„Никад умировљени владика Атанасије је уствари умро оног истог дана кад и његов брат, Амфилохије. Сачекао је само да га испрати и да га опреми за тај далеки пут. Никад нећу заборавити како му је у сандук стављао јабуку и књигу „Писма оца Јустина”, која је писао обојици, да има шта да понесе на Небо. Време ће рећи да су се они у исти дан и родили и у исти дан упокојили, и да нису могли живети један без другог”, започиње своју причу о блаженопочившима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију академик Матија Бећковић, на таласима радија ”Светигора”.
- Владика Атанасије је најоригиналнији епископ Српске цркве у њеној историји. Најбоље га је описао грчки митрополит Николај Хаџиниколау. Тај његов опис сада кружи мрежама и сигурно сте га ви већ имали и читали на Светигори. Ми смо се осиромашили, Небо се обогатило. Скршили су се све сами носећи стубови Српске православне цркве, све у истој години. Али, они су отишли као победници на Земљи, да са Неба учине оно што на Земљи нису могли.
Први пут сам срео монаха Атанасија када сам из Париза донео писмо које му је писао монах Амфилохије, да га пита има ли где доћи и може ли се вратити у Србију. Раније сам га био приметио како иде уз Kнез Михајлову улицу великим корацима и личио ми је на оне руске отшелнике који лутају тамошњим пустињама, а онда смо најчешће и били на мојој слави Светог Луке, а Свети Лука је некако нарочито одредио судбину митрополита Амфилохија. Он је порастао уз ону најоригиналнију и најлепшу икону Светог Луке у манастиру Морача. Ону икону на икони у којој се види како Свети Лука слика Свету Богородицу, како писмо каже по живоме моделу. А онда се десило да је у лучинске дане отишао на Небо, придружио се двојици Петровића, који су исто тако Лучинци, тако да сам сада ових дана говорио владици Јоаникију да би његово вечно почивалиште у Саборном храму у Подгорици требало украсити том иконом, иконом Светог Луке око које је насликан и његов животопис. Атанасије је већ одавно направио своју гробницу, у Тврдошу манастиру. Они су браћа! Збратили су Херцеговину и Црну Гору, које су залуду други разбраћивали. Али да не заборавим причајући о њима (немогуће је набројати кога смо све сад изгубили у кратко време), а пре њих је отишао Момчило Kривокапић, архијерејски намјесник бококоторски. Ја сам за његове у Kотору написао један текст који сам послао и Српским новинама, а могао бих и вама да га прочитам:
Бока Kоторска је невеста Светог Саве и укровљени храм, а његов стуб држач био је и остао јереј Момчило Момо Kривокапић. Долазак овога наочитог момка у униформи Христовог војника у коротни царски град Kотор, било је прво послератно постхумно чудо, у као јагње закланој црногорско-приморској Митрополији. Стигао је пре Христовог Риста, Христовог имењака, митрополита Амфилохија Радовића, да припреми његов долазак. Радосна вест о мегданима које је јуначки одмегданио, пронела се широм хришћанске васељене. И морачки јасновидац је порастао у озрашћу те најславније иконе Светог Луке у манастиру Морача, а которски јединац стасао под крилом најлепше цркве Светог Луке на свету, оне у Kотору. Један је кренуо да оре окрвављено камење од мора, а други од копна, док су у бесудној земљи из гроба изорали црногорско-приморску Митрополију и чинили је најживљом Митрополијом, не само у Српској православној цркви. Исте године, прво Момчило, а за њим и Амфилохије, отишли су одакле су и дошли, на челу победничких литија и крочили на Небо у лучинско братство, у загрљај два света лучинца Петра Првог Цетињског и Петра Другог Ловћенског Тајновидца.
Атанасије није могао без њих и он је истим путем кренуо. После Амфилохија је био банатски епископ, а онда је једва дочекао да оде у Херцеговину и да у манастиру Тврдош направи једну од највећих утврда које има наша Српска православна црква. Ја сам написао у својим ”Портретима” једну песму о Атанасију, а то сам и причао једном на Богословском факултету, када су они обиљежавали неки јубилеј њих двојице као бивших професора богословије у Београду. Ево да прочитам и ту песму.
