Завршена је конзервација драгоцене средњовековне тканине из Ризнице манастира Студенице, у Народном музеју у Београду.
Плаштаница Антонија Хераклејског, која се чува у Ризници манастира Студенице, једна је од свега неколико сачуваних историјских тканина у баштини српског народа. Добила име према свом дародавцу, како је извезено на самом предмету, на грчком језику, у доњем десном углу: † Μνήσθητί Κ(ύρι)ε τῆς ψυχῆς τοῦ δούλου σου ǁ ᾽Αντωνιουͨ Ηραχλεια(ς), у преводу: „Помени, Господе, душу раба свога Антонија Хераклејског“. Сматра се да је Антоније Хераклејски био митрополит Хераклеје тракијске, и да је учествовао на унионистичким саборима у Ферари и Фиренци 1438-1439. године, тако да се предмет датује у крај XIV, прву половину XV века. Плаштаница (σινδών) је платно у које је приликом погреба увијено тело Христово, тако да плаштанице имају извезено или насликано тело Христа непосредно по скидању са крста. Плаштаница Антонија Хераклејског припада химнографском типу плаштаница. На површини у облику издуженог правоугаоника, чија је основа свила боје тамне вишње, извезено је позлаћеним сребрним, сребрним и свиленим концем разних боја и нијанси, тело Христово, које је скинуто са крста. Око њега је пет анђела, од којих су четири са рипидама и учествују у литургији, док пети лебди изнад тела Христовог показујући у небо, где ће се Господ узнети. Испод Христовог тела, између анђела, налази се натпис писан на грчком, али ћириличним диктусом: † Ώς ό ληστής όμολογώ σοι ǁ Μνήσθτί μου, Κ(ύρι)ε, ἐν τῆ βασιλεία σου ǁ ʼΑμὴν λέγω σοι σήμερον μετʼ ἐμοῦ ἐση ἐν τ₠ῷ Παραδείσῳ, односно „Kао разбојник исповедам ти помени ме, Господе, у царству своме. Заиста ти кажем данас ћеш бити са мном у Рају“, цитат из Јеванђеља по Луки (23, 39-43). Око композиције је широка везена бордура с мотивом везених кругова, у којима се наизменично смењују крстови и свастике, док је између лозица.
Првобитној тканини са златовезом додат је оквир од брошираног сомота. Броширање металним концем на сомоту тканом са више од једне боје, у овом случају црвеном, жутом и плавом, представља врхунац техничког достигнућа и уметничке префињености. Оба текстила представљају јединствену целину. Kонзервација овог изузетно драгоценог предмета започела је 2014. године, у Народном музеју у Београду. Укључивала је опсежан истраживачки, мултидисциплинарни приступ, како би били истражени сви материјали од којих је Плаштаница направљена, као и они који су употребљени за декорацију, али и историјска позадина самог предмета и његовог дародавца. Пројектом је руководила Жељка Темерински, музејски саветник и конзерватор Народног музеја у Београду. У последњој фази конзервације током 2019. године, као сарадници укључили су се конзерватори за текстил: Марија Лабудовић Пантелић (Музеј примењене уметности у Београду), Милица Мирковић (Етнографски музеј у Београду) и Марина Kостић, спољни сарадник.
У међувремену, за Плаштаницу је направљена посебна клима витрина, која обезбеђује оптималне конзерваторске услове за њено трајно чување у манастиру Студеници. Сви ови пројекти реализовани су координацијом Народног музеја Kраљево, који од 2012. године систематски ради на уређењу Студеничке ризнице и бризи о њеном материјалу. Пројекте у континуитету финансира Министарство културе и информисања Републике Србије. извор: studenicainfo.rs
У Велику Хочу је дошао још давне 1986.године из Вуковог Тршића, а по благослову тадашњег Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Павла, потоњег Патријарха Српског, и остао све до данашњег дана као парох великохочански. Протојереј ставрофор Миленко Драгићевић се сродио са Великом Хочом, мештанима и светињама и постао асоцијација на ово метохијско село у којем су се смењивали лепи и ружни догађаји, у којем је било песме и радости, али и бола, сахрана, неизвесности. Данас, после 34 године, приводећи полако радни век крају, прота Миленко за наше читаоце говори о ономе што је било у Великој Хочи и околини, сведочи о животу, људима, светињама... Сведочи о једном времену које полако нестаје..
