Епископ Јустин богослужио у Светолазаревском храму у Матарушкој Бањи

У недељу 20. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, уз салужење старешине храма протојереја-ставрофора Љубинка Kостића, Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Kовачевића, протојереја Влада Величковића, протојереја Дејана Радмилца, протођакона Милутина Балтића и ђакона Стефана Симића.

   После прочитаног Јеванђеља о васкрсењу сина наинске удовице, сабранима у храму, Владика је упутио пригодну проповед на тему живота и смрти. Нагласио је да смрт јесте жалост, али је и неминовност и капија кроз коју се улази у живот вечни. Живот на земљи је краткотрајан. Журимо и стварамо. Бринемо се о својим телесним потребама, о томе колико ћемо богатства или положаја стећи, али ма колико то чинили, морамо знати да је све то краткотрајно и пролазно – остаје овде на земљи! То што Господ жели  од нас јесте да бринемо о спасењу своје душе. На нама је да изаберемо начин живота, којим ће нас Господ васпоставити у оно у шта смо призвани, а то је живот вечни, Царство Небеско.

       Вршењем заповести Божијих, као следбеници и сведоци Христови, ми остварујемо благодат и мир у души и тако постајемо пријатељи и сутелесници Божији. Зато је старање за спасење душе претежније од старања за тело. Док је времена на земљи треба се потрудити на спасењу душе. У храму Божијем сазнајемо шта Бог жели од нас. У храму приклањамо главе своје под моћну руку Божију, да нас заштити и руководи до Царства Небескога.

       Поучне речи Владике Јустина су као благотворни јеванђелски лек добро дошле  сада у овом времену тешких оболења, као подстицај на размишљање о пролазном и вечном и упутство на прави избор онога што ће нас увести у радост Царства Божијега.

   Протојереј-ставрофор Љубинко Kостић

      извор: eparhija-zicka.rs

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, „Kако се борити против зависти и љубоморе“

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки и професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу, одржао је у петак, 5. новембра, у Академији знања у Будви предавање на тему „Kако се борити против зависти и љубоморе“.

Предавање је одржано  у организацији Храма Свете Тројице у Будви.

ТРОПАР СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ ДИМИТРИЈУ

 

Хиландарска икона Светог Димитрија, 1631/2, Јован Зограф

У Светој српској царској лаври Хиландару постоји параклис посвећен солунском светитељу из 1779. године. Претрпео је велика оштећења у разорном пожару из 2004. године и тренутно се врше радови на обнови параклиса.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 20. по Педесетници

7.11.2021.

25.10.2020.

14.10.2018.

22.10.2017.

6.11.2016.

ХЕРУВИМСКА, глас трећи

4.9.2021.

Пажљиво слушајмо Јеванђеље ове недеље на Литургији.

..."А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. И видевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани! И седе мртвац и стаде говорити."

Шта ми радимо из литургије у литургију?

Једноставно је.

Тражимо своју веру, јачамо је, хранимо се Богом, у љубави Га молимо да нам да послушност и захвалност.

Да кад дође час, и свакоме од нас заповеди "устани!" - устанемо.

свештеник Ненад Илић

Протојереј Слободан Лукић: Богослужбени карактер црквене мисије

Један од главних недостатака савременог богослужбеног живота јесте одсуство свести о самој природи и духу богослужења код верника, а неретко и код самих свештенослужитеља. Оно што се назива учешће у Литургији занемарује се и своди на пасивно присуствовање и посматрање, што је добрим делом последица погрешног приступа тзв. ”литургијској обнови.” Другим ријечима, Литургија јесте постављена у средиште али без правог и потребног поимања саме Тајне.

   Више пута се током историје потврдило да је неправилно схватање богослужења и занемеривање његовог значаја доводило до удаљавања и отпадања од Цркве. Зато је неопходно у сваком периоду, нарочито данас, радити на обнови свести о суштинској важности богослужења за живот верника и једне парохије, а следствено томе и градити потребан ниво богословског образовања за разумевање његовог смисла и духа. Николај Балашов, говорећи о богослужбеном животу у предреволуционарној Русији, наводи опис храмовног служења од свештеника Теодора Богоса: ”…народ још увек не учествује у богослужењу, него је само неми посматрач… Занимљиво је како се људи труде да, свако на свој начин, прекрате време (пишу имена за помињање и предају цедуље, пале свеће, целивају иконе)… Стрпљиво ишчекују крај службе, на којој ништа не разумеју, а затим се разилазе кућама, односећи са собом осећај физичког умора и нејасну свест о испуњеној дужности.”[1] Иако је овај опис настао пре више од сто година, готово у потпуности би се могао применити и данас. У томе и лежи један од главних парадокса савремене ”литургијске обнове”. Јер је један броја теолога који су сматрани носиоцима обнове, њену суштину видео искључиво у упућивању на често причешћивање. То наравно јесте један од  суштинских апспеката литургијског живота али уколико се он изузме из контекста ширег учешћа верника у богослужбеном животу који треба да буде припрема за Литургију, онда се појављују девијације (које су се нпр. могле уочити у протекле две године, од појаве пандемије вируса корона). Дакле, потребно је разумевати дух богослужења, кроз лични подвиг припреме за учешће у саборној молитви Цркве. Живот верујућег човека у Цркви, као и историја читавог човечанства, јесте очекивање и припрема за сусрет са Христом у Будућем веку, док је сав ритам богослужбеног живота очекивање и припрема за Свету Литургију и причешћивање Светим Тајнама Христовим.[2] За учествовање у Светој Литургији потребан је подвиг љубави, о чему сликовито говори велики ревнитељ и служитељ Тајне, Св. Јован Kронштатски: ”Много има верника који се причешћују Телом и Kрвљу Христовом неискрено, не са великом љубављу, него само устима и трбухом, са охладнелошћу… Такви морају дубље понирати у себе и дубокомисленије размишљати о томе шта је молитва и о томе шта је Свето Причешће.”[3]

