, која је како рече ,, његова парохија“. Да нас поведе до неких сеоских цркава,са нама је пошао и Млађан Лазаревић. Он је све ћешће у засеоку Kрајићи, где његови родитељи готово целе године живе у породичној кући. Са њим ту долазе и његова супруга Данијела и њихова деца Мина и Лазар. Мина воли да лето ту проводи са својима, а Лазара, који се родио у новембру прошле године и родитељи су пратећи зов завичаја, довели у Свете Архангеле да га крсти игуман Михајло.
Млађан нас прво води де села Богошевца, села у чијем имену Бог заузима прво место, као што је то некада било и у животима његових становника. Томе нам сведочи црква посвећена Светом Николи у средишњем делу сеоског гробља. Ниска камена црква из 14.века, са касније дограђеном дрвеном припратом прича своју причу. Сваки је камен упио по ко зна колико молитви некадашњих становника овога села, који су живели ту под обронцима Шаре, пратећи и дочекујући своје очеве и синове, који су често одлазили на печалбу у Америку, зарађивали новац и куповали имања, градили куће и цркве. Данас у селу нико не живи. Гробови обрасли травом, и преко спомен обележја који извирују из ње, покушавају да испричају ко ту почива, колико година је у селу живео, какав је био и шта је желео...Последњи мештанин села је отишао негде, а код њега је кључ од цркве, па у цркву нисмо могли. На столу под надстрешницом, у једну подебљу свеску, уписали су Богошевчани своје утиске приликом посете селу. Лепо им је било на дан, два док су ту били заједно, неки после 10, неки после 15 ил 20 година... Били и отишли... Тишина јечи и одбија се од зидова цркве са чијих порталних ниша посматрају светитељи... Дођите опет, шапућу гробови... Дођите опет шапућу замандаљене капије старих сеоских кућа...Откључајте нас опет звече катанци...
Да доћиће, требало би да долазе и да се враћају...И моћи ће, ако не продају сеоску кућу новим власницима, који праве себи викендице са великим терасама с којих се руком може ухватити небо над Богошевцем. Небо у којем се од те руке која није из рода хришћанског, сакрива Бог...
Свештеник затвара дворишну капију. ,,Морамо доћи за пар дана опет, каже, да отворимо цркву и да видимо у каквом је стању.“
Млађан нас води даље кривудавим шумским путем до села Драјчићи. ,,Идите да видите како је лепо моје село“, недавно нам рече Доста, која већ неколико година помаже у кухињи манастира Свети Архангели.
-Лепо село, а како ли је кад снег напада?- питамо Млађана, јер планинским путевима зими аутобуси не иду, а горе су углавном старачка домаћинства. Од тога српских само неколико. Остало су Муслимани.
- Не знам ни ја како су се организовали последњих година. Сигурно им неки приватник машинама очисти пут - одговара Млађан.
Испред цркве Светог Николе у Драјчићима чека нас тридесет деветогодишњи црквењак Дејан Симић. Он брине о цркви, отвара је верницима и посетиоцима, а њих како нам рече готово да и нема.
Натпис над улазом цркве каже да је ,,подигнута у 13.веку, а пола продужена 1925“ . У цркви старе фреске и иконостас. Над улазним вратима чардак, од лепо украшених греда и дасака, узак, колико да се на њему одмори онај ко жели да се попне на звонару и зазвони. Жали се Дејан, да нема посла, да је у селу мало људи. Живи са старим родитељима од њихове пензије. Он нигде не ради. Отвара цркву само кад звони за празнике или кад се служи опело неком преминулом старом мештанину Драјчића.
Сеоским улицама не срећемо више никог. Стара школа, је некада била пуна ђака, у којој је Дејанов учитељ Тома, држао часове и својом строгошћу и знањем васпитавао ђаке до четвртог разреда, да би од петог, наставили школовање у Средској. Нисмо имали времена да се сретнемо са учитељем Томом, а рече нам Дејан да је још увек у селу. -Ту је у селу, у својој кући, доћићемо до њега следећи пут. Не може се све у једном дану...- пожурује нас Млађан.
У Мушникову нас у порти цркве у народу назване Света Петка дочекује Снежана Славковић. Поздравља оца Јована, и идући ка цркви показује му звонару која треба да се поправи. Она и супруг су претходних дана сређивали цркву.