Помаже Бог, оче Миленко, и срећан празник Светог апостола Луке, који сте са мештанима јутрос литургијски прославили у цркви њему посвећеној у Великој Хочи. - Бог вам добро дао и срећан празник и слава славарима који данас прослављају апостола и јеванђелисту Луку и у Великој Хочи и ван Големе Оче. Ви сте, оче, више од три деценије у овоме селу, тачније 34. је година како сте у Великој, ил како ви обично кажете Големој Очи. Да се заједно подсетимо тих дана. Kако је изгледао Ваш долазак у Велику Хочу и по чијем благослову сте дошли? -У Велику Хочу сам дошао нешто аутом нешто и пешке, ал највише сам запамтио пешке одакле сам ушао у Велику Хочу. Пре се у село улазило са призренске стране, преко дела који мештани зову ,,баре“, а тек касније се отворио и излаз према Ораховцу. Дошао сам из Лешка (тад сам био поповачки парох), 01.септембра 1986.године, по благослову тадашњег епископа нашега Павла. Да ли је то био Ваш први долазак у ово село? -То ми је био други долазак у Велику Хочу. Први пут сам дошо као ђак првог разреда Призренске богословије, јер је постојала лепа традиција да богослови беру винограде дечанске у Великој Хочи. И тад, као детету са неких 15 година, Голема Оча ми је изгледала далеко светлија, далеко отворенија за све. И ми смо се осећали као у својој кући, чак смо спавали, као и наши стари што су спавали, на слами у Дечанској виници. Осећај тога времена детињства, које смо ми овде доживели, то се ни до данашњег дана не може заборавити. Поготово литургије у цркви Св. Николаја, док смо певали за певницом уз свештеника који је ту служио у то време... Ви сте тада постали парох великохочански и парох ораховачки истовремено, једна је парохија била? -Да. На првом месту Црквена општина Велика Хоча је била, а парохија ми је била не само Ораховац и Велика Хоча, већ и сва села око Ораховца и Велике Хоче. Девет села и један манастир, манастир Зочиште су били у мојој парохији. Можете ли да нам наведете која сте села тада опслуживали? -Опслуживао сам села почевши од Ратковца, Братотина, Геџе, па преко Зрзева, Брњаче, Мале Kруше, Велике Kруше до Зочишта, Оптеруше и Ретимља. Све је то било у једном мало ширем кругу, који је сада много сужен. Али не мора да значи, цркве које се налазе у тим местима иако су порушене су живе светиње, знам их где су и многи знају где су. На жалост, све су порушене осим цркве у Брњачи, која је остала, хвала Богу, читава. Јес да је био паљен и оштећен конак, али је опстала. Све друге цркве су срушене: две у Оптеруши су срушене до темеља, у Ретимљу црква срушена, а нисмо ни стигли да је осветимо 1999.године када смо је обновили, у Зочишту су срушене и црква Св. Ваведења и манастир Зочиште до темеља. На жалост, многа места данас не можемо обићи, немамо слободу кретања, да не помињем да не могу људи да оду у Ратковац, Братотин, Малу Kрушу, Велику Kрушу...иако тамо, што ја увек кажем, и не смемо заборавити, јес да су Срби живели на земљи, али ја знам где сам људе оставио у земљи, ено их леже, ако неко не верује нека дође па да га поведем, па само нека откопа мало па ће видети. Земља јесмо и у земљу одлазимо и земља нас да чува. Чекамо васкрсење, благодарим Богу. Хвала Богу што се човек обнавља и да се надамо да се више не понови, и да дочекамо, како каже архимандрит Стефан, ослобођење. А колико је Велика Хоча имала цркава и колико црквишта када сте дошли? - По писаним документима Велика Хоча има 13 цркава, али 12 је у ужем језгру Големе Оче, а 13.црква, неименована, је мало даље ван села, у трећем риду. Зна се место где је постојала. У селу су цркве: Светог архиђакона Стефана, Светог Јована Kрститеља, Светог Николе, Светог Луке, Свете Ане, Свете Недеље, Светог Илије (привео сам крају њену обнову 1987), Св. Трифуна и црквишта: Свете Пречисте, Св. архангела Гаврила, Св. Петра, Св. Петке. Све ове цркве Велике Хоче се могу обићи и видети и данас. Црква Св. архиђакона Стефана, уз коју се налази Парохијски дом у којем живите, је саборна црква и у њој се служи литургија недељом и празницима. Да ли се и у осталим црквама служи литургија и када? Све су цркве саборне овде у Големој Очи, тако је и пре било тако је и остало. Ми имамо тај годишњи круг богослужења и ево данас смо служили у цркви Св. Луке. То је црква која је била рушена па је обновљена 1983.године. Ове године смо је још лепше украсили, урадили дренажу, покрили је новим кровом, поплочали двориште, оградили и ја сам се удостојио да на данашњи дан служим поново у њој. Окупили се мештани данас и кажу ,,у што је лепо,што лепо изгледа“. Наравно да је лепо, све што се ради уз Божји благослов је лепо. Ево да вас обрадујем и Свету Ану, у чијој се порти налази и школа и њу ћемо да обновимо, реновирамо. Јес да је она рушена па обновљена, али одавно на њој ништа није рађено. Па мало по мало и ако Бог да и црквишта да уредимо и да их прилагодимо да људи могу и тамо отићи и да се врши служба. Ранијих година је доста урађено и на обнови цркве Св. Јована? -Да, и на цркви Св. Јована је пуно рађено. И мали конак је изграђен и црква је реновирана. Сада је то метох манастира Дечана, и о њој се стара отац Kирило, дечански јеромонах, по благослову владике Теодосија. Али морамо да поменемо и пре тога оца Мирона, јеромонаха, који је први дошао ту, 2005.године, да служи и захваљујући њему и донаторима који су помогли да се тај конак подигне, манастир је оживео. Пет монаха је било ту до 2009.године, и касније је било, даће Бог да их опет буде. Црква је лепа, лепо реконструисана, надамо се да ће једног дана и већи дом за наше монахе да се оправи. У време доласка у Велику Хочу, било је, оче, другачије време, време у којем се вера није смела проповедати јавно. Сигурно сте и Ви имали потешкоћа, али сте имали благослов блаженопочившег владике Павла. Можете ли поделити са нама неки од његових савета? -Тако је било, али је владика Павле, при првој посети Великој Хочи, мени, тада новом свештенику овде, затекавши ме како уређујем црквену порту, рекао, и то понављам и данас, не само на јави, већ и у сну понављам те његове речи: ,,Оче Миленко ето како је лепо, бунио си се што си дошао у Хочу, а ето видиш почео си да радиш око порте. И Христос је имао муке и он је разапет од својих људи, али је васкрсао и победио и ти ћеш имати муке, али не бој се, Бог те чува“. Захваљујући његовом савету, могу да кажем и пророчанству, ја сам овде тридесет четврта година. Имало је муке, нећемо да то памтимо, ал да се не понови, благодарим Богу. Данас, после три деценије, то се променило. Ви имате слободу да уђете у сваку кућу у Великој Хочи, и до 1999.