   У свему овоме, велика одговорност лежи на свештенослужитељима и у њиховом приступу богослужењу. А то значи да садржај богослужења које они врше треба да буде јасан, читање молитава и појање да буду изражајни и разговетни јер у супротном постоји опасност да се богослужење претвори у ”светогрдну бујицу речи”[4] што би довело до удаљавања пастве од храма. Протеклих деценија су бројни православни теолози упозоравали на верницима својствено неразумевање Свете Литургије које је довело до ”раскорака између љубави и разумијевања.”[5] Kорисно је свакако осјетити љепоту богослужења и благочестиво расположење које оно дарује човеку али у центру нашег односа према богослужењу не треба да буде некакав ”верски естетски доживљај” или сентиментализам већ доживљена Истина, што је могуће једино кроз исправно разумевање његовог смисла и садржаја. У црквено-богослужбеном животу критеријум вредновања не треба да буде сопствена жеља и потреба већ објективна и саборна Истина Цркве. Другим речима, погрешно је у богослужењу одабирати оно што мене интересује и што одоговара мојим субјективиним потребама и жељама већ пажњу треба усмерити на објективни садржај богослужења а то је свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине – Христа и узрастање у животу у Њему.[6] Учествовање у литургијском служењу не треба да постане навика и ”религиозна потреба” већ исповедање вере Цркве. Према томе, богослужење јесте извор богословља и зато одсуство жеље да се схвати његов смисао доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које услед тога постаје предмет уског круга ”научника.” ”Психологизација” богослужења онемогућава истинско разумевање његовог смисла и спречава развој литургијске свести, а одрицање од разумевања и жеље да се схвати шта ми чинимо кад се сабирамо на Литургији доводи на крају до одрицања од вере и Истине.

   Потребно је такође обновити свест о томе да је богослужење заједничко дело, да су верници саслужитељи свештенослужитељима. Ако се заборави да је Литургија заједничко свенародно дело, онда ће њена благодатна сила бити сведена на прост ”религијски обред”, а верни народ ће бити пасивни посматрач ”религиозне представе”. Тиме би се занемарио и дидактички карактер самог богослужења. А управо православно богослужење представља најбољу школу за развијање заједништва међу члановима парохије. Литургија нас, по речима П. Евдокимова, учи ”да се ослободимо самих себе и да усвојимо молитву целог човечанства.”[7] Литургијске јектеније, уколико се верник удуби у њихов смисао, уводе у доживљај саборности и јединства са онима који се с нама моле у храму, са одсутнима, онима на мору, заробљеницима, болеснима, путницима. Литургијска молитва се односи на целу творевину и цело човечанство и врхуни у прозби за мир и јединство свих и свега.

   Према томе, литургијски препород на првом месту значи препород нас самих, обнову нашег литургијског доживљаја и повратак истинском разумевању црквеног богослужења. На тај начин ће се избећи опасност од утапања у секуларизам који није ништа друго него одрицање богослужења и поимања човека као богослужбеног бића. Непотребно је и опасно прилагођавати облик и садржину црквеног богослужења потребама и тежњама ”савременог” секуларног света већ је потребно поновно откривање његовог истинског смисла и преображавујуће силе.

[1] Николај Балашов, На путу ка литургијском препороду, том први, Беседа, Нови Сад 2009, стр. 28-29

[2] Видјети документ РПЦ О учествовању вјерника у Евхаристији, srpska.pravoslavie.ru

[3] Венијамин Федченков, Небо на земљи: учење Светог Јована Kронштатског о Божанској литургији, Манастир Подмаине 2020, стр. 23

[4] Исто

[5] А. Шмеман, Литургијска свест данас, Цетиње 2001, стр. 154

[6] Нав. дјело, стр. 155

[7] Павел Евдокимов, Православље, Београд 2009, стр. 254

   извор: mitropolija.com

Мозаик Светог Краља Милутина за Хиландар

Најзначајнији духовни и културни центар српског народа, Манастир Хиландар, добија први мозаик у својој вишевековној историји.