- Очистили смо, оче, колико смо могли, ал треба ту пуно да се уради. Видите у цркви има доста влаге, а и зидови су испуцали у неким деловима – рече.
На једном од очуваних фрагмента фресака угледах загрљене Свете апостоле Петра и Павла. Ретко се тако приказују. По њима је црква у записима сачувана као црква Св. Петра и Павла.
Задржах поглед на старим дрвеним сандуцима поређаним поред зида, са којих су се шаре давно избрисале. Сећам се да је и моја баба имала један такав сандук у својој соби. Причала је да га је као невеста донела из родитељског дома и у њему своје свадбено рухо.
-У овим сандуцима су се некада чували дарови које су верници доносили Светој Петки у току године. Сад нема људи, нема дарова... празни су.- каже Снежана.
Излазимо из цркве и она уздишући показује дебело стабло заветног храста.
-Чини ми се да му корени иду испод цркве. Не знам да ли сам у праву, али волела бих да поред њега посејемо други, млад и да он расте. Па кад овај због старости иструне, да млад настави да расте на истом месту - наставља Снежана која је како рече од недавно преузела кључ од цркве и наставила породичну традицију. Њена баба, Драга Илић је до своје смрти бринула о цркви, а умрла је у стотој години.
Са жељом да сазнам нешто више о животу у Мушникову некад, полазим за Снежаном. Рече да је ту у кући на неких педесетак метара удаљеној од цркве Свете Петке, са мужем и старим родитељима.
Улазим за њом у кућни вајат из којег су врата водила у још две собе. Kроз отворена врата једне од њих, угледасмо Снежаниног оца који је напунио 99 година. Лежао је у постељи и није реаговао на Снежанино дозивање.
- Слабо чује, а и често губи свест о времену и простору-казује Снежана. А некад је могао да исприча све о селу, људима, животу...
Kроз врата, застакљена на горњој половини, уђосмо у двориште иза куће. Окруживале су га помоћне зграде од ћерпића и плетени амбари, какве је некада имало свако сеоско домаћинство. На троношцу крај шпорета затекосмо Снежанину мајку, Савастију Недељковић.
-Мамо, имамо госте!-викну Снежана са врата. Очи старице се зацаклише, а на лицу се појави осмех. Покрену се на столици, желећи да устане, ал јој ја приђох видевши да хоће да се поздравимо. Приђох да јој целивам руку, како се код нас у Метохији поздравља са старијима, а она ме загрли. Топлина загрљаја деведесетдвогодишње старице коју први пут у животу видим, учини да осетим да сам код најрођенијих.
Из отворене рерне старог шпорета ширио се мирис домаћег хлеба. У великој тепсији, све један до другог, готово идентични, пекли су се колачићи од хлебног теста. Снежана, проверавајући, на захтев мајке, да ли су печени ,,кравајчићи“, казује ми да месе хлеб од интегралног брашна.
-Здрав је и прија нам.
За разлику од нас две, обучене у танку летњу гардеробу, баба Савастија је била у џемперу, а преко сукње је имала дебелу кецељу.
-Она је новинар, дошла је да јој причаш о Мушникову некад- представи ме Снежана.
-О што да ги кажувам, све сам забраила, не знам ни коа сам - рече баба Савастија, али чим седох поред ње, она поче да прича, не одступајући од свог сречанског говора.
- Стара сам, и ја и он, показујући руком на собу у којој је њен супруг лежао у кревету. Муке мучет деца ос нас. Овде не можемо сами, а они не можат ос нас нигде. Да се разболимо нема лекови, и тако у лето смо овде, у зима отинемо тамо код деца. И нема народ наш у село, можда само дваес душе. Све се растуцало куд кои, мили мои. А пре било много лепо. Пуно село народ. Све смо имале и имање и кућа. Ова кућа направи деда, он бив Американац. Тамо ишо да работа и овде кућа напрајив. Имало се, али се и работало. Смо држале краву, овце смо држале, коња... А њиве на све стране око Мушниково. Смо вршиле, смо жњеле пшеница... А за празнике смо ишли у црква наша, за Петковдан ту у Света Петка и доле у Свети Никола за Никољдан. За Госпођиндан смо ишли у Срецка. А за Велигдан крсти се носиле по цело село. Мој муж до пре две године по цело село заодив. Прво у ова наша црква Света Петка, па около до цркве Свети Никола, па јопе на други крај око село и назад у ова наша црква. Прво поп да служи, да заоди око црква, а после да се зберет за јен астал, ће се попије по коа ракија, ће се донесе и нешто за мезе. За Божић се носило коштањи и пихтије и се кувала ракија. Сви смо ишле. Е сад не могу да идем нигде. Ноге ме болет, ћерка иде у црква, она највише се мољет за нас у Света Петка.
