РАДОВИ У ЦРКВИ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ октобар/новембар, 2012.

                                       

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, БЕСЕДА О.ПРЕДРАГА БОЈОВИЋА Сретење, 2013.

с лева: ЈЕРЕЈ Синиша Никитовић, Храм Светог Архангела Гаврила, Гуча;  ЈЕРЕЈ Предраг Бојовић, Храм Светог Архангела Михаила,  Salt Lake City и  АРХИМАНДРИТ Тимотеј (Миливојевић), ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

Припрема за пост 1. ЖЕЉА Недеља Закхејева

   Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре стварног његовог почетка. Карактеристична црта православне литургичке традиције је да су сви велики Празници или доба-Васкрс, Божић, Велики пост, итд. - објављени и "припремљени" унапред. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познавајући наш недостатак концентрације и ужасавајућу "световност" нашег живота, Црква зна да нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног (или менталног) стања у друго. Тако, пре него што почне Велики пост, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да практикујемо Пост, објашњено нам је његово значење. У ове припреме укључено је пет узастопних недеља које претходе Посту, преко појединих јеванђелских порука, посвећених неком суштинском виду покајања.
   Прва најава Великог поста је у недељу у којој се чита јеванђелска поука о Закхеју (Лк. 19, 1-10). То је прича о човеку који је био премален и није могао да види Исуса, а пошто је тако много желео да Га види, попео се на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Дакле, на тај начин, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да је и човек жеља, а ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи признаје и Јеванђаље: "Где је твоје благо"-каже Христос-"тамо ће бити и твоје срце". Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако он нешто страсно жели, он чини ствари за које нормално није способан.
   Питање је само да ли ми желимо праву ствар, да ли је снага жеље, која је у нама, усмерена правом циљу, или, по речима атеисте, егзистенцијалисте Жан-Пола Сартра-да ли је човек једна "бескорисна страст" и жеља?
  Закхеј је желео "оно право". Он је хтео да види и да се приближи Христу. Он је први симбол покајања, јер покајање почиње са поновним проналажењем дубоке природе сваке жеље: жеље за Богом. Закхеј је "мален", сићушан, грешан и ограничен-али његова жеља превазилази све. Она "скреће" Христову пажњу; она доводи Христа у његову кућу. Таква је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је надубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним Који је у нама, без обзира да ли Га знамо или не. Када одступимо од Њега и одвојимо од Њега наше жеље, Он је тај Који чини да постанемо "бескорисне страсти". А ако довољно дубоко желимо, жарко желимо, Христос ће одговорити на наше жеље.

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ

ПРЕДГОВОР

   Ово кратко објашњење Великог поста је написано за оне-а њих је данас веома много-који желе да боље разумеју литургичку традицију Цркве и да у њој свесније учествују.
   Речено је да је покајање почетак истинитог хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, кад је почео да проповеда, биле су : "Покајте се". Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време Поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо причешће (једном у години) и онда сматрамо да је "све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви. Зар није онда и моја дужност да разумем учење своје Цркве о Великом посту, да покушам да будем православни хришћанин не само по имену, него по животу?
   Велики пост даје одговор на питање шта је покајање, зашто нам је оно потребно, како треба да му приступимо. Он је заиста школа покајања коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин, да би продубио своју веру, да би проценио и, ако је могуће изменио начин свог живота. То је дивно поклоничко путовање на сам извор Православне вере, то је поновно проналажење православног животног пута.
   Црква нам преноси значење овог јединственог времена. Кратко објашњење Великог поста је, стога, базирано углавном, мада не искључиво, на посним службама.
   Надам се да ће и сам читалац доћи до закључка да у овом свету ништа није тако лепо и дубоко, тако одушевљено и одушевљавајуће као оно што нам мати Црква открива и даје-да уђемо у доба "посног пролећа".

   

НОВО РУХО ЦРКВЕ У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ фебруар, 2013.

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ

   У суботу, 27/9. фебруара 2013. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Епархије жичке Г. Јован, обавио је Чин малог освећења храма и одслужио свету  Архијерејску литургију у манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури.

Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Тихон, игуман студенички, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј Саша Јоловић, архијерејски намесник трнавски, протојереј Ненад Величковић, старешина пожешке цркве, јереј Синиша Никитовић, старешина гучке цркве, јереј Владе Капларевић, парох чачански, јереј Радоја Сандо, парох прељински, ђакон Иван Гашић, ђакон Благоје Видаковић и ђакон Александар Стјепановић.

   На Малом входу, Његово Преосвештенство Г. Јован, произвео је у чин Архимандрита настојатеља манастира Вазнесења, игумана Тимотеја. После прочитаног јеванђеља Његово Преосвештенство обратио се верном народу беседом о реду и поретку у Цркви Божијој, а на крају литургије доделио је Архијерејске грамате, којима је у ред Црквених Добротвора уврстио Радована Маринковића из Сиднеја, Данила Јовановића из Краљева, Јовану Бацијалу из Атине и предузеће “Максима доо” из Лучана.

   На трпези љубави, настојатељ манастира архимандрит Тимотеј, захвалио се верном народу,  доделивши Захвалнице за молитвену и материјалну помоћ у обнови Манастира Вазнесење.

БЕСЕДЕ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА И АРХИМАДРИТА ТИМОТЕЈА, ИГУМАНА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

БЕСЕДА АРХИМАНДРИТА ТИМОТЕЈА, ИГУМАНА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ НА САЈТУ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ 

   БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, Г.ЈОВАН

АРХИМАНДРИТ ТИМОТЕЈ, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ       

После трпезе, Његово Преосвештенство обавио је Мали помен на гробу јеросхимонаха Саве, познатог духовника овог манастира, након чега су свештенство, монаштво и верни народ, њих око 200, кренули својим кућама, надахнути беседом Његовог Преосвештенства и причешћени Богом Живим.

О. ЈОВАН РАДОСАВЉEВИЋ, ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ Манастир Вазнесење

   "Манастир Вазнесење се налази у подножју Овчара, на једној узвишици са југоисточне стране. На супротној, левој страни Мораве налази се Ново Јовање ( а изнад њега Успеније). До Вазнесења се долази путем са цесте уз брдо кроз шуму, остављајући удесно поток који се изнад манастира постепено спушта доле у Мораву.

   До 1937. године овај манастир је био у потпуним рушевинама. Претпоставља се да је био један од најзначајнијих манастира у Овчару и да потиче из 12-13. века. Улаз у цркву није, као обично, са западне стране, већ са северне, слично никољској цркви, у коју се улази са јужне стране. У припрати и у наосу цркве налазе се на поду две розете украшене биљним орнаментима. По њима би се могло закључити да припадају 16. веку.

   Ко је подигао овај манастир, не зна се, као што се тачно не зна ни када је подигнут. Вероватно су га Турци разрушили кад и Јовање и друге овчарске манастире.

   Када је Вук Караџић долазио 1820. године у Овчар, Вазнесење је било разрушено и пусто. Само су се дуго могле видети делимичне зидине од цркве и конака, као и прочеље где је било огњиште...

   После обнављања манастира Јовања и насељавања у њега сестара из Калишта, владика Николај је почео већ 1937. и са обнављањем манастира Вазнесења. За тај посао он је довео мајсторе из Охридско-битољске епархије.

   Једном приликом, на почетку јесени, владика Николај посети Вазнесење да види како напредују радови. Околни сељаци, који су помагали обнову Вазнесења, радосно и срдачно дочекају Владику, и на прочевљу(огњишту) у рушевинама старог конака, по Владичиној жељи, заложе ватру, стану се грејати и пећи зелењаке (пурењаке) уз разговор. Тада је Владика са народом и искусним мајсторима из Македоније учврстио договор да се одмах озида црква и да се стари конак обнови. Главни извор за финансирање тих радова били су народни прилози које је прикупљао брат Бошко и остали богомољци и овчарско-кабларски монаси.

   Те године црква је, са централним кубетом, била већ готова. Започета је и обнова конака, али је вероватно због недостатка новца обустављена у половини градње...

Беседа, Нови Сад, 2002.

