Припрема за Пост 4. СТРАШНИ СУД Месопусна недеља

   Следећа се недеља зове "Месопусна" јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас "прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
   Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање  у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису  у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.
   Љубав је основна тема "Месопусне недеље". На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама "класа", "раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква "социјална агенција", нешто што она дефинитивно није.

Манастир Вазнесење

     Хришћанска љубав је "могућа немогућност", да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради "добра дела" или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у "другоме"-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног "корена" људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, "душу" или "личност", коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји "безлична " љубав јер љубав је чудновато откривање "личности" у "човеку", откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.
   Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно "социјалној активности", са којом данас често идентификују Хришћанство. За "социјалног активисту" објект љубави није "личност" (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније "хуманости". Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. "Социјални активиста" није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне "хуманости", али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек "футуристичан" у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постихнути.
   Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за "овај свет", и морају да их испуне. Ово је подручје "социјалног активизма" које потпуно припада "овом свету". А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све "услове" овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај -у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који "у злу лежи", једине трајне и трансформишуће победе-победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призив, да љубављу испуни грешни свет.
   Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за "хуманост", али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав-признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер "уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили"...

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Симеона Мироточивог и манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2005.

БОГ ИМА ЗАДЊУ РЕЧ

Припрема за Пост 3. ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА Недеља о блудном сину

   У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које (Лк, 15, 11-32) се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, који није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то Хришћанство. А онај који је савршено "код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.
   Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља  за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
   Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Кондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
   И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
   Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:

"На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."

  То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.

о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.

Манастир Вазнесење

  

ГОВОР ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ Г. ХРИЗОСТОМА НА ПОГРЕБУ ОЦА САВЕ Теодорова Субота, 2004.

   У име Оца и Сина и Светога Духа, Ваша Преосвештенства, поштовани часни свештенослужитељи, сестре монахиње, браћо и сестре, ево налазимо се данас поред одра нашега драгога Схиигумана Саве који је цео свој живот предао Христу у руке. Још као млад човек пошао је путем Божијим, укључио се у богомољачки покрет на чијем је челу тада био Свети Владика Николај, и његовим стопама је пошао.
   Преживео је ратне страхоте Другог светског рата, па је после тога замонашен у манастиру Ралетинцу, и отада његов живот је анђелски живот у телу. Цео свој живот је неуморно радио, неуморно проповедао.
   Рођен је у селу Згодачици, а пореклом је из Црне Горе, то се могло и видети на његовом горштачком менталитету, са ким је разговарао, са каквим жаром је разговарао, и како је отворено разговарао. Знао сам њега доста дуго, али не тако добро. Највише смо се упознали пре осам месеци како сам дошао за епископа ове Епархије. Посетио сам и манастир који је подигао он са својим братом, садашњим архимандритом Серафимом, са две сестре своје. Дакле, и своје имање је све дао Богу, дао Цркви Божијој. Јер онај ко подиже цркву или манастир, као да је подигао брод који плови кроз векове. Све пролази а цркве и манастири плове, и никада се не зна ко ће кроз живот и која генерација, и ко ће од те генерације ући у тај брод, и спасти се са пучине овога живота. Он је то учинио са својим братом и са својим сестрама, и зато му Црква благодари на томе. Али, његова порука је данас нама, да сви умиремо. Умиремо да би само са Христом живели; јер наш живот и јесте само Христос. Ми другога живота и немамо. Ова земаљска смрт је, за нас можда нешто најлепше што нам је Бог припремио, јер не знамо шта остављамо спрам онога што нас чека у будућем веку. Зато,  нашем покојнику Оцу Сави нека је вечан помен, а сестринству манастира у коме је он провео више година, кога је обнављао, проширио терен около да би ми могли да се шетамо, па на крају и да извршимо око овог манастира његово опело, нека је утеха и свим Овчарско-Кабларским манастирима нека је утеха у Господу да ћемо се срести у будућем веку, који непрестано очекујемо, у Слави Царства, до века. Амин.
    Нека му је вечан спомен од нас, а у Царству небеском од Бога!

о. Сава (Ћировић), Манастир Вазнесење

Никола  Ћировић (1900-1984), отац схијеромонаха Саве Вазнесењског, архимандрита Серафима, монахиње Серафиме и монахиње Параскеве, био је ожењен Ангелином рођ. Андрић из Сирче-Опланићи (1905-1990).  Имали су петоро деце од којих се четворо замонашило у раној младости, а кћи Десанка умрла је две недеље по рођењу. И њих двоје су се пред крај живота замонашили у свом манастиру.
  Деца су им се рађала овим редом: отац Сава 1924, отац Серафим 1925, мати Серафима 1928, Десанка 1930 и мати Параскева 1932.

ОТАЦ САВА-СЛУГА БОГА ЖИВОГА, Манастир Вазнесење, 2007.

СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН У МАНАСТИРУ СТУДЕНИЦИ

                                                                      иди на везу: БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА

   Манастир Студеница је био и остао извор свих наших надахнућа, а међу њима оног најважнијег -  извор саборности нашег свеукупног бића у Богу Живом. Да би се доживела и осетила студеничка светиња, потребно је дати смисао нашем животу на земљи, кроз хлеб који једемо, воду коју пијемо, времену и простору у коме живимо, и свему ономе што се у оквирима нашег живота догађа и збива.
   Тајанствена лепота Студенице, њена узвишеност и њена светлост, позивају нас на узрастање у меру раста висине Христове. Сазидана на темељу Богочовека Христа, она је као таква могла да изнедри Светог Симеона и Светог Саву, двојицу људи утканих у вечно будуће српско биће. Кроз симеоновско-савинску саборност једино се може сагледати и описати Студеница. Кроз празнике њене и честите Студеничане, који у Студеници виде мајку која их духовно рађа. Кроз све оне добре људе који долазе гладни и жедни Бога, да се помоле пред лицем студеничких светаца.
   И овогодишња прослава Светог Симеона у складно грађеној и леполикој Студеници, само је наставак тог Христоваскрсног пута, чије крајњи циљ задобијање Царства Небеског. Уз присуство великог броја верног народа студеничког краја, свештенства и монаштва, дан Светог Симеона, славе мале ктиторске Цркве у манастиру Студеници, обележен је Светом Архијерејском Литургијом. Службом Божјом је началствовао Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован, уз саслужење игумана студеничког Тихона, многобројног свештенства и монаштва.

    У беседи коју је изговорио после прочитаног зачала из Јеванђеља, Владика Јован је објаснио смисао и значај Свете Литургије. Наш долазак у Цркву на Службу Божију, подразумева активно учешће у литургијском животу. Смисао и значај Свете Литургије јесте да се причестимо Телом и Крвљу Христовом. Дакле, први услов за разумевање Литургије, јесте да се заборави специфична пијетистичка побожност, да се Литургија не схвати као нека изолована радња, већ као извор живота заједнице. Наспрам нас стоји други човек, и захваљујући том другом човеку кога прихватамо као свог брата у Христу, ми постајемо део једне литургијске заједнице која стреми Небесима, одакле нас гледају Свети Симеон и Сава у загрљају Бога Живог. Управо је Свети Симеон на такав начин дошао до Бога, јер је загрлио другог човека. Служећи Богу, Свети Симеон је служио и народу. Владика је између осталог говорио и о значају живота и рада Светог Симеона и Светог Саве, који су на Христовој науци засновали српску цркву и српску државу. У току Литургије Владика је рукоположио монаха Јелисеја у чин јерођакона. После резања славског колача испред гроба Светог Симеона, манастирско братство припремило је трпезу љубави.

свештеник Горан Мићић
Извор: Епархија шумадијска

ПАРАСТОС О. САВИ (Ћировићу)

26. фебруара 2013. године навршило се 9 година од упокојења јеросхимонаха Саве, познатог духовника манастира Вазнесења.

У 11 ч. одслужен је парастос на гробу о. Саве, на манастирском гробљу. Парастос су служили архимандрит Серафим, настојатељ манастира Згодачице код Краљева (иначе рођени брат покојног о. Саве), архимандрит Тимотеј, настојатељ манастира Вазнесења, јеромонах Пајсије, настојатељ манастира Стјеника, јеромонах Стефан, сабрат манастира Згодачице и јереј Синиша Никитовић, старешина цркве у Гучи, уз присуство верног народа.

БЕСЕДА ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ Недеља о митару и фарисеју, Манастир Ћелије, 1965.

   Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех – то је гордост, свеврлина – то је пост.

Припрема за Пост 2. СМИРЕЊЕ, Недеља о митару и фарисеју

   Следећа се недеља зове "Недеља о митару и фарисеју". Уочи тога дана, на вечерњу у суботу, први пут се читају одељци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност.

Манастир Вазнесење

   У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом (Лк. 18, 10-14) јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално "награђује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност-личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако "добро дело", све што чинимо "за Цркву"-буде признато, похваљено и објављено?
   Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксан јер је укорењен у чудној тврдњи: само је Бог смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста Божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо "слави" и "смирености" - она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства смирености није потребан "публицитет", спољашња слава или "надмено показивање" било какве врсте.
   Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истините лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија смиреност учини да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом.
   Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. "Данас"-рече Христос на дан Свог највећег смирења - "прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему". Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: "научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу". Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања.
   Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење-божанско и дивно-његов је плод и крај. "Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у Кондаку на тај дан, "и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."
   Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо "видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:

"Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опгањем: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу".

о.Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ 24.јун, 2012.

ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, 16. век
Народна библиотека Србије, Београд

ЗАТЕЧЕНО СТАЊЕ У ЦРКВИ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ јун, 2012.

Од јуна 2012. године Вазнесење је мушки манастир

.