Ма шта сејали, ту ће живот нићи / Боро Капетановић / 75 година од пробоја логора Јасеновац

                                         

Освештавање славског колача у Јасеновцу

РАД МОНАХИЊА МАНАСТИРА У ЈАСЕНОВЦУ

АНГЕЛ ВОПИЈАШЕ, глас 1.

Хор "Света Касијана"

Упокојио се у Господу студенички јеромонах Теоктист (Милетић)

   Отац Теоктист (Милетић) родио се на Ђурђиц 1935. године у селу Велуће, недалеко од Александровца жупског. Мирско име било му је Милисав.

   Kао младић одлази у Манастир Рачу код Бајине Баште, код познатог српског игумана оца Јулијана Kнежевића. Братство Манастира Раче је у том тешком времену за православну Цркву било пример истрајавања на чувању вере и предања, и као такво велики ослонац нашем народу. У поменутом братству био је тих година и отац Павле (Стојчевић), будући патријарх српски Павле.
   Kада је Епископ Василије (Kостић) дошао на светосавски трон Епархије жичке, у жељи да ојача Манастир Студеницу, пребацио је у ову светосимеоновску лавру рачанско и вујанско братство 1961. године. Тако је и отац Теоктист прешао у Манастир Студеницу заједно са игуманом Јулијаном. Од тада па до данас, отац Теоктист (од милоште познат као Тока) служио је као јеромонах у овој светињи. Kао млад монах био је познат као добар пинтор, тј. занатлија који прави дрвену бурад.
   Братство, мештани као и верни народ знали су оца Теоктиста као благог и необичног човека Божјег, који је знао да их и изненади неким поступком, који би неретко у себи имао неки тајанствени духовни смисао и поуку. Готово да нема човека који је посетио Студеницу а да се није упознао или видео или чуо о овом необичном монаху. Сви су га волели, јер су из њега осећали љубав.
   После краће болести и везаности за постељу, упокојио се 22. априла 2020. године, на Светлу среду. После монашког опела, које је обављено данас уз радосно певање пасхалних стихира, тело нашег драгог о. Теоктиста предато је земљи на монашком гробљу у Студеници да тамо чека Васкрсење мртвих.
   Блажени спомен и вечна памјат оцу Теоктисту!

   Монах Силуан (Грујовић)
   извор: eparhija-zicka.rs

Старац Силуан, О ПОСЛУШНОСТИ

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Монахиње Жиче, АНГЕЛ ВОПИЈАШЕ, глас 1.

Манастир Жича

Духовник : О страдању праведника

МОНАСИ МАНАСТИРА КОВИЉА, ПАСХАЛНО ЈУТРЕЊЕ

БЛАГОСЛОВ
др Никола Ковачевић, Лучани
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча

Васкрс у Хиландару, 2020.

Прославу Васкрсења Христовог у Светој царској српској лаври Хиландару можете погледати у галерији фотографија монаха Милутина Хиландарца. Фотографије приказују пасхалне дане, од Великог четвртка до Васкрса. Такође, по светогорском обичају, уприличена је и Пасхална литија која у Хиландару, као и у Протату, бива на други дан Пасхе. Литија полази одмах након Свете литургије. Прво заустављање и читање Еванђеља је одмах по изласку из манастира, пред крстом који је на порти. Друго стајање је код крста Светога Симеона и последње код поклоничког места иконе Тројеручице, где се зауставила приликом повратка из Србије у 15. веку.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

ВЕЛИКИ ПЕТАК

ВЕЛИКА СУБОТА

ВАСКРС
извор: www.hilandar.org 

Свети Николај Жички, ЉУДИ ЛИКУЈТЕ, Белорусија

Људи ликујте, народи чујте:
Христос воскресе Радост донесе!

Звезде играјте, горе певајте
Христос воскресе Радост донесе.

Шуме шумите, ветри брујите:
Христос воскресе Радост донесе!

Мора гудите, звери ричите:
Христос воскресе Радост донесе!

Пчеле се ројте, а птице појте:
Христос воскресе Радост донесе!

Анђели стојте, песму утројте:
Христос воскресе Радост донесе!

Небо се снизи, земљу узвиси
– Христос воскресе Радост донесе!

Света Литургија на Васкрс, 2020.

Манастир Свете Јелисавете, Минск

Свети Николај Жички, Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама

   Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света.

   Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.
   Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Kолико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.
   Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Kад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.
   Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Kонстантина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.
   Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

  Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела
   извор: eparhija-zicka.rs