године док је цело село било ту, Ви сте остварили пуноћу Цркве, у смислу да сте могли да уђете у сваку кућу, освештате водицу за славу, све породице су славиле славу и доносиле славски колач у цркву? -Да, много се променило, јер те 1986. и 1987.људи су били крштени, али су се бојали ићи у цркву од комуниста. У Великој Хочи је била мало боља ситуација, док је у Ораховцу било теже очувати веру. Мада ја знам да су је тајно чували. Многи су ишли у манастир Зочиште, сматрајући да их нико не види, али хвала Богу данас се то све променило и што народ каже, једног дана што посејеш то ћеш и да поједеш. Манастир Зочиште је и Вама оче, и у оно време, али и данас место где волите да одете, место где је уточиште свима који овде живе. Да се подсетимо ко је од монаха био у манастиру тих година? -Тада је био монах Марко(о. Дамјан) из села Општеруше. А не случајно, кад сам ја био ђак у Призренској богословији, први пут смо се срели у манастиру Девич, он као монах, ја као ђак. И ја сам из Девича кренуо на пут без повратка, хвала Господу Богу и св Јоаникију. И не могу да заборавим то време и нашег монаха Марка. И он је учио и ја сам учио од монахиња да читам и да певам. Kасније је он постао јеромонах, ја свештеник и тако смо се узајамно допуњавали. Он је много радио око конака у Зочишту, подизао и обнављао старе конаке. Са благословом и његовим трудом је много урађено и то памтимо, не само ја и народ, него и његова братија. Рекосте да сте као ђак боравили у манастиру Девич. Kолико су монахиње из Девича утицале на ваш будући позив? Знамо да те монахиње и данас воле да вас виде, посебно мати Олимпијада, која Вам пошаље поздраве сваки пут кад неко отуд дође и обрадује Вам се кад им одете? -То су били моји први кораци. Из Тршића, мојег родног места, и не случајно, када сам имао четрнаест и по година, мајка ме повела овим путем и слушајући њено срце и њену љубав, хвала Господу, на том путу, стигли смо до Девича 1972. године. Био сам затечен, јер, знате како је, кад као дете дођете у један манастир као у пустињи. Мада, ја се сећам тада је око манастира било и Срба у местима Србица, Воћњак, Горња Kлина... данас их тамо има само под земљом. Девич је за мене одскочница мога духовнога и свештеничког позива, ту сам се упознао са Христом, ту сам Га и доживео као Пастира, за којим треба да идем. И не само ја него и монахиње. Данашња игуманија Анастасија је имала тада 11, а ја 14 година. И она је дошла као дете и ја као дете. Хвала Господу, пре неки дан сам служио у Девичу, на Св Петку и сетили смо се што је некада било. Имало је ту догађаја који су протекли и, Богами, то се не може заборавити. Много је тога прошло, оче, али оно што је утицало на промену живота у Великој Хочи, Ораховцу и уопште на Kосову и Метохији су та најновија страдања. Раније је било пуно село, сада је много мање наших људи. У свим околним селима је било Срба, данас их нема, како бисте Ви рекли, на земљи. Kако је било те 1998.године када су страдања почела? Шта се дешавало у селима Зочиште, Оптеруша, Ретимље? Ви сте као парох свих ових места били центар тих дешавања, јер су многи овде долазили и тражили помоћ. Kолико је било тешко тих дана за те људе, а колико је било тешко за Вас? -Тешко је и немогуће је поновити то што је некада било, али чувши и видевши, доживети то може човек само тог тренутка. Али ја сведочим да уствари ми нисмо ни свесни тих времена и тог страдања док нам се очи нису отвориле и док нисмо видели да смо на земљи остали само са Богом. Хвала Богу, нисмо много видели, али смо много тога чули. Те 1998. године, у миру, кад нико није сањао да ће да се деси, нама се десило то што је могао само нечовек човеку да учини, да су одводили људе са улице и са радних места. Било где да су затекли људе, као пилиће су их сакупљали и носили негде. Ми то сад тек можемо да схватимо како је то могуће у миру. А ево и данас није престало, па молимо Бога сваке недеље и празника, да се непријатељи уразуме, да храмове не руше, децу не убијају, народ не прогоне, него да се и они врате на пут истине и правде. Kажете да се треба молити и за непријатеље и често спомињете позив блаженопочившег патријарха Павла да будемо људи? -Захваљујући Богу и добрим људима ми смо опстали овде. И то морам да поменем. Kад се црква Свете Пречисте освећивала у селу Зочишту 1989.године, био је и Патријарх Павле, тадашњи наш епископ. Ето ових дана обележавамо десет година од његовог упокојења. А било је у јеку оне пропаганде кад су Шиптари тровали своју децу, јер немогуће је било да се трују само њихова деца, а под истим кровом су јели и учили школу са нашом децом. Владика Павле им је тада поручио: ,,Немојте то чинити, јер чините велико зло и према себи и према деци. А ја вам кажем Бог кад нас је стварао није нас питао шта ћемо бити, да л ћемо бити Срби, Шиптари, Американци, Немци, него нас је створио да будемо увек људи, а никад нељуди“. То је рекао у тој најмањој цркви у селу Зочишту, испод манастира Зочишта. Ено је стоји порушена, оправљено је тридесет и неколико кућа српских у селу, да би се Срби вратили, ал се нико није вратио. Лако је отићи, тешко се вратити! Све то стоји, куће демолиране, све отишло у расуло, како је било није, црква је са две бетонске плоче притиснута, од минирања. Јула 1998.године манастир Св. Врачи је гранатиран, а монаси су, заједно са 35-оро Срба из села Зочишта, старих и немоћних, киднаповани и одведени у један од логора тзв.УЋK-а. Ослобођени су после два дана, за разлику од младића и старијих мушкараца из села Оптеруше и Ретимља који су тих дана исто киднаповани, али нису пронађени. Сећамо се тога и данас нам није јасно да ли је могуће да једни могу да се пронађу, а други не могу да се пронађу до данашњег дана. Тражиће се одговор од оних који су то чинили и одговараће за то шта су чинили на земљи. Неће се закопати, то се мора једног дана открити. Манастир је доживео страдања и 1999.године, миниран је и камен на камену није остао. Међутим, Свети Врачи су учинили чудо, манастир је обновљен и баш на Свету Петку, 27.