У красном света овог васпитао си се од младости твоје, о нови мученичке кнеже Лазаре, и крепка рука господња међу свом господом земаљском крепка и славна показа те. Господствовао си земљом отачаства свог и у сваком добру развеселио си уручене ти хришћане. И мужественим срцем и жељом за благочашће изашао си на змаја и противника божанствених цркава, расудивши да је неотрпимо за срце твоје гледати хришћане отачаства твога да буду овладани од Измаилћана. Ако ли ове не постигнеш, да оставиш пропадљиву висину земнога господства и да се обагриш крвљу својом, и да се сјединиш с војницима небеснога цара. И тако две жеље постигао си: и змаја си убио и мучења венац примио си од бога. И сада не остави у заборав вазљубљена ти чеда, које сироте си оставио преласком твојим. Јер од како си стекао блаженство у небесном весељу вечном, многе невоље и страдања обузеше вазљубљена ти чеда, и у многим невољама живот проводе, јер су овладани од Измаилћана, и треба нам свима помоћ твоја. Зато се молимо, моли се општем господару за вазљубљена ти чеда и за све који с љубављу и вером служе њима, јер бригом многом спутана су вазљубљена ти чеда. Они који једу хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоје добро у заборав ставише, о мучениче. Но иако си прешао из живота овог, невоље и страдања чеда твојих знаш, и као мученик смелост имаш ка господу. Преклони колена пред господом који те је венчао (венцем мучеништва), моли да вазљубљена ти чеда проводе богоугодно многолетан живот у добру, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству твоме, моли да победитељ бог победу пода вазљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, на невидиме и видиме непријатеље, јер ако помоћ примимо с богом, теби похвалу и благодарење даћемо. Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима помоли се богу који те је прославио: извести Ђорђа, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севастијских не остави, а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују чеда твоја вазљубљена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од бога помоћ. Дођи на помоћ нашу, где да си. На моја мала приношења погледај и у много уброј ово, јер не по заслузи теби похвалу принесох, но по сили малога ми разума. Зато и мале награде очекујем. Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив био у пропадљивом и маловечном. Колико више у непролазном и великом, што си примио од бога. Јер телесно туђу мене међу туђим исхранио си изобилно. А сада двоструко молим: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси ово теби, свети.
Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић", Краљево
Кисну митровске стазе
Пусте негдашње славе
Нити се ко о Ђурђевдану откинуо
Нити се ко данас јатаку привија
Извести Ђорђа, покрени Димитрија
Робље се утопило у мук
Ни светлих ‘аљина жељно
Ни славе мегдана
На микро-пољу светске драме
Убеди Теодоре, узми Меркурија
Изгубиле се књиге
У пећинама зараслих победа
А песма преоденула у ехо
Бруј под каменом сахрањен
Извести Ђорђа, покрени Димитрија
Кисну митровске стазе
Раздвојено море чека у тишини
Да заборављени народ ступи
За гласовима небеских служби
Убеди Теодоре, узми Меркурија
Народ се један сравнио срамом
Хероји драме опстанка и воздвижења
Скамењени у фиокама, замрзнути
У гену затеченом у забораву
Извести Ђорђа, покрени Димитрија
У часу овом, закаснела јесен
Натапа стазе
А пуста је као утрине
Што множе се око градова
Убеди Теодоре, узми Меркурија
Кнеже у слави, победиоче трена
У коме прелаз светом имао си
Ватре погашене забележи спасом
Прими уморене утробом у ново војинство
Извести Ђорђа, покрени Димитрија
Убеди Теодоре, узми Меркурија
И Прокопија
И четрдесет мученика не остави
Кисну митровске стазе
Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.
У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.
Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.
Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.
Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.
Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.
Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.
Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.
Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.
На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.
Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.
То је била година Првог српског устанка.
Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија,
8. новембра 1991. године.
1. Св. вел. муч. Димитрије. Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!“ И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.
2. Преп. муч. Јоасаф. Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.
3. Спомен великог земљотреса. У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.
Солун дични слави светитеља свога
Димитрија светог, слугу вишњег Бога. –
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Свети Павле Солун сузама рошаше,
Димитрије својом крвљу залеваше –
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Сузе апостола и крв мученика
Солуну су слава, спасење и дика. –
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Прославимо и ми Христова војника,
Мироточног свеца, храброг мученика,
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
РАСУЂИВАЊЕ
Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов“. Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12), и то:
1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;
2. како се верни мољаху Богу за Петра;
3. како се ангел светли јави у тамници, ослободи Петра окова и изведе га ван.