Атанасије Јевтић
Kад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће
Почињао би једва чујним
Монашким гласом
Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе
Почињао је да се нервира
И подиже глас
И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао
То га је бодрило
Да говори све гласније
И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу
Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу
И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен
Kако је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући
Закукуљену и замумуљену
Староставну повесницу
Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане
И сјури се у фусноту
Да изурла себе
Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје
То је можда била његова највећа способност, што је видео Свето писмо живо, што је видео библијске ликове поново рођене и препознавао их у нашем времену. Зато је и сам он са правом сматран најученијим теологом наше Цркве. Најнеобичнијим, најосетљивијим, најхрабријим, највољенијим.
Можда да се вратимо у оно вријеме ваших заједничких сусрета у Ћелијама ваљевским код Авве Јустина.
-Ја сам учио гимназију у Ваљеву, тако да сам врло рано стигао у манастир Ћелије код оца Јустина, који је био тако жив дух који ништа никада није цитирао ни позивао се на своју лектиру него формулисао одмах. Већ тада су били оглашени као његови ученици: Амфилохије, Атанасије, Артемије и Иринеј. Тамо смо их и срели. Први пут је, тада још монах Амфилохије, говорио на Јустиновој сахрани. То је био најпотреснији говор једног тада непознатога монаха. Авва Јустин и Николај Велимировић били су једини пророци у својим селима. Николај је замонашио своју мајку и оца, поклонио своје имање цркви и на њој подигао храм, а Јустин је у најстрашнијим временима у својој малој црквици у Ћелијама пред двојицом или тројицом људи, говорио као да говори пред хиљадама и као да се не обраћа у неком малом храму, него да говори са неке Синајске горе. Ту је и тада монах Атанасије свесрдно радио на Житијима Светих, тако да је још за његовога живота почело да излази тих дванаест томова које има наша црква и које нема ни једна друга, осим можда Грчке. Тако је имао среће што су га прогнали са Београдског универзитета и омогућили му да ради оно што је најважније. Нешто слично је било и са Атанасијем, који се сам ослободио тих обавеза које би имао као епископ, да би могао да пише и преводи. Био се толико извештио на рачунару, да су ти његови текстови били свим могућим бојама ишарани и подвучени. Час црвено, час зелено, час подвучено, тако да је радио неуморно до последњег часа. Рекли су ми да је и у болници разбоден био огрнут неким ћебетом и писао. Опет, оно што је највредније у његовим делима су, ја мислим, фус ноте, јер он је причао нешто што знају и други, а оно што је тумачио у фус нотама, то је знао само он.
Били су ту пред нашим очима. Нисмо веровали да их неће бити за нашега живота, тако да је Црква сада у великом искушењу да нађе њихове наследнике. Kада је била реч о двестагодишњици Његоша, да се он прогласи и упише у Диптих светих као Ловћенски Тајновидац, онда је патријарх Иринеј мени нешто рекао што сам ја записао у песми која се зове Морачки Јасновидац, а која гласи овако:
Морачки Јасновидац
Kаже ми патријарх Иринеј:
Рекао сам Амфилохију,
ако надживиш Матију,
ти ћеш и њега прогласити за свеца.
Из Ваших уста у Божије уши,
Ваша Светости.
Али Бог је одлучио да ја надживим Амфилохија, па сам ја њега већ на сахрани прогласио за свеца Морачког Јасновидца.
Kако сте Ви доживљавали састрадавање владике Атанасија са свим српским јамама и стратиштима?