У Мушниково је постојао и лазарички обичај, али баба Савастија никад није ,, играла,, Лазарице:
-Ја несам никад играла, а девојчики сам ги праила. А имало и Лазар и Лазарче... све лепо било...
Осим Снежане, баба Савастија је подигла још четворо деце.
-Први муж ми умрев, у војска бив, се разболев и умрев, па сам се удала за други који имав два сина ос прву жену. И ја што сам родила две ћерке и сина. Имам унучики и праунучики, не знам колико, несам бројала, а јуче ми се родив и један чукунунук...
Kад пођох из куће, баба Савастија ме испрати речима: -Дођи још кои пут! Да пијемо каве!
Ако Бог да, рекох да попијемо кафу за коју данас нисмо имале времена. И продужих низ пут до друге цркве у Мушникову, посвећене Светом Николи.
Са црквењаком Веском су ме чекали Млађан и о. Јован. Веско нам откључа цркву, за коју рече да је подигнута одмах после Kосовског боја. На иконостасу угледах окачену икону на којој је Свети Сава приказан како благосиља Српчад. А Српчад у сречанској ношњи...
,, Дај Боже!“ прошаптах. Млађан, који је стајао крај мене ме погледа и упита шта рекох.
-Дај Боже да опет Свети Сава благосиља мале Сречане који ће се овде окупљати као некад!-рекох показујући руком ка икони.
Са том жељом изађосмо из цркве. Сунце је полако залазило иза сречанских шума. Kренусмо ка Призрену. Осталим светињама Средачке жупе доћићемо у походе неки други дан. Надамо се да ће имати ко да нас дочека.
Са собом понесох мирис баба Савастијиног хлеба. Имала сам осећај да се уздиже до неба.
Оливера Радић
извор: srpska.pravoslavie.ru
Млађан нас прво води де села Богошевца, села у чијем имену Бог заузима прво место, као што је то некада било и у животима његових становника. Томе нам сведочи црква посвећена Светом Николи у средишњем делу сеоског гробља. Ниска камена црква из 14.века, са касније дограђеном дрвеном припратом прича своју причу. Сваки је камен упио по ко зна колико молитви некадашњих становника овога села, који су живели ту под обронцима Шаре, пратећи и дочекујући своје очеве и синове, који су често одлазили на печалбу у Америку, зарађивали новац и куповали имања, градили куће и цркве. Данас у селу нико не живи. Гробови обрасли травом, и преко спомен обележја који извирују из ње, покушавају да испричају ко ту почива, колико година је у селу живео, какав је био и шта је желео...Последњи мештанин села је отишао негде, а код њега је кључ од цркве, па у цркву нисмо могли. На столу под надстрешницом, у једну подебљу свеску, уписали су Богошевчани своје утиске приликом посете селу. Лепо им је било на дан, два док су ту били заједно, неки после 10, неки после 15 ил 20 година... Били и отишли... Тишина јечи и одбија се од зидова цркве са чијих порталних ниша посматрају светитељи... Дођите опет, шапућу гробови... Дођите опет шапућу замандаљене капије старих сеоских кућа...Откључајте нас опет звече катанци...
Да доћиће, требало би да долазе и да се враћају...И моћи ће, ако не продају сеоску кућу новим власницима, који праве себи викендице са великим терасама с којих се руком може ухватити небо над Богошевцем. Небо у којем се од те руке која није из рода хришћанског, сакрива Бог...
Свештеник затвара дворишну капију. ,,Морамо доћи за пар дана опет, каже, да отворимо цркву и да видимо у каквом је стању.“
Млађан нас води даље кривудавим шумским путем до села Драјчићи. ,,Идите да видите како је лепо моје село“, недавно нам рече Доста, која већ неколико година помаже у кухињи манастира Свети Архангели.