 ...После Михаила, у Вазнесење долази Михаило Филиповић, који једно кратко време проводи ту као исушеник, а затим постаје расофорни монах с монашким именом Аполоније. Имао је песничког дара и лепо је проповедао и мисионарио у народу на саборима и богомољачким скуповима. Сазидао је у Вазнесењу несразмерно велику звонару, коју је почео градити 1956, а завршио 1960. године. Те године патријарх Герман је осветио и цркву и звонару 25. септембра 1960. године. Владика Николај у писму свештенику Миливоју Маричићу од јуна 1955. вели за њега да хоће да испише цркву вазнесењску фрескама, за који посао му је потребно око два милиона динара. Свакако је монах Аполоније тражио из Америке помоћ у ту сврху, па Владика оцењује да је за то време опште кризе та количина новца много велика и да би он зај новац пре утрошио на жичке рушевине..."
 
Игуман Сава Ћировић(1924-2004), "рођен у Гружи, у селу Годачици...Дошао у манастир Жичу 1943. Из Жиче прешао у Шумадијску епархију, где је провео извесно време као искушеник и монах...Отац Сава, као духовник, од доласка у манастир Вазнесење водио је бригу о манастиру и сестринству и у духовном и у материјалном погледу....Видећи да нема нормалног прилаза колима са цесте до манастира, заузео се својски те направио добар пут. Такође, видећи да Вазнесење има веома малу и готово неугледну порту, одлучио се да изнад цркве откопава брдо и нанесе земљу. Тај посао је радио годинама...Сада кад дођете у Вазнесење, ви видите да је он свукао велики део брда, и од те земље коју је насипао са доње стране манастира, направио је тако велику и лепу локацију као ретко који овчарско-кабларски манастир. Тако је створио могућност да манастир има и веома лепу и равну порту, а исто тако и башту..."

 ЕПАРХИЈА БАЧКА:Архимандриту Јовану Радосављевићу уручен орден

ИЗ БЕСЕДЕ  О. ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА
Манастир Жича, 15.8.2012.

...Пошто је Манастир Жича био мој први манастир у који сам као искушеник дошао, он је за мене као други Јерусалим, где је Свети Сава као архиепископ основао свој трон, на коме су као епископи и архиепископи седели многи наши архијереји, као и Св. владика Николај....На том светосавском трону сада ви (Епископ жички, Г.Хризостом)..седите и као епископ и духовни отац и архипастир целе епархије у овом доста сложеном и тешком и немирном времену. Учите нас својом архипастирском, јеванђелском поуком, трпљењем и љубављу да сви схватимо, кроз смирење, своје место у животу, своју дужност и своја послушања у светој цркви Својој...Налазећи се у овом храму где су били Свети Сава и Св. владика Николај, чије сам присуство увек осећао у својој души...Осећам да овај дар данас примам и са њиховим и вашим благословом, више као љубав своје Цркве упућене и другим заслужним монасима, којима није било могуће на време уручити тај дар, него као неку моју заслугу...

...

СВЕТИ АПОСТОЛ ТИМОТЕЈ

4. фебруар(22.јануар)

1.Св. апостол Тимотеј

Један од Седамдесет апостола. Рођен у Листри Ликаонској од оца Грка и мајке Јеврејке. Мајку и бабу му похваљује апостол Павле због вере нелицемерне ( II Тим. 1,4-5). У Листри се Тимотеј срео први пут са великим апостолом, и сам био сведок када је Павле исцелио хромог од рођења. Доцније је Тимотеј био безмело сталан сапутник Павлов, обишавши са њим Ахају, Македонију, Италију и Шпанију. Велики ревнитељ вере, изврстан беседник и сладак душом, Тимотеј је много допринео распрострањењу и утврђењу вере хришћанске. Павле га назива правим сином у вјери (I 1, 2). По мученичкој смрти Павловој Тимотеј је имао за учитеља св. Јована Јеванђелиста. Али када овога цар Дометијан прогна из Ефеса на острво Патмос, Тимотеј оста у Ефесу да епископује. У време неког идолског празника званог Катагогиум, незнабошци, кивни на хришћане, мучки и под маскама нападну Тимотеја и убију га (око 93. год.). Часне мошти његове доцније су пренете у Цариград и сахрањене у цркви Светих Апостола, до гроба св. Луке Јеванђелиста и св. Андреја Првозваног.