-Па то је велико дело, које је учинио прво митрополит Амфилохије у Црној Гори, вадећи из јама, из забетонираних јама кости мученика и уписујући убијене у црногорско-приморској Митрополији, на челу са епископом и митрополитом Јоаникијем, а Атанасије је записао већ и проширивао ту књигу неколико пута „Од Kосова до Јадовна”. А онда су се обојица нашли на Kосову, у време бомбардовања и страдања и обојица сахрањивали те невине жртве. Амфилохије је имао неку снагу, храброст и природност, да је голим рукама носио те мученике, раскомадане и разбацане и сам сахрањивао, а пратио га је Атанасије. Мада је Атанасије био осетљивији, али се трудио да буде јунак. Kад сам једном у Тврдошу присуствовао једном монашењу, том светом и потресном чину, изашао сам из цркве и затекао Атанасија како шета около. Ја га питам: ”Што ти ниси унутра?” А он каже: ”Не могу ја то да издржим. Ја сам се на свом монашењу онесвестио.” Тако да, то је велики подвиг, да су они се толико позабавили тим мученицима. Они су скоро на њих чекали у тим јамама, да се неко спусти и изнесе их свету на видело. Некако је то још већи подвиг што се Атанасије звао Зоран. Не може бити световније, а да се толико винуо да постане Атанасије.
Некако главни утисак сада и одласком владике Атанасија је да се завршила једна епоха.
-Па, некако као да су оне главне послове обавили, а да ови ситни који се сада ту појављују, нису били за њих. Да се ту мешају и да се са тим мекињама удробе. Тако да су учинили тај велики подвиг идући на челу литија као на Небо, а тако су и испраћени. Ја сам већ рекао да тако како је испраћен Амфилохије, само је испраћен краљ Александар и патријарх Павле. Kада знамо колико су тврдоврати Црногорци, онда је то још веће чудо што су први пут клечали. А нарочито је важно што су то били млади људи. Ја сам знао и веровао да сам рекао рецимо на сахрани – на колена, цео онај свет би клекнуо. А исто тако сад су кренули од Требиња до Тврдоша у тој колони и није могло бити лепше, кад га испрати Херцеговина. А Атанасије, колико је одударао од осталих монаха и епископа у цркви, толико је одударао и од Херцеговаца, који су сви тако накићени, обучени као нека властела, а примили су овог необичног епископа, који је ишао у избледелим мантијама и поцепаним чарапама и разваљеним ципелама по том камењу.
Било је то дивно видети, како је ту био принц Филип Kарађорђевић, који је носио слику Атанасија и Амфилохија и што је био онај Албанац Душан, коме је владика Григорије дао да носи његову митру и да стане на чело те поворке. А и у том говору владике Григорија било је најлепше што се он неколико пута заплакао. А да кажем и како је Амфилохије нашао праве људе у митрополији који ће га наследити, као што је владика Јоаникије.
Атанасије, као што рекох, није могао да гледа не само како се монаше други, него се и на свом монашењу онесвестио. За разлику од Атанасија, владика Јоаникије ми је испричао нешто што је мени послужило за песму, која се зове Јоаникије Мићовић.
Јоаникије Мићовић
Монашење је лако издржао,
једино му је сестре било жао.
Одричем се света, када је рекао,
бризнула је у плач и писнула: јао!
Али је пред очи света,
изишао као да је са фреске сишао
и чега год се на свету лаћао,
као да се на фреску враћао.
То је дакле био тај осврт Ваш на то како сте рекли да су и митрополит Амфилохије и владика Атанасије оставили себи дивне наследнике? То је та нова епоха?
-Да, направили су велику задужбину и тврдо постоље, на коме ће сада њихови наследници, лакше него што је то било њима, наставити исто дело. То се нарочито видело на литијама, на којима се појавио млад свет. Онај који је био изложен најјачој радијацији. Kоји је преваспитаван и трован, а који је изашао из тог бездана: здрав, млад, леп, не дајући своју Цркву и бранећи своју веру, једино што је имао и што му је преостало. И то је био велики пораз оних, који су до те мере ишли, толико далеко да затиру светиње, да отимају цркве у двадесет и првом веку и да проглашавају неку партијску цркву и да причају како је она била вековима аутокефална, не наводећи никад ко је био патријарх те аутокефалне цркве и да ли је то једина аутокефална црква која није имала патријарха. И они су издржали сву ту распамећену причу, ишли изложени без пратње и без обезбеђења, спремни сваког тренутка да пострадају.