-Лепо село, а како ли је кад снег напада?- питамо Млађана, јер планинским путевима зими аутобуси не иду, а горе су углавном старачка домаћинства. Од тога српских само неколико. Остало су Муслимани.
- Не знам ни ја како су се организовали последњих година. Сигурно им неки приватник машинама очисти пут - одговара Млађан.
Испред цркве Светог Николе у Драјчићима чека нас тридесет деветогодишњи црквењак Дејан Симић. Он брине о цркви, отвара је верницима и посетиоцима, а њих како нам рече готово да и нема.
Натпис над улазом цркве каже да је ,,подигнута у 13.веку, а пола продужена 1925“ . У цркви старе фреске и иконостас. Над улазним вратима чардак, од лепо украшених греда и дасака, узак, колико да се на њему одмори онај ко жели да се попне на звонару и зазвони. Жали се Дејан, да нема посла, да је у селу мало људи. Живи са старим родитељима од њихове пензије. Он нигде не ради. Отвара цркву само кад звони за празнике или кад се служи опело неком преминулом старом мештанину Драјчића.
Сеоским улицама не срећемо више никог. Стара школа, је некада била пуна ђака, у којој је Дејанов учитељ Тома, држао часове и својом строгошћу и знањем васпитавао ђаке до четвртог разреда, да би од петог, наставили школовање у Средској. Нисмо имали времена да се сретнемо са учитељем Томом, а рече нам Дејан да је још увек у селу. -Ту је у селу, у својој кући, доћићемо до њега следећи пут. Не може се све у једном дану...- пожурује нас Млађан.
У Мушникову нас у порти цркве у народу назване Света Петка дочекује Снежана Славковић. Поздравља оца Јована, и идући ка цркви показује му звонару која треба да се поправи. Она и супруг су претходних дана сређивали цркву.
- Очистили смо, оче, колико смо могли, ал треба ту пуно да се уради. Видите у цркви има доста влаге, а и зидови су испуцали у неким деловима – рече.
На једном од очуваних фрагмента фресака угледах загрљене Свете апостоле Петра и Павла. Ретко се тако приказују. По њима је црква у записима сачувана као црква Св. Петра и Павла.
Задржах поглед на старим дрвеним сандуцима поређаним поред зида, са којих су се шаре давно избрисале. Сећам се да је и моја баба имала један такав сандук у својој соби. Причала је да га је као невеста донела из родитељског дома и у њему своје свадбено рухо.
-У овим сандуцима су се некада чували дарови које су верници доносили Светој Петки у току године. Сад нема људи, нема дарова... празни су.- каже Снежана.
Излазимо из цркве и она уздишући показује дебело стабло заветног храста.
-Чини ми се да му корени иду испод цркве. Не знам да ли сам у праву, али волела бих да поред њега посејемо други, млад и да он расте. Па кад овај због старости иструне, да млад настави да расте на истом месту - наставља Снежана која је како рече од недавно преузела кључ од цркве и наставила породичну традицију. Њена баба, Драга Илић је до своје смрти бринула о цркви, а умрла је у стотој години.
Са жељом да сазнам нешто више о животу у Мушникову некад, полазим за Снежаном. Рече да је ту у кући на неких педесетак метара удаљеној од цркве Свете Петке, са мужем и старим родитељима.
Улазим за њом у кућни вајат из којег су врата водила у још две собе. Kроз отворена врата једне од њих, угледасмо Снежаниног оца који је напунио 99 година. Лежао је у постељи и није реаговао на Снежанино дозивање.
- Слабо чује, а и често губи свест о времену и простору-казује Снежана. А некад је могао да исприча све о селу, људима, животу...
Kроз врата, застакљена на горњој половини, уђосмо у двориште иза куће. Окруживале су га помоћне зграде од ћерпића и плетени амбари, какве је некада имало свако сеоско домаћинство. На троношцу крај шпорета затекосмо Снежанину мајку, Савастију Недељковић.
-Мамо, имамо госте!-викну Снежана са врата. Очи старице се зацаклише, а на лицу се појави осмех. Покрену се на столици, желећи да устане, ал јој ја приђох видевши да хоће да се поздравимо. Приђох да јој целивам руку, како се код нас у Метохији поздравља са старијима, а она ме загрли. Топлина загрљаја деведесетдвогодишње старице коју први пут у животу видим, учини да осетим да сам код најрођенијих.