2. Преп. муч. Анастасије

Персијанац по роду. Незнабожачко му име беше Магундат. Када цар Ираклије ратоваше с Персијанцима, Магундат пребегне хришћанима, оде у Јерусалим где се крсти и добије име Анастасије. Не беше му доста што се крстио него се и замонаши, да би се сав предао служењу Господа. Поред осталих подвига врло је рано читао житије светих мученика и читајући, квасио је књигу сузама, и сам жарко чезнући за мучеништвом. Господ га је најзад увенчао венцем мученичким. Дуго лежаше у тамници и би љуто мучен, док му цар Хозрое не изрече смртну пресуду. По тој пресуди Анастасије би удављен у води, па после извађен из воде, и џелат му одсече главу и посла цару. Пострада 22. јануара 628. г. у граду Бетсалое, близу Ниниве.

БЕСЕДА

о Божјем свезнању и промислу

А вама је и коса на глави сва избројана (Мат. 10, 30)

   И коса вам је на глави избројана, браћо, а камоли дани живота! Не бојте се, дакле, да ћете умрети пре одређеног времена, нити се надајте пак, да ћете ма како моћи продужити живот и за један дан мимо воље Онога који броји и мери. Ово сазнање нека вас научи кротости и страху Божјем.

   И коса вам је на глави избројана, а камоли страдања ваша на земљи! Не бојте се, дакле, да ћете страдати више од мере. Још мање бојте се да ће ваша страдања остати заборављена и неурачуната од Онога који све види. Ово сазнање научиће вас стрпљењу и поверењу према Творцу вашем и Промислитељу.

   И коса вам је на глави избројана, а камоли ваши пријатељи и непријатељи на земљи! Не бојте се, дакле, да ћете имати ни сувише пријатеља ни сувише непријатеља; нити се бојте да ће вас ваши непријатељи савладати, нити се надајте да ће вас ваши пријатељи одбранити. Само се старајте да имате Бога за пријатеља, и не бојте се ништа. Гле, Он је једини пријатељ ваш, који вас непроменљиво воли.

   О Господе благи, Промислитељу мудри, који знаш свему број, меру и време, одагнај од нас сваки страх осим страха од Тебе. Да бисмо кроз страх од Тебе дошли до чисте и свете љубави према Теби, Творцу и Добротвору наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Владика Николај, Охридски пролог

ЗАЈЕДНИЧКО ДЕЛО

У манастиру Студеници, лета Господњег 2005.

ТЕКСТ: игуман манастира Студенице архимандрит Тихон Ракићевић

Манастир Вазнесење

УМЕТНОСТ СВЕШТЕНИЧКОГ ПОЗИВА

Код Отаца IV века приметно је и принципијелно ново схватање уметности у односу на античко; или, прецизније речено, они почињу да укључују нове аспекте делатности у област уметности и да их вреднују више од античких традиционалних  културно - уметничких форми. Овај исти процес они примењују и на целокупну област естетичког.

            Св. Григорије Богослов, објашњавајући у једној од Беседа зашто је дуго година одбијао да прими свештенички чин у који је посвећен скоро насилно према сопственој тврдњи, назива свештеничку (пастирску) делатност уметношћу па чак и – „уметношћу над уметностима и науком над наукама“ (Or. III 16). Он тада није сматрао да је спреман на подвижништво те врсте и плашио се да ће да постане «лош сликар чудесне врлине, а посебно лош пример за друге сликаре» (13), јер овде је било потребно сликати на људским душама што подразумева, наравно, огромну одговорност за оваковог мајстора.

            Духовни пастир је позван «да влада човеком – најлукавијом и најпревртљивијом животињом», а да би ово могао мора у потпуности да овлада овом најтежом од свих уметности. Она је у извесној мери слична лекарском умећу само с том разликом што су лекари позвани да лече тело човека, а пастири његову душу што је много теже, јер је душевне недостатке тешко излечити. Најважнији инструмент овог лечења је мудрост. «Наше лекарско умеће је – поносно пише Св. Григорије – много теже, а самим тим и достојније поштовања од умећа лечења тела». Ово последње бави се спољашњим, видљивим, а наше «лечење и старање повезано је са тајнама људског срца». Циљ медицине је здравље тела иако је неизвесно да ли је то свим људима на корист. Циљ пак пастирског умећа је да «очврсне душу, да је отргне од света и да је преда Богу; да очува лик Божији ако је цео, да га подржи ако се налази у опасности, да га обнови, ако је повређен, да усели у срце Христа Духом; другим речима: да онога ко припада вишњем реду учини богом и причасником блаженства» (Or. II 22).

            Уосталом, физички живот сам по себи мало шта даје човеку. Он је рођен ради вишег циља. Зато пастир треба да помаже људима да пронађу исправан пут у овом тешком животу, пут ка духовном животу, пут ка Богу. Међутим, сви људи имају сопствену представу живота, своје навике и потребе, свој начин живота. А умеће свештеника састоји се у томе да пронађе пут до срца свакога од оних за које се стара. Некога треба укорити, некога похвалити; некога поучавати речју, а некога личним примером; некога јавно укорити, а некога у приватном разговору. «Понекад се треба љутити не љутећи се, презирати не презирући, губити наду не очајавајући у оној мери у којој то допуштају особине свакога; друге треба исцељивати кротошћу, смирењем и подржавањем њихових добрих намера. Неке је корисно побеђивати, али чешће је корисније бити побеђен од других» (II 32) итд. Један исти аршин, на пример, строгост или благост, може бити у неким случајевима користан, а у другим – опасан, како у погледу различитих људи тако чак и у погледу истог човека. Све зависи од конкретних околности и одређене ситуације. Другим речима, резимира Св. Григорије – један од најталентованијих пастира древне Цркве – немогуће је речима описати па чак ни умом обухватити детаљан и конкретни ток душевног исцељења. Ово умеће је лична својина сваког пастира који сам треба да живи у унутрашњој равнотежи, не одлазећи ни у какве крајности, и треба добро да познаје своју паству (II 33).

            Посебно је тешко проповедати у храму пред сабрањем најразличитијих људи; тешко је пронаћи беседу «која би све изграђивала и озаривала светлошћу знања». Овде, на пример, веома јако инсистирање на благочестивости може да нанесе штету једној категорији парохијана, јер они, уплашивши се од оваквог ентузијазма могу, баз обзира на њега, још више да се учврсте у оним погрешним догматима и уверењима с којима су и дошли у храм. Са таквим људима који из незнања кидишу на свако учење и који попут свиња газе бисер истине, најтеже је радити. Наравно да је лакше «сликати на души коју још нису избраздила погрешна учења и у коју се још нису дубоко урезале слике порока. Иначе ће благочестиви живописац морати да ради два посла – да брише претходне слике и да то исто место осликава лепшим сликама које су достојне чувања» (Or. II 43). На тај начин, свештеник Григорију Богослову изгледа као највештији и најнеобични сликар који слика духовне слике врлина и благочашћа на живим платнима људских душа.

            Притом он мора да слика истовремено на потпуно различитим платнима којa у целости чине тело Цркве. А «с обзиром да тело Цркве личи на једно сложено и разноврсно живо створење које се састоји од многих и различитих умова и карактера, онда предстојатељ» мора у потпуности да обједини у себи мноштво квалитета и умећа да би пронашао сопствени приступ сваком члану Цркве.

            Исцртавши светлим бојама овако висок идеал свештеника, Григорије, наравно, сматра да је он дуго био недостојан да заузме пастирску катедру. Није свако, уверен је он, уопште достојан да се приближи Богу (а управо је таквим сматрао идеалног пастира) већ само онај ко је попут Мојсија способан да смести у себе славу Божију. Зато ни он није могао да прими свештенички чин док није достигао одређени ниво моралног и духовног савршенства: «док усне, у складу са мудрим речима, нису постале везане осећањем Бога (Приче 15, 7), да би могле да се отворе у прави час, док се језик није испунио радошћу и постао Божији инструмент чији покретач је слаткопојно прослављање Бога док устаје у цик зоре и ради док се грло сасвим не осуши» (Or. II 95); док сам није постао мудри богослов који је проникао у «лепоту Господњу» и који духом уме да истражује сва имена и енергије Христове.

Виктор В. Бичков, Кратка историја византијске естетике

Службени гласник, Београд, 2012.
преводилац : Наташа Пољак

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ Оданије Рождества, 13.1.2013.

Четворојеванђеље из манастира Вазнесење, 1570.
Народна библиотека Србије