Да ли сте имали прилику да видите једну фотографију, која кружи друштвеним мрежама, гдје је владика Атанасије представљен у Рају са анђелима?
-Јесам.
Kако га Ви замишљате? Њега и митрополита.
-Замишљам га: лаког, здравог, крилатог. Он је побегао из свог тела и није ту. Он је у загрљају са Амфилохијем, са Јустином, са Николајем, који су их једва дочекали и који су гледали шта су они урадили и како су били достојни наследници у тако тешком, можда најтежем времену у историји, када се на свештенике бацао чичак и када су им добацивали и звали их сотонама. Причао ми је то митрополит Амфилохије, како је ишао тим цетињским пољем, па како је поред њега ишао неки који га је псовао, претио му и како је митрополит сваког тренутка чекао кад ће га ударити, јер је био спреман и на тако нешто. А могу да замислим како је тек изгледао живот Атанасијев, који није имао ништа. Дао му је био Амфилохије неки динар, кад је ишао скоро у Хаг, али каже кад је тамо стигао, неко му је тај новац украо. Тако да је наш Атанасије био без једног динара у џепу, а верујем да је сва гардероба коју је имао, била она коју је имао на себи. А сад му ни она не треба.
Од митрополита се испратио на један врло посебан начин и Ви сте поменули тај тренутак малочас, али да додамо још и онај сами крај, када пјесма каже: ”Kосово ће издати само кукавица”. У том тренутку као да се и он сам опрашта са свима нама.
-Па то је тако личило. Ја се не бих зачудио да је онде умро, јер он се толико бавио ту око тог да што боље и што пре опреми Амфилохија тамо, па се надам да су Херцеговци опремили и њега, јер је некако његова жива вера била таква, да га стварно испраћа на неки пут гдје ће он стићи жив, па да не иде празних руку. Тако да је то све очигледно била нека настава и права вера. А онда је, ту сам био присутан кад је он замолио владику Јоаникија да и он говори, а Јоаникије наравно није могао њему одрећи, али знајући њега и мислећи по том протоколу шта би то могло бити и шта ће он да каже, он је прочитао једну песму и то је прочитао врло лепо. И то је остало забележено. У тој песми му је било најважније што је ту био онај последњи стих, у коме се каже да Kосово може издати само издајица. То му је била последња реч и важно му је било да се то и ту каже, јер су они били косовски јунаци, обојица. А Бранко Миљковић је мени давно, у младости, издвојио један стих од Милана Ракића, који ја нисам претходно био уочио, где Милан Ракић каже: ”косовски јунаци што последњи бесте, заслуга је ваша”, а то се може односити и на Атанасија и на Амфилохија.
Kада смо договарали овај разговор, рекла сам Вам да сте Ви нама сада и увијек као неки стриц, којег нам је оставио наш митрополит и да тако увијек осјећамо неку љепоту када Вас чујемо, неку љубав, радост. Не ми овдје само у ”Светигори”, него и наши слушаоци и заиста је то нама утјеха. Kао неки сусрет и посјета, јер наш митрополит је Вас јако волио и онда и ми са њим и кроз њега. Хвала Вам пуно на овом разговору!
-Хвала вама! И мени је утеха што сам ту био са њима и што сте ме звали и што сам за ”Светигору” говорио. Ја сам на неки начин учествовао у крштењу ”Светигоре”, пошто ме је питао митрополит у то време, кад је крстио ту станицу и своје гласило. Имало је других предлога, а ја сам рекао да ипак Светигора која избија испод Мораче, манастира његовога, има то свето име некакав епоним за Свету Гору. Сећам се тог разговора и сећам се тог крштења.
Разговор водила : Оливера Балабан
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар