Султанија Мара

   Мара је старија кћи деспота Ђурађа Бранковића. Удата је била за турског султана Мурата II. После његове смрти вратила се у Србију. Тамо је остала до смрти своје мајке Јерине у Руднику, маја 1457. године. Због неслагања са политиком брата, деспота Лазара, са слепим братом Гргуром отишла је у Турску. Тадашњи турски султан Мехмед II Освајач имао је према својој маћехи Мари много обзира и нарочито поштовање. Дао јој је на уживање земљу око Јежева, код града Сереза, северно од Свете Горе. Ту је доживела дубоку старост. Умрла је око 1490. године. Њен слепи брат Гргур замонашио се у Хиландару под именом Герасим.

Манастир Свети Павле, светогорска задужбина Бранковића

   По турском освајању за светогорске манастире настала су тешка времена. У почетку су монасима разрезани порези по глави и обавезна десетина, али су касније уведени и други тешки намети и дажбине. У султанији Мари манастири су, нарочито српски, имали своју заштитницу. Поред Хиландара, она није заборавила ни породичну задужбину, манастир Св. Павла.
   По једном светогорском предању, султанија Мара је кренула да попут царице Јелене прекрши закон који забрањује женама ступање на Свету Гору. Намеравала је да однесе поклоне монасима Светог Павла. Предање каже да је султанија на пола пута била заустављена гласом Богородице: "Маро, Маро, довде си дошла, одавде се врати". И Мара је послушала, оставила дарове и вратила се.

Борисав Челиковић, 50 казивања о Светој Гори и Хиландару, Легенда, Чачак, 2003.