Из отворене рерне старог шпорета ширио се мирис домаћег хлеба. У великој тепсији, све један до другог, готово идентични, пекли су се колачићи од хлебног теста. Снежана, проверавајући, на захтев мајке, да ли су печени ,,кравајчићи“, казује ми да месе хлеб од интегралног брашна.
-Здрав је и прија нам.
За разлику од нас две, обучене у танку летњу гардеробу, баба Савастија је била у џемперу, а преко сукње је имала дебелу кецељу.
-Она је новинар, дошла је да јој причаш о Мушникову некад- представи ме Снежана.
-О што да ги кажувам, све сам забраила, не знам ни коа сам - рече баба Савастија, али чим седох поред ње, она поче да прича, не одступајући од свог сречанског говора.
- Стара сам, и ја и он, показујући руком на собу у којој је њен супруг лежао у кревету. Муке мучет деца ос нас. Овде не можемо сами, а они не можат ос нас нигде. Да се разболимо нема лекови, и тако у лето смо овде, у зима отинемо тамо код деца. И нема народ наш у село, можда само дваес душе. Све се растуцало куд кои, мили мои. А пре било много лепо. Пуно село народ. Све смо имале и имање и кућа. Ова кућа направи деда, он бив Американац. Тамо ишо да работа и овде кућа напрајив. Имало се, али се и работало. Смо држале краву, овце смо држале, коња... А њиве на све стране око Мушниково. Смо вршиле, смо жњеле пшеница... А за празнике смо ишли у црква наша, за Петковдан ту у Света Петка и доле у Свети Никола за Никољдан. За Госпођиндан смо ишли у Срецка. А за Велигдан крсти се носиле по цело село. Мој муж до пре две године по цело село заодив. Прво у ова наша црква Света Петка, па около до цркве Свети Никола, па јопе на други крај око село и назад у ова наша црква. Прво поп да служи, да заоди око црква, а после да се зберет за јен астал, ће се попије по коа ракија, ће се донесе и нешто за мезе. За Божић се носило коштањи и пихтије и се кувала ракија. Сви смо ишле. Е сад не могу да идем нигде. Ноге ме болет, ћерка иде у црква, она највише се мољет за нас у Света Петка.
У Мушниково је постојао и лазарички обичај, али баба Савастија никад није ,, играла,, Лазарице:
-Ја несам никад играла, а девојчики сам ги праила. А имало и Лазар и Лазарче... све лепо било...
Осим Снежане, баба Савастија је подигла још четворо деце.
-Први муж ми умрев, у војска бив, се разболев и умрев, па сам се удала за други који имав два сина ос прву жену. И ја што сам родила две ћерке и сина. Имам унучики и праунучики, не знам колико, несам бројала, а јуче ми се родив и један чукунунук...
Kад пођох из куће, баба Савастија ме испрати речима: -Дођи још кои пут! Да пијемо каве!
Ако Бог да, рекох да попијемо кафу за коју данас нисмо имале времена. И продужих низ пут до друге цркве у Мушникову, посвећене Светом Николи.
Са црквењаком Веском су ме чекали Млађан и о. Јован. Веско нам откључа цркву, за коју рече да је подигнута одмах после Kосовског боја. На иконостасу угледах окачену икону на којој је Свети Сава приказан како благосиља Српчад. А Српчад у сречанској ношњи...
,, Дај Боже!“ прошаптах. Млађан, који је стајао крај мене ме погледа и упита шта рекох.
-Дај Боже да опет Свети Сава благосиља мале Сречане који ће се овде окупљати као некад!-рекох показујући руком ка икони.
Са том жељом изађосмо из цркве. Сунце је полако залазило иза сречанских шума. Kренусмо ка Призрену. Осталим светињама Средачке жупе доћићемо у походе неки други дан. Надамо се да ће имати ко да нас дочека.
Са собом понесох мирис баба Савастијиног хлеба. Имала сам осећај да се уздиже до неба.
Оливера Радић
извор: srpska.pravoslavie.ru
Пријавите се на:
Постови (Atom)