Беседа о срцу успремљеном за Бога
Готово срце моје, Боже, готово срце моје! (Пс. 57, 7)
Благо оном, браћо, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном, чије је срце потпуно готово, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег, да радосно следује вољи Божјој, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео, да ће га бура потопити, обратио се Богу с великим покајањем и плачем, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје, Боже, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним, јер зна, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура, наваљују ли ветрови и таласи, он се не боји, јер он је уверен, да његову лађу ништа не може разбити, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава, брига и страха, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује, колико је у истини срце његово готово. На име, он се не поноси царском славом својом, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа, и сва му је сладост, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога.
О браћо моја, потрудимо се, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом, – готово да чује реч Божју, готово да следује вољи Божјој, готово да прославља Бога живога.
О Господе Боже, Створитељу наш бесмртни, помози нам приготовити срце наше, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
глас 3. У невољама нађе Васељена великог заштитника, Тебе великомучениче који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост.
Јован зограф, Свети Димитрије, Црква Ваведења Богородичиног, Хиландар, 1631/2, Дело од изузетног историјског, религиозног и уметничког значаја
1. Св. апостол Јаков брат Господњи. Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (И Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.
2. Св. Игњатије патријарх Цариградски. Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.
3. Св. муч. Јаков Боровицки. О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.
Јаков брат Господњи, праведник прекрасни,
Науку Христову животом објасни.
Када га мучише он кротко клечаше,
За крвнике своје Богу се мољаше.
У најтежем месту, у најтеже време,
Стрпљиво носаше епископско бреме.
Као пастир добри он цркву управи;
И речју и делом Господа прослави.
Он научи људе да Исуса воле,
И научи верне Богу да се моле.
Сујетни човече, шта ће вера сама?
Вера је без дела као празна слама.
Нека чује наук ко год има слуха:
Вера је без дела к’о тело без духа.
Откуда ратови, огађени свима?
Од нечистих страсти у вашим удима.
Све ратују људи, и мира немају,
Јер зло срцем желе, па крв пролевају.
Ко грешника једног од заблуде врати.
Вечним ће животом Господ да му плати.
Праведног Јакова Јевреји убише –
Та себе убише! Њега прославише.
О Јакове дивни, свети апостоле,
Помози вернима, који ти се моле.
РАСУЂИВАЊЕ
Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли, као да су се апостоли свети били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао у свету. Не каже ли апостол Павле: морим тијело своје и трудим да како сам другима проповиједајући избачен не будем (I Кор. 9, 27)? И још на другом месту не вели ли, како је живот проводио у страху, у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању, и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи (II Кор. 11, 26- 27)? Св. апостол Јаков хранио се само хлебом, и то до несита; спавао је врло мало, и ноћи је проводио у молитви. Толико је клечао на молитви, да му је кожа на коленима отврдла као кожа на коленима камиле. Молио се овај брат Господњи са плачем и уздисањем не само за цркву, којом је управљао него за сав свет. И кад је од злобних Јевреја био гурнут с крова храма, тако да се сав разбио, апостол свети није заборавио ни за тренут дужност према Богу и људима. Прибравши последње снаге он се диже на колена, пружи своје руке к небу и помоли се Богу усрдно говорећи: „опрости им, Господе овај грех, јер не знају шта чине.“ Док се он тако мољаше, злобни људи удараху га камењем са свих страна. Видећи то неко од синова Рихавових узвикну: „престаните! шта чините? Праведник се за вас Богу моли, а ви га убијате?“ Но тај узвик једне болећиве душе не може задржати привикнуте злочину крвнике, да не убију свеца Божјега. – Нису дакле апостоли полагали само на благодат, него су при великој благодати улагали скоро надчовечански труд, да се покажу достојни Божје благодати.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно васкрсење Тавите (Дела Ап. 9), и то:
1. како Тавита беше умрла и лежаше мртва на одру;
2. како се апостол Петар помолио Богу за њу и рече јој: Тавито устани!
3. како Тавита оживе и устаде.
Беседа о лепоти кћери цареве
Сва је лепота кћери цареве унутра. (Пс. 44, 13)
Црква Божја је кћи Царева. Ма колико да је споља сиромашна, и неугледна за телесно око, и гоњена, и понижена, она је унутра испуњена царским сјајем и лепотом. Цар сачињава лепоту кћери цареве, Онај који је красан љепотом изнад синова човечјих. Црква Божја је као одећа Христова; Христос живи у њој. Никаква спољашња лепота не може се мерити са лепотом унутрашњом, тј. са лепотом Христовом. Пресвета Богородица је кћи Царева. Хаљинама је златним одевена и извезена. То су врлине душе њене. А да се под одећом разумевају врлине јасно је из приче о браку Царевога Сина. Човек који не беше обучен у брачно рухо, би изгнан од трпезе Цареве и кажњен (Мат. 22, 11). Истина вере у Бога то је била златна одећа Деве Пресвете, а девичанство, кротост, милосрдност, светост, молитвеност, преданост вољи Божјој, и све остале врлине, биле су као везови на тој златној одећи. Но сву красоту њену чини Христос Господ, скривени у њој и рођени из ње.
И душа сваког верног хришћанина јесте као кћи царева. Сва је лепота те душе у Христу и од Христа, који је унутра у души. Душа пак без Христа, Сунца правде, јесте у мраку, без лица и красоте, као што би васељена цела била без лица и красоте без сунца материјалног.
О Господе велики и благи, Боже наш истинити, и Промислитељу наш човекољубиви, помози нам обући се у одећу врлине, да се не нађемо наги на Суду Твом Страшном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Византијско царство је захватало делимично сав средоземни басен из кога је његова култура зрачила целокупном Европом. Ни у чему није Византија развила свој већи сјај до у уметности. Ову богато илустровану књигу су припремили Аре Ефенберг и Неслихан Асутај-Ефенберг, чије је ово већ деценијама прво немачко језичко издање целокупне византијске уметности.
Ова књига на импресиван начин осветљава историју овог славног царства, које се без уметности готово не може замислити. Другачије но ми данас, Византинци нису на своје слике и грађевине гледали само као на лепу опсену. Уметност је била део њиховог политичког живота на коју је гледано очима вере: у небеса уздигнуте мозаике, иконе које су зрачиле личном близином, и црквене просторије које су омогућавале чулно-мистичне доживљаје.
Арне Ефенберг и Неслихан Асутај-Ефенеберг представљају ликовни језик Византије, који за ”западну” уметност имају своје корене у римској антици.
Приређивачи нам излажу у којој је мери византијска уметност утицала на Европу и како је она реаговала на политичке догађаје, религиозне, културне преломе и како се у својој дуже од хиљадугодишње историје развила вишеслојност која и данас изазива чуђење и дивљење. Ова луксузна монографија развија грандиозну панораму за дуго једну од најзначајнијих култура средњега века. Отуда овој књизи желимо најкраћи пут до српских читалаца.
На 62. Међународном сајму књига 24.октобра 2017. године одржана је промоција романа „Заувек“ вероучитеља Архиепископије београдско-карловачке Ивана Д. Косте. У препуној сали хале 1 Београдског сајма „Борислав Пекић“ о књизи и раду аутора говорили су протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, директор Издавачке куће „Само корак“ Биљана Алавања, књижевник Никола Апостоловић и педагог Мирослав М. Маринковић.
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 3. новембра 2017. године у Српској академији наука и уметности представљању књиге Српски иконопис на подручју обновљене Пећке Патријаршије 1557-1690 аутора др Миљане Матић. -Иако мали народ, својом културом смо много допринели универзалним културним вредностима, поручио је патријарх Иринеј на промоцији која је била пратећи догађај величанствене изложбе Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији. Идентитет, значај, угроженост у Галерији САНУ.
О несвакидашњем издавачком подухвату говорили су управник Музеја Српске Православне Цркве ђакон Владимир Радовановић и др Миљана Матић, аутор публикације која представља измењено и допуњено издање њене истоимене докторске дисертације. Представљању монографије присуствовали су председник САНУ академик Владимир Костић, Епископи шабачки г. Лаврентије и будимљанско-никшићки г. Јоаникије, настојатељ храма Светог Саве на Врачару архимандрит Стефан Шарић, директор Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић и многобројни представници културног и научног живота престонице.