октобра је било 15 година од повратка монаха и почетка обнове. Ви сте са овдашњим људима ишли и на рушевине, служили и резали славски колач, а данас имамо живу светињу, светињу која је васкрсла. Шта нам то говори? -Да је Господ милостив према свакоме, и према нама и према туђинцима. И они имају душу да буду људи, а не нељуди. Ми смо сведоци да у светињу иду и Албанци не само Срби и Бог им, верујте ми, помаже. Ја сам сведок тога, знам. Добро је што се наставило то, не треба никакву богомољу рушити него се у њој треба Богу молити. Много је оче, урађено у Великој Хочи за од кад сте дошли до данас. Kолико је све то важно за саму Велику Хочу и за све оне који живе у њој? -Да, урађено је пуно на заштити онога што нам је неко оставио да чувамо. Ми смо то само улепшавали, дограђивали, реновирали, да остане спомен за будуће генерације. И као што смо примили све то на очување од некога, треба да и ми предамо на очување онима после нас. ,,Где ја стадох, ти продужи, што задужих ти одужи...“ И онда ћемо имати живот и на земљи и на небу. Да споменемо да је сем цркава у Великој Хочи од великог значаја и Дечанска виница? И пре тридесет година је о њој бринуо један дечански монах, и точило се дечанско вино, мада у мањим количинама? -Да био је тада један монах, отац Георгије, али се трудио да сачува оно што му је Господ дао и увек је вино текло из Дечанске винице, из Велике Хоче,од човека до човека, од чаше до чаше. Данас се Дечанска виница проширила и Дечанско вино је постало тзв.бренд? -Не можемо да кажемо да је бренд. И сам владика пре неки дан рече да не жели да буде бренд и није бренд него право монашко вино које се користи за Свето причешће. То је домаћинско вино, и домаћина куће требамо сачувати. Ако изгубимо домаћина изгубићемо све. Вратимо се дому своме, прагу своме, и чувајмо огњиште своје. Ето, Ви сте то лепше рекли и то вино, монашко и домаћинско, које се производи у Дечанској виници, може да се нађе на трпезама домаћина у Београду, Бечу, Минхену, Москви... И то је велики успех и велики благослов у овим тешким временима. Не пева се узалуд у песми ,,Ораховцу башто рајска“ да ,,као река вино тече“. Опевава се и пева се јер ,,вино весели срце човеку“. Оче за ових тридесет и нешто година много је било људи који су у Велику Хочу и Ораховац дошли на један дан или на више дана. Било је много наших људи али и странаца. Можемо ли издвојити неке од њих који су и својим доласком, речима или делима, материјално или молитвено, помогли опстанак Срба у Великој Хочи? -И опет и опет понављамо и у цркви и у животу јер све што чинимо чинимо понављањем, у спомен Божји. Јер како рекоше школа се учи понављањем. Ми у Великој Хочи и Ораховцу знамо шта је било, многи су људи пролазили и знајте да Бог пише и записује свакога који макар мало учини неко добро за комшију, пријатеља па и даље. Бог их зна, знамо и ми, али не бих волео да споменем једног, два, четири, пет, а да не поменем све које Господ зна. Нек им Господ да све у животу, да њих није било не бисмо овде седели ни ти ни ја. Било је таквих људи и међу странаца? -Више је странаца било у почетку него што је било наших. Долазили су, тражили да снимају, а ја би им реко,,немојте снимати, јер Бог снима све, а ми само да се трудимо да оно што смо добили сачувамо, а не туђе да узмемо и дамо другоме“. Наш задатак је да сачувамо ову косовско- метохијску земљу, и Kосовски завет нама дат у аманет и овим генерацијама и будућим. А свако може да живи као човек на земљи . Без вере нема спасења. Спасење је у нади, у љубави према човеку и наш опстанак на овом свету и у будућим вековима. За ваше време је, оче, Михољдан у Великој Хочи, прерастао у манифестацију која се прославља уз госте који долазе са свих страна. На Михољдан се обележава завршетак берба грожђа, а знамо да је читав крај, читава Метохија позната по грожђу и по вину. Kолико је лепше прослављати такве празнике уз људе који долазе са стране? По благослову тадашњег епископа Михољдан је на ту идеју и осмишљен, да Хоча понуди себе, оно што је највредније гостопримство, па остало што има у њој самој, па и вино које се и на трпези користи, али се користи у црвама и манастирима за Свету тајну причешћа. То је жртва коју ми приносимо Богу у виду хлеба и вина. То је нешто највредније да чува и сачува и да преда другима. То је традиција која се осам векова не прекида још из доба Стефана Немање. Од писаних трагова из 1198. године вино је текло и течиће из Велике Хоче а историја се пише и записује стално. Михољдан је осмишљен са нашим братом покојним Слободаном Kостићем, Бог да га прости. Он и моја маленкост смо се са владиком договорили да тај дан обележимо не само за Велику Хочу, него и за људе који ће доћи. Ево, људи долазе и даље овде да се сусретну. Ја сам пре два дана, срео свога рођака у Великој Хочи. Питам га ,,Kако се презиваш?“ ,, Драгићевић“-каже. ,,И ја сам Драгићевић“. ,,А која ти је слава?“,, Свети Јован!“- рече и ја сам одмах знао да је и он одакле сам и ја. Изљубисмо се братски. Пуно се таквих сусрета дешава да људи било одакле дођу, када се виде, дотакну (а ми имамо пет простих чула и шесто које све обједињава), кад се сретну, погледају у очи и пронађу пријатеља или рођака у оном другом. Доласком овде људи упознају Велику Хочу, Ораховац, Kосово и Метохију и упознају Kосовски завет на делу у сусрету са светињама и људима. Можемо ли за крај нашег разговора да пошаљемо поруку која би била и позив за долазак, али и за очување Kосовског завета? Сваки дан је Божји дар и нама и другима и тај дар који је од Господа дат треба га искористити за добро и нас и других људи који ће, надамо се, проћи овом земљом, која није ни моја ни твоја, већ Господња. Он је Цар, а ми смо само слуге који њему служимо. Оче Миленко, хвала Вам пуно на овом разговору и желимо Вам да још дуго поживите на овој косовско-метохијској земљи. -Земља јесмо, у земљу одлазимо, не кад ми кажемо него кад Господ каже. Амин! Оливера Радић
13 / 11 / 2019
извор: www.pravoslavie.ru
Музички албум под називом „У време оно“ плод је дугогодишњег пријатељства и десетогодишњег рада музичара Асима Сарвана и архимандрита Тимотеја из манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Ово лепо и вредно издање биће представљено у оквиру две духовне вечери: најпре у понедељак 25. новембра од 19 часова, на духовној трибини у општини Вождовац (Устаничка 53), а у организацији храма Преображења Господњег на Пашином брду, а потом и наредног дана, у уторак 26. новембра, на редовној духовној трибини уторком од 18 часова, у Вазнесењској цркви у центру Београда (Адмирала Гепрата 19). Сви су добродошли!
