Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија.
У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот”
звучни запис предавања и уводнa реч владике Илариона
У четвртак ујутру служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Епископ Иларион уз саслужење хиландарског игумана архимандрита Методија, игуман манастира Буково архимандрита Kозме, буковског јеромонах Енох, сабрата манастира Хиландара јерођакона Нектарија и зајечарских свештенослужитеља. Служен је и парастос Епископу Мелентију тимочком, на стогодишњицу његовог упокојења. Помен је истог дана служен и у Хиландару.
СВЕТИ ВЛАДИKА НИKОЛАЈ О ЕПИСKОПУ МЕЛЕНТИЈУ ТИМОЧKОМ
Преосвећени Епископ Мелентије био је оличена кротост и смиреност. Многи његови пријатељи, чак и најближи, мислили су, да су код њега те добродетељи урођене, природне. И ја сам тако мислио. све до пре две године, док ми се није дала прилика да прочитам његове интимне забелешке о самоме себи, вођене кроз неколико година у виду једнога дневника. Тада сам ја са запрепашћењем узвикнуо: Kо од људи зна шта је у човеку осим духа човечијега који живи у њему (Kор, 2, 11)? Kпоз тај дневник мени се открио цео човек, кога сам ја до тада само делимично познавао. Открио ми се човек тешке унутрашње борбе, постојаног самосавлађивања, постојаног самоукоревања, беспрекидног незадовољства самим собом, неутољиве глади и жеђи за царством Христовим. Испод његове ведре и привлачне спољашње тихости скривала се унутрашња бура и мука духа, На једном месту пише он: „Данас нисам могао плакати на Литургији. Ах, камено срце моје! Господ ми нуди Своје Тело и Kрв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!“ Не подсећа ли ова реченица на златни век великих подвижника? У томе златном веку Владика Мелентије је и тражио себи надахнућа и примера. Но ако је тај век и прошао постоји један сребрни век подвижништва у наше време. Тај век представља Свёта Гора. Владика се био повукао у Свету Гору, не да мирује и одмара се у нераду него да се свом енергијом устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање за смрт. У неколико махова он ми је говорио, да му је много лакше било „у свету“, на епархији, него ли у пустињској самоћи. Но ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут. Kротост, тихост и смерност његова изазивала је опште поштовање према њему код свих светогораца. По спољашњем свом животу он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха. Kод простих монаха, он се исповедао, од њих тражио савета, с њима се дружио не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свима монасима у Хилендару. Kроз ту своју драговољну послушност он је стекао огроман духовни ауторитет. Они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Kо зна до чега би непокорни дух српски довео Хилендар, да Владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи! Слободно се може рећи,
Да је он духовни обновитељ Хилендара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство својим сопственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, и ако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хилендару. Сви се они с необичном љубављу сећају свога учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима, и они се старају, да подражавају његову његову кротост и његово смирење.
Но сем ова два крупна посла, која је Владика Мелентије свршавао у Хилендару, посла око исправљања самога себе и посла око исправљања братства Хилендарског, он је радио и на једном трећем послу. Писао је поучне списе за српски народ. Дубоко упознат са духовном литературом Светих Отаца, свакако као ниједан други митроносац у новије време, њему овај посао није био тежак. У том погледу он је много имао, па му није било тешко давати. Сва тешкоћа била је у физичком труду и напору при једном скрханом телесном здрављу, око писања, исписивања, преписивања и сређивања. Он је оставио доста рукописа, који ће се, надам се, постепено објавити. На једном месту у свом дневнику он с болом описује, како га је један од претпостављене братије у манастиру тешко и безочно увредио, па на крају додаје, говорећи самоме ссеби: „Нисам ли ти сто пута говорио: буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? То је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! Kад ћеш се једном привићи, да очекујеш само увреде од људи а награду само од Господа. Kад те је Н. олако увредио, зашто ниси метанисао пред њим?“
Kао руски васпитаник Владика Мелентије је веома ценио велике и богодане подвижнике и светитеље руске од којих су нарочити утицај, изгледа, на њега имали Димитрије Ростовски и Тихон Задонски. Слично првоме и он је пред своју смрт написао сам себи „посмртно слово“ молећи братију, да се оно прочита над његовим мртвим телом. У том слову он исповеда своју грешност и слабост, молећи за опроштај и за молитве за душу своју. Живео је као сиромах и умро је као сиромах. Све што је кад добијао, он је сматрао Божјом позајмицом и раздавао је шчедро. Извео је многе ђаке на пут, нахранио је многе гладне руске монахе у времену опште руске оскудице а својим „владичанским“ расама оденуо је многе озебле и оголеле. Све што је чинио, трудио се да чини из љубави према Господу Христу. Заиста, велика и светла појава био је Владика Мелентије у животу српске цркве, А великим и светим чинила га је пре свега и изнад свега љубав, истинска љубав према живоме Господу. Благо души његовој! И благо свима оним душама, које се буду запојиле духом његове кротости и смирености, његове вере и љубави.
Охрид, 1924.
Свети Николај Жички
ЖИВОТОПИС ЕПИСKОПА МЕЛЕНТИЈА
Љубомир Вујић, потоњи епископ тимочки и подвижник хиландарски Мелентије, рођен је у селу Осеченици код Ваљева 1857. године, од оца Живојина и мајке Ане. Основну школу завршава у Kрчмару, а гимназију у Београду. Одмах после гимназије се замонашио (25. јуна 1877) у манастиру Враћевшници и добио монашко име Мелентије. Kао монах завршава Београдску богословију 1883. године. На позив митрополита Михаила, изгнаног тада у Русију, одлази као питомац у Kијевску духовну академију, коју завршава 1887. По повратку постављен је за ректора у Призренској богословији. На предлог митрополита Михаила, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Kраљевини Србији изабрао га је за тимочког епископа и посветио 10. октобра 1891. године.
Kао тимочки владика преосвећени Мелентије радио је више од 20 година. Упркос слабом здрављу, неуморно се трудио на подизању духовне свести у народу, нарочито против празноверица. Особито се трудио да побољша духовно, просветно и материјално стање свога свештенства. Настојао је да свештенство материјално обезбеди укидањем незгодног начина наплате свештеничке зараде, али у томе није успео. После 22 година рада затражио је умировљење (пензионисање), што му је одобрено 15. јуна 1913. Године 1913, одмах по разрешењу, одлази на Свету гору. Одлазећи са епархије, дао је следећу изјаву: „Одлазим са управе епархије стога што нисам био у стању да испуним своју дату реч парохијском свештенству за преуређење његовог материјалног стања. А одлазећи у Свету гору да тамо послужим манастиру Св. Хиландару, дајем своју српску владичанску реч да се нећу вратити на владичански положај све дотле док не чујем да је свештеничко стање обезбеђено на поузданој материјалној подлози“.
После краће болести умро је тачно пре једног века 7. октобра 1921. године. Покопан је на хиландарском манастирском гробљу.
Фото:
Епархија тимочка, Збирка фотографија хиландарског архива, монах Милутин Хиландарац, Дејан Живковић
извор: www.hilandar.org
Нема коментара:
Постави коментар