Свети владика Николај, Архангел Михаило/Беседа о томе како Христос оживе људе грехом умртвљене

1. Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

Храм Светог Саве, Краљево, Аранђеловдан, 2015.

Група "Жива вода"

Небесни архистратизи,

Што гледате нас у бризи,

Крилима нас закрилите,

Силом својом оградите.

Божјом силом оружани,

Божјом славом увенчани,

Ви пламени мач носите,

Зле демоне да косите.

Хитро, хитро као зраци,

Ви летите на облаци,

На облаци материје,

Где се бој за Бога бије.

Без умора и без санка

Ви лебдите без престанка

Над људима и тварима,

Над безбројним мировима.

За вама су војске силне,

Војске чедне и умилне.

Ангели су војска ваша

И по Творцу браћа наша.

Војсковође моћног неба,

Водите нас куда треба –

Ка престолу Свевишњега

Што нас створи из ничега.

РАСУЂИВАЊЕ

Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма, које из Св. Предања, црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно оживљење Евтиха апостолом Павлом (Дела Ап. 20), и то:

1. како Павле ноћу проповедаше у једној кући у Троади;

2. како момче Евтих задрема и паде с прозора трећега боја, и беше мртав;

3. како Павле сиђе, загрли га и поврати му живот.

Беседа о томе како Христос оживе људе грехом умртвљене

И нас који бијасмо мртви од грехова

оживље с Христом. (Еф. 2, 5)

Бог прво Христа оживе, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно као човеком Бог васкрсе и нас, који пре бијасмо мртви од грехова, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небеским, изнад целокупног света безтелесних духова. Није, браћо, Бог се јавио на земљи због неке обичне и малене ствари, него због једне сасвим необичне и велике, превелике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави, благодет његове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти, славу место срама, приближеност Богу место удаљености, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих – вечно царовање са Христом на небесима.

О Господе, хвала Ти, о Господе слава Ти. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Ава Јустин, Беседа на Аранђеловдан, Манастир Ћелије, 1964.

Сабор Светог Архангела Михаила - Аранђеловдан (Тајна празника)

Храм Светог Саве, Краљево, Аранђеловдан, 2015.

              

Протојереј - ставрофор др Милош Весин, „Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити?“

извор: Црква Св. Прокопија

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија у четвртак 09. новембра 2017.године, високопречасни протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки у сали светосавског дома при Саборном Храму у Нишу, одржао је још једно у низу својих предавања, на тему: „Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити?“

ИСЦЕЉЕЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ

   Глас о Христовим чудима шири се Галилејом. По повратку из Гадаре дочекује га маса народа.
Јаир, старешина синагоге, баца се Христу пред ноге и моли га да дође код њега у кућу и да излечи његову на смрт болесну дванаестогодишњу ћерку.
   Док Христос пробија кроз гомилу окупљених, жена болесна од крвоточења и због тога презрена од људи који је доживљавају и као проклету, успева да се пробије до њега и да му додирне одећу. Истог часа осети да је оздравила.
   Христос тражи да се јави ко га је додирнуо.
   Збуњени ученици не разумеју на кога мисли, кад је гужва огромна и многи се гурају уз њиховог учитеља. Христос им објашњава да је осетио силу која је од њега прешла на неког.
Исцељена жена стидљиво излази пред Христа и признаје да га је она додирнула. А по закону није смела ни да му приђе.
   