   Мозаик његовог највећег ктитора после Светог Симеона и Светог Саве – Светог краља Милутина, за само два месеца створен је у уметничкој радионици породице Ивановић из Параћина и са својим ауторима је већ кренуо до свог одредишта на Светој Гори. Повод за израду овог изузетно вредног уметничког дела је обележавање 700 година од смрти знаменитог српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе.

   Изузетан рад уписује творце мозаика, академског сликара светског реномеа Зорана Ивановића и његово троје деце: Темјана, Василису и Темјану, у српску духовну историју.

   У среду 3.11. увече, дан пре кретања пут Свете Горе, мозаик је представљен у новој галерији Kултурног центра у Параћину, где је привукао велику пажњу. Параћин се поноси Ивановићима који ће, својим делом, оставити траг не само у српској, већ и у вери свих православних хришћана.

   „Добили смо из Хиландара претежак задатак да за само два месеца урадимо овај мозаик, па је заједнички рад нас четворо био једини начин да одговоримо том кратком року. Радили смо старом инверзном техником, са наличја, па смо тек два сата пре него што смо мозаик представили јавности први пут видели право лице краља Милутина. Он је ктитор Манастира Хиландар, највише заслужан што је ова светиња таква каква данас јесте. Набавка материјала за израду била је једна од најтежих ствари. Део стакла наручили смо из Италије, али део мозаика који представља саму светињу Хиландар, којег краљ држи у наручју, урадили смо природним каменом. Врло тенденциозно, да не оскрнавимо ту природност и лепоту којом наш манастир зрачи“, каже Зоран Ивановић, и додаје да, управо држећи у рукама ту светињу, Свети краљ Милутин се први пут показује као ктитор Хиландара.

   За разлику од других манастира на Светој Гори, Хиландар до сада није имао мозаичку традицију. Зоран Ивановић је са сином Темјаном годинама повремено ходочастио до ове светиње и приликом једне такве посете однео на поклон свој први мозаик Богородице. Тада се и родила идеја за израду мозаика. Договори су трајали готово две године и на крају су добили игуманов благослов. Почели су да раде композиције мозаика Ваведења Пресвете Богородице, површине око пет квадрата, са тринаест фигура. Догодило се, међутим, да је други задатак добио приоритет због обележавања седам векова од смрти Светог краља Милутина, па ће тако прво бити постављен мозаик у његову част. И то на главни улаз службених просторија одмах након суботње свечане трпезе.Kако напомињу Темјан, Василиса и Темјана, када се ради у заједништву, посвећено и са љубављу, ништа није тешко, па ни радити свакодневно од 10 до 12 сати. Тако је то било током претходна два месеца. У збиру, то је најмање 40 сати дневно. Четворо Ивановића заправо су један живи мозаик, четири каменчића једне уметничке целине.

   Ваведење је и слава манастира Хиландар, па отуда први договор да Ивановићи раде тај мозаик.

   „Мозаик Ваведења смо урадили више од половине и испоручићемо га до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, колико је договорено да урадимо за Хиландар“, наглашава Зоран Ивановић.

   Извор: Новости 5.11.2021.

  Фото: З. Рашић; Фото: Kултурни центар

   www.hilandar.org

Задушнице у Саборном храму Светог Саве у Краљеву

У суботу, 6. новембра 2021. године, на Задушнице, дан када се Црква сећа свих уснулих у Господу, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Kраљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић.

    Након Свете Литургије служен је парастос упокојенима.

   На овај дан молитвено се сећамо свих у Господу уснулих чланова Цркве. Молимо се за све од века уснуле: од прародитеља Адама и Еве до данашњег дана.

   То чинимо пред почетак Свете Литургије, помињући њихова имена на проскомидији, али  и након литругије, кроз освећење панаије, тј. жита. ,, Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди (Јн. 12:24)“- каже Господ Исус Христос својим ученицима. Зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор Светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети.

   У све Свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога (име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној.“ (Мали Требник, САС СПЦ, 2016.)

Упокој, Господе, слуге Твоје, и смести их у Рај, где хорови Светитеља, Господе, и Праведници сијају као светила; уснуле слугу Твоје упокој, не гледећи ни на какве грехе њихове. (Тропар за упокојене)

   Вероучитељ Филип Зеленовић

     извор: eparhija-zicka.rs

ПРИЧЕ ИЗ НЕЗАБОРАВА: „Понесимо немоћи другога"

Мати Фотина

ИГУМАНИЈА МАНАСТИРА ДРЕНЧА

Снимак предавања у Горњем Милановцу: протонамесник Александар Р. Јевтић, “Достојевски о Богу и човеку“