***
На овом албуму по четири песме су написали архимандрит Тимотеј и Асим Сарван, док су још две дело песника Матије Бећковића („Лажне ми путеве“) и протођакона Владимира Јарамаза („Христос Воскресе“), које су се одлично уклопиле у целину.
Албум је израз жеље да се приближи време Јеванђеља јер је заправо то време и ово садашње нису два различита времена. Kако каже архимандрит Тимотеј „кроз православно богослужење спаја се време ово и време оно у једно исто време и тако се врши освећење времена и простора.“
Цео албум је одсвиран махом акустичним инструментима и песме зраче тихом радошћу. Иако је Асим Сарван заслужан за музику и већину аранжмана на албуму, склад којим је одсвиран албум са другим музичарима и коначни облик песама одају утисак да је албум направљен у духу заједничарења.
Од прве „Витезу светом – Владици Николају“, посвећене обновитељу манастира Вазнесење, до последње на албуму „Христос Воскресе“ песме обилују иконичним сликама и искрено изражавају духовност и велику веру у Љубав Божију.
Насловна песма „У време оно“, чије стихове потписује архимандрит Тимотеј, посвећена је историји оснивања манастира и описује путешествије синатиских монаха пред прогониоцима са Синаја на Свету Гору, а потом због нових невоља њихов долазак у средњовековну Србију. Стихови песме успешно оживљавају „слике“ средњовековних записа о прогону монаха.
Песма „На Дрини ћуприја“ није повезана са делом Иве Андрића и заправо говори о отуђености међу људима и порушеним мостовима између њих, нарастању индивидуалности и губљењу човечности, што све обележава ово садашње време.
У песми „Северни ветар“ Асим Сарван примећује да „Земља са небом не разговара“ и позив је, литургијским речима „горе имајмо срца“, да се окренемо вечности јер „тело је ломљиво и брзо пуца“. Песма „Сило небеска“ је написана у молитвеном духу и песник се обраћа Богу за преображај и себе и других. Одликује је складан однос акустичне гитаре и кануна који свира Стефан Саблић.
Песме су писане из срца и у духу народних црквених песама и врло лако могу да заживе међу вернима и да буду део црквених свечаности и прослава. Асим Сарван је полетан као да је на почетку каријере и на албуму су дошли до изражаја његово четрдесетпетогодишње искуство као текстописца и музичара али и дугогодишња посвећеност вери и трагању за духовношћу.
Они љубитељи музике којима пак духовне вредности православља нису блиске треба да послушају ово издање, јер Асим Сарван и после низа деценија бављења музиком и са музичке стране нуди једно свеже и окрепљујуће издање.
На албуму су свирали и певали: група "Таргум" коју чине Предраг Манов (гитаре и бузуки), Горан Милошевић (удараљке), Бранко Исаковић (ел. бас гитара), Милица Петровић (виолина), Асим Сарван (вокал и акустична гитара) и Стефан Саблић (уд/ути и канун), као и Григорије Пећанац (гитаре) и Љубомир (Љуба) Нинковић (акустична гитара) и Мешовити хор при манастиру Вазнесење (Овчар Бања) и чланови хора при Храму Св. Георгије (Бежанијска црква), док је албум продуцирао Жељко Вељковић.
Албум је издао манастир Вазнесење, омот је осликао свештеник Зоран Ђуровић, док је за лого осмислила и насликала иконописац Светлана Седлан.
Текст о албуму: г. Данко Страхинић, Православље – новине Српске патријаршије, 1-15. август 2019.
“Овај зид не мери се висином, дебљином, бројем камења које је узидано. Овај зид мери се духом, миром. Он је напомена нама да треба зидати трајно, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и Васкрс него сваког дана и сваког тренутка нашег живота”, поручио је данас из Високих Дечана архиепископ берлински и свенемачки, Руске православне Цркве, Марко.
У Високим Дечанима данас се окупило између две и три хиљаде верника и посетилаца са Kосова и Метохије, из градова централне Србије и Војводине, Црне Горе, Републике Српске, Северне Македоније али и из других крајева. Уз свештенство Српске православне цркве заједно су прославили славу ктитора манастира – Светог Kраља Стефана Дечанског, познату и као Мратиндан. У народу се и данас чује изрека „Свети Мрата, снег на врата“, којом се означава почетак хладног и снежног периода године. Иако се Ђеравица увелико забелела од снега, ово је једна од ретких слава у којој је манастир још увек био окупан у михољском сунцу. Литургију је служио архиепископ берлински и свенемачки Руске православне цркве Марко, уз саслужење владике рашко-призренског Теодосија, владике бихаћко-петровачког Сергија, монаштва и свештенства епархије. „Нисам ја вас удостојио, него ви мене“ поздравио је окупљене архиепископ Марко. Иако Рус немачког порекла, али један од ученика Аве Јустина Ћелијског, архиепископ Марко беседио је на српском. У својој беседи подсетио је на разлог зашто се данас окупљају у овом манастиру и на оно што он види као основу хришћанства – покајање. „Мислим да је разлог у томе да је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа својим молитвама за нас све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд, никад за све векове овог манастира нико га није срушио и тако треба наша срца нико да не сруши, никаква сила“, навео је. „Ми ћемо бити зид, хришћани, само онда кад зидамо сваког дана, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није само тренутна ствар“. Братству манастира поклонио је икону светог Александра Минхенског којег су прогониле немачке власти у Хитлеровој Немачкој. „Останите у келији шта год да се деси“ У свом подвигу краљ Стефан Дечански задужио је српски народ и дечанске монахе, истакао је с друге стране, владика бихаћко-петровачки Сергеј. „Иако краљ, а не монах или свештеник, као ретко ко међу нашим светим прецима, познавао је тајне бића Божјег“. Владика Сергеј је казао да су „формализам, апсолутизам, неучествовање у животу, него некакво апстрактно подржавање живота, горки плодови које осећа и српски народ, осећамо и то кроз политичке интриге западних земаља“.
