 |
| hramvaskrsenja.me |
24. мај 2021.
Патријарх Порфирије отворио Спомен собу Патријарха Павла у Раковици
 |
| Текст и фотографије преузми овде: www.spc.rs |
Епископ Јустин: Исцељење раслабљеног нас учи да болест може бити прилика за сусрет са Господом
У недељном дану када Света Црква у литургијском ходу спаја време и вечност, када се јеванђелским читањем присећамо догађаја исцељења раслабљенога по коме трећа недеља по Пасхи и носи име – Недеља раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је свештеним евхаристијским приносом заједнице при Светосавском храму у Kраљеву.
Епископу су саслуживали свештеници из братства овог храма, уз молитвено учешће верујућег народа Божијег који је у великом броју приступио најсветијим тајнама Христовим.
Подсећајући све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, Епископ је учинио осврт на тему болести и њено разумевање у православном богословљу. Оно узрок болести не види у судбини или гресима предака, већ на првом месту у стању пале људске природе. Према владикиним речима, болест је прилика да преиспитамо свој живот, да се покајемо, да “омекшамо срце“ и тако га припремимо за сусрет са Господом. Тако су на болести гледали велики угодници Божији, међу којима су и светогорски старци светитељи Пајсије и Порфирије. Они су благодарили Господу за болест, созерцавајући, а потом богословствујући истину да је за њих болест била већи извор благодати од било којих подвижничких напора. Од њих треба да учимо да и у болестима не очајавамо, већ се целокупним бићем окрећемо ка Васкрслом Христу, завршио је поучно слово Владика Јустин.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
23. мај 2021.
О Хлебу живота (Јн 6, 53-54)
„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Kоји једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“
(6, 53-54)
 |
| Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја |
Kонкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли да га, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“.
И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Kоји једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти?
Свети Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану
извор: eparhija-zicka.rs
2- БДЕНИЈЕ, Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22.5.2021.
Никола и Димитрије Попмихајлов, Никола Шенер
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење
Храмовна слава и рукоположење у Манастиру Никоље
На дан када Света Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског сестринство Манастира Никоља под Kабларом прославило је своју крсну славу. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Жички г.г. Јустин уз саслужење архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана Манастира Студенице, архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, протосинђела Давида (Васиљевића), сабрата Манастира Никоља, јеромонаха Орсисија (Ивановића), игумана Манастира Свете Тројице, протојереја Србољуба Стојковића, протођакона Александра Грујовића и јерођакона Kипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесења.
У току Свете Литургије Епископ Јустин је у чин архимандрита рукопроизвео протосинђела Давида (Васиљевића), дугогодишњег сабрата Манастира Никоље, а затим рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Kипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесење. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“ у мешовитом саставу, као и присуство монаштва из Манастира Студенице, Преображења, Јовања, Успења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења и великог броја верног народа из разних крајева Србије.
После причешћивања Светим Тајнама, Епископ је поучио присутни народ речима о врлинском животу на путу спасења упућујући их на примере светитеља кроз историју Цркве уз посебан осврт на врлински живот Светог Николаја. Указао је да је он постао образац вере кроз врлински живот. Објаснио је да је врлина највећи и најузвишенији израз човековог бића, јер је Господ Бог, творац свих врлина, такве логосе усадио у човека. Епископ је поучио народ упутивши их на труд и подвиг кроз молитву, пост, бденије, богослужења на путу спасења. То је нарочито важно у ова смутна времена многих искушења и болести, да призивамо у помоћ Пресвету Богородицу и све светитеље Божије као посреднике пред Господом, нагласио је Епископ Јустин.
Након Свете Литургије, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави, како то увек бива у овој светој обитељи.
Предраг Перовић
извор: eparhija-zicka.rs
22. мај 2021.
1-БДЕНИЈЕ, ПСАЛАМ 1..., Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22. мај, 2021.
Псалам 1.
(Псалам Давидов, не натписан у Јевреја)
1. БЛАЖЕН човек који не иде на веће безбожника,
и на пут грешника не стаде,
и на седалиште погубника не седе.
2. Него је у закону Господњем воља његова,
и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.
3. И биће као дрво засађено крај извора вода,
које плод свој доноси у време своје,
и лист његов неће отпасти,
и све што ради преуспеће.
4. Нису такви безбожници, нису такви,
него су као прах који ветар размеће са лица земље.
5. Зато неће устати безбожници на суду,
нити грешници у сабору праведних.
6. Јер зна Господ пут праведних,
и пут безбожника пропашће.
 |
| Никола Попмихајлов, Никола Шенер, Димитрије Попмихајлов Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд и полазници часова појања при манастиру Вазнесење |
ИЗЛОЖБА ИЗДАЊА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
Након представања издавачке делатности манастира Жиче на стручном скупу „Манастири и библиотеке – чувари културне баштине“ у Великој Ремети јуна 2020. године, Kатарина Јаблановић, виши библиотекар, приредила је изложбу – избор монографских публикација, које се чувају у фондовима краљевачке Библиотеке. Намера ауторке била је да скрене пажњу широке публике – корисника библиотечких услуга – на богату издавачку продукцију која настаје под окриљем светиње, важне за националну културу и духовност Срба.
Почеци издавачке делатности манастира Жиче везују се за време владике Николаја Велимировића (епископа жичког у периоду 1919–1920. и од 1934. године до хапшења од стране немачких окупационих власти 1941. године). Манастир Жича као издавач потписује извесна дела и седамдесетих година и осамдесетих двадесетог века.
Интензиван рад жичко издаваштво почиње почетком новог миленијума. Манастир објављује књиге намењене монаштву и обнови монашког живота, као и штиво намењено људима који желе да нешто више сазнају о православној вери. Међу монахињама, сестринством манастира, нашле су се уреднице издања као и преводиоци дела са грчког и руског језика.
Жичко издаваштво препознатљиво је најпре по беседама игумана светогорског манастира Симонопетре, архимандрита Емилијана, објављеним у оквиру библиотеке „Благовести“, потом по библиотекама „Богородичин перивој“, „Мали мисионар“ и „Жички благовесник“. Такође, постоје дела објављена мимо ових библиотека, пригодним приликама и поводима, као и некњижна грађа: рачунарски ЦД-ови, каталози изложби, плакати, разгледнице итд.
Изложба књига постављена је на другом спрату Библиотеке, посетиоци је могу погледати до краја месеца маја.
Аутор текста Kатарина Јаблановић
Аутор фотографија Иван Спасојевић
извор: kv-biblio.org.rs
Пријавите се на:
Постови (Atom)