Код Отаца IV века приметно је и принципијелно ново схватање уметности у односу на античко; или, прецизније речено, они почињу да укључују нове аспекте делатности у област уметности и да их вреднују више од античких традиционалних културно - уметничких форми. Овај исти процес они примењују и на целокупну област естетичког.
Св. Григорије Богослов, објашњавајући у једној од Беседа зашто је дуго година одбијао да прими свештенички чин у који је посвећен скоро насилно према сопственој тврдњи, назива свештеничку (пастирску) делатност уметношћу па чак и – „уметношћу над уметностима и науком над наукама“ (Or. III 16). Он тада није сматрао да је спреман на подвижништво те врсте и плашио се да ће да постане «лош сликар чудесне врлине, а посебно лош пример за друге сликаре» (13), јер овде је било потребно сликати на људским душама што подразумева, наравно, огромну одговорност за оваковог мајстора.
Духовни пастир је позван «да влада човеком – најлукавијом и најпревртљивијом животињом», а да би ово могао мора у потпуности да овлада овом најтежом од свих уметности. Она је у извесној мери слична лекарском умећу само с том разликом што су лекари позвани да лече тело човека, а пастири његову душу што је много теже, јер је душевне недостатке тешко излечити. Најважнији инструмент овог лечења је мудрост. «Наше лекарско умеће је – поносно пише Св. Григорије – много теже, а самим тим и достојније поштовања од умећа лечења тела». Ово последње бави се спољашњим, видљивим, а наше «лечење и старање повезано је са тајнама људског срца». Циљ медицине је здравље тела иако је неизвесно да ли је то свим људима на корист. Циљ пак пастирског умећа је да «очврсне душу, да је отргне од света и да је преда Богу; да очува лик Божији ако је цео, да га подржи ако се налази у опасности, да га обнови, ако је повређен, да усели у срце Христа Духом; другим речима: да онога ко припада вишњем реду учини богом и причасником блаженства» (Or. II 22).
Уосталом, физички живот сам по себи мало шта даје човеку. Он је рођен ради вишег циља. Зато пастир треба да помаже људима да пронађу исправан пут у овом тешком животу, пут ка духовном животу, пут ка Богу. Међутим, сви људи имају сопствену представу живота, своје навике и потребе, свој начин живота. А умеће свештеника састоји се у томе да пронађе пут до срца свакога од оних за које се стара. Некога треба укорити, некога похвалити; некога поучавати речју, а некога личним примером; некога јавно укорити, а некога у приватном разговору. «Понекад се треба љутити не љутећи се, презирати не презирући, губити наду не очајавајући у оној мери у којој то допуштају особине свакога; друге треба исцељивати кротошћу, смирењем и подржавањем њихових добрих намера. Неке је корисно побеђивати, али чешће је корисније бити побеђен од других» (II 32) итд. Један исти аршин, на пример, строгост или благост, може бити у неким случајевима користан, а у другим – опасан, како у погледу различитих људи тако чак и у погледу истог човека. Све зависи од конкретних околности и одређене ситуације. Другим речима, резимира Св. Григорије – један од најталентованијих пастира древне Цркве – немогуће је речима описати па чак ни умом обухватити детаљан и конкретни ток душевног исцељења. Ово умеће је лична својина сваког пастира који сам треба да живи у унутрашњој равнотежи, не одлазећи ни у какве крајности, и треба добро да познаје своју паству (II 33).
Посебно је тешко проповедати у храму пред сабрањем најразличитијих људи; тешко је пронаћи беседу «која би све изграђивала и озаривала светлошћу знања». Овде, на пример, веома јако инсистирање на благочестивости може да нанесе штету једној категорији парохијана, јер они, уплашивши се од оваквог ентузијазма могу, баз обзира на њега, још више да се учврсте у оним погрешним догматима и уверењима с којима су и дошли у храм. Са таквим људима који из незнања кидишу на свако учење и који попут свиња газе бисер истине, најтеже је радити. Наравно да је лакше «сликати на души коју још нису избраздила погрешна учења и у коју се још нису дубоко урезале слике порока. Иначе ће благочестиви живописац морати да ради два посла – да брише претходне слике и да то исто место осликава лепшим сликама које су достојне чувања» (Or. II 43). На тај начин, свештеник Григорију Богослову изгледа као највештији и најнеобични сликар који слика духовне слике врлина и благочашћа на живим платнима људских душа.
Притом он мора да слика истовремено на потпуно различитим платнима којa у целости чине тело Цркве. А «с обзиром да тело Цркве личи на једно сложено и разноврсно живо створење које се састоји од многих и различитих умова и карактера, онда предстојатељ» мора у потпуности да обједини у себи мноштво квалитета и умећа да би пронашао сопствени приступ сваком члану Цркве.
Исцртавши светлим бојама овако висок идеал свештеника, Григорије, наравно, сматра да је он дуго био недостојан да заузме пастирску катедру. Није свако, уверен је он, уопште достојан да се приближи Богу (а управо је таквим сматрао идеалног пастира) већ само онај ко је попут Мојсија способан да смести у себе славу Божију. Зато ни он није могао да прими свештенички чин док није достигао одређени ниво моралног и духовног савршенства: «док усне, у складу са мудрим речима, нису постале везане осећањем Бога (Приче 15, 7), да би могле да се отворе у прави час, док се језик није испунио радошћу и постао Божији инструмент чији покретач је слаткопојно прослављање Бога док устаје у цик зоре и ради док се грло сасвим не осуши» (Or. II 95); док сам није постао мудри богослов који је проникао у «лепоту Господњу» и који духом уме да истражује сва имена и енергије Христове.
Виктор В. Бичков, Кратка историја византијске естетике
Виктор В. Бичков, Кратка историја византијске естетике
Нема коментара:
Постави коментар