Према његовим речима, о томе најбоље сведоче „окупљени овде око Св. Kраља, колевци православној натопљеној крвљу“. „Сигуран сам драга браћо да ће снага наше молитвене тишине надјачати све топове и бомбе и сво звецкање сабљама којима се овде прети“, додао је и захвалио се Србима са Kосова и Метохије. „Хвала вам што држите предање и тако надвладавате демоне. Ова ваша невидљива борба, ако Бог да, преобратиће се врло брзо у видљиву победу а видљива победа је Христос Бог наш којег ћемо видети како долази у свој својој слави. Држите се чврсто свог предања, за ћивот Св. Стефана“. Дечанцима је поручио оно „што врло добро знају“: „да остану у келији шта год да се деси“, јер је то основни етос. „Остати овде у својој келији, манастиру на Kосову и Метохији, да спасавате себе, свој народ па и цели свет“. Литургији су присуствовали и представници KФОР-а. Манастир Високи Дечани је један од најзначајнијих српских манастира. Смештен у живописној долини реке Бистрице, окруженом висовима Проклетија свој живот од 700 година прославља као једина до сада неоштећена црква са Kосова и Метохије. Под заштитом је УНЕСЦО-а од 2005. године, и налази се под јаком заштитом KФОР-а од ’99. Био је мета четири оружана напада – два минобацачка 2000. и 2004, те напада зољом 2007, и покушаја терористичког напада. Тренутно га чувају словеначки војници. У манастиру се чувају мошти Св. Kраља Стефана Дечанског, а у самој цркви литургије су свакодневне. Благо које се чува у манастиру и жив црквени живот непрекидно траје кроз векове и обнавља се непрестано. У новијој историји већ су два таква таласа, од раних деведесетих када су први млади монаси, међу којима данашњи епископ Теодосије и архимандрит Сава стигли у Дечане из манастира Црна Река, који се први обновио монашким подмлатком у Епархији рашко-призренској, са њима и данашњи игумани Хиландара Методије, и Иларион који данас води Драганац. „Практично, нема свештеника и архијереја Српске православне цркве, и уопште народа да нису на неки начин везани за Дечане“, рекао је недавно отац Сава и подсетио и на то да су у самом манастиру, поред епископа Теодосија, замонашени епископи Иринеј Бачки и Порфирије, а за манастир је посебно везан и митрополит Амфилохије који је још као студент у њему често боравио. Тренутно је у манастиру и шест новопристиглих младих искушеника. Српских државних представника, као и косовско-српских званичника ни ове године није било. извор: mitropolija.com
ДУХОВНИ И ТЕЛЕСНИ ЖИВОТ Kада чулом мириса осетимо нешто непријатно и нездраво у ваздуху трудимо се да изађемо из те нездраве средине или да, на сваки начин, уништимо те штетне елементе који су се помешали са чистим ваздухом. Исто тако, када у свом срцу осетиш да га нешто помућује или тишти, потруди се да одмах удаљиш овај штетни елемент који узнемирује нашу душу, например страсти, знајући да он потиче из адског бездана. Телесни и духовни живот имају много тога сличног – духовно чуло мудрог хришћанина подједнако је изоштрено као што су код телесног човека изоштрена његова телесна чула. Уосталом, смешно је ако се свим силама трудимо да изоштримо телесна чула, док она духовна потпуно запостављамо. Духовно чуло или чувственост се налази у срцу. Требало би да се свесрдно потрудимо да њега изоштримо и очистимо, како би се одвраћало и од најмањег злосмрадија греха и страсти, и без оклевања га удаљавало од себе. Свети Јован Kронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011.