  Христос је охрабри и објасни да је све у реду и да ју је њена вера спасла од мука.
У том се кроз гомилу пробија неко из Јаирове куће. Носи тужни вест да је Јаирова кћи умрла. Нема потребе да учитељ долази.
   Христос каже Јаиру да се не боји и само да верује. И кћи ће му бити спасена!
   Одлазе код Јаира. Христос у собу мртве девојчице улази са апостолима Петром, Јаковом и Јованом. Допушта да остану ту још само Јаир и његова жена.
   У неверици остали остају пред вратима. Што тугујући, што подсмевајући се столаровом сину Исусу, који мисли да може мртве да лечи.
   Христос је поред одра изговорио само: "Девојко, устани.".
   И девојчица послушнија Богу него смрти се придиже!
   А Христос заповеди запрепашћеним родитељима да јој донесу нешто да поједе и да ником не говоре шта се десило.
   Запис догађаја, захваљујући јеванђелисту Луки делује динамично и узбудљиво као на филму...
   Необично је да у једном јеванђељском читању на литургији (зачалу) слушамо о два догађаја.
   О исцелењу крвареће жене и васкрсавању Јаирове кћери.
   И један и други догађај често се приказују на иконама и фрескама. Одвојено, али и један поред другог.
   Шта спаја ова два догађаја? Осим што се ради о Божијим интервенцијама у односу на поредак пале природе?
   Жена кришом, скоро на превару хоће да дође до исцељења.
   Јаир се понизно излаже пред бројним сведоцима да би спасао живот своје ћерке.
   Приступају Христу са потпуно удаљених различитих позиција, на потпуно различит начин.
А обоје добијају од Христа оно што им је требало.
   Христос нам показује и говори, а јеванђелист подвлачи, да је оно што спаја жену коју људи изолују као нечисту и проклету и угледног старешину - њихова вера. Вера која је доступна свакоме. Али и беспоговорна вера, она коју прати храброст.
   И непрекидно крварећу жену и старешину Јаира вера храбри да погазе правила и обичаје, да забораве на форму и социјална правила. Јер Бог је изнад свега тога. А вера Њему води.
Истина, њиховој великој вери је претходио очај.
   Да ли нам је због тога лакше да разумемо то како су се њих двоје у толикој мери окренули само Христу, како су успели да уклоне из срца и ума све осим чисте и потпуне вере?
   Колико људи знамо данас који западају у очај али им то не буди веру?
   Истинска вера приближава нам Христа у тој мери да све остало око нас постаје неважно.    Али, с друге стране, без тога да нам све око нас постане неважно у односу на Бога - зар уопште можемо и наслутити праву веру?
   Можда ту лежи одговор.
   Нико од нас не жели да призива тренутке који нас доводе пред амбис очаја. Али и пре таквих тренутака има периода или макар тренутака у животу кад осетимо да ништа око нас нема вредности, и да ни у чему око нас нема правог живота.
   Могло би се рећи да све што нас одвлачи од осећања животне радости и захвалности, па чак ако се то догађа у најтежим околностима - све је то врста болести.
   Уместо да нас тада противник људског рода одвлачи ка самосажаљењу или очају, треба да користимо те тренутке да упрегнемо трагове вере у нама ка једном једином циљу - ка Богочовеку Христу. Да нас исцели!
   Нема ту аутоматизма. Да ли ћемо ми бити физички исцељени, враћени у живот, душевно исцељени или само утешени - не знамо. И не треба да знамо. Иначе би одмах рачуница срушила нашу веру и претворила је у нешто сасвим друго.
   Крвоточива жена није имала никакву рачуницу. Она је видела само Христа и само се у Њега надала.
  Вером се приближавамо Богу, остајемо с Њим, остајемо заувек.
   А то је неупоредиво важније од привремених исцељења и привремених одлагања смрти која је Христос чинио током свог кратког живота у телу на земљи. И која је касније чинио кроз  историју преко Својих Светих.
   Он их је чинио да бисмо ми трајно запамтили да је вера у Њега за нас једино важна и спасоносна.
   А да је Он Победник смрти, Разгонитељ страха, Исцелитељ, Давалац смисла - Вечна Љубав.

   ђакон Ненад Илић

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 24. по Духовдану, 19. 11. 2017.

Монашење у Манастиру Јовању

   На дан када Света Црква молитвено прославља Свете преподобномученике Галактиона и Епистиму, Владика жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Јовању уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Киковића, јеромонаха Поликарпа (Рајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, као и ђакона Александра Грујовића. Присуствовало је монаштво и верни народ Епархије жичке.
   Својим дивним појањем Литургију су улепшале сестре из манастира Ковиља.
   После малог входа настојатељица јовањске обитељи је привела искушеницу Марину Обрадовић, која давши најпре монашке завете, доби име по Светој мученици Агнији и тако постаде невеста Христова.
                                             
   Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је у беседи говорио о величини монашког живота, о великој борби коју монаси треба да воде бденијем, молитвом и постом, и да тако уђу у Царство Небеско. Прича о мудрим девојкама је велика поука о путу спасења.
   Заједничарење са свима Светима је било у Светој Чаши, а након Литургије сестринство је са својом игуманијом Теодором припремило трпезу љубави за све присутне.
                                             
Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу, не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе, у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби.

Сестринство манастира Јовање
извор: eparhija-zicka.rs

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

Трибина "Света Ревност", јеромонах Јелисеј, игуман манастира Нимник

јун 2016.

Сећање на монаштво Овчарско-кабларске клисуре: 

о. Саву из манастира Вазнесење, о. Варнаву из манастира Свете Тројице,  о. Мардарија из манастира Јовање, мати Евпраксију из манастира Никоље, мати Харитину из манастира Јовање...

Овчарско - кабларска клисура

Станислав Бинички, Марш на Дрину / Колубарска битка

  1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373.

2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој "смањи фронт" односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

5) Против нешто преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само... српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демнотирана. Потом возом у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом - право на фронт.

6) Другог децембра на фронт стиже и чувени "Ђачки батаљон". Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо "ђаци". То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 "ђака-каплара" неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући "Ој Србијо, мила мати". Друга "Еј, трубачу, с бујне Дрине". Трећа "Срби, устајте, своје не дајте". Четврта "Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал'осташе деца њена". Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ' осталом војском, кад стигне младост Србије - да за Србију положи живот.

7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, слава јој. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне "мртве" који су решили да живе.

8) Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустрогуарски центар, у коме је са две трећине целокупне "балканске војске" командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. На Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. На Колубарску битку - у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Слава им и хвала.

9) Међу онима који су пали, и то као каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: "Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило "манифестације", због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али... Таква је судбина. Твој син, Бан". Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући "Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?". Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: "Видиш, гос'н докторе... Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку - отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике".

10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:

"Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас".

Ово је био мали допринос том чувању. Да се не брукамо. Да не брукамо ни њих.

(Већи допринос је у роману о Гвозденом пуку, који је бесплатан и о коме више можете да сазнате на gvozdenipuk.rs

   извор: Симеон Милиновић