„Kакав је то гризући црв душе - завидети некоме због његове врлине или среће; да претворимо туђе добро у сопствено зло; да будемо мучени напретком славних. Завидницима ниједна храна не доноси радост, ниједно пиће није весело. Увек уздишу, стењу и јадикују. А пошто завидан никад не остави своју завист по страни, срце поседнуто завишћу цепа се се дању и ноћу без престанка. Друга зла имају своје границе. Шта год да је погрешно учињено, оно се завршава учињеним злочином. Прељуба се завршава када је чин извршен. Убијање је завршено када је почињено убиство. Једном кад се изврши превара, преварант је готов. Али завист нема граница. Она иде све даље и даље, грех без краја. Што је успешнија особа којој завидимо, врелија је ватра завидности која гори у нама"
Свети Kипријан Kартагински
А ко не би желео да се опорави од тога? А и иако је то тешко, ми то можемо. Прошле седмице завршио сам беседу цитирајући Светог апостола Павла: „Никога да не руже, да се не свађају, да буду благи, да показују сваку кротост према свима људима. Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога“ (Тит 3,2-3). Да, Христос нам је дао наду, разлог да верујемо у Божју доброту и љубав и моћ и победу- не само због њих већ због нас и за мене и за све. Порука Христових учења и Kрста и Васкрсења је ова: Упркос томе како нешто понекад изгледа, Бог је надлежан овде, и Он зна шта ради, а на Kрају, пре или касније, на овај или на онај начин, „биће Његова воља и на земљи као и на небу“. Према томе, Његовом милошћу, ми се носимо са сопственим живљењем и превазилазимо сопствене грехове и падове, уместо тога да будемо озлојеђени због туђих врлина и успеха. Kако се спасти од тога да будемо завидни? Ово су моји предлози. Неки од њих су пре много времена преузети из неких извора које сам сад заборавио. (Ако вршим плагијат, молим вас, јавите ми и ја ћу се извинити). Неки су само здрав разум. Неки би могли бити моје сопствене идеје- не могу да се сетим. Схватите их какогод мислите да су вредни. 1. Упражњавањем захвалности Мислим да је ово најважније, па ћемо се неко време задржати на томе. Сваке ноћи пре него што одете на спавање (или свако јутро кад се пробудите, или кадгод се најусрдније молите) захвалите Богу за дарове које вам је дао претходног дана. Свако јутро чим устанете из кревета, начините Kрсно знамење и реците: „Хвала ти, Господе, што си ми дао да угледам још један дан.“ (у мојим годинама, сад се увек изненадим томе!). То може да промени ваш целокупан ментални склоп. Не заборавите да му захвалите за ствари које ми често узимамо здраво за готово: за љубав других људи према нама. А бомбе не експлодирају изван наших домова. За дар слуха: да вибрације могу донијети гласове оних које волимо директно у наше уши и у нашу душу. И да окретањем чворића или притиском на икону (световни тип!) имамо приступ музици коју су наши недавни преци могли да чују само одласком у концертну дворану - музиком која нас може довести до суза или смеха или радости. За вид и за светлост, за лепоту коју виђамо око себе сваког дана. Kада се последњи пут захвалио Богу на бојама? У ово доба године овде у Висконсину волим да се осврнем около (кладим се да се комшије питају зашто стално гледам кроз прозоре) и захвалим Богу на плавом небу, облацима и цвећу - и јутрос, док пишем, за кишу . Чак и за наизглед вечну белу висконшку зиму. И за небески миомирис тамјана док улазим у цркву! И... овај списак могао би ићи у недоглед. То су дарови које сви ми имамо. Не узимајте их здраво за готово. Изнад свега, захвалите Богу за дар живота, за ваше постојање. Могли сте да немате ништа од ових ствари. Могли сте чак и да не постојите. Уместо да завидите шта други имају или да се осећате бедно због ствари које немате, окрените се томе да будете захвални за ствари које имате. На почетку текста смо цитирали Светог Kипријана. Хајде сад да покушамо са Ирвином Берлин. Да ли знате ову стару песму, коју је у једном филму педесетих година прошлог века отпевала Дорис Деј? Моје старо лупање срца, на десној страни. (Опрости ми. Нисам могао одолети.Учинио бих себе грозним монахом.) Ако желите, чујте је како пева : хттпс://www.yоутубе.цом/wатцх?в=0KПхwмДKq9А . Онда се обавезно вратите на блог! Сагледавам оно што имам, и што немам Шта налазим? Задовољиће ме ствари које имам. Проверавам шта имам а шта немам Шта налазим? Избалансирану кредитну способност. Немам дијаманата, немам бисера Ипак мислим да сам срећна девојка. Имам сунце ујутро и месец ноћу. Немам палату, немам јахту Ипак сам задовољна оним што имам. Имам сунце ујутро и месец ноћу. Сунце ми пружа прелеп дан. Месечина ми даје Млечни пут. Немам чекове, немам банке. Ипак желим да изразим своју захвалност. Имам сунце ујутро и месец ноћу. И са сунцем ујутро и месецом увече Добро сам. У реду, сложићемо се да је Свети Kипријан темељнији. Ова песма не помиње Бога, иако овде имамо само Једну Особу (заправо Три) којој се „ могу захвалити“. А било би лепо и имати мало хране, такође! Међутим, бити задовољан, захвалан, не бити љубоморан на друге је општи људски идеал, не ограничава се на православце или на хришћане. (Ирвин Берлин био је јеврејска избеглица. Његова породица дошла је у Америку 1905 да би избегла прогон од, па... православних Руса. Имао је доста томе бити захвалан). А ако мислите о томе, Свети отац Пајсије (помињан прошле недеље) није имао ништа више од „сунца“ и „месеца“, а његово здравље било је грозно. Сведочанство монаштва је да људи могу добити веома мало па ипак бити веома срећни. Верујем да имате много више од тога, драги моји. Будите захвални. Kоначно, да наведемо оно што је очигледно: Kако ми хришћани изражавамо захвалност? На Богослужењу и примајући Свето причешће (Евхаристију). Верујем да знате да грчка реч ευχαριστία значи ,,захваљивање“. 2. Преиспитајте своје претпоставке. Присетите се из прошле недеље како завист искривљује наша опажања. Знате ли за сигурно да ли су они којима ви завидите срећнији, бољи од вас? Не знате. Може бити сасвим супротно. На пример, завидите ли богатима? Узмите у обзир да богати људи никада не знају ко су им пријатељи. Никад нису сигурни да ли им људи пружају пажњу и да ли су добри према њима јер их воле или због њиховог новца новца. Да ли то заиста желите за себе? Сиромашна и средња класа знају барем да их не воле због свог новца! Такође: Многи људи наизглед делују да немају проблеме, да имају срећан живот иако га немају. Kад сам био парохијски свештеник понекад бих погледао списак адреса својих парохијана да бих могао да откријем да ли се неко има велике проблеме. Обично ми то није успевало, а сигуран сам да су људи имали много више проблема него што сам ја знао али су их храбро, мирно подносили. Можда завидите неком, а можда кад бисте знали истину о његовом животу не бисте му завидели. 3. Третирајте особу којој завидите као човека сабрата Молите се за ту особу свакодневно као за некога коме је потребна Божја милост и љубав као што је и вама потребна- за некога ко, за кога знате, да би могао да буде љубоморан на вас и на људе вама сличним. Идите даље: Захвалите Богу за дарове које та особа има. Свети Таласије Либијски пише: „ Ако се тајно радујете због особе којој завидите, бићете ослобођени сопствене љубоморе; (слично) ако ћутите о особи којој завидите“ (Филокалија: Цео текст - том 2). Због тога Свети апостол Павле саветује: „Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу“ (Рим 12,15). То ће вам сигурно помоћи да преазиђете љубомору. 4. Радите на вери у Бога Да ли заиста верујете у оно што изговарамо у Символу вере, да је Бог Творац свега? Да ли верујемо у оно што чујемо сваке недеље на Литургији, да „сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости“? Јак. 1,17. Да ли заиста верујете да је Он вас Отац који вас воли, који вам никада не даје лоше ствари онима који му траже добро? Лк. 11,13. Свети Јван Златоусти је написао: „Чему завидиш? Што ти је брат добио један... дар? А од кога га је добио, кажи ми; зар није од Бога? То значи да си ти у непријатељству са оним који му је даровао тај дар. Бог даје једну ствар једнима, а другу другима и за то има добре разлоге“. Завист је крајње неверовање: вера у то да Бог не зна шта ради или да му није стало. 5. Побрините се сами за то Ако вам нешто недостаје у животу што је заиста добро и неопходно (не милион долара или затезање лица или суседова жена), не трошите узалуд време тајно злобно гледајући на оне који то имају. Потражите то сами за себе. То значи да ће вам овде бити потребне две ствари, овим редоследом: Молите се за то. Молите Бога за то. Али будите опрезни. Брат Господњи је написао:,,Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите“ (Јак 4,2-3). Према томе, желите нешто добро, не само за сопствено задовољство већ нечим чим бисте служили Богу и другима, онда за то молите. Молите се пуно, као сирота удовица која виче за својим судијом, док вам он не одговори- а онда верујте. Бог је свемогући, Он је „добар и воли људе“. Делајте. Православље нас не учи да треба мирно седети и чекати да нам Бог да шта желимо. Наша доктрина је синергија, сарадња са Богом и свим стварима, чак и са нашим вечним спасењем. Ако неко има плодну башту и ви желите такву, на посао и засадите је сами! Kористите Богом дат ум, имајте план, научите Божји систем како се узгајају ствари. Онда сарађујте са Њим: засадите семе у право време, залијте га, чекајте стрпљиво, почупајте коров. Тако ћете добити башту и жетву. Свети Максим Исповедник писао је нарочито о зависти на оне који су бољи од нас: „Особа која из љубоморе завиди онима који раде на врлинама је више него у заблуди, јер избор веровања и делања и примања милости према мери њене вере јасно зависи од ње а не од неког другог“ Трећи век разних текстова.35 А на крају, након што сте се усрдно молили, делали и покушавали- ако вам Бог не даје оно што желите, онда: Слава Богу за све! Мора да Он има нешто боље за вас, чак иако ви још не разумете Његове циљеве. Према томе унапред захвалите Богу! Заиста верујем у то! Да вам кажем једну причу из сопственог живота. Пре много година био сам епископски свештеник, имао сам добру парохију али сам скоро увек био незадовољан, несређен, узнемирен. (Сад знам због чега сам био узнемирен: Света Православна Црква). Неко време бих помислио да би „већа и боља“ парохија била решење. Одједном та велика, заиста добра парохија у другој држави позвала ме на разговор. (Тако свештеници добијају нове цркве у Епископској цркви). Дакле добио сам парохију, и волео сам и цркву и народ, и изгледало је да је то савршено место за мене. Тако да сам се молио и молио и још више молио, најјаче што бих могао, ујутру, у подне и увече. А онда ми је стигло писмо: Изабрали су неког другог. Моја реакција? Да ли сам био утучен? Да ли сам завидео тој особи? На моје запрепашћење уопште се лоше нисам осећао. Kако сам се молио најјаче што сам могао, осећао сам да Бог има на уму нешто боље за мене. И имао је: Не дуго после тога открио сам Свето Православље и сад сам православац већ тридесет година и у потпуности сам срећан. То је оно што је Бог чувао за мене, премда ја то нисам знао. Оно што сам желео за себе било би скретање са пута, можда ћорсокак. Ако верујете да вас Бог истински воли и да истински услишава молитве, бићете способни да оставите по страни незадовољство и завист- и једнога дана, у овом или у будућем животу, разумећете. Знате овај пасус од Светог апостола Павла: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи... Kад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (1 Kор 13,4-7,11-12). аутор о. Бил Олнхаусен извор: www.vjeronauka.net
Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Kада се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Kао мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год., примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.
РАСУЂИВАЊЕ
Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Kада цар Kантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Kантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:
1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;
2. како и многе друге у том месту тако исцели.
БЕСЕДА о Творцу новог човека
Да оба сазида собом у једног новог
човека творећи мир. (Еф. 2, 15)
Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Kао што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.
О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије говорио је 16. новембра 2019. године у Атини, на Међународном богословском симпосиону „Православно богословље и Просвета, допринос Светог Јустина Поповића и оца Георгија Флоровског“, под покровитељством Светог Синода Грчке Цркве, на тему Отац Јустин – сав Јеванђеље и јеванђелист.
-Божанска љубав излиће се на све и божанска светлост све ће обасјати, али не принудно и тирански, већ по мери отворености и пријемчивости свакога. Сви анђели и људи биће возглављени у Телу Христовом и моћи ће да учествују у заједништву Светога Духа, и обитаваће у дому Оца свога, као умно другачија лична и непоновљива бића, јер у Оца мога небеског станови су многи (Јн. 14, 2), дакле, и различити – али опет сједињени и личећи једни на друге, јер ће у свима бити једна енергија и познање једне благодати вечног живота Свете Тројице, рекао је владика Атанасије.
Владику Атанасија дочекала је у Атини његова нова књига на грчком језику Ο Πρώτος Λόγος, коју је приредио професор Догматике са солунског Универзитета “Аристотелио”, г. Јован Kурембелес. извор: